Filolozi složni: Zakon o rodnoj ravnopravnosti je udar na već ranjeni jezik

„Ljudi su razumeli da je ovo prekretnica za našu struku, u kojoj se uvodi, bez našeg znanja i bez naše saglasnosti, verbalni delikt”, ističe Savić

Odavno jedan zakon usvojen u Skupštini Republike Srbije nije izazvao toliko negodovanje stručne javnosti kao nedavno proglašeni Zakon o rodnoj ravnopravnosti. Takođe je izazvao i veliku pažnju naših čitalaca, što se vidi i po brojnim komentarima na sajtu Politike i u rubrici „Među nama”. Kritički tonovi se uglavnom ne odnose na zakon u celini, već na članove kojima se propisuje obavezna upotreba rodno osetljivog jezika u organima javne vlasti, udžbenicima i nastavnom procesu, kao i u medijima.

Negodovanjem protiv zakona prvi se oglasio Odbor za standardizaciju srpskog jezika SANU. Najveći deo njihovih primedbi tiče se dela o rodno senzitivnom jeziku, tj. tvorbe imenica ženskog roda na osnovu imenica muškog roda. Kako su istakli, time se narušava struktura srpskog jezika i sprovodi jezički inženjering. Zakonodavcima su zamerili što u vezi sa ovim pitanjima nisu konsultovali filologe i stručna tela koja se bave ovom materijom.

Saopštenjem u sličnom tonu oglasila se i Matica srpska. Ovaj tekst potpisom je podržalo više od 30 akademika i univerzitetskih profesora, Institut za srpski jezik SANU, Katedra za srpski jezik Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Filološki fakultet BU (katedre za Srpsku književnost sa južnoslovenskim književnostima i Srpski jezik sa južnoslovenskim jezicima), Filozofski fakultet Novi Sad, Odseci za srpski jezik i lingvistiku i za srpsku književnost, Departman za srbistiku Filozofskog fakulteta u Nišu, srodne katedre i odseci na visokoškolskim ustanovama u Kragujevcu, Kosovskoj Mitrovici, Somboru, Novom Pazaru, Užicu. Saopštenje Matice srpske, poimenice i potpisom, podržalo je i više od 200 studenata srpskog jezika i književnosti iz Novog Sada, Beograda, Kragujevca i Niša.

Istovremeno, Advokatska kancelarija „Radić” iz Beograda saopštila je da će podneti Ustavnom sudu inicijativu za ocenu ustavnosti ovog zakona. Spornim odredbama smatraju uvođenje pojmova „rod” i „rodno osetljiv jezik”.

S obzirom na veliko interesovanje javnosti za pomenuti zakon, što se videlo i po čitanosti i broju komentara na intervju s Jasminom Grković-Mejdžor, akademikom SANU i profesorom na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, koji je naš list objavio 7. juna, Politika je pozvala filologe srbiste, koji su najkonkretniji u kritikovanju zakona, da iznesu svoja mišljenja i primedbe. Tim povodom, gosti naše redakcije bili su Isidora Bjelaković, profesor Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, sekretar Odeljenja za književnost i jezik Matice srpske, specijalista za razvoj terminologije u srpskom jeziku; Vesna Lompar, profesor morfologije savremenog srpskog jezika na Filološkom fakultetu u Beogradu, predsednik Društva za srpski jezik i književnost i specijalista za gramatičke kategorije; Jovanka Radić, naučni savetnik i rukovodilac Staroslovenističkog odseka Instituta za srpski jezik SANU, specijalista za mehanizam mocije roda u srpskom jeziku; Ana Macanović, naučni saradnik na Leksikografskom odseku Instituta za srpski jezik SANU; i Viktor Savić, profesor istorijske morfologije srpskog jezika na Filološkom fakultetu u Beogradu i viši naučni saradnik Instituta za srpski jezik SANU.

Kako se vi kao lingvisti, kao ljudi iz struke, osećate u svetlu činjenice što o ovako važnom pitanju, kao što je zakon kojim se oktroiše upotreba „rodno osetljivog jezika”, niste bili konsultovani?
Vesna Lompar: Donedavno, kad je pandemija COVID19 bila u jeku, svi su se pozivali na struku. S pravom, jer u takvim situacijama sasvim je u redu da se uvažava mišljenje eksperata. U slučaju zakona o upotrebi rodno osetljivog jezika struka uopšte nije bila pitana, pa se stiče utisak da se vlast poziva na struku samo kada joj to odgovara.

Isidora Bjelaković: Slažem se sa profesorkom, i naglasila bih da lingvistika, odnosno srbistika, nema ništa protiv Zakona o rodnoj ravnopravnosti. Međutim, prilikom njegovog donošenja načinjena je ozbiljna proceduralna greška – niko iz struke nije konsultovan, a donet je propis koji sadrži obavezujuće elemente koji se donose na upotrebu „rodno osetljivog jezika”.

Jovanka Radić: Kad se govori o tome imamo li ili nemamo nešto protiv Zakona, mislim da ne bismo smeli sebi oduzeti pravo da o njemu sudimo. Posebno o onom što već u njegovom nazivu stoji, o pojmu „rod”. Zakon se tiče ljudi kao društvenih bića, ljudskog roda. Logički je neprihvatljivo da se rod deli na rodove. Ljudi su se kao društvena bića delili na narode ili „jezike”, i na staleže, a ovi na „muškinje” i „ženskinje”, što mogu biti klase, nikako rodovi. Kad su polne razlike skrivene ili nama nebitne, vrstu ne delimo na muško i žensko – npr. vrana, gavran, veverica. U jeziku se zbog samo jedne razlike nikad ne pravi nova reč; ako je razlika sistemska, izražava se gramatičkim sredstvima ili podrazumeva. Apsurd je da se jednako vrednovana profesija deli na „rodove”, npr. psiholozi i psihološkinje. Šta time kažemo – da njihova profesionalna delatnost zavisi od pola, kao kod parova glumac i glumica, košarkaš i košarkašica?

Donet je Zakon o ravnopravnosti polova, i to je bilo u redu. Žene su u prošlosti bile društveno podređene, nešto od toga je po inerciji opstalo, i to se mora suzbijati zakonskim sredstvima. A koja je svrha Zakona o rodnoj ravnopravnosti i konstrukta zvanog rod? Da se razlike izvedene iz pola, dakle iz onog što je nužno dvočlano, predstave kao „rod” i time stvori prostor za uvođenje novih „rodova”? Kažu da je pored muškaraca i žena već konstruisano preko 70 „rodova”…

Da objasnimo suštinu razlike između gramatičkog roda i pola i zašto je to pitanje važno. Recimo, ministarka za ljudska i manjinska prava Gordana Čomić izjavila je da „pričama o polu i rodu, u stvari, prikrivamo mizoginiju i volju da diskriminišemo”.
Vesna Lompar: Kao što je u jednoj odluci Odbora za standardizaciju srpskog jezika već pomenuto, na ovaj način se apsolutno banalizuje jezička teorija.

Viktor Savić: Rekao bih nešto u vezi sa terminom gramatički rod. Ovde imamo veštački uspostavljenu korelaciju između gramatičkog i nečega što bi se uslovno moglo nazvati prirodnim rodom. Takozvani gramatički rod, koji je obuhvaćen zakonom, lingvistički je konstrukt. Rod kao gramatička kategorija ne postoji u svim jezicima sveta, pa ne postoji ni u svim jezicima kojima govore građani Srbije. Samim tim, ovaj zakon je u startu diskriminatoran jer se može odnositi samo na jezike koji poznaju rod. Jezici koji poznaju ovu kategoriju, nužno moraju imati makar dva nekakva roda, da bi postojala minimalna opozicija.

Na primer, to može biti živo i neživo. Neki jezici mogu da razviju čak i do 20 rodova. Ali to nema veze sa ovim takozvanim društvenim rodovima koji se sada pojavljuju. Na delu je ideološko učitavanje u lingvističku materiju. Priča o rodu, prvo, ne odgovara lingvistici kao nauci uopšte, zato što se ne može izvoditi zaključak samo na osnovu jednog jezičkog sistema. I, što je još gore, na osnovu površnog poznavanja jednog jezičkog sistema. Drugo, ni u jednom jezičkom sistemu ne postoji striktna korelacija između jezičke materije i stvarnosti. To je prva lekcija iz Uvoda u opštu lingvistiku, čije neznanje sada demonstriraju zakonodavci. A i oni koji su im došaptavali – ne znaju ovu materiju. Jezik i mišljenje su razdvojene pojave, ispoljavaju se na različitim ravnima. Nema poklapanja kao po kalupu, već postoji vrlo suptilno preslikavanje koje, zapravo, ima dugo istorijsko trajanje kroz proces stalnog menjanja. Ovo što sada vidimo jeste bukvalizam i mehanicističko prekrajanje jezičkog sistema.

Isidora Bjelaković: Jedno od ključnih pitanja koje se nameće prilikom čitanja ovog zakona jeste pitanje identiteta „rodno senzitivnog jezika”. Da li se ovaj zakon odnosi na sve službene jezike u našoj zemlji ili samo na srpski jezik? Ako se odnosi na sve jezike koji imaju status službenog, onda se postavlja sledeće pitanje: odakle nekom pravo da interveniše u jezičku strukturu mađarskog, rumunskog, albanskog ili bilo kojeg drugog jezika koji ima status službenog u Republici Srbiji, a čije se matično područje nalazi izvan njenih granica? Ako se pak Zakon odnosi samo na srpski jezik, onda je sasvim jasno da govorimo o diskriminaciji. Domaća lingvistika fokusirana je trenutno na srpski jezik, ali ako je reč o rodno senzitivnom jeziku uopšte, onda to treba da ima iste reperkusije i na ostale službene jezike u ovoj zemlji. O tome niko ne govori. A to jeste veliko pitanje.

Da li je neko od vas bio u prilici da na stručnim skupovima razmenjuje stavove i polemiše sa radikalnim zagovornicima korišćenja „rodno senzitivnog jezika”?
Jovanka Radić: Mogu da prenesem jedno lično iskustvo. Bilo je to 2006. ili 2007. godine, na Kolarcu, gde je predavanje držala Svenka Savić (dugogodišnja profesorka na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, gde je između ostalog predavala Psiholingvistiku, Rod i jezik, Uvod u rodne studije, Feminističku teologiju. Osnovala je Udruženja Ženske studije i istraživanja i Centar za rodne studije – prim. aut.). Ona je po medijskim kućama već tada organizovala kurseve za primenu „rodno senzitivnog jezika”. Meni, u Kolarcu, gde je inače uobičajeno da publika postavlja pitanja predavaču, naprosto nije data reč. Znate, ideologija ne dozvoljava razmenu mišljenja, jer ne počiva na principima logičkog suđenja – postavljanje hipoteza, analiza uzročno-posledičnih odnosa, izvođenja zaključaka. Ideologija se zasniva na principu „mi tako vidimo”. Ako imate „kako ja kažem, tako je”, bez argumenata, onda vi ne dozvoljavate razmenu mišljenja. A Svenka Savić je „lingvistkinja” koja se prihvatila zadatka da kako zna i ume srpski jezik provuče kroz matricu radikalnog feminizma.

Viktor Savić: Nadovezao bih se na ovo što se ticalo ideologije i lingvistike. Mi trenutno vidimo da onih koji su – mogu slobodno da kažem – politički i ideološki komesari u struci, sada nigde nema, a ako se i pojave – zastupaju stanovišta ideologije, a ne lingvistike i nauke o srpskom jeziku. S druge strane, neuporedivo većinski deo struke istog je mišljenja koje mi ovde zastupamo. Ljudi su razumeli da je ovo prekretnica za našu struku, u kojoj se uvodi, bez našeg znanja i bez naše saglasnosti, verbalni delikt, i to treba naglasiti, i uvodi se cenzura, i to je potpuno jasno. To se nadovezuje na ono što je Jovanka Radić govorila o ideologiji, koja je isključiva: vidimo ekstremna shvatanja koja se ekstremno zahtevaju od svih. Imamo sužavanje ili isključivanje već postojećih prava kojima raspolaže čitava jedna nacija u pogledu upotrebe jezika. Nameće se da svim osobama ženskog pola, znači i onima koje to ne žele, u diplomi mora da piše „doktorica” ili „doktorka”, „profesorka”, „inženjerka”… Izvinite, gde je tu sloboda, gde je demokratski izbor? Ostala je samo zakonska prisila. A iza svega stoji ideologija, koja nije zdrava za ljudsko mišljenje i nije zdrava za ljudske odnose. Stvara se, u stvari, netolerancija.

Isidora Bjelaković: Kada se donosi zakon čiji je jedan od bitnih elemenata rodno osetljivi jezik, iza toga treba da stoji tim uže struke, sastavljen od eksperata koji se bave derivatologijom, semantikom, sintaksom, leksikologijom…

Viktor Savić: Ko bi trebalo da delegira taj tim, Isidora? Odbor za standardizaciju srpskog jezika, Matica srpska, Odeljenje jezika i književnosti Srpske akademije, Institut za srpski jezik?

Vesna Lompar: I katedre za srpski jezik i književnost, Viktore.

Isidora Bjelaković: A niko od njih nije dobio poziv da se uključi u izradu nacrta zakona, niti da se o njemu izjasni…

Viktor Savić: Zaobiđena je ne samo struka nego organi struke, pa sa tog stanovišta ovaj zakon mora da padne. I da se na tome ne završi. Oni nama duguju izvinjenje. Ne samo lingvistici i srpskom jeziku nego čitavom narodu u ovoj zemlji. I još jedno važno pitanje: gde su u ovom slučaju Ministarstvo kulture i Ministarstvo prosvete? Jer ovde se neposredno zalazi i u njihovu nadležnost.

U slučaju Ministarstva kulture čak po dve osnove – s obzirom na to da je u tom resoru i informisanje, odnosno mediji, koji su takođe obavezni da koriste „rodno osetljiv jezik”. A da li mislite da bi Srpska pravoslavna crkva trebalo da zauzme neki stav prema ovome?
Vesna Lompar: Ja mislim da ne treba. Srpska pravoslavna crkva ne treba da bude stavljena u ulogu arbitra u onim pitanjima u kojima presudnu reč treba da imaju naučni i stručni krugovi, niti ona treba da podnese teret koji pripada pojedincima i institucijama čija je uloga prevashodno vezana za jezička pitanja.

Jovanka Radić: Smatram da će stav o ovom zakonu zauzeti svi koji imaju pojmovni sistem. Imam utisak da oni koji su spremni da to prihvate – ne govorim o onima koji nam to nameću, nego o onima koji se tome lako priklanjaju – imaju pojmovni sistem koji nije čvrsto strukturiran. Ne možemo operisati pojmom „vuk” ako stalno mislimo na vuka i vučicu. Kad kaže „eno vuka”, niko ne pomisli na pol. Tako je i s profesijama – ako u vidu imamo profesionalnost, automatski zanemarujemo polnost. Lična imena ne čine deo opšteg leksičkog fonda, i nisu deo pojmovnog sistema, upravo zato što se dosledno dele na muška i ženska. Ko vodi računa o razlici muško – žensko, taj je na nivou kompleksnog mišljenja; jezik deteta, koje sve do stanja pune individualizacije povlači tu razliku, samo je spolja jednak jeziku intelektualno zrelih osoba. Tek kad budemo u stanju da tu i njoj slične razlike počnemo zanemarivati, mi polako prelazimo na pojmovno mišljenje. A Zakon insistira na tome da se „rodno senzitivan jezik” primeni u nastavnim sredstvima? Zašto? Da se razlika muško – žensko cementira?

O rešenjima koja su sadržana u članovima zakona kojima se direktivno uvodi „rodno osetljivi jezik”, tokom poslednje dve decenije izjašnjavao se i Odbor za standardizaciju srpskog jezika, ugledni lingvisti i srbisti, brojne javne ličnosti. Čini se da je uprkos tome država bila sklonija da uvaži argumente, uslovno rečeno, druge strane?
Ana Macanović: Na sajtu Vlade Republike Srbije dostupna je publikacija „Priručnik za upotrebu rodno osetljivog jezika”, koju su pre dve godine zajednički objavili Koordinaciono telo za rodnu ravnopravnost Vlade Republike Srbije i Agencija Ujedinjenih nacija za rodnu ravnopravnost i osnaživanje žena. Autori su dve dame, a prema biografijama na kraju dokumenta, jedna je po struci sociolog i doktorand na Fakultetu političkih nauka, a druga je doktorand na Srpskoj književnosti. Ovo ističem zbog toga što se pitam kakve su njihove lingvističke kompetencije, pre svega derivatološke i normativističke, budući da pišu priručnik o „rodno osetljivom jeziku”. Osvrnula bih se na sadržinu teksta dokumenta, koji se, da napomenem, sa sajta Vlade Srbije može preuzeti samo u latiničnoj verziji, iako svi znamo da je ćirilica jedino službeno pismo.

Zamolićemo vas da najpre istaknete ono što u ovom dokumentu smatrate prihvatljivim i korisnim sugestijama.
Ana Macanović: Svakako bi valjalo, kada govorimo o „rodno osetljivom jeziku”, obratiti pažnju na smernice i preporuke za izbegavanje seksističkih i stereotipnih izraza poput „ženska posla”, „prvo, pa muško”, kao i na uputstva za izbegavanje kvalifikovanja muškog i ženskog pola u takozvanim stereotipnim ulogama, pre svega kada se obraćamo deci. Na primer, „dečaci su hrabri”, „devojčice su lepe”, ili, obraćate se dečaku i kažete mu „nemoj da plačeš, to rade devojčice”… Korišćenjem ovakvih primera mi deci šaljemo poruku da su neprihvatljivi neki vidovi ponašanja, zasnovani na razlici u polu. Takođe, ovaj priručnik ističe da treba prestati sa upotrebom stereotipnih predstava o određenim grupama ljudi, kako u usmenoj tako i u pisanoj komunikaciji, poput predrasuda u vezi sa pripadnicima nacionalnih manjina. Mislim na izraze poput „ciganska posla” „bosanska bukva” i sve slične koji vređaju čitave grupe ljudi, koje doprinose njihovoj diskriminaciji.

Međutim, u Priručniku je i obilje pogrešnih i netačnih tvrdnji koje se tiču gramatike i leksike srpskog jezika. Citiram: „U našem jeziku postoje tri gramatička roda: muški, ženski i srednji. Nastavci za muški rod su -e, -o ili suglasnik”. Na osnovu ove tvrdnje mi se s pravom možemo zapitati: kog su onda roda imenice poput intervju, tabu, haiku, randevu, kakadu, taksi, ragbi, derbi, alibi, zombi, hobi? Takođe, ne možete tvrditi da se imenice muškog roda završavaju na suglasnik, to bi značilo da imamo 25 različitih nastavaka – one se završavaju nultom morfemom, odnosno nultim nastavkom.

Šta priručnik kaže o famoznim femininativima, imenicama u ženskom gramatičkom rodu za zvanja, zanimanja, kvalifikacije? Manje upućena javnost kompleksno pitanje „rodno osetljivog jezika” uglavnom prepoznaje po borkinjama, psihološkinjama, vatrogaskinjama, traktoristkinjama…
Ana Macanović: Navešću doslovno šta piše u ovom dokumentu: „Srpski jezik pruža mogućnost za rodno osetljivo izražavanje jer je moguće za svaku imenicu izvesti i ženski i muški rod.” Ako je to zaista tako, ja bih postavila pitanje zbog čega na spisku zvanja i zanimanja, titula i imenovanja žena u ovom priručniku – s leve strane su oblici za ženski rod, s desne za muški – ne nalazimo muški rod za imenice babica i dadilja? Gde je femininativ od imenice kupac? Kako ćemo imenovati žensku osobu koja obavlja posao odeljenjskog starešine? Takvih slučajeva ima zaista mnogo. Ili, uzmimo primere ovih parova: filolog/filološkinja, sociolog/sociološkinja, pedagog/pedagoškinja, andragog/andragoškinja… oni nisu nastali analogijom zato što uopšte nisu u pitanju isti tvorbeni tipovi, osnova nije ista. Nastavak -kinja u navedenim primerima nije dodavan na muški rod kao što to mora da se gradi kada vi pravite femininativ, nego na pridevsku osnovu: psihološki, sociološki…

Dakle, narušava se tvorbena struktura srpskog jezika, nije u skladu sa njegovim derivatološkim normama. Između ostalog je to jedan od odgovora na one populističke tekstove u kojima se upire prst u Odbor za standardizaciju srpskog jezika, kome se postavlja pitanje „zašto može sluškinja i dvorkinja, a ne može psihološkinja i sociološkinja?”. Pa ne može zato što te reči nisu nastale istim tvorbenim modelima. Da ostavimo po strani izmišljene reči u ovom priručniku, poput drvomodelarka, isporučica, paedodontistkinja, reparatorka nameštaja… Ili recimo, brusačica stakala. Što reče jedna moja draga koleginica: „Zaklela bih se da je u pitanju neka mašina za brušenje”.

 

Autori Gradimir Aničić i Darko Pejović

 

Naslovna fotografija: Tim Mossholder on Unsplash 

 

Izvor Politika, 14. jun 2021.

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u