Više desetina hiljada Beograđana u Spasovdanskoj litiji (FOTO)

Najveću litiju u istoriji srpskog naroda i njegove prestonice krasile su mošti Svetog despota Stefana i, na posebnu radost Beograđana, mošti Svete Petke

Spasovdanska litija, uz učešće više desetina hiljada Beograđana, domaćina slave, gradonačelnika prof. dr Zorana Radojičića i rukovodstva Grada Beograda, nekoliko stotina sveštenika, pripadnika Vojske Srbije, policije i različitih gradskih službi, kao i sa medicinskim radnicima – herojima borbe tokom epidemije, predvođena patrijarhom srpskim g. Porfirijem, prošla je prestonicom Srbije.

Foto: đakon Dragan Tanasijević/spc.rs

Desetine hiljade vernih, na čelu sa patrijarhom srpskim g. Porfirijem, krenulo je u litiji ulicama Kneza Miloša i Kralja Milana, preko Slavije i Bulevara oslobođenja, stigavši do hrama Svetog Save na Vračaru, gde je Njegova svetost patrijarh sa Preosvećenom gospodom episkopima vranjskim Pahomijem, kruševačkim Davidom, niškim Arsenijem, osečkopoljskim i baranjskim Heruvimom, remezijanskim Stefanom, umirovljenim kanadskim Georgijem i izabranim marčanskim Savom, igumanima hilandarskim Metodijem i studeničkim Tihonom i mnogobrojnim sveštenstvom služio moleban.

Foto: đakon Dragan Tanasijević/spc.rs

Najveću litiju u istoriji srpskog naroda i njegove prestonice krasile su mošti Svetog despota Stefana i, na posebnu radost Beograđana, mošti Svete Petke – kalemegdanske čudotvorke i neumorne zaštitince grada – koje su posle 500 godina pronete u litiji beogradskim ulicama, kao i ikona Presvete Bogorodice Trojeručice Hilandarske i zavetni barjak Beograda koji se čuva u Vaznesenjskom hramu. Ispred litije je nošen Časni krst, dok je Njegova svetost patrijarh srpski g. Porfirije išao ispod neba, koga su nosili pripadnici Žandarmerije, okružen mališanima u narodnim nošnjama i članovima svih beogradskih crkvenih horova. Poseban svečani ton krsnom hodu dao je orkestar policije. U litiji je, pored gradonačelnika i rukovodstva Grada, učestvovao i nadbiskup beogradski g. Stanislav Hočevar.

Foto: đakon Dragan Tanasijević/spc.rs
Foto: đakon Dragan Tanasijević/spc.rs

Nakon molebana, patrijarh Porfirije je proizneo je besedu u kojoj je između ostalog istakao: „Mi smo se večeras sabrali u Spasovdanskoj litiji, krsnom hodu kroz ulice prvoprestolnog našeg grada Beograda. Sabrali smo se pod kupolom ovog predivnog hrama posvećenog svetitelju Savi. Time smo pokazali da znamo ko smo, odakle smo, ali i da znamo kuda idemo“.

 

Izvor spc.rs, 11. jun 2021.

 

Beseda patrijarha Porfirija

Beseda Njegove Svetosti Patrijarha srpskog g. Porfirija izgovrena na Spasovdan, 10. juna 2021. godine, u hramu Svetog Save na Vračaru, na kraju najveće litije u istoriji srpskog naroda i njegove prestonice.

U ime Oca i Sina i Svetoga Duha,

Draga u Hristu preosvećena braćo arhijereji, uvaženi gradonačelniče, domaćine ovoga grada i prvi među slavljenicima današnjeg praznika, kao i svi oni koji su sa Vama u Vašoj pratnji u činu i redu, preuzvišeni nadbiskupe, braćo i sestre,

Nebo se danas otvorilo! Danas je ono što su proroci propovedali i ono što su bile naše najdublje želje i potrebe postalo realnost. Bog, koji je došao među nas, koji je postao čovek, koji je postradao, raspet i umro na krstu, ali i vaskrsao, danas je našu prirodu uzneo tamo gde su oduvek bili upereni naši pogledi, na ono mesto za koje je neprestano naše srce kucalo. Danas je Bog, Sin Božiji, uznevši se na nebo zajedno sa sobom uzneo i našu ljudsku prirodu, uzneo svoju Crkvu. Mi smo ispunjeni tim saznanjem danas, ispunjeni smo slavljenjem Boga, radošću, bezobalnom neiscrpnom, nesagledivom i nerazumljivom za prolazno oko ovog sveta; radošću nerazumljivom za onoga koji u centar čitave vaseljene stavlja sebe, svoj ego, svoje samoljublje, koji u centar vaseljene stavlja kao osnovnu potrebu svoju da sve svoje pokori, da mu sve svoje služi, za onoga koji u centar vaseljene stavlja pogled na svet i filosofiju koja se zove antropocentrizam, a to je ideologija koja hoće da život čovekov osmisli bez smisla, koja hoće da osmisli svoje postojanje bez Hrista, bez Boga.

Foto: đakon Dragan Tanasijević/spc.rs

Na današnji dan nama postaju jasne reči Svetog oca Justina Popovića koji naš pogled na svet naziva bogočovečanskim pogledom na svet. To je pogled ne samo na stvarnu prirodu i tokove u njoj, već je to pogled na postojanje, na smisao postojanja bližnjeg, na smisao naših međusobnih odnosa, svega onoga što nas čini radosnima, što nas ispunjava, ali isto tako i na smisao u svim bespućima i urvinama ovoga sveta i onda kada se nalazimo na krstu, kad prolazimo iskušenja. Mi smo se, braćo i sestre, večeras sabrali u jedno, u ovoj Spasovdanskoj litiji, u krsnom hodu kroz ulice prvoprestonog našeg grada Beograda. Sabrali smo se pod kupolom ovog predivnog hrama koji je posvećen našem rodonačelniku, prvom arhiepiskopu i arhipastiru našem, svetitelju Savi.

Tim hodom, tom litijom kroz ulice grada, i sabiranjem u ovu žižu, u ovaj centar našeg grada i našeg naroda, mi smo pokazali da znamo ko smo, da znamo odakle smo, ali isto tako da znamo i kuda idemo. Nije nama potrebno da nam bilo ko objašnjava ko smo i šta smo. Znamo mi svoje ime i svoje prezime, znamo ko su nam otac i majka, znamo ko su naši preci, znamo ko su naši svetitelji! Znamo uostalom, braćo i sestre, ko je onaj pod čijim svodovima hrama smo se našli, hrama podignutom u njegovu slavu. Znamo dobro da je naše ime i prezime Rastko Nemanjić i da je to ime i prezime preobraženo Hristom postalo naše ime i prezime koje se zove Sveti Sava. To ime, braćo i sestre, jeste naš zastupnik, ali to ime nas obavezuje, to ime nam nalaže na naša bremena i pleća krst i jaram koji nisu teški, krst, jaram i breme koji su blagi, jer je to krst Hristov. Svetitelj Sava ne bi bio nama ono što jeste i mi njim i u njemu ne bismo bili ono što jesmo da svetitelj Sava nije bio Hristov. Hristos je njegov početak i kraj, on je uobličio svetitelja Savu, a on je Hristom nas porodio i uobličio podarivši nam pre svega savršenu i čistu veru hrišćansku, veru Hristovu.

I gle čuda, baš na današnji dan pre 800 godina, u svetoj Žiči, u Domu Spasovom, Sveti Sava je izgovorio svoju čuvenu besedu. Tada se se baš kao i večeras ovde u Beogradu, u Žiči sabralo nebrojeno mnoštvo pravoslavnih Srba, predvođenih svojim episkopima i sveštenicima da čuju šta je amanet pravoslavnom Srbinu; da čuju besedu o pravoj veri. Ta Beseda jeste, braćo i sestre, amanet koji je ostavio svetitelj Sava. Suština i srž reči Savinih, upućenih tada sabranom rodu svome, i nama sabranim danas i ovde, kao i svima koji će se posle nas sabirati, iznose suštinu našeg postojanja, iznose suštinu Jevanđelja, iznose šta je to što je nama nasušni hleb da bismo razumeli poruku današnjeg praznika; takvog praznika koji kida granice između Boga i čoveka, ali kida i sve granice koje mi neretko veštački uspostavljamo među sobom.

Sveti Sava je tada u Žiči izrekao istine prave vere, vere pravoslavne, i rekao da bez istinske i prave vere nije moguće dostići u potpunosti istinski pravi i autentični život. Ali, sa druge strane i da pogrešan život, život u zlu, život koji je promašen i koji je promašaj, ne može odražavati i ne može svedočiti pravu veru koja daruje Hrista. Primera radi, Jevanđelje kaže: Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe, štaviše veli: Ljubi i neprijatelja svoga – ne možeš upotrebiti loše metode da bi postigao zdrav i ispravan cilj. A filozofija ovog sveta veli: Opskrbi se veštinama i nemoj da vodiš računa o sredstvima ako hoćeš da postigneš neki cilj. Svaki cilj opravdava sredstva makar ta sredstva bila, jednom rečju, antihumana i antičovečna. Takav pogled na svet nikada ne može da oblikuje hrišćanina. A zapovest Božija, zapovest jevanđeljska, ona na koje je Sveti Sava podsetio sabrane u Žiči, veli: Ljubi bližnjega kao samoga sebe, ali pre toga i: Ljubi Gospoda čitavim svojim bićem. To je dvojedina zapovest. Nije moguće voleti Boga ako ne voliš čoveka, ako ne voliš ikonu Njegovu. Ko veli i tvrdi da voli Boga a ne voli čoveka, taj laže sebe, a drugima je jasan.

Foto: đakon Dragan Tanasijević/spc.rs

Mi, braćo i sestre, volimo Boga slabi, nemoćni i grešni. Nema tog među nama, koji kad je najsavršeniji i u najvećem podvigu, neće reći kao što je rekao apostol Pavle: Samo sam nedostojni sluga Božji. Ali, baš zbog toga što znamo da smo nedostojne sluge Božije i zbog toga znamo da je na Spasovdan Gospod nas uzneo na nebo i naša ograničenja pokidao, koja su rezultat samoljublja, egoizma, licemerja, osuđivanja, ogovaranja, isključivosti i ograničenja koja ne dozvoljavaju da u našoj blizini bude bilo ko – Gospod je nas obezgraničio! Mi smo, braćo i sestre, u Njemu postali bez početka i kraja. Postali smo neograničeni. Zato u našem srcu, u našoj duši, u našem naručju, na našim grudima, ima mesta za svakoga, jer se mi nalazimo na grudima Savinim, a on je nas zajedno sa sobom spustio na grudi Hristove. Otuda, braćo i sestre, Hristom proširenim ne pristajemo na to da prihvatimo ono, što neki zlonamerno, pa neka bude i nepoznavajući nas, kažu da smo najgori i da nismo čovekoljubivi. Ne pristajemo na to! Ne zato što mislimo da smo bolji od drugih, nego zato što znamo da nas je Gospod obezgraničio i zato što u Njega verujemo verom jevanđeljskom govoreći uvek: Verujem Gospode, pomozi mome neverju, ali i: Uzdamo se u Tebe, slabi i nemoćni, uzdamo se u Tvoju ljubav!

Zato, braćo i sestre, Savina poruka jeste poruka spasovdanska. Ništa nije slučajno u našem životu, pa nije ni slučajno što je Sveti Sava besedu o pravoj veri izrekao na Spasovdan, jer na taj dan mi smo razumeli Hristovu reč i poručili da hoćemo da budemo jedno sa Hristom. A to znači da hoćemo da budemo jedno sa sobom i da svi budemo jedno. Umorni smo, braćo i sestre, od podela. Umorni smo od ružnih i loših vesti. Pesnikinja je rekla: Dajte nam jedamput lepu vest. A ima ih, hvala Bogu, milijardu puta više nego loših. Pa, nemojte onda od nas praviti budale! Oprostite mi na ovoj jetkoj reči. Mi znamo čiji smo i znamo da smo Hristovi. Stoga imamo pravo da ovo kažemo. Moramo da budemo jedno, braćo i sestre, da granice, koje nosimo u sebi unutra, pokidamo. Pre svega, u Hristu da prevaziđemo shizofrena svoja lična stanja.

Roditelji, da brinete o svojoj deci. Volite ih, ali nemojte samo da im ispunjavate želje, kako vas ne bi zabolela glava od njihovih nestašluka, da biste vi imali svoj komfor. Volite ih ljubavlju Hristovom, raspinjući se za njih. Deco, da slušate svoje roditelje. Volite svoje roditelje i da ih služite naročito kad postanu stari. Nemojte zaboraviti na suzu majčinu, na znoj očev. Nemojte zato što su vas snašli vaši problemi zaboraviti na potrebu vaše majke i oca da vam samo čuju glas. Nemojte govoriti: Ima vremena za to. Ima vremena za sve drugo, ali za to je uvek malo vremena.

I nemojmo neprestano tražiti opravdanja za svoje nezadovoljstvo izvan sebe: krivi su roditelji, kriva su deca, kriva je škola, krivo je društvo, kriva je država, krivi su drugi narodi itd. Naravno sve može biti bolje, ali nemojmo tražiti razloge za mir, za radost, za harmoniju, za ljubav izvan sebe. Nemojmo se pravdati što sve to nemamo razlozima izvan sebe. Nije niko drugi kriv i nema krivca, samo treba primiti ispruženu ruku Hristovu i hteti postati bolji i postati brat i sestra svima. Ne verujemo mi – rekla je nedavno jedna naša pravoslavna Srpkinja i lekarka svetskog formata ovde u ovom hramu – da je čovek čoveku vuk. Mi znamo da je čovek čoveku lek! I zato je nama svako ono kako smo ga mi definisali, a ne obrnuto. Jer mi Hristom znamo – i hoćemo zbog toga da činimo dobro – da nas Bog neće pitati šta su nama drugi činili, nego šta smo mi njima činili. Neće nas ni pitati da li su drugi postali bolji, nego da li smo mi postali bolji. Hteli bismo često da svi oko nas budu savršeni, ali samo mi da ne ostanemo preobraženi i ostanemo u ovoj letargiji.

Braćo i sestre, neka je blagosloven i neka je radostan današnji dan! Ja sam blagodaran što su ovde moja u episkopstvu braća David, Pahomije, Arsenije, Heruvim, Georgije i Stefan, sveštenici i monasi, ali sam posebno danas radostan, a verujem da ćete i vi biti ovog trenutka kada kažem da su u ovoj molitvenoj litiji sa nama uzeli učešće i iguman manastira Hilandara otac Metodije, kao i iguman manastira Studenice otac Tihon. Molim sve njih da se mole za sve nas. Molim posebno oce igumane da se sa svojom bratijom mole za ovaj grad i ljude koji žive u njemu, za čitav svet i da nam Bog podari što više molitvenika. Jer duhovno zdravlje jednog naroda se meri po broju monaha u tom narodu. Molim ih da se mole da ovaj grad uvek, kao što na svom grbu ima otvorenu kapiju, ima ne samo otvorene kapije, nego i otvorena srca i duše i da se svi koji dođu u ovaj grad osete se kao domaći, kao i da se svi ljudi, nezavisno kako se mole i kom narodu pripadaju, osete ne samo da su dobrodošli, nego da su naša braća.

Foto: đakon Dragan Tanasijević/spc.rs

Isto tako, neka svaki sukob i svaka nevolja, svaki nesporazum između pojedinaca, zajednica, naroda i država, krene putem umanjenja, kako bi nas onda Gospod, koji nas je uzneo na nebo i postavio s desne strane Ocu, učinio saprestolnima Njemu i tako naša srca učinio prostorom obitavanja blagodati Duha Svetoga, prostorom mira, ljubavi, istine i pravde, kako bismo mi onda istim putem kojim je Gospod najpre sišao među nas, a onda otišao ka Ocu svome, zajedno sa Njim, svakoga dana se uznosili u dobru, u vrlini, u lepoti, u radosti. U radosti, jer je to naše naznačenje i zato što smo u radosti stvoreni! Ako nismo u radosti, to znak je da ovu tajnu još uvek dobro ne razumemo i da nam treba dodati vere. Dodaj nam Gospode vere, kako bismo Te slavili ovde na Zemlji, svakog dana i svakog trena svoga postojanja i onda tom verom prepoznali u Tebi našega Spasitelja, kome neka je slava zajedno sa Ocem i Duhom Svetim sada i uvek i u vekove vekova, amin. Srećna slava i Gospod neka sve blagoslovi!

 

Naslovna fotografija: đakon Dragan Tanasijević/spc.rs

 

Izvor spc.rs, 11. jun 2021.

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u