Branislav Matić: Sveta Rusija je živa nadstvarnost

To što Rusija izmenom Ustava objavljuje da je Božija i da će se braniti do kraja, da će ispuniti svoju ulogu katehona, samo dodatno potvrđuje u kakvom vremenu živimo

Vrijeme u kojem živimo vrijeme je krize, najprije duhovne a potom i materijalne. Između kriza i ratova postoji neraskidiva veza (Pitirim Aleksandrovič Sorokin). Globalistički utopijski projekat doveo je svijet u stanje preloma u kojem je opet Rusija pozvana da ga spasi od Zla koje dobija nikada privlačnije obličje. Kolika je mogućnost da Rusija, iz svog mnogovijekovnog metaistorijskog ugla, pronađe izlaz iz nametnute dehristijanizacije koja svijet vodi u ćorsokak?

U globalizovanom svijetu, u kome se nova borba za Smisao i Dobro nezaustavljivo približava,  a neprijatelja je sve teže precizirati, pitali smo Branislava Matića, srpskog književnika, urednika, novinara i izdavača da svojim pjesnički izoštrenim pogledom ocijeni predstojeći ruski odgovor i ulogu slovenskog vektora ruske politike.

Šta je istorijski i metaistorijski zadatak Rusije i koliko ga je današnja Rusija svjesna?
– Epohalna i vaseljenska, svečovečanska i natčovečanska. Takva je (meta)istorijska uloga Rusije, stolećima već. I nije to tek jedna draga metafora. Nije ni prevashodno pitanje geopolitike, geoekonomije, resursa, svetskih računica, vojnih strategija i tehnologija, odnosa političkih snaga. Uloga Rusije ishodi iz njenog arhetipa, iz višnje ideje koju ona oličava u ovoj „areni univerzuma“. To se naročito izoštreno vidi od sredine 15. veka, kada Rusija ostaje jedina slobodna pravoslavna država.

Ona tada preuzima ispuštena znamenja od porobljene prve hrišćanske države na svetu i tipos (pečat sila) „poslednjeg carstva“. Od tada do danas, Rusija drži poslednju liniju odbrane bogočovečanstva, horizont najviše nade, ona je katehon. Ona je poslednja tvrđava pravoslavlja i pravoslovlja. Ona zadržava „sinove pogibelji“, „imperiju bezakonja“, „poklonike jarosnog boga i kupoprodajne teologije“. Iz te tačke diže se dramatična vertikala, precizno objašnjena u drugom i sedmom poglavlju Knjige proroka Danila (6. vek stare ere). Možemo dodati i širok raspon srodnih tumačenja, od Svetog Ipolita rimskog (3. vek hrišćanske ere) do Političke teologije Karla Šmita (20. vek). Ili svo bogomislije, svu istoriosofiju srebrnog veka ruske kulture.

Kako se to ispoljavalo u povesti i vremenu moglo se videti 965. godine (pobeda velikog kneza Svjatoslava nad Hazarima), 1240. i 1242. (pobede Aleksandra Nevskog nad Livonskim i Tevtonskim redom), 1380. (pobeda Dimitrija Donskog nad Mongolima), 1612. (pobeda nad poljsko-katoličkim okupatorima i oslobođenje Moskve, kraj Smutnog vremena), 1812. (pobeda nad Napoleonom), 1945. (pobeda nad Nemcima)… Uvek je poslednja samoodbrana Rusije bitno uticala na svetsku istoriju, donosila epohalne preokrete, zaustavljala arhianarha. Otvarala izgubljeni „put naš pred nama“, podizala nas ka spasonosnim mogućnostima.

I danas je tako, samo što ima i jednu posebnu dimenziju, još zamašniju i dalekosežniju.

Koju? U čemu se sastoji ta dodatna dimenzija u našem vremenu?
– Prema preovlađujućim znacima vremena, vidljivim i prikrivenim, materijalnim i duhovnim, mi živimo u razdoblju kraja trećeg (zapadnog) ciklusa evropske civilizacije. Svi pokazatelji upućuju na to, od geopolitičkih i geoekonomskih, preko ekoloških i demografskih, do ideoloških, kulturnih, etičkih. To se više ne može zabašuriti ni najmoćnijim sredstvima zaluđivanja, odvlačenja pažnje, paklene banalizacije i trivijalizacije. Nećemo se ovde pozivati na slovenske i pravoslavne izvore, ili na dalekoistočne, ili na islamske (a ima ih mnogo). Najbolji umovi samog Zapada to odavno znaju i pišu o tome.

Postoji ceo jedan korpus literature o „sumraku Zapada“ i „dubokoj krizi modernog sveta“; ako niste skloni prečicama, za početak pogledajte Hamvaševu Krizu sveta (1937), Evolinu Pobunu protiv modernog sveta (1934), Genonovu knjigu Vladavina kvantiteta i znaci vremena (1945), Špenglerovu Propast Zapada (1918, 1922), Orteginu Pobunu masa (1930), Sioranovu Istoriju i utopiju (1960)… Oslušnite vapaje Valerija i Eliota, krik Ničea i Selina, odmetništvo Jingera i Hamsuna, potresnu zabrinutost De Mestra i Šarla Pegija… Pogledajte Radičinu Agoniju Evrope, izašlu u Beogradu 1939, gde tu dramu upečatljivo promišljaju takve veličine kakve su Berđajev, Sforca, Moras, Benda, Kroče, Papini, Unamuno, Man, Diamel, Mereškovski, Marineti, Pirandelo… Svi oni, svak na svoj neponovljivi način, iznutra govore o istom potonuću.

Gužva i otimanje kupaca oko televizora u jednoj radnji u Sao Paolu tokom tzv. Crnog petka, 25. novembar 2016. (Foto: Reuters/Nacho Doce)
Gužva i otimanje kupaca oko televizora u jednoj radnji u Sao Paolu tokom tzv. Crnog petka, 25. novembar 2016. (Foto: Reuters/Nacho Doce)

Genon je u pravu kada kaže da „renesansa nije preporod nego početak smrti“. Tada, u srži novog antropocentrizma (vaspostavljanog umesto dotadašnjeg teocentrizma), počelo je ovo što metastazira u našoj epohi. Dolazi do rascepa između kulture sredstava (tehnologije) i duše evropskog čoveka. To postaju dva odvojena puta: tehnologija ima dramatično brz i kolosalan razvoj, a duša se povlači, stagnira, stamnjuje, umnogome i tone. Pukotina iz doba renesanse danas je teško premostiva provalija. U toj provaliji bi sve moglo preko noći nestati. Nikada u poznatoj nam istoriji nisu niži duhovi upravljali razornijim sredstvima. Nikada sile neljudskog porekla nisu ovako otvoreno i široko pokušavale da razdvoje čoveka od Boga, vreme od večnosti i istoriju od smisla.

Rečeno je: „Svodeći sebe na sopstvenu donju polovinu, na ekonomsku životinju, na plitkog histeričnog potrošača, na pljačkaša planete, njenih resursa i drugih ljudi, čovek Zapada – homo economicus – dospeo je u bezizlaz. To više ne mogu da izdrže ni priroda, ni društvo, ni ekosistem, ni sam čovek. (…) Zapad se raspada u izopačenostima i demonijama, u dekadenciji i strašnim pobrkanostima najosnovnijih stvari. (…) Zapad više nema delotvorne odgovore na sudbinska pitanja sveta i čoveka. Ne zna izlaz sa ove stranputice na koju je naveo i sebe i ceo svet.“

Nametnuvši svetu pogubno poistovećenje modernizacije sa vesternizacijom, Zapad je u velikoj meri svoju tešku bolest, svoje svekoliko zapadanje, proširio na celu planetu. Posledice su zastrašujuće. Unutarnja pustinja se širi, guta ljude i narode, zemlje i kontinente. Anri de Monterlan ne preteruje: „U istoriji sveta jedino je Sjedinjenim Američkim Državama uspelo da skoro na celoj planeti snize inteligenciju, moralnost i kvalitet čoveka. Optužujem SAD da stalno čine zločin protiv čovečnosti.“ (Pri tom, dabome, ni na tren ne zaboravljamo čiji su pseudonim i „SAD“ i „Zapad“ i „međunarodna zajednica“, kao ni to u čemu je smisao skrivanja, lažnog predstavljanja. Amerika je samo platforma za taj opaki projekat i njegova prva žrtva, možda i najstrašnija.)

Opstanak današnjeg sveta i ovog čovečanstva, možemo slobodno reći, zavisi od toga hoće li uspeti da otvori civilizacijsku alternativu Zapadu. Nov put sveta i čoveka, nov horizont smisla i nade, nov kulturni i životni obrazac. A samo jedna zemlja na svetu ima tipos i sve neophodne moći da pokrene, iznese i odbrani stvaranje takve alternative Zapadu: Rusija. Tu opet stižemo do katehona, poslednje linije odbrane. To je ta današnja dodatna dimenzija istorijske odgovornosti Rusije, o kojoj me pitate.

Ne rekosmo: koliko je današnja Rusija toga svjesna?
– I kad je izgledalo da Rusija toga nije svesna, njeni zakleti neprijatelji nisu joj dopuštali da nešto previdi ili pobrka. I pored otrovne lukavosti i mračne inteligencije koju imaju, takvo je njihovo držanje, neobuzdanost njihove omraze. Treba im biti zahvalan zbog toga. Kad vam neko stavi nož pod grlo, ili vam na vaše oči kopa grob, vi to svakako ne možete pogrešno protumačiti.

Rusija ima krugove visokoposvećenih koji dobro vide i razumeju smisao ove prastare igre. Znaju ko bi, i zašto, da smrtonosnim pletivom premreži rusko nebo. Ali Rusija ima i ono što njeni važni mislioci – od Solženjicina i Valentina Raspućina do Šafareviča i Panarina – otvoreno nazivaju izdajničkom petom i šestom kolonom. Šesta je opasnija. Nasleđene iz sovjetskog perioda, raširene po dubini i širini ruske državne i društvene strukture, računajući na povodljivost masa i entuzijazam „korisnih idiota“, kao i na provincijalno epigontstvo lažnih elita, ove agenture nastoje da zamagle rusku svest i smanje budnost. Da vežu ruke i oči Rusiji, otupe njen samoodbrambeni nagon. Naročito su jake u oblastima visokih finansija, medija i „kreativnih industrija“. Njihovi najviši predstavnici neposredno su povezani sa judeoameričkom globalističkom kupolom i njenim agendama.

Detalj sa vojne parade povodom Dana pobede u Drugom svetskom ratu na Crvenom trgu, Moskva, 09. maj 2021. (Foto: TASS/kremlin.ru)

Iako su suštinski nespojivi, utisak je da koegzistencija ruske patriotske vlasti i ovih mreža traje predugo. Ima tu mnogo uznemirujućih nejasnoća. Snage koje čine temelj i okosnicu „projekta Putin“ iz nekog razloga izbegavaju, već dvadeset godina, da zaseku u to trovačko tkivo. Da odstrane uljeze i uspostave punu kontrolu nad ruskom mega-državom. Kad se spolja bude videlo zašto, bojim se, za Rusiju i one koji se u nju uzdaju, moglo bi biti kasno. Vrh ruske patriotske vlasti svakako zna mnogo više od nas, verujmo (zasad) i da dobro procenjuje. Možda je zaista reč o staranju da se ne otvori previše frontova istovremeno.

Povrh toga, valja imati na umu da je rusko vreme imperijalno i da pulsira drugačije od našeg. Drukčije su to razmere i računice. Ne treba od Rusije očekivati nestrpljenje i nepromišljene prečice, zatrčavanje na tanak led. Mnogo toga što Rusija danas gudi, oprezno se nadamo, čuće se sutra. Ali ona, na ovoj frekvenciji istorije, sa ovakvim „apokaliptičnim ubrzanjem“, ne sme sebi dozvoliti tromost, sentimentalnost i kašnjenje. Da bi ispunila svoj (meta)istorijski zadatak, Rusija treba da učini samo jedno: da odbrani sebe i svilenim gajtanom veže one koji dolaze da je ponište, ubiju. Ako odbrani izvornu i istinsku Rusiju, i ovoga puta spašće svet. To je jedna od velikih tajni ruskog katehona.

Kolika je opasnost da središte duhovnog Zapada bude prebačeno u Moskvu te da „opkoljena, oklevetana, pod sankcijama, na nišanu, pod pritiskom izdajnika šeste kolone“ Rusija padne na iskušenju da pobijedi Zapad preuzevši njegov kulturni i civilizacijski model? I da li bismo onda uopšte mogli govoriti o pobjedi?
– Bila bi to neizmerna pobeda, ali ne Rusije nego njenih i neprijatelja slovenstva, neprijatelja evropske Evrope. Sa stanovišta svete Rusije, bio bi to oblik samoponištenja, vrsta smrti. Sa stanovišta evroarijskih naroda uopšte, bilo bi to katastrofa možda i veća nego ona iz februara i oktobra 1917.

Pisao sam da nije problem sa „globalizmom“ u tome što je on „američki“, nego u vrednostima na kojima se temelji. U demoniji novca i ideologiji poživotinjenja ljudi, u neokolonijalnom porobljavanju i parazitiranju, u golemovsko-frankeštajnskom ratu koji vodi protiv bogoobraznog Čoveka, ličnosti i narodâ. U besomučnom pljačkanju svih resursa planete i ugrožavanju njenog golog opstanka. U poklonjenju ništiteljskim kultovima. (…) Ako planetarno središte takvih ideja i poretka postane Moskva, to ni za koga razumnog neće biti nimalo prihvatljivije. Nećemo se tome ništa manje odupirati. A izmeštanje iz Amerike središta svetske oligarhije, ili onoga što metaforično nazivam globalističkom kupolom, odavno nije samo opasnost nego epohalni plan koji je uveliko u fazi izvršavanja. Ali za novu platformu nije projektovana Rusija nego Kina.

Odlično je to objasnio i dokumentovao Keri Bolton u ogledu „Globalistički put svile“ (objavio sam prevod tog važnog napisa na Naciji u oktobru 2017). Kao što je 1917. prešla sa premalene i istrošene britanske ostrvske na američku kontinentalnu platformu, svetska oligarhija tačno sto godina kasnije, prema mnogim nepobitnim pokazateljima, napušta kompromitovanu američku i nastoji da pređe na dugo pripremanu kinesku platformu. Učini se da je poslednjih pet američkih predsednika, tih klovnova instalisanih od strane globalističke kupole, imalo zadatak da zamajava svet dok se ovaj Veliki Prelaz ne dovrši.

Stvar je gotovljena dugo. Bolton: „Zapadna oligarhija, naročito američka, dugo je već sanjala o obezbeđivanju resursa, tržišta i radne snage u Kini. (…) Rokfelerovi su 1956. godine osnovali Azijsko društvo. Trilateralna komisija je osnovana 1973, prvobitno radi jačanja ekonomskog bloka između Evrope, Severne Amerike i Japana, ali (kako neki tvrde) i zbog postavljanja temelja za ulazak Kine u globalnu privredu. Prethodne godine je Henri Kisindžer, blizak Rokfelerovima tokom cele svoje karijere, posetio Kinu i započeo dijalog. U godini osnivanja Trilateralne komisije, 1973, Dejvid Rokfeler boravio je u Kini i vratio se sa euforičnom slikom maoističke države kao ‘društvenog eksperimenta’, ‘jednog od najuspešnijih i najvažnijih’ u istoriji.

Bivši američki državni sekretar Henri Kisindžer tokom sastanka sa kineskim predsednikom Sijem Đinpingom u Velikoj sali naroda, Peking, 22. novembar 2019. (Foto: Jason Lee/AFP/Getty Images)

Savet za spoljne poslove, trust mozgova globalista, odigrao je ključnu ulogu u razvoju odnosa između Kine i Amerike. (…) Nakon početnog otvaranja Kine od 1973. godine, događaji su se brzo smenjivali do te mere da su istoričari Nial Ferguson i Moric Šularik nazvali kinesku i američku privredu simbiotskom i skovali naziv Kimerika. Džordž Soroš je 2009. godine u Fajnenšl tajmsu predvideo da će Kina zameniti SAD na mestu ‘lidera novog svetskog poretka’. Godine 2017. kineski predsednik Si, pre ekonomskog samita u Davosu, objavio je nameru Kine da preuzme vodeću ulogu u ‘globalizaciji’. (…) Globalizacija koja se odvija pod dominacijom Kine nije razlog za slavlje protivnika globalističke oligarhije, uprkos pretpostavci da to ‘predstavlja poraz SAD’.“

U tom svetlu treba razumeti i „Novi put svile“, kao i inicijativu „Pojas i put“. To su, ne zavaravajmo se, nesumnjivo globalistički projekti u kojima prvu i poslednju reč ima judeoamerička plutokratija. I ideja, i novac, i značajan deo tehnokratske upravljačke strukture potiču otud. (Imate kod Boltona mnoštvo imena korporacija i ljudi, konkretne tokove novca i projektne zadatke.) Tako osmišljen, „Put svile“ znatno urušava Evroazijsku ekonomsku uniju i dodatno opkoljava Rusiju. Kina se dizajnira i kao mnogo prihvatljivija ruka kojom će judeoamerička plutokratija pokušati da uđe na ruski Daleki istok i u Sibir. Sa njihovog stanovišta, sve ovo ima i ezoterijsku dimenziju „zatvaranja kruga“, „namirivanja računa“: upravo je kontrola nad starim Putem svile, pre više od milenijuma, bila izvor ekonomske i finansijske moći one „dobro organizovane manjine“ koja je iznutra preuzela hazarski kaganat i nameravala da ga učini svojom dugovekom imperijalnom platformom.

Dakle, nije u planu da središte Zapada bude premešteno u Moskvu. Rusiji je tu namenjena uloga „mlađeg partnera“, pomoćnika, opslužitelja. I uloga poslušne sirovinske baze, neremetilačke. Da bi to moglo biti tako, Rusiju treba slomiti, raskoreniti, duhovno i ideološki preparirati. Pretvoriti je u besmislenu kopiju Zapada, u mutanta. Zato ruska samoodbrana po značaju i domašaju toliko nadilazi samu Rusiju. Zato to, i ovoga puta, nije stvar samo jedne zemlje i jednog naroda. A sama opasnost često ima blagotvorna dejstva, jer nas primorava da dajemo ono najbolje od sebe. Što kaže Jinger: „Ono što nas ne ubija čini nas jačim. Ono što nas ubija čini nas strašno jakim.“

Da li se SSSR raspao uslijed „dezerterstva elite u epohi katastrofe“ (Aleksandar Sergejevič Panarin) ili je to pak „najveća u istoriji pobjeda Zapada“ (Aleksandar Aleksandrovič Zinovjev)? Ili je i jedno i drugo?
– I jedno, i drugo, i mnogo toga još. Razume se, složen je to fenomen, na mnogim razinama stvari, unutrašnjim i spoljašnjim. Sa mnogo vektora uticaja i uzročno-posledičnih veza. No ključno je: Sovjetski Savez raspao se zato što mu je istekao rok upotrebe. Nije više bilo unutrašnje snage i spoljne volje da se ulaže u prikrivanje njegovih ogromnih unutrašnjih slabosti i provalija. Naprotiv, planski mu je nametnuto naprezanje koje će te slabosti pretvoriti u samrtni ropac. Spoljnu odluku o pokretanju „faze raspada“ doneli su, sredinom sedamdesetih, nedugo nakon objavljivanja prvog modela Rimskog kluba pod naslovom Granice rasta (1972), isti oni metapolitički centri koji su 1917. stajali iza revolucije. Menjana je unutarnja struktura svetskog poretka, projektovano je stupanje u „unipolarni globalizam“, drugi pol je trebalo ukloniti.

Objektivna istoriografija danas tu više nema nedoumica: ništa u toj revoluciji 1917. i potonjem sovjetizmu nije bilo uistinu rusko, osim strašne naivnosti i užasne žrtve. I ideja, i finansijeri, i glavni izvršioci (vođe, udarne formacije i agenturne mreže), spoljna i unutrašnja logistika… bili su neruski, zapravo protivruski. Pogledajte nacionalni sastav prvog boljševičkog Politbiroa. Koliko tamo nađete Rusa, otprilike toliko je ta stvar i bila ruska. A bilo ih je, ugrubo rečeno, manje od pet odsto. Ako se dobro sećam, više od 90 odsto njih pripadalo je jednom etnosu, ali ne ruskom, i jednoj religiji, ali ne pravoslavnoj. Slučajno? Dabome, u svemu tome lukavo su korišćene vidne manjkavosti ruske države i elite, iscrpljenost naroda i raslabljenost ruske ideje. Korišćene su i neke druge dobro proučene nastrojenosti, poput arhetipske naklonjenosti Slovena ka ideji društvene pravde ili pak ruskog „naginjanja ka anarhičnosti“.

Revolucija je, dakle, spolja pripremljena, izazvana i izvedena usred ratnog haosa i dotad najveće klanice u istoriji evroarijskih naroda. U decenijama koje su sledile, neki oblici tako stvorene države i društva su u izvesnoj meri rusifikovani, naročito kad se odgovor na iskušenja morao zasnivati na gotovo mističnom ruskom patriotizmu. Naročito se to videlo u Velikom otadžbinskom ratu. Ali, na širem istorijskom planu, to nije moglo promeniti predznak i smisao Sovjetskog Saveza. Njegove ukupne posledice za Rusiju su veoma teške. Današnja Rusija ne može tek tako izbrisati sovjetsko nasleđe, pogotovo njegovu ratnu herojsko-oslobodilačku stranu, ali ga mora mnogo strože i hrabrije preispitati. Mora razgrnuti te svakovrsne tuđinske naslage i potražiti sopstvene zdrave temelje, starije od sloma. Ako se vrednosni sistem današnje Rusije bude temeljio pretežno na sovjetizmu, onda se ni Rusiji ni Evropi ne piše dobro.

Pripadnici ruskih oružanih snaga tokom marša sa zastavom Rusije i zastavom sa srpom i čekićem u okviru vojne parade povodom Dana pobede, Moskva, 09. maj 2021. (Foto: kremlin.ru)

Mislioci koje pominjete, Panarin i Zinovjev, osvetlili su dve važne strane te „geopolitičke katastrofe“, kako raspad Sovjetskog Saveza naziva Putin. Panarin je objasnio kako je raskorenjena i korumpirana sovjetska elita mogla tako brzo da dezertira, istupi iz nacionalne odgovornosti i prikloni se spoljnim gazdama, uz potpunu identifikaciju sa agresorom. Zinovjev, koga sam lično poznavao, potpuno je prozreo Zapad, ali i predočio pogubne zablude ruske disidentske inteligencije, saževši ih u rečenicu: „Ciljali smo komunizam, a pogodili Rusiju.“ Obojica su u pravu i treba im se često vraćati, ne bismo li izbegli „istoriju za ponavljače“.

Jasno je da je nova borba neizbježna. Ako je trenutno na snazi zauzimanje kontrole nad vladama tradicionalnih država, koje se desilo uslijed raspada hijerarhije koja je izgubila vezu sa Bogom (Tatjana Gračova), da li povratak Boga u ruski ustav znači pripremu za vaspostavljanje Svete Rusije?
– Prastara i neprekidna je to borba. Novi mogu biti samo neki elementi metodologije i tehnologije, ali je njen temeljni obrazac arhetipski i svevremen. Sveta Rusija nije intelektualna konstrukcija nego živa nadstvarnost, okvir i poprište jednog zavetnog prizvanja. Most ka božanskom na „velikom maršu čovečanstva od praistorije ka nadistoriji“ (Kalajić). Ima svoju kosmologiju, antropologiju, sakralnu geografiju, religijsku i kulturnu tradiciju. Ima svoje pesnike, sveštenike, vizionare, heroje, mučenike. Njeno pulsiranje možemo pratiti od najdrevnijeg evroarijskog mita, tog višeg realiteta koji odavno nismo sposobni da sasvim razumemo, do današnjih čitanja evroazijskog i slovenskog nesvesnog. U širokom rasponu tumačenja, recimo od Fjodorova, preko Lava Gumiljova, do Dugina. Ili od Jesenjina i Kljujeva, preko Tjutčeva, do Jurija Mamljejeva. Cela jedna pesnička tradicija i mnogi visovi ruskog pravoslavnog bogotražiteljstva zasnivaju se na tajanstvenoj samosvesti o Svetoj Rusiji.

Neki autori nazivaju je eshatološkom državom i Unutrašnjim kontinentom.

Kada kažemo Sveta Rusija, to zvuči potpuno prirodno i logično, podrazumevajuće. „Zamislite kako bi besmisleno zvučalo ‘Sveta Portugalija’ ili ‘Vera u Kambodžu’“, veli Dugin u Misterijama Evroazije. Sveta Rusija živela je i kada je vidljiva fizička Rusija privremeno zamirala, nestajala sa lica zemlje. Jedan od najuzvišenijih izraza Svete Rusije je pominjani mistični ruski patriotizam. Dodajmo tu i ideju o sakralnosti cara, miropomazanog vladara, bogovenčanog samodršca.

To što sada Rusija i izmenom Ustava objavljuje da je Božija i da će se braniti do kraja, da će ispuniti svoju ulogu katehona, samo dodatno pokazuje u kakvom vremenu živimo. Tolike su razmere ništiteljstva, toliki cinizam Velike Naopakosti, tolika silina beslovesnog zaluđivanja, tolika izgubljenost orijentacije da je Rusija morala u Ustav da „uvede Boga“, baš kao što je i Srbija morala da napiše, već u preambuli, da je Kosovo i Metohija njen neotuđivi deo, njeno srce, smisao i mera. Neophodno je učvrstiti se u svojim presudnim uporištima. Najveća iskušenja nisu iza, nego ispred nas.

U svemu onome što predstoji, koliko slovensko jedinstvo i samosvest mogu pomoći, koliko nas mogu učiniti jačim?
– Mogli bi pomoći mnogo, možda i presudno, kada bi postojali. A postoje li? Još pre vek i po Leontjev je ukazivao, tonom bolne kritike, da plemensko slovenstvo postoji, ali slavizma, kao kulturne tvorevine „ili više nema ili još nema“. „Kulturni slavizam, taj organski sistem osobenih ideja, ta nadgradnja izvan i iznad pojedinačnih lokalnih (plemenskih) i ličnih interesa, ili se istopio pod ukupnim delovanjem katoličanstva, vizantinizma, germanizma, islama… ili će tek reći svoju pravu i najvažniju reč.“ Iz svog ugla, predstavu o slovenskom kulturnom jedinstvu razložno dovodi u pitanje i Nikolaj Trubeckoj.

Postojalo je osećanje, solidarnost, krajnja žrtva za druge Slovene. Postojali su herojski, molitveni, graditeljski i drugi podvizi. Setimo se i divnih primera Adama Mickijeviča (predavanja iz 1841) ili Alfonsa Muhe (Slovenska epopeja), Dostojevskog (oštri prosrpski i slovenofilski tekstovi 1870-ih), Tolstoja („Srpski članak“ iz 1908.), Čajkovskog (Srpsko-ruski marš, 1876), Leonida Andrejeva (čuveni tekst o Srbiji iz 1914)… Ali, sticajem raznih okolnosti i uticaja, na toj stvarnoj osnovi nije nadograđeno slovensko kulturno jedinstvo ili bar jedinstveno polje mnogolike slovenske kulture. Kako je bilo u vreme Leontjeva i Trubeckoja, nažalost, tako je i danas. A samo ona velika slovenska kultura može biti čuvarica slovenske ideje, samosvojnosti i samosvesti.

Alfons Muha, „Uvod u slovensku liturgiju“, 1912. (Foto: Wikimedia/russianculture.files.wordpress.com)

Svojim pitanjem Vi ste zapravo naznačili veliki putokaz najboljima među Slovenima, od Praga do Moskve, od Varšave do Beograda, Banjaluke, Podgorice. Mnogi u našim okruženjima, stolećima pa i danas, čine sve što mogu da nikada ne dođe do uspostavljanja slovenske samosvesti o celini, o jedinstvu, o našoj „zajednici uspomena i nada“. Ali mi treba mirno i uporno da radimo ono što je do nas, mnogo promišljenije i mnogo sistematičnije nego dosad. Ako pametno sejemo, tako ćemo i žnjeti.

 

Milana Babić je profesorka srpskog jezika i predsednica Književnog udruženja „Susret“ iz Trebinja. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Naslovna fotografija: kremlin.ru

 

Izvor Novi Standard

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u