Šta povezuje Crnjanskog i Berlin

Miloš Crnjanski bio je čovek polisa, to je nesumnjivo. On je imao osećaj za kolektiv kome je pripadao, a to je bio srpski narod; imao je osećaj zajedničke prošlosti

Sticajem okolnosti, u književnost sam ušao kao književni kritičar koji nije objavljivao prozu, da bih sada, četvrt veka kasnije bio pisac, koji ne objavljuje književne kritike. Dakle, bio sam ili jedno ili drugo. Ta neobična pozicija pružila mi je mogućnost da gledam pisce očima kritičara i kritičare očima pisca. Dok sam pisao kritike, bilo mi je smešno koliko je jaka sujeta pisaca, a i njihova osvetoljubivost. Recimo, posle negativne kritike njegovog prethodnog romana, jedan pisac je pozajmio moje prezime da bi imenovao, ako se ne varam, lik ustaše u svom sledećem romanu. Taj roman, na njegovu a i moju žalost, nije baš najbolje prošao, pa moj spomenik u srpskoj književnosti izgleda neće preživeti sud vremena.

Sa druge strane, kao pisac, nekada bih ostao zapanjen kosmičkom glupošću kritičara: recimo, jedan je napisao da sam agent globalizma, budući da sam u romanu Veliki juriš tradicionalni (srpski) motiv oklevetanog junaka povezao sa scenama seksa i nasilja. Prvo, u tom romanu ne postoji motiv oklevetanog junaka. Drugo, roman je ratni (otuda nasilje). Treće, u Solunu je, tokom Velikog rata, bilo bordela. Nisam ih ja izmislio.

Ali ovo što sam napisao, samo su puke anegdote. Problem počinje kod klasika srpske književnosti čije se književna vrednost priznaje. Oni najbolji imaju u svom opusu neko tamno mesto koje kritičari ne razumeju, a pošto nije lako priznati da se nešto ne razume, onda se uradi ono što je lakše: kaže se, biranim rečima, da to tamno mesto nije tamno, već da ne valja. To ne znači da kritičari nemaju pojma. To znači samo to da postoje ona mesta gde veliki pisac prevazilazi jedno vreme, pa čeka mlađe kritičare da vide ono što stariji nisu mogli da vide.

A ti mlađi, koji dolaze, jednom će takođe biti stari, pa će tada upoznati i svoje sopstvene granice. Kada se pojave još mlađi kritičari. Veliki pisci ih, međutim, neće upoznati nikada. Baš zato što su veliki.

Takav jedan pisac je, recimo, Crnjanski.

Crnjanski u Berlinu

Tokom svog prvog boravka u Nemačkoj, na mestu atašea za kulturu pri poslanstvu Kraljevine SHS (1928-1929) Crnjanski je napisao jedan putopis o vajmarskom Berlinu koji je nazvao Iris Berlina. Taj putopis otvara njegovu Knjigu o Nemačkoj koja je štampana 1931. godine kod Gece Kona. Međutim, godinu dana ranije, dakle 1930, posle čuvene polemike sa Srpskim književnim glasnikom, Crnjanski kod istog izdavača objavljuje i putopis Ljubav u Toskani. Danas se mnogo veća pažnja poklanja ovoj drugoj knjizi putopisa, a kada se one upoređuju, kritičari redovno daju prednost Ljubavi u Toskani.

Izgleda, zapravo, da većina kritičara uopšte ne zna šta da radi sa Knjigom o Nemačkoj, a posebno sa pomenutim tekstom o Berlinu. Primera radi, Radovan Vučković, čovek koji se sa punim pravom smatra jednim od najboljih stručnjaka za međuratnu srpsku književnost, piše kako Crnjanskom nije „pošlo za rukom da napiše neoromantičarski putopis o svetskoj metropoli [Berlinu] o stecištu znanja i dostignuća moderne civilizacije i žili kucavici evropske politike na razmeđi Istoka i Zapada“.

U redu. Znamo šta Iris Berlina nije.

A da li nešto jeste?

Odgovor je potvrdan: jeste nešto i to nešto veoma važno. Ali da bi se to nešto videlo, moramo da promenimo način na koji gledamo Crnjanskog. On nije bio samo liričar i poeta, autor Dnevnika o ČarnojevićuLirike ItakeSumatre i Stražilova, odnosno Seoba, već isto tako i analitičar koji je umeo da primeti ono što drugi ljudi, njegovi savremenici, nisu mogli da vide.

Portret Miloša Crnjanskog u trezoru Legata Miloša Crnjanskog u Narodnoj biblioteci Srbije (Foto: Wikimedia/Mickey Mystique, CC BY-SA 4.0)
Portret Miloša Crnjanskog u trezoru Legata Miloša Crnjanskog u Narodnoj biblioteci Srbije (Foto: Wikimedia/Mickey Mystique, CC BY-SA 4.0)

Dakle, šta je to važno video Crnjanski u Berlinu 1928. godine?

Evo jedne rečenice sa početka putopisa koja daje odgovor na to pitanje: „Do rata ta varoš (…) pripadala je vojničkoj Pruskoj. Sada ona potpuno vlada svom Nemačkom (…).“

Da je Crnjanski kazao samo to da se Berlin nakon Velikog rata razlikuje od Berlina posle Velikog rata, to bi bila jedna obična fraza. Svako je to mogao da vidi, svako je to mogao da napiše. Međutim, u rečenici koju sam citirao, Crnjanski ide jedan korak dalje. On kaže da se nije promenio samo Berlin, već da se promenio odnos između Berlina i države. Do Velikog rata, Berlin je pripadao Pruskoj. Posle rata, Nemačka pripada Berlinu.

To je ogromna razlika koja sugeriše da postoje dva tipa grada. Predratni ću nazvati polisom i posleratni Megalopolisom.

Polis i Megalopolis

Polis je utemeljen na humanističkim vrednostima: u njegovom centru se nalazi čovek i on je podređen državi, pa zato polis može da bude prestonica za koju se gine. Kao što se, recimo, ginulo za odbranu Beograda, 1915. godine. Megalopolis je antihumanistički nastrojen; u njegovom centru se nalazi novac; on je nadređen državi što znači da država praktično prestaje da postoji: postoji Megalopolis i njegovo zaleđe; za Megalopolis se ne gine; Megalopolis ubija.

Pošto se polis prelio u državu, građane polisa objedinjuje zajednička prošlost, na kojoj se i bazira nacionalni identitet. Stoga se u polisu nalaze znaci kolektivnog istorijskog pamćenja. Slika tog istorijskog pamćenja je centralni trg polisa po kome šetaju njegovi građani, mešaju se, razgovaraju, dodiruju, a sve pod senkom zajedničke prošlosti koju simbolizuje spomenik. A materijalizacija naracije o podvigu pojedinca učinjenog u korist naroda, odnosno bližnjih. Baš zato što postoji zajednička prošlost, polis odlikuje kompaktnost.

Suprotno tome, Megalopolis nije utemeljen u zajedničkoj prošlosti, već u nadanju u zajedničku budućnost od koje se očekuje jedino ekonomski prosperitet. Zato su u njegovom centru nalaze neboderi koji odražavaju moć (internacionalnog) kapitala, koji stvara mrežu Megalopolisa, donekle nadilazeći nacionalne granice. (Crnjanski je dobro primetio da posleratni Berlin više liči na Njujork nego na Nemačku). Megalopolisu nisu potrebni ni spomenici, ni država. Zato njegovo stanovništvo nije homogeno, već, naprotiv, heterogeno, budući da ih sve spaja samo jedna stvar: ljubav prema novcu. I ta ljubav je ono što treba da ih učini pokornim, onima koji imaju novac.

Heterogenost Megalopolisa se odražava i na njegovu urbanističku prirodu: dok u polisu postoji trg gde se homogeno stanovništvo meša i dodiruje, budući da i pored svih razlika imaju neki zajednički imenitelj, stanovništvo Megalopolisa živi odvojeno u svojim kvartovima, kao u tamnicama ili tvrđavama – što zavisi od količine novca kojim raspolažu.

Žudnja za budućnošću

Da li je sve ovo Crnjanski znao ili makar naslutio? Ja mislim da jeste. Evo šta kaže o posleratnom Berlinu: ,,Ta metropola, što se mnogo izmenila, što ne žudi za prošlošću, već za budućnošću, što podučava, zapoveda, lomi, vara, truje i hrani, sama po sebi vredi da se upozna uzduž i unakrst, baš zato, jer je skroz moderna, sa novim profilom, bez onog bivšeg pod šlemom.“ Jasna podela: predratni, pruski Berlin bio je utemeljen na prošlosti; posleratni Berlin, Megalopolis u nastanku, žudi za budućnošću.

Ono što mi se dopada kod Crnjanskog u ovom putopisu jeste konsekventnost. Videli smo da je podvukao žudnju za budućnošću umesto zajedničke prošlosti, a potom izvlači konsekvence iz teze. Opisujući posleratni Berlin, Crnjanski piše: ,,Radi se i misli na otplatu, kupuje nameštaj, knjige, radio, kuće, uvek sa kalkulacijama nepokolebivog poverenja u svoju banku, preduzeće, fabriku, organizaciju, u Berlin, u Nemačku.“ Najpre, da ne bude zabune, svi kurzivi pripadaju samom piscu. Crnjanski je znao šta treba da naglasi, znao je šta je važno: to je vera u budućnost. A u Megalopolisu postoji samo jedna budućnost – ekonomska. Samo ona i nijedna više.

Razglednica iz Berlina na kojoj je prikazana zgrada Rajhstaga iz 1900. godine (Foto: Wikipedia)
Razglednica iz Berlina na kojoj je prikazana zgrada Rajhstaga iz 1900. godine (Foto: Wikipedia)

Crnjanski naglašava da se kupuje na otplatu, na kredit, što znači da se veruje da će budućnost biti prosperitetna i da će krediti moći da se otplate. Od koga zavisi takva budućnost? Najpre od banke, a tek na kraju niza od države (Nemačke). Time Crnjanski precizno pokazuje raspored centara moći u Megalopolisu: moć polazi od banke, a završava se državom, koja se nalazi na kraju lanca moći. (Čitalac može da vidi kako se preokrenuo raspored centara moći u odnosu na polis, gde bi država bila na prvom mestu, dok bi joj banka bila podređena).

Dakle, tamo gde je u polisu trg i spomenik koji sugeriše objedinjavanje njegovih stanovnika, tamo se u Megalopolisu iznad svega ostalog izdiže šuma nebodera u kojima su kancelarije banaka. A te banke, u neboderima koji su postajali zaštitni znak Berlina krajem dvadesetih godina prošlog veka, orijentisale su se prema američkim bankama, što Crnjanski vrlo precizno opisuje: ,,No ta ista varoš [Berlin] drhti, sagnuvši šiju, u jaram od amerikanskog zlata. Postaje jedna velika berza, na kojoj se misli amerikanskim podacima, kursevima i interesima, skoro bi se moglo reći: za veličinu i potrebe USA.“

Dolarska diplomatija

Crnjanski je ovo mogao da potkrepi i činjenicama. Recimo, u knjizi Čedomira Popova Od Versaja do Danciga, u odeljku „Dolarska diplomatija SAD“ opisuje se način na koji su SAD koristile svoje finansijske potencijale za ostvarivanje političkih ciljeva. Popov spominje veliko pozajmljivanje i investiranje američkog kapitala u Nemačkoj: „U toku dvadesetih godina Nemačka je u SAD napravila 180 različitih zajmova u ukupnom iznosu od oko 9,5 milijardi dolara.“ Nemačka je bila glavni primalac američkih kredita u Evropi, a zajedno s novcem u zemlju dolazi i kultura.

I sada tu dolazimo do mesta sa koga čak ni Crnjanski, koji sve dobro vidi, ne može da vidi dalje. To je zagonetka titulara Berlina, titulara Megalopolisa. Crnjanski je dobro uočio da država pripada Megalopolisu, što znači da nestaje. Ali, kome pripada Megalopolis? Amerikancima, koji daju kredite i novcem denacionalizuju Nemačku? Ili pak pripada nekoj skrivenoj Nemačkoj/Prusiji koja koristi američki novac da bi što pre prevladala posledice poraza i tako se spremila za revanš drugim sredstvima.

Crnjanski ne zna tačan odgovor, ali je dovoljno pošten da tu svoju nesigurnost predoči čitaocu:

„Amerikanizacija Nemačke i Berlina glavni je utisak što ga stranac može imati u svom lutanju do podne po radničkim predgrađima, fabrikama Simensovim, po dokovima berlinskih pristaništa – nad statistikama nemačke metalurgije, zakonima o poslodavcima, bankama, itd. (Jedan u stvari revolucionaran napor Nemačke, diktiran od Berlina, Prusa, prvo sa namerom likvidiranja rata, zatim spasavanja ekonomskog i socijalnog, pa zatim možda novog imperijalizma – u drugom obliku, a ne u ratničkom?)“

Čovek polisa

To da ga pitanje kome pripada Megalopolis/Berlin zbilja muči dokazuje još jedna varijacija iste nedoumice:

„Sa Hamburgom pred sobom, kao velikim brodom što vuče u Ameriku sva teška od zemalja rudnika, radionica, ta varoš [Berlin], u punom grozničavom naponu svojih železnih lanaca, bojadisanih svetlosti, plovi u jedan novi svet (ili ropstvo?).“

Crnjanski se zapravo, susreće sa bitnom osobinom Megalopolisa: to je njegova netransparentnost. Ta netransparentnost je programski konstruisana, što znači da Megalopolis pokušava tako da podesi jezik da on bude još netransparentniji – dobar primer za to je fenomen aptajtlinga, odnosno menjanje naziva zanimanja kako bi im se, nominalno, dao veći prestiž, dok se zapravo na taj način između imena i stvari postavlja zid neprozirnosti.

Postavka u Legatu Miloša Crnjanskog u Narodnoj biblioteci Srbije (Foto: Wikimedia/Mickey Mystique, CC BY-SA 4.0)

To što se nalog za nekakvom transparentnošću čuje s vremena na vreme, to je, naravno, zamajavanje budala i ne bi trebalo da nas zavara. Ono što je zbilja važno i što treba iskopati – do odgovora na pitanje: ko zapravo vlada? – to se gura u netransparentnost, sve dublje i dublje, do samog dna Megalopolisa.

Crnjanski je bio čovek polisa, to je nesumnjivo. On je imao osećaj za kolektiv kome je pripadao, a to je bio srpski narod; imao je osećaj zajedničke prošlosti. Najzad, nije mario za novac, jer nije verovao da je novac koren svega i najveća vrednost. O tome dobro govori ona antologijska scena iz Seoba u kojoj Aranđel Isakovič pušta da mu dukati padaju u travu. Ima, dakle, nešto vrednije od novca: recimo, ljubav prema jednoj ženi, koja umire.

Samim tim Megalopolis, pa tako i (vajmarski) Berlin, morao je da Crnjanskom deluje odvratno. Evo šta je na tu temu napisao Marku Ristiću, dok mu je ovaj bio prijatelj: „Berlin pak, kao veličina, rezultat, ‘lepota’ moderna toliko je idiotska, da ja nikada više ne mogu sanjati o Beogradu u tom pravcu budućnosti.“ A neku deceniju kasnije, kao emigrant, u Londonu se susreo sa istim onakvim robovanjem novcu kakvo je mogao upoznati u Berlinu. O tome postoji jasan trag: to je Roman o Londonu za koga Crnjanski na jednom mestu kaže da ga je napisao kako bi pokazao ,,užasno ljudsko robovanje novcu“.

Otpor Crnjanskog Megalopolisu je očigledan. Međutim, treba pomenuti jednu stvar koja je važna, a može lako da se previdi.

Iako je u Berlinu, i kasnije u Londonu, video moć Megalopolisa na delu, Crnjanski nikada nije imao osećanje inferiornosti prema njemu. Naprotiv. Superiornost je u pogledu Crnjanskog, u njegovoj moći percepcije i analize: on nepogrešivo vidi sve ono u čemu se očituje duh Megalopolisa u vajmarskom Berlinu. Njegovi savremenici, poput Dragiše Vasića ili Vinavera, nisu to mogli da vide tako jasno kao on. Njihovi uvidi jesu zanimljivi, ali su daleko od dubine Crnjanskog. Zašto je to tako?

Duh vremena

Crnjanski je svakako smatrao da polis treba odbraniti, ali nije smatrao da se odbrana od nadirućeg Megalopolisa može izvesti ograđivanjem, samoizolacijom ili upornim odbijanjem da se prizna da Megalopolis jeste i da postoji. On je želeo da spasi polis tako što će ga nakalemiti na Megalopolis, odnosno na duh vremena u nastajanju. Njemu je mogla biti bliska ona poznata maksima: promenimo se da bismo ostali isti. Zato kod Crnjanskog frenetična otvorenost za novo – recimo, za film, za avijatiku – nije posledica želje da samog sebe promeni, već suprotno, posledica želje da se stekne moć kako bi ostao isti u vremenu u kome se slabi menjaju.

Ako bismo tražili primer neke sistemski vođenje politike koja se rukovodi takvim ciljem, morali bismo da se okrenemo Dalekom istoku: donekle Japanu, ali pre svega Kini. Moja dosadašnja iskustva sa Kinom, bilo neposredna, bilo posredna, navela su me da pomislim da je takav odnos prema Megalopolisu osnova kineske politike: preuzeti od Megalopolisa sve što daje moć, distancirati se od svega što tu moć oduzima. To je Kina, danas. Evo samo jednog primera: da bi država bila jaka, banke moraju da postoje i da budu jake. Ali država mora da kontroliše banke, kako banke ne bi kontrolisale državu. Zato je kineski bankarski sistem većinom u državnom vlasništvu.

Svakome ko bar ovlašno poznaje kinesku istoriju biće jasno zašto je to tako. Upravo zato što nije bila na visini duha vremena, pre svega u ravni tehnologije, Kina je izgubila dva opijumska rata od Britanije polovinom 19. veka. Posledice su bile katastrofalne: Kina je de facto postala kolonija. Period koji počinje porazom u Drugom opijumskom ratu, a završava osnivanjem Narodne Republike Kine, oni danas nazivaju vekom poniženja, odnosno vekom sramote. Vrlo transparentno. I baš zato što im je jasno šta se dogodilo tada, Kinezi danas žele da budu u saglasnosti sa svetskim duhom. U protivnom, dočekaće ih još jedan takav vek.

Kineska porodica sa zastavicom Kine u Pekingu (Foto: Reuters/Kim Kyung Hoon)
Kineska porodica sa zastavicom Kine u Pekingu (Foto: Reuters/Kim Kyung Hoon)

Crnjanski je prevodio, doduše ne sa originala, japansku i kitajsku poeziju. Rezultat su knjige Antologija kineske lirike (1923) i Pesme starog Japana (1928). Dakle, kao i većina ondašnjih intelektualaca, Crnjanski nije bio evropocentričan. Slučajno ili ne, njegovo razumevanje vajmarskog Berlina odražava logiku Dalekog istoka: modernizuj se da bi stekao moć da ostaneš isti. Nema izolacije, ali nema ni očaranosti novim vremenima. Nema inferiornosti, ukratko. Postoji samo neka unutrašnja snaga, koja Crnjanskog brani od tog osećanja.

I to je Crnjanski, u svom najboljem izdanju: njegova književnost je, između ostalog, imala i tu moć da osvetli i dočara duh vremena u kome nastaje.

Roman o Megalopolisu

Ja smatram da književnost to treba i da čini: da osvetljava svet u kome živimo. Kada sam se posle romana Veliki juriš, koji je objavljen 2018. godine, počeo da razmišljam o novom romanu, vrlo brzo mi je postalo jasno da to mora da bude roman o Megalopolisu. A to znači o vajmarskom Berlinu iz 1928. godine.

Isto tako sam shvatio da to mora da bude i roman o Crnjanskom, upravo zato što je njegov odnos prema Megalopolisu bio superioran u odnosu na sve druge. Nažalost, Kraljevina SHS a onda i Kraljevina Jugoslavija nisu bili na nivou Crnjanskog, što je razumljivo: ne postoje genijalni narodi, već samo genijalni pojedinci.

Zato sam i napisao roman koji se zove Omama: želeo sam da kroz priču o jednom geniju poput Crnjanskog, sugerišem kakav treba da bude naš odnos prema Megalopolisu danas.

 Knjiga „Omama“ Slobodana Vladušića (Foto: Snimak ekrana/Jutjub/Laguna)
Knjiga „Omama“ Slobodana Vladušića (Foto: Snimak ekrana/Jutjub/Laguna)

Omama je, dakle, i omaž Crnjanskom i korak dalje od mesta gde je on zastao u svom istraživanju vajmarskog Berlina: to je roman o tome kako Berlin iz 1928. izgleda danas, 2021. godine.

 

Naslovna fotografija: Wikimedia/Society for Culture, Art and International Cooperation Adligat, CC BY-SA 4.0

 

Izvor oko.rts.rs

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u