I. Miladinović: Meša, srpski pisac iz muslimanske porodice

Meša je u jednom svom pismu SANU 1976. godine istakao: „Potičem iz muslimanske porodice iz Bosne, a po nacionalnoj pripadnosti sam Srbin. Pripadam srpskoj literaturi“

Radio Beograd 12. jula 1982. godine, u prvim vestima u šest sati ujutru, javlja da je sa životne scene sišao Meša Selimović, pisac velikih romana – Derviš i smrt, Tvrđava, sa slavom, publicitetom i ugledom kakve tih godina nije imao nijedan pisac u Jugoslaviji. Dva dana kasnije, posle mučnih natezanja, političko rukovodstvo iz Sarajeva traži da bude sahranjen u Tuzli, dok porodica insistira da se ispuni poslednja Mešina želja da večno počiva u Beogradu. Tako je i bilo, biva sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju.

Opraštajući se od velikog prijatelja Matija Bećković je prozborio: „Kada bismo se sahranjivali uspravno, ti bi bio jedan od prvih koji je to zaslužio…“

I eto, ušli smo, bezmalo, u četvrtu deceniju od rastanka sa velikim piscem evropskih vidika, duhovno ukorenjenim u srpskoj kulturi. Ušli smo u godinu u kojoj je dodeljena trideset i treća književna nagrada „Meša Selimović“, tradicionalno priznanje za najbolju knjigu godine Večernjih novosti.

Mehmed Meša Selimović rođen je 26. aprila 1910. godine u Tuzli. U rodnom gradu završio je osnovnu školu i gimnaziju. Godine 1930. upisao se na studijsku grupu srpskohrvatski jezik i jugoslovenska književnost Filozofskog fakulteta u Beogradu. Diplomirao je 1934. godine, a od 1935. do 1941. godine je radio kao profesor Građanske škole, a potom je 1936. postavljen za suplenta u Realnoj gimnaziji u Tuzli.

Prve dve godine rata živeo je u Tuzli, gde je bio uhapšen zbog saradnje sa Narodnooslobodilačkim pokretom, a u maju 1943. godine prešao je na oslobođenu teritoriju. Tada je postao član Komunističke partije Jugoslavije i član Agitpropa za istočnu Bosnu, potom je bio politički komesar Tuzlanskog partizanskog odreda. U Beograd dolazi 1944. godine. Bio je funkcioner Državne komisije za utvrđivanje ratnih zločina okupatora i njihovih saradnika, a zatim i tek formiranog Komiteta za kulturu Vlade FNRJ. Pojavom i ponašanjem odmah je skrenuo pažnju na sebe. Visok, vitak, lep u elegantnoj partizanskoj uniformi, gospodstvenog držanja, bio je dostojan društva Veljka Petrovića, Milana Bogdanovića i velikih glumaca Raše Plaovića i Ljubiše Jovanovića, sa kojima je često bio viđan u „Mažestiku“ i Klubu književnika.

Ali, osim druženja sa velikim imenima ondašnjeg Beograda, Meša će, vođen intelektualnim instinktom, stići do jedinstvenog kružoka u posleratnom Beogradu. Dolaziće u sastajalište u Siminoj 9a, u „kuću jeresi“, gde su se okupljali Dobrica Ćosić, Dejan Medaković, Vojislav V. Đurić, Živorad Stojković, Bata Mihajlović, Mića Popović, Petar Omčikus i nezaobilazni Borislav Mihajlović Mihiz. U Beogradu 1946, u časopisu Naša književnost objavljuje svoju prvu pripovetku „Pjesma u oluji“. I od tada sve svoje književne radove potpisuje sa Meša.

U septembru 1947. partijski kadrovici šalju ga za Sarajevo, gde je radio kao profesor Više pedagoške škole, zatim je bio docent Filozofskog fakulteta. Predavao je romantizam. Ali, ubrzo ostaje bez posla, prilikom reizbora na fakultetu, prednost je data drugom kandidatu. Nastaju mučni dani o kojima će docnije govoriti:

„Od 1953, kad sam bio prisiljen da odem s fakulteta, tri godine sam bio bez stalnog zaposlenja. Bile su to tri mučne godine, bavio sam se svim i svačim, naročito na filmu, i živio veoma teško, a nikako nisam uspijevao da dobijem posao. Oko mene se stvorila neka magla koju nisam mogao ničim da razbijem. Često sam dolazio kući bez dinara za hljeb, i moja žena je u takvim prilikama, a to je bivalo suviše često, pokazivala izuzetnu moralnu snagu: s osmijehom, bez riječi prijekora ili žalbe, uzimala je haljinu pod mišku ili ma šta drugo i odlazila na Baščaršiju da proda i da nam donese ručak. Bez te njene snage i plemenitosti teško bih izdržao mnogobrojne nevolje kojima sam bio izložen…“ Valjda će zbog nje, Daroslave Darke Božić, ćerke generala Kraljevine Jugoslavije, Meša napisati „Ko promaši ljubav, promašio je život“.

A taj period njegovog života, kada se bavio filmom, biće pomalo zaboravljen, potisnut slavom koja je nastupila desetak godina kasnije, pojavom romana Derviš i smrt. Iza njega je ostao pozamašan ciklus: snimljeno je deset filmova po njegovim scenarijima. Neki od tih filmova su i „Novi temelji“, dokumentarac o izgradnji zadružnih domova na selu. Sa Isakom Samokovlijom radio je na pripremi filma „Hanka“ koji je počeo da snima Krešo Golik, a zatim nastavio Slavko Vorkapić. Po njegovom tekstu 1953. snimljen je film „Kuća na obali“, koji je tih godina bio najkomercijalniji film u Nemačkoj, ali na Pulskom festivalu nije doživeo naročit uspeh. Film „Tuđa zemlja“, režirao je Jože Gale, slovenački reditelj 1956. Sledi scenario za film „Noć jutra“ koji je režirao Pjer Majhrevski. Zatim je usledio film o legendarnoj partizanskoj četi husinjskih rudara „Konjuh planinom“ koji je režirao Fadil Hadžić. Još tri scenarija uradiće pisac Derviša i smrti: „Uđi ako hoćeš“, u režiji Radenka Ostojića, i dva filma sa ratnom tematikom: „Opatica i komesar“ Gojka Šipovca i „Plamen nad Jadranom“ koji je režira francuski reditelj Aleksandar Astruka. Tema ovog filma je samožrtvovanje oficira Spasića i Mašere koji su potopili ratni brod u Boki da ne bi pao u ruke Nemcima.

Ovolika produkcija omugućiće mu da se zaposli kao umetnički rukovodilac u „Bosna filmu“, a nešto docnije da postane dramaturg i direktor Drame u Narodnom pozorištu. Teatrolozi su Mešin rad visoko ocenjivali. Na repertoaru su bila dela Sofokla, Šekspira, Čehova, Gogolja, Tolstoja, Brehta, Sartra, Milera, Judžina O`Nila, Joneska, Držića, Sremca, Nušića…

Onda se 1966. godine pojavljuje Derviš i smrt. Kritičari se nadmeću u pohvalama velikog, jedinstvenog romana, remek-dela jugoslovenske književnosti. Mihiz piše: „Pisac mudro i nadmoćno rasvetljuje misteriju života, ne polazeći ni od kakve apriorne, ni optimističke ni pesimističke krilatice, osim od iskustva i duboke spoznaje da se ne može zaobići istina neminovnosti osipanja, rasapa, rasula, propadanja, gubitka.“ Pljušte nagrade sa svih strana. Postaje najpopularniji pisac u Jugoslaviji. Dobija publicitet ravan Andrićevom, kada je dobio Nobelovu nagradu. Čak ga i predlažu za ovo veliko svetsko priznanje.

Meša Selimović ubrzo postaje centralna intelektualna figura Bosne i Hercegovine, stožer slobodnog i kritičkog mišljenja. Njegov dotle prigušen kriticizam prema Titovom poretku, hranjen bolom za bratom, žrtvom bosanskog boljševizma, oslobodio se stega i utega. Meša pruža otpor komunističkom bošnjaštvu i prisilnom ideološkom stvaranju nove nacije, jedinstvene bosanskohercegovačke književnosti i bošnjačkog jezika. U Sarajevu se ovaj koncept sve više učvršćivao, a njegovi nosioci postajali sve osioniji i agresivniji. Na svakom koraku pokazivali su mentalitet vilajetske sredine, nemoćne da podnese uspeh, slobodoumlje i autoritet velikog pisca. Dugo su ga potcenjivali, a sada su najednom svoju energiju usmerili na to da ga potčine sebi. Kako im to nije uspevalo, opkolili su ga intrigama, zavišću i mržnjom. Meša i njegova porodica su se osećali sve ugroženijim i sve češće pomišljali na odlazak u Srbiju.

Posle prvog moždanog udara 1971. sele se u Beograd. Uz pomoć Dobrice Ćosića i Branka Pešića, prvog čoveka prestonice, dobijaju stan. Njihov odlazak iz Sarajeva nikog nije uzbudio. Čak će, nešto docnije, nedeljnik Svijet napisati: „Ostali smo bez Savića i Repčića, pa možemo i bez Selimovića.“ To su dvojica fudbalera koji su iz FK Sarajeva prešli u Crvenu zvezdu, za koju je i sam Meša navijao.

Ni u Beogradu vlast nije ostavila Selimovića na miru. Obrušiće se na Srpsku književnu zadrugu i Dobricu Ćosića kao nosioce srpskog nacionalizma, a Selimović je odlučno stao u odbranu Zadruge i njenog predsednika. Upamćena je i zapisana Mešina principijelna i hrabra odbrana SKZ na partijskom sastanku sa Latinkom Perović i Milanom Milutinovićem, koji su tada izrekli političku presudu Glavnom odboru SKZ.

Srbin iz porodice muslimana

Srpskoj akademiji nauka i umetnosti Meša 3. novembra 1976. šalje pismo: „Potičem iz muslimanske porodice iz Bosne, a po nacionalnoj pripadnosti sam Srbin. Pripadam srpskoj literaturi, dok književno stvaralaštvo u BiH, kome takođe pripadam, smatram samo zavičajnim književnim centrom, a ne posebnom književnošću srpskohrvatskog jezika. Jednako poštujem svoje porijeklo i svoje opredeljenje, jer sam vezan za sve ono što je odredilo moju ličnost i moj rad. Svaki pokušaj da se to razdvaja, u bilo kakve svrhe, smatrao bih zloupotrebom svog osnovnog prava zagarantovanog Ustavom. Pripadam, dakle, naciji i književnosti Vuka, Matavulja, Sremca, Stankovića, Kočića, Andrića, a svoje srodstvo sa njima nemam potrebe da dokazujem… Nije, zato, slučajno što ovo pismo upućujem SANU, sa izričitim zahtjevom da se ono smatra punovažnim autobiografskim podatkom.“

Uprkos ovom izričitom stavu i suprotstavljanju supruge Darke, u osvit rata, njegovo delo „kidnapovano“ je i uvršćeno u sarajevsku ediciju „Muslimanska književnost 20. veka“.

 

Autor Ivan Miladinović

 

Naslovna fotografija: Wikimedia/Goldfinger, CC BY-SA 3.0 RS

 

Izvor Večernje novosti, 06. jun 2021.

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u