Dosadašnji deo polemike možete pročitati ovde.
V. Radomirović: Odgovor Milošu Koviću
Čestitam Milošu Koviću što mu je prijatelj koji se „gadi fotelje“ postao predsednik Udruženja novinara Srbije. Sada iz fotelje državnog funkcionera, s državnom platom koju novinari mogu samo da sanjaju, vodi najveću novinarsku organizaciju u zemlji. Koviću čestitam i što mu je otac izabran za člana Uprave Udruženja. Da je poštovao pravila istorijske nauke i da je imao poštenja, Ković bi čitaoce Pečata – osim činjenice da mu je prijatelj kandidat za predsednika – morao da obavesti i da mu je 83-godišnji otac kandidat za funkciju u UNS-u, na predlog Kovićevog prijatelja, i da to može da utiče na njegovu objektivnost kad piše o Udruženju.
Sada, zahvaljujući i trudu porodice Ković, najveća novinarska organizacija u zemlji može u rukovođenju da računa na mešavinu iskustva, licemerja, laži i državne intervencije. To licemerje videli smo i čuli u govoru Kovićevog prijatelja na izbornoj skupštini UNS-a, kada je između dva jecaja izgovorio užasnu laž o kolegi Petru Jeremiću, koji nije bio prisutan i koji je, kad je čuo šta je rečeno, saopštio da je reč o „najodvratnijoj mogućoj laži“. Nije mu to bilo prvi put da Petra Jeremića zloupotrebljava u svojim lažima. Uradio je to i prošle jeseni na sednici Uprave, kada je – i tada kroz suze – zakukavao za njegovom sudbinom, lažući da je Jeremić napustio Udruženje zbog nekog drugog, a ne – kako je sam Jeremić rekao – zbog toga što je generalni sekretar Nino Brajović od Udruženja napravio privatnu firmu za sebe i svoju suprugu.
Vi ste, Koviću, prećutali poziciju svog oca u Udruženju i to ko je njega predložio za funkciju. Ali ima tu još činjenica s kojima ratujete, padate pod njihovim teretom, ali (za poštovanje je taj trud) nastavljate da se borite, izmišljajući nove optužbe bez dokaza.
Razum i osećajnost
Dakle, Vi ste, Koviću, ne ja, dozvolili da vam emocije utiču na rasuđivanje i time prekršili osnovno pravilo svoje profesije. Toliko obrazovanja da znam osnove istorijske nauke imam, hvala na pitanju.
Vi ste, Koviću, ne ja, izneli u javnost ono što sam napisao u poruci članovima Udruženja na Kosovu i Metohiji, samo njima. Onda ste me, zajedno s onim ko vam je internu prepisku dostavio, napali lažući da sam vašeg prijatelja javno optužio za „separatizam“. Potom me je vaš prijatelj, pionir „mimikrije“ u novinarstvu (kako sam kaže), prijavio državnoj Radnoj grupi za bezbednost i zaštitu novinara kao glavnu pretnju srpskim novinarima na Kosovu i Metohiji. Zamislite to! Novinar iz novobeogradskih blokova (ne s Vračara, Koviću) veća je pretnja novinarima na Kosmetu od Hašima Tačija, Ramuša Haradinaja, Kadrija Veseljija ili Aljbina Kurtija. Od svih njih zajedno.
Za Živojina Rakočevića je Beograd, čini se, jedini krivac za stanje na Kosovu i Metohiji. Hteo je Rakočević da UNS prošle godine osudi Večernje novosti zbog reportaže s Košara, da UNS kaže da su beogradski mediji odgovorni za ugrožavanje bezbednosti Srba na Kosovu. Kada smo to odbili da uradimo, usledio je napad na mene i koleginice iz NIN-a i Večernjih novosti koje su bile u Izvršnom odboru Udruženja i koje su takođe bile protiv izdavanja takvog saopštenja. Naredni napad grupe oko Rakočevića usledio je kada smo tražili da se konačno istraže ubistva i otmice srpskih i albanskih novinara, zločini za koje su odgovorni teroristi i njihovi naslednici na političkim funkcijama u Prištini. Tada nam je grupa oko Rakočevića zapretila da će nas prijaviti tužilaštvu.
Koja je to vrsta patriotizma, istoričare Koviću? Ona koja se ne sipa u traktor, ali za džip nije loša?
Kada smo u Udruženju počeli da postavljamo pitanja i tražimo podatke o visokim platama generalnog sekretara i njegove supruge, o enormnoj amortizaciji za korišćenje sopstvenog automobila, o troškovima za rekonstrukciju koji nikad nisu opravdani, o ugovorima koje je generalni sekretar potpisivao s državnim firmama bez znanja i ovlašćenja predsednika, o tome ko je i kako registrovao UNS kao međunarodnu organizaciju u Prištini i ko je, bez ovlašćenja i odluke Uprave, otvorio račun u Prištini, usledio je najžešći, ovaj poslednji napad, kome ste se i vi pridružili.
Činjenica je da je Budimir Ničić tražio da Društvo novinara Kosova i Metohije postane posebno pravno lice, to ste mogli i sami da utvrdite da ste uradili posao istoričara, razgovarali sa svedocima i proverili dokumenta. Činjenica je i da su ga u tome podržali Živojin Rakočević i Nino Brajović. Uprava Udruženja novinara Srbije odbila je taj zahtev i tako sačuvala jedinstvo UNS-a. Šta će uraditi nova Uprava, u kojoj je i vaš otac, kad dobije novi zahtev Ničića da se ogranak UNS-a odvoji?
Prethodno je, još 2014. godine, Budimir Ničić upisao Udruženje novinara Srbije kao stranu organizaciju u prištinskom registru nevladinih organizacija. To je učinio na svoju ruku, bez saglasnosti Uprave UNS-a i kršeći statut Udruženja. I to je lako utvrditi, Koviću. Da je Ničić imao bilo kakav dokaz da je UNS odobrio ovaj nelegalni upis, odavno bi ga pokazao. Umesto toga, on potura ovlašćenje koje je u decembru 2014. godine tadašnja predsednica Ljiljana Smajlović dala Marijani Simić i Predragu Radonjiću da otvore račun u poslovnoj banci na Kosovu. U ovlašćenju ne piše da su oni dužni da otvore račun u Rajfajzen banci u Prištini. Zašto nije otvoren, na primer, u Komercijalnoj banci u Kosovskoj Mitrovici? Zašto to ovlašćenje nikad nije zavedeno u arhivi Udruženja? Ko je imao interes da ovo uradi? Mogao bi vaš otac, Koviću, da postavi to pitanje na prvoj sednici Uprave, ako je porodici Ković toliko stalo do Kosova i Metohije.
Državni službenik
Hoćete li i dalje negirati da je Rakočević na javnoj funkciji? Pa, to ne negira čak ni „njegova“ Agencija za sprečavanje korupcije, a on ne pokazuje nameru da odustane od svoje državne funkcije, sve pričajući kako se „gadi fotelje“. Toliko se „gadi“ da više od deset godina ide s jednog na drugo budžetsko nameštenje.
Država se na skandalozan način umešala u izbore za predsednika Udruženja novinara Srbije. Prvo sazivanjem hitne sednice Radne grupe za bezbednost i zaštitu novinara s lažnom optužbom da sam ugrozio bezbednost Živojina Rakočevića, a zatim mišljenjem Agencije za sprečavanje korupcije da javni funkcioner Rakočević može da bude predsednik Udruženja. Posle skupštine UNS-a valjda je svima jasno koliko su istinite bile tvrdnje grupe oko vašeg prijatelja da sam u Udruženje učlanio 500 ljudi koji će glasati za mene.
Šta smo dobili posle dvodnevne izborne skupštine UNS-a? Srbija je jedina zemlja u Evropi u kojoj najveću novinarsku organizaciju vodi državni službenik. Pomogli ste, Koviću, da se UNS vrati u neslavnu prošlost, kada je država upravljala njime, kada je ćutao na pritiske i pretnje novinarima, kada su šefovi tog udruženja okretali glave dok je država zatvarala novine i radio-stanice. I sada su ti isti novinari i urednici iz devedesetih glasali za Rakočevića, iako su u penziji više od dvadeset godina, a do glasačkih kutija za nesigurne ruke vodio ih je Nino Brajović.
Pitajte me slobodno, Koviću, ko su mi prijatelji. Ne krijem ih i, za razliku od vas i vašeg prijatelja, ne naplaćujem prijateljstva. Isto tako, ne krijem ni gde sam i s kim u prošlosti radio, ni ko i kako finansira „Pištaljku“, čiji sam glavni urednik (neki od tih donatora su isti oni koji su platili vašu stipendiju u Engleskoj). Moje delovanje je javno, novinar sam, od novinarstva živim. Ne krijem ništa, za razliku od vašeg prijatelja.
Posle vašeg odgovora siguran sam da znate šta ste uradili i da niste neinformisani, kako ste rekli nekim prijateljima koji su vas upozorili da ste izneli netačne navode o meni.
Sada gledajte šta će se desiti s Udruženjem novinara Srbije i Srbima na Kosmetu. Neću vam dozvoliti da se sutra pravite iznenađeni.
Autor Vladimir Radomirović
Izvor Pečat, 04. jun 2021.
M. Ković: Velika i važna pobeda
Zahvaljujem Vladimiru Radomiroviću zato što je baš meni i mome ocu dodelio tako važne uloge u pobedi Živojina Rakočevića na izborima za predsednika UNS-a. Nije mala stvar kada bivši predsednik, neposredno po gubitku fotelje, koju je branio doslovno svim sredstvima, baš vama i vašoj porodici posveti svoj oproštajni, gnevni, osvetoljubivi članak. Jer, po opštem mišljenju, pobeda Živojina Rakočevića na izborima za predsednika UNS-a predstavlja događaj od ogromne važnosti. Mome ocu i meni bila bi zaista velika čast ako smo toj pobedi makar i malo doprineli.
Bivšem predsedniku UNS-a dugujem zahvalnost i zato što je moju porodicu i mene napao na tako prizeman način i zato što se poslužio izmišljotinama. Posvedočio je tako, pre svega, o samom sebi. Otac i ja smo, uostalom, imali više sreće od Rakočevića i njegovih kolega iz kosmetskih geta, koje je Radomirović, u žaru kampanje, optužio da su izdajnici Kosova. Uoči izborne skupštine, kada mu je Rakočević pružio ruku, Radomirović je odgovorio psovkom. Sada je, verujem, svima jasno zašto članovi UNS-a nisu mogli da glasaju za njega i zašto je izgubio uprkos ulagivanju vlastima, podršci zvučnih imena beogradskog novinarstva i spektakularnom učlanjivanju 350 novih glasača u UNS. Oni koji su ga kandidovali mogli su da vide iza koga su stali. Čujem da su se mnogi pokajali. Ali ima i onih koji nastavljaju ovu postidnu kampanju, sve pozivajući se na britanske standarde i na naš „evropski kurs“.
Radomirovićevo predsednikovanje je prošlost i nema potrebe da mu se posvećuje previše slovnih znakova. Više neću odgovarati na njegove napade. Pošto je počeo da baca blato i na moju porodicu, red je ipak da ovom prilikom obavestim čitaoce da, kada sam napisao prvi tekst za Pečat o Radomirovićevoj harangi protiv novinara sa KiM (objavljen 30. 4. 2021), nisam znao da je moj otac kandidovan za člana Upravnog odbora UNS-a. Nasuprot Radomirovićevim izmišljotinama, za ovu neplaćenu funkciju, na inicijativu Petra Trajkovića, kandidovao ga je Klub veterana UNS-a (17. 4. 2021). Veteranima je, naime, dosadilo da ih Radomirović i njegovi prijatelji tretiraju kao ljude drugog reda. Oduzeli su im punopravno članstvo u UNS-u i proglasili ih „pridruženim članovima“.
Za neupućene, dovoljno je samo da se pročita sa kakvim potcenjivačkim tonom bivši predsednik piše o veteranima i o mome ocu, članu UNS-a od 1958. godine. Zato su odlučili da na ovim izborima u upravi imaju svog kandidata. I naravno, odbili su ih sa obrazloženjem da na listi predlagača nije bilo dovoljno „punopravnih članova“. Veterani nisu posustali, pridružilo im se još „punopravnih“ i kandidatura je odobrena (25. 4. 2021). Na skupštini su, uprkos godinama, opasnosti od pandemije i neprijatnoj atmosferi, za razliku od Radomirovićevih prijatelja, ostali do kraja, glasali i – pobedili.
Moram da priznam da je bilo zaista lepo naći se, rame uz rame, sa svojim ocem i njegovim veteranima, sa Živojinom Rakočevićem i njegovim kolegama iz kosmetskih geta, u jednoj ovako časnoj i pravednoj bici. Kada sam, na društvenim mrežama, video da je na izbornu skupštinu iz Orahovca došla i Olivera Radić, znao sam da ne možemo da izgubimo.
Duboka podela između otuđenih, medijskih, poslovnih i političkih elita s jedne, i ogromne većine obespravljenog naroda s druge strane predstavlja jedan od najvažnijih fenomena današnjice. Ta podela je moralna, kulturna i klasna. U Srbiji, stav prema Kosovu i Metohiji predstavlja ključnu liniju razdvajanja. Već sam pisao o tome da se Srbi južno od Ibra, koji su izdržali više od 20 godina neprijateljske okupacije, danas iseljavaju brže nego ikada. Oni više ne osećaju bilo kakvu pomoć i podršku svoje države. Pokušaj da se jednim zamahom sablje odseku glave Živojina Rakočevića, Budimira Ničića i Darka Dimitrijevića, predstavljao je svesnu nameru da Srbi iz kosmetskih geta budu konačno ućutkani i slomljeni.
Pobedom Živojina Rakočevića ta opasnost je, makar privremeno, minula. Obični, pristojni članovi UNS-a, ne samo s KiM nego iz Beograda i cele Srbije, oni koji nisu dozvolili da im bilo ko naređuje kako da glasaju, održali su nam dragocenu lekciju iz solidarnosti, upornosti i rodoljublja. Za to ohrabrenje ovo društvo duguje im zahvalnost. Našim sunarodnicima iz kosmetskih geta, još jednom, sve čestitke na pobedi, uz pozdrav – dogodine u Prizrenu!
Autor Miloš Ković
Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Jutjub/Kosovo Online
Izvor Pečat, 11. jun 2021.
BONUS VIDEO:
