Umesto haških presuda – čitajte Andrića

Osluškujući u 2021. godini odjeke sudske presude jednom čoveku, osećamo da se tokom minulog stoleća nismo ni za pedalj odmakli od „tamnog vilajeta“, u čije je tajne davno pronikao Ivo Andrić

I svoju rođenu zemlju vi volite, žarko volite,
ali na tri-četiri razna načina
koji se među sobom isključuju,
smrtno mrze i često sudaraju.
Ivo Andrić, „Pismo iz 1920. godine“

Besmisleno je iscrpljivati se i nadvikivati komentarima upravo donete konačne presude generalu Ratku Mladiću, od pre nekoliko dana udarne teme političara i medija na prostoru bivše Jugoslavije. S obzirom na ukupno delovanje i učinak ovog sudilišta, kao i sve bivše i sadašnje okolnosti povezane sa optužbom i prvobitnom presudom generalu, odluka Žalbenog veća je očekivana, bez obzira na različita predviđanja koja su pre njenog izricanja, iz ovih ili onih razloga i motiva, u javnosti iznošena.

Razumljive su jedino žalopojke onih koji su iskreno i strasno očekivali više, ali ih je njihov voljeni sud na kraju ipak razočarao, a i blagonaklono opomenuo da bi, sem morbidnog oslanjanja o „zasluge“ mrtvih, u politici i za politiku nužno bilo i nešto više realističnosti i inventivnosti, a i konstruktivnosti. Ovako, insistiranje na politikantskom instrumentalizovanju kapitala navodno jedine žrtve rata i licitiranjem brojevima stradalih, pored toga što je politički jalovo, svojevrsno je ogrešenje i o dostojanstvo i mir duša svih tragično nestalih građana Bosne i Hercegovine u paklu krvavog građanskog rata.

„Nama je bitnije da smo živi, nego da nas danas neko broji u mrtve, da bi se to okvalifikovalo kao genocid“, reči su bivšeg zatvorenika iz Omarske Satka Mujagića koji se, inače, zalaže za to da „Vučić prizna genocid“, kako bi se „prekinula nacionalistička retorika po Bosni i Srbiji“.

„Rat drugim sredstvima“

Od konačne presude generalu Mladiću, koja, sem te pravne konačnosti, suštinski nije donela ništa novo, mnogo je zanimljivije, i perspektivno poučnije, posvetiti pažnju reagovanjima koja je ona izazvala na svojevremeno zvanično, a i danas, nažalost, faktički mentalno zaraćenim stranama, odnosno među konstitutivnim narodima dejtonske BiH, prvenstveno Bošnjacima i Srbima, dok su Hrvati, ako izuzmemo njihovog neželjenog „predstavnika“ u tročlanom Predsedništvu BiH, srazmerno rezervisani, ali se zato vehementno i krajnje nediplomatski, a naravno antisrpski, da se kojim slučajem ne propusti prilika, u međunarodnoj areni oglašavaju predstavnici Hrvatske.

Na srpskoj strani se izražava ogorčenje pristrasnošću i tendencioznom selektivnošću Haškog tribunala, što se ilustruje frapantnom nesrazmerom u, zbirom godina izraženim, kaznama pripadnicima triju naroda, kao i činjenicom da su neki među najozloglašenijim vinovnicima teških ratnih zločina na hrvatskoj i, osobito, bošnjačkoj strani, ostali nekažnjeni.

Ove zamerke Sudu za ratne zločine u Hagu nisu nove, a nije nov ni zaključak da Tribunal nije ispunio svoju misiju obezbeđivanja pravnih preduslova za utvrđivanje stvarne istine o ratu u BiH, kao zdrave osnove za stupanje na dugu i vrletnu stazu pomirenja.

General Ratko Mladić u sudnici tokom izricanja konačne presude, Hag, 08. jun 2021. (Foto: Peter Dejong/Pool/AFP via Getty Images)
General Ratko Mladić u sudnici tokom izricanja konačne presude, Hag, 08. jun 2021. (Foto: Peter Dejong/Pool/AFP via Getty Images)

Na bošnjačkoj strani, pak, konačna presuda Ratku Mladiću gotovo jednodušno je dočekana sa neskrivenim zadovoljstvom, izrazima likovanja, neretko propraćenim teškim i uvredljivim kvalifikacijama osuđenika, a i naroda kome pripada, ali i bez euforije, jer bivši komandant Vojske RS ipak nije proglašen odgovornim za sve zločine na takoreći celokupnoj teritoriji BiH. Ima, međutim, jedna bitna tipološka razlika u očekivano dijametralno oprečnim reagovanjima na srpskoj i bošnjačkoj strani, na koju je potrebno ukazati, iako ni ona nije neka novina, ali je od velikog značaja za predviđanje budućnosti i održivosti Bosne i Hercegovine, kao zajedničke države triju konstitutivnih naroda. Labave i razdešene, ali ipak formalno još uvek zajedničke.

Dok Srbi u pretežno više rezigniranim nego srditim, ali i odlučnim komentarima težište stavljaju na „medveđu uslugu“ koju Haški tribunal svojim nakaradnim krojenjem pravde čini i onako nestabilnoj dejtonskoj BiH, Bošnjaci presudu Ratku Mladiću nastoje da maksimalno i agresivno kapitalizuju u svojoj neodstupnoj „politici kao nastavljanju rata drugim sredstvima“, ispostavljajući sasvim nerelane zahteve tzv. „međunarodnoj zajednici“, odnosno onom njenom delu koji im je naklonjen, a od kojeg očekuju da tu naklonost prevede u oštru kaznenu ekspediciju protiv Republike Srpske, njenih zvaničnika, a objektivno svih Srba u BiH, koji se smatraju i osećaju Srbima, a ne prvenstveno „Bosancima“.

Željko Komšić, koji se uvek potrudi da tu u biti ratnu retoriku najnedvosmislenije i najgrublje formuliše, apsurdno zamenjujući teze, dozvolio je sebi čak da ukaže na potrebu da se na svaki način zaustavi politika koju Srbi i Srbija vode protiv jedinstvene BiH još od devedesetih godina! Samo što se to sada radi perfidnije, valjda omogućavanjem vakcinisanja bošnjačkih građana protiv korone, što su neki dični potomci „dobrih Bošnjana“, poput Mustafe Cerića, pa čak i Abdulaha Sidrana, ocenili kao najveću sramotu u istoriji svoga naroda, a neki cinično uporedili sa „Mladićevim čokoladama“ u Potočarima.

Ova razlika u pristupu je konstantna, ali ju je konačna presuda generalu Mladiću učinila zjapećom i vidljivom do očibodnosti. Deo bošnjačke političke „elite“ bi, očigledno, da i dalje ratuje, na način koji je u datim okolnostima moguć, dok je za Srbe bitno samo to da  budu svoji na svome i da se poštuje njihova nacionalna ravnopravnost u koordinatama izvornih odredaba Dejtonskog sporazuma. Ko ne može ili ne želi da vidi i uvidi ovu ključnu razliku ne želi dobro nikome u BiH i objektivno radi protiv stvarnih interesa svih, ma za šta se deklarativno opredeljivao i u šta se sve zaklinjao.

Mnogi Bošnjaci, iako se u pogledu shvatanja i ocena minulog rata prirodno ne mogu saglasiti sa svojim srpskim komšijama, životne mete ne sagledavaju na mrzilački način onih koji ih uporno i politički i egzistencijalno vode nizbrdo, što se, pored ostalog, odražava i u poslednjim izbornim rezultatima Stranke demokratske akcije i popularnosti njenog vođstva, a posebno rejtinga biološkog i političkog nastavljača pisca „Islamske deklaracije“.

Andrić i nepravda

Pored „slučajnog“ poklapanja datuma saopštavanja konačne presude generalu Mladiću u Hagu i održavanja tematske sednice SB UN, podsticajnim za razmišljanje mogle bi se smatrati još neke jubilarne i datumske koincidencije.

Šezdeset je godina od dodeljivanja Nobelove nagrade Ivu Andriću, što je privuklo neuporedivo manje javne pažnje od rabote Haškog tribunala, a čitav vek je prošao od datuma koji je veliki pripovedač stavio u naslov jedne od svojih najupečatljivijih, po nekima i najkontroverznijih, pripovedaka, „Pismo iz 1920 godine“.

A evo kako mudri Andrić u Znakovima pored puta razmišlja o smislu pravde: „Pravda! Koliko je puta izgovorena u napisana ta zvučna reč koja uistinu i nema svog sopstvenog smisla i značenja, jer postoji samo u odnosu prema reči ‘nepravda’, kao njen opoziv i korektiv. Postoje onolike pravde koliko su puta tu reč izgovorili ili napisali oni koji su trpeli (ili mislili da trpe) nepravdu. Pravda – to nema sadržine, to označava želju i potrebu onih koji nemaju snage i ne vide načina da se sami brane i zaštićuju, u svemu, vazda, i na svakom mestu“.

Proslavljeni srpski pisac i nobelovac Ivo Andrić (Foto: Wikimedia/Stevan Kragujević (po odobrenju kćerke Tanje Kragujević), CC BY-SA 3.0 RS)

Ako je verovati Andrićevom relativističkom i relacionalnom viđenju pravde i ako ga dovedemo u vezu sa poslednjom odlukom, a svakako i većinom ranijih presuda, Haškog tribunala, dolazi se do zanimljive situacije. I Srbi i Bošnjaci smatraju da im je tokom traumatičnog raspadanja Jugoslavije i rata u BiH učinjena velika nepravda, Sud u Hagu je uglavnom presuđivao u skladu sa bošnjačkim doživljajem nepravde, zbog čega su Srbi s razlogom ogorčeni njegovim odlukama, ali su Bošnjaci ti koji i dalje nametljivo traže pravdu, „nemaju snage i ne vide načina da se sami brane i zaštićuju, u svemu, vazda, i na svakom mestu“, dok ih zapravo niko ne ugrožava i ne napada.

Srbi su, pak, izloženi stalnom pritisku i pretnji novim kaznenim merama onih po čijim notama je sve vreme svirala i hramala haška pravda! Prividno paradoksalno, ali zbog toga ne manje realno.

I šta sad? Dokle tako, naopako?

Ogled posvećen analizi Andrićeve pripovetke „Pismo iz 1920. godine“ Predrag Lazarević je naslovio „Može li se od mržnje pobeći?“, da bi, tumačeći smisao pogibije Maksa Levenfelda u Španiji, daleko od Bosne, iz koje je pobegao zbog mržnje, obeshrabrujući zaključio: „Dakle, od mržnje se, ipak, ne može pobeći“.

Kako li će tek pobeći oni koji žive u Bosni?

Osluškujući 2021. godine odjeke jedne sudske presude jednom čoveku, osećamo da se tokom minulog stoleća, uprkos svim dobrim željama i prividima, nismo ni za pedalj odmakli od „tamnog vilajeta“, u čije je tajne Andrić nepogrešivo pronikao.

Najvećeg pisca Bosne, na osnovu bukvalnog i ideologizovanog čitanja njegovih dela, mnogi bošnjački intelektualci nekritički optužuju za evropocentričnu islamofobiju i odbojnost prema Bošnjacima. Obično im se odgovara da se književna fikcija, i uopšte istinski univerzalno vredna umetnost, a Andrićeva to nesumnjivo jeste, ne može podvrgavati vulgarnim i banalnim interpretacijama ideološki sužene svesti.

Potpisnik ovih redova je u više navrata zastupao takvo gledište i od njega nikako ne bi želeo da odstupi, jer ga drži jedinim heuristički ispravnim.

Ivo Andrić 1961. godine (Foto: Wikimedia/Stevan Kragujević (po odobrenju Tanje Kragujević), CC BY-SA 3.0 RS)

A šta ako je Andrić zaista mislio na Bosnu? Sudimo li po odjecima haške presude Ratku Mladiću, bar u „Pismu iz 1920. godine“, avaj, izgleda da jeste i da je bio u pravu. A onda je budućnost Bosne i Hercegovine, najblaže rečeno, sumorna.

Ne pada sneg da pokrije breg…

 

Naslovna fotografija: Wikimedia/Stevan Kragujević (po odobrenju kćerke Tanje Kragujević), CC BY-SA 3.0 RS

 

Izvor sveosrpskoj.com

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u