Geopolitički odjek samita u Ženevi

Džozef Bajden je „prvi trepnuo“ i sastanak u Ženevi je poruka kineskom i turskom predsedniku da ostanu nepopustljivi. Jer, kao što je seo za sto sa ruskim predsednikom, moraće naposletku i sa njima

Susret Putina i Bajdena neće ostati zapamćen kao istorijski. Sergej Lavrov poručuje kako ne treba očekivati „diplomatski proboj“. Džen Psaki, portparolka Bele kuće najavljuje da će i nakon susreta biti „teških razgovora i da će se nastaviti konfrontacije u oblastima gde imamo neslaganja“.

Ipak, ovaj susret jeste važan. Ne samo zbog toga što se u doglednoj budućnosti može pokazati kako je sastanak u Ženevi predstavljao prvi korak „ka stabilnijim i predvidljivijim odnosima“.

Odnosi Vašingtona i Moskve u nekim segmentima su čak lošiji od hladnoratovskih, što opterećuje globalnu bezbednost, onemogućava usaglašavanja i oko nespornih pitanja. Ukratko, gore od postojećeg ne može, osim ako se za gore ne podrazumeva prerastanje tekuće konfrontacije u ratna sukobljavanja, bila ona i indirektna, indukovana instrumentalizacijom ukrajinskih snaga na donbasko-luganskoj liniji razdvajanja.

Februarski pregovori o petogodišnjem produžavanju „nuklearnog sporazuma“ START, i pored toga što su uspešno završeni, pokazali su da je nepoverenje na obe strane ogromno. Da li će se nakon Ženeve stvari promeniti, nemoguće je prognozirati. Nekada su za to potrebne godine, nekada decenije.

Taktički manevar

Naravno, po običaju, od propagandne buke teško se vidi suština. Posmatrajući i prateće izjave pomenute portparolke, ali i očekivanja gomile (samo)pozvanih komentatora iz bližeg ili daljeg okruženja američkog predsednika, uočljivo je kako oni zamišljaju razgovor u Ženevi: Bajden će u „brk skresati“ Putinu sve što misli o Navaljnom, Ukrajini, Belorusiji, pa nadalje, dokle bude imao koncentracije. Putin će, valjda, izdvojiti vreme da strpljivo sasluša sve zahteve i zamerke, sve dok Bajdena bude držala koncentracija…

Može se ispostaviti i da je procena Siniše Ljepojevića kako je sve ovo samo taktički manevar Bajdenovog štaba – tačna. Vašington će simulirati popravljanje odnosa sa Moskvom, bazirajući to na dogovorima o sitnim, trivijalnim stvarima, dok će istovremeno instruirati EU da kurs ka Moskvi zaoštrava do krajnjih granica. Ovakvim pristupom Amerikancima bi ostalo više vremena i prostora da se pozabave „kineskom pretnjom“. A Rusi su toliko naivni da ovu igru neće prozreti.

Međutim, za donošenje zaključka o važnosti susreta u budućim međunarodnim odnosima, ovde je značajnija sasvim druga stvar – nisu to ni tirade plaćenih lobista, niti američki taktički manevri i simulacije. Pre svega, to je pogled iz ugla većinskog, nezapadnog dela sveta na Ženevu.

Šta se zapravo desilo i šta nam to donosi?

Panorama Ženeve (Foto: Anokhi De Silva on Unsplash)

Elem, da Moskva teži stabilnijim i predvidljivijim relacijama sa zapadnim sagovornicima nije neka velika novost. I dugo nakon što je sve krenulo ka destabilizaciji i nepredvidljivosti, ruski zvaničnici su nastavili da oslovljavaju zapadne sagovornike kao „partnere“, šaljući nedvosmislene signale kako očekuju rešavanje problema preko sadržajnog i suštinskog dogovora.

Odgovora sa druge strane nije bilo. SAD i EU su nastavili brutalnu kampanju, sa poslednjom epizodom koja se ticala pokušaja izvođenja obojene revolucije u Minsku i potonjim usmeravanjem Kijeva da opet vojno interveniše na istoku početkom maja. Oba plana su propala. Em su potcenili Lukašenka, em su precenili Zelenskog, em ih je Putin pročitao kao „otvorenu knjigu“.

Nikad gora pozicija

Isto kao što su propale još nekolike zamisli, zbog kojih se Bajdenova administracija obrela u „nebranom grožđu“. Povlačenje iz Avganistana, koje bi trebalo da završe do septembra, za Amerikance se pretvorilo u noćnu moru. Do te mere da ovaj proces više liči na „bežaniju“, nego zamišljeni „kontrolisani odlazak“ koji će im i u narednim godinama osigurati ključni uticaj u Kabulu.

Odnosi sa Kinom se progresivno problematizuju. Ako se nastavi ovakvim tempom, i oni će brzo ući u fazu nestabilnih i nepredvidljivih. Erdogan je još jedan razlog glavobolje, tu se malo šta može promeniti posle odluke Bajdena o genocidu nad Jermenima. Sada, pošto je operacija „izvlačenja iz Avganistana“ daleko odmakla, odjedanput se shvatilo da Pakistan kao projektovana „rezervna lokacija“ nije siguran, jer je tu u međuvremenu ojačao upliv Kineza i Turaka. Kinezi su i u Africi, gde god se okrenu nalete na njih. Ponegde nalete i na Ruse, kao u Sudanu, centralnoj Africi i Egiptu, ili na Turke, kao u pojedinim muslimanskim zemljama.

U „latinoameričkom dvorištu“ stvari izmiču kontroli, pretpostavljeni pad Bolsonara u Brazilu doprineo bi trajnim promenama i anulirao neke uspehe koje je Tramp u tom regionu ostvario. Na Starom kontinentu nije im pošlo za rukom da spreče izgradnju Severnog toka 2, profunkcionisaće i Balkanski tok, strategija „punjenja Evrope“ tečnim naftnim gasom nije se pokazala efikasnom…

Bajden je, uprkos mišljenju savetodavaca i lobista iz bližeg ili daljeg okruženja i medijskim najavama o „velikom povratku“ američkih inicijativa, nasledio previše otvorenih frontova, suočio se sa mnogo aktuelnih ili potencijalnih neprijatelja u svetskoj areni. Pri tome, ogromno nepoverenje u Vašington nije vidljivo samo u Rusiji, to je fenomen globalnog karaktera. Još od završetka Hladnog rata SAD nikada nisu bile u goroj poziciji.

Posmatrano iz ovog ugla, sastanak sa Putinom predstavlja i poruku da Bajden drugog izbora nema. Prinuđen je da razgovara sa čovekom kojeg je juče nazvao ubicom. Prinuđen je da ga tapše po ramenu, smeška se na konferenciji za štampu i govori kako su „otvorena važna pitanja“. Prinuđen je da ovim gestom pokaže kako je kampanja protiv Rusije (i Putina lično) za ovih deset godina otišla predaleko i da jednostavnog „povratka na staro“ ne može biti.

Američki predsednik Džo Bajden (Foto: Spencer Platt/Getty Images)
Američki predsednik Džo Bajden (Foto: Spencer Platt/Getty Images)

Bajden je „prvi trepnuo“ i sastanak u Ženevi jeste indikator svima drugima – Siju Đinpingu i Erdoganu, na primer, da „teraju svoje“ i ostanu nepopustljivi prema američkim inicijativama. Jer, kao što je Bajden seo za sto sa Putinom, moraće naposletku i sa njima. Američki razlozi za ovakav potez proističu iz njihove logike.

Ali, to nije i logika ostalih u svetu. Drugi će Bajdenove razloge tumačiti sasvim drugačije. Za njih je važnost ovog susreta u tome što je Bela kuća pokazala popustljivost, samim tim i slabost.

 

Naslovna fotografija: Mario Tama/Getty Images

 

Izvor Sputnjik

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u