S. Trifković: Imenovanje Šmita je nelegitimno i nelegalno

„Mislim da bi storniranje Šmitovog imenovanja od strane Rusije u SB UN bio obavezan čin za rusku diplomatiju, čime bi se stavilo do znanja da su oni aktivan činilac na ovim prostorima“

Gost emisije Lice nacije ove nedelje bio je prof. dr Srđa Trifković, profesor međunarodnih odnosa, istoričar i dugogodišnji spoljnopolitički urednik časopisa Chronicles.

Iznoseći svoj komentar na imenovanje nemačkog diplomate Kristijana Šmita za visokog predstavnika u Bosni i Hercegovini, dr Trifković je rekao:

„Nadam se da taj dolazak nije svršena stvar. Njegovo imenovanje je neregularno, nelegitimno i nelegalno. PIK (Savet za sprovođenje mira) kao telo koje bira budućeg visokog predstavnika je ad hok telo, koje nije bilo predviđeno Dejtonskim sporazumom, ali koje su zemlje potpisnice Dejtona prihvatile kao format. Prilikom Šmitovog imenovanja, iako je integralni deo PIK-a, Rusija je zaobiđena. Zato se nadam da će Rusija insistirati da to pitanje dođe pred Savet bezbednosti, jer samo Savet bezbednosti je ovlašćen da glasa o imenovanju. Mislim da bi storniranje Šmitovog imenovanja od strane Ruske Federacije u Savetu bezbednosti UN bio obavezan čin za rusku diplomatiju, čime bi se stavilo do znanja da su oni aktivan činilac na ovim prostorima, a pogotovo u kontekstu potrebe i interesa Srbije da se Rusija, a takođe i Kina uključe u rešavanje kosovskog pitanja.”

„Što se tiče uspona velikih sila, Kina je na putu da pretekne Ameriku po paritetu kupovne moći. Za Rusiju mislim da je stagnantna sila iz više razloga. Njeno učešće u svetskoj ekonomiji od raspada Sovjetskog Saveza palo je sa dva odsto 1992. na 1,8 odsto prošle 2020.godine. Ekonomska snaga je alfa i omega moći velikih sila, ne naoružanje. Naoružanje postoji kao sredstvo odvraćanja, a ne kao aktivno sredstvo diplomatije. Govorim o problemima ruske ekonomije kao faktoru stagnacije Rusije, o čemu govori i najugledniji ruski patriotski ekonomista Sergej Glazjev (ekonomski savetnik Vladimira Putina) da je učešće energenata i neprerađenih sirovina u izvozu Ruske Federacije bio 70 odsto u vreme dolaska Putina na vlast 2000, a prošle godine je bio 66 odsto. I dalje dve trećine su nafta, gas i neprerađene sirovine. Rusija zavisi od Kine po pitanju visoke tehnologije i od Nemačke za mašine, alatljike, optiku… To su sve stvari koje Rusija može da proizvodi, koja ima i stručne ljude i resurse. Problem je u tome što ne postoji državni investicioni program koji bi prinudio oligarhe da budu partneri Vlade u jednom ozbiljnom i sveobuhvatnom zahvatu uzdizanja Rusije i što i dalje unutar ruskih struktura moći postoje pobornici vašingtonskog konsenzusa i prozapadnjaci. U tom sklopu Putin se više pojavljuje u ulozi menadžera nego državnika.”

„Da bi se Rusija zaista vratila kao velika sila, mora da poveća učešće u svetskoj ekonomiji, da diverzifikuje svoj izvoz i da se uputi u program supstitucije uvoza. Da ne bude juniorski partner Kine, kao što je sada, pogotovo na planu elektronike. Zahvaljujući sankcijama, Rusija bi trebalo da shvati da ona nije prihvaćena od strane zapadnog sveta kao ravnopravni partner. Partnerstvo iziskuje obostrano poštovanje, a elita zapadnog sveta koja donosi odluke na planu spoljne politike ima duboki prezir prema Rusiji. Smatram da koreni rusofobije zapadne elite imaju i svoju geopolitičku i kulturološku komponentu. Na geopolitičkom planu, sećamo se izjave Medlin Olbrajt, da nije fer da Rusija ima toliku teritoriju sa toliko resursa i da to mora da bude svetsko. Sa kulturološkog stanovišta, kvazielita zapadnog sveta propagira ekstremni multikulturalizam, otvorene granice, totalnu imigraciju, što menja demografsku sliku Evrope, a to evropske zemlje vodi u demografski sunovrat i ukidanje tradicionalnih vrednosti.”

„Za zapadnu elitu je neprihvatljiva hrišćanska nacija, koja odbija da se stidi sebe, da se odrekne svoje istorije i da počne da ruši svoje spomenike, što su radili boljševici, ali koja sada obnavlja svoje tradicije, koja ima crkvene velikodostojnike na državnim ceremonijama, odbija da prihvati tezu o sopstvenom zlu kroz istoriju, odbija da se postmodernizuje. Ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov je dao interesantnu izjavu rekavši da antibelačka agresivnost javnog diskursa u SAD dobija apsurdne razmere i da je veliko pitanje kuda to vodi, s obzirom da se zapravo insistira na negaciji vrednosti cele evropske civilizacije. Odbijanje Rusije da prihvati kulturološke uzuse Amerike je čak veći izazov nego geopolitičko pitanje. Oni shvataju da je Rusija zapravo poslednji bastion tradicionalnog evropskog hrišćanskog nasleđa. Zanimljivo je da su u zemljama sovjetskog bloka ostale očuvane institucije porodice i društva, daleko bolje očuvane, nego u zemljama liberalnog kapitalizma, jer u sovjetskom sistemu kontrola nad društvom od strane države nije penetrirala u samu strukturu društva.”

„Liberalni kapitalizam Zapada sa svojim tezama o inkluziji, multikulturalizmu, tolerantnosti itd, frojdovski je sublimirao te ideje u kolektivnu svest ljudi, tako da je ona sada bukvalno promenjena. Američka administracija se hvali da su, od Bajdenovog dolaska na vlast, 14 odsto novozaposlenih u federalnim službama pripadnici gej populacije, a otprilike se procenjuje da ih ima dva do tri odsto u ukupnoj populaciji. Tu se sada sprovodi obrnuta diskriminacija i to brutalno, jer ko se tome usprotivi preti mu opasnost da izgubi poziciju u javnom domenu, ali i u privatnim firmama.”

„Smatram da je jako važno za evropske narode koji su uspeli da očuvaju svoju samosvest, a srpski narod je definitivno jedan od njih, da budu deo tradicionalističke internacionale. U tom pogledu mi bi više trebalo da se ugledamo na Orbanovu Mađarsku nego na Nemačku, Holandiju, Skandinaviju. U kontekstu imigracija, Orban je rekao da u svim zapadnoevropskim zemljama postoje četvrti u koje žitelji tih zemalja ne mogu ni da privire i da on neće dopustiti da se to dogodi u Mađarskoj.”

„Granični prelazi između zemalja EU bili su reaktivirani prošle godine, zbog korone. Kad je nastupio egzistencijalni krizni trenutak ostavili su Italijane na cedilu. Zajednica za ugalj i čelik, i kasnije Evropska ekonomska zajednica, bila je jedna pragmatična institucija koja je olakšavala protok roba, ljudi, usluga i kapitala. To je bio racionalni projekat koji je dobro funkcionisao, međutim negde od 90-ih godina to je preraslo u revolucionarni projekat za promenu psihe ljudi i socijalnih i društvenih institucija. Ja nisam evroskeptik, ja sam protivnik Evropske unije takve kakva je danas, u kojoj se neka neizabrana, nadnacionalna birokratija meša u to kako mi živimo u porodičnom krugu i kakvim vrednostima učimo decu u školi i nameće nam nakaradne vrednosti.”

„Neoimperijalni nastup nosilaca moći u zapadnom svetu je oslobođen moralnog i pravnog utemeljenja, a pritom ima duboku iracionalnu prirodu. Za bezbednost i dobrobit SAD, pitanje vlasništva imovine Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori je totalno irelevantno, ali sa stanovišta vladajuće elite koja želi da Srpsku pravoslavnu crkvu uguši gde god da može to je savršeno razumljivo. U tom smislu dolaske Lajčaka i Palmera, sa svojim fiktivnim rokovima, ne treba uzimati u obzir, jer palestinsko-izraelski sukob traje od 1947, sukob na Kipru od 1974. To su sukobi za koje, nazvali ih zamrznutim, teško rešivim, u mirovnom procesu, niko ne dođe njihovim vođama da izda rok do kada moraju da budu završeni.”

„Srbiji je postavljeno sedam ili osam rokova do kada Kosovo mora da bude rešeno, a svaki od njih je bio arbitraran. Ne postoji logika da se rešava to pitanje tako što bi se Srbija odrekla svoje suverene teritorije u trenutku kada će, zahvaljujući usponu Kine, SAD imati mnogo posla na drugim tačkama. U ovom trenutku privid interesa Brisela i Vašingtona da budu fokusirani na ovo područje, ukoliko naiđu na tvrdo odbijanje srpske strane na ustupke, neće voditi ni u sankcije, ni u bombardovanje. Silni pritisci su ‘pretnja praznom puškom’. Niko na Zapadu nije spreman da ovde angažuje ozbiljan novac ili ozbiljan politički kapital, da o vojnim efektivima i ne govorim, da bi isterali svoju volju.”

„Jugoslovenska ideja za Srbiju pre Prvog svetskog rata nije bila ni popularna, ni poznata. Niška deklaracija od 7. decembra 1914. gde se pojavljuje oslobođenje Hrvata i Slovenaca i stvaranje zajedničke države, kao jedan od ratnih ciljeva, od strane velikih pobornika te ideje bio je prezentovan kao pragmatični potez. Pripadnici zagrebačke pukovnije i hrvatske regimente bili su oduševljeni borci za cara i kralja Franju Josifa i počinitelji teških ratnih zločina protiv srpskih civila u Mačvi. Govori se o Austrijancima, ali to nisu bili Austrijanci, najgore zločine su činili Hrvati već tada.”

„Kralj Aleksandar nije odrastao u Srbiji. Detinjstvo i ranu mladost proveo je u Švajcarskoj i u Sankt Peterburgu. Kao kadet Paževskog korpusa u Rusiji, kao vrlo mlad i podložan uticajima došao je u dodir sa slobodnim zidarstvom. Postao je mason, da bi pred kraj života dostigao veoma visok stepen. Njegovo opredeljenje došlo je do izražaja u favorizovanju Meštrovića, koji je takođe bio mason i njegovih idejnih rešenja kao što je spomenik Neznanom junaku na Avali, koji kipti od masonske simbolike. Stapati mnoštva u jedno je deviza na novčanici od jednog dolara ‘Epluribus unum’ (iz mnoštva jedno). Nije bilo pritisaka Antante da se Jugoslavije stvori. Potpuno je pogrešna teza da je kralj Aleksandar morao da stvori Jugoslaviju. To istorijski nije utemeljeno.”

„Britanci su hteli da se stvori država koja bi se prostirala od Alpa do Demir Kapije, a koja bi predstavljala branu eventualnom povratku Nemačke na Jadran. Sa vrha nametnuta ideja nacionalnog i državnog jedinstva zakačila je samo Srbe. Hrvati su to iskoristili kao jedinstvenu priliku da stvore projekat nacionalne integracije, jer su oni u Austrougarskoj bili podeljeni između Dalmacije i Istre, koja je pripadala austrijskim zemljama i Hrvatske Slavonije koja je bila deo Ugarske. Dolazi i do političke emancipacije jer prvi put dobijaju i pravo glasa. Jugoslovenski projekat je doveo do srpske dezorijentacije s jedne strane, a s druge strane do nacionalne integracije drugih – pre svega Hrvata, i do stvaranja centrifugalnih tendencija među rubnim delovima srpskog naroda, uključujući Makedoniju, Crnu Goru itd.”

„Fascinantno je što niko neće negirati težnju Nemaca da pobiju što više Jevreja, ali je ta cifra od šest miliona dobila sanktifikovani status koji više nije podložan kritičkoj analizi. Oni su u tom pogledu uspeli, a nametanje mitske cifre od osam hiljada u Srebrenici Srbi ne smeju da prihvate. To je istorijska neistina, onda bi etiketa genocidnosti bila korišćena za uništenje Republike Srpske, što bi na agendi ‘vašingtonske močvare’ bilo čak ispred priznanja Kosova od strane Srbije.”

„Negacija ustaškog zločina, i ja sam skeptičan prema broju od 700.000 u Jasenovcu, ali nema sumnje da su ustaše htele da ubiju svakog Srbina kao Nemci Jevreja. Nacizam pripada obliku dekadencije industrijalizovane i moderne dvadesetovekovne Evrope.”

„Do kraja veka očekivano je da će doći do sukoba Amerike i Kine. Kroz istoriju je dokazano da neminovno dolazi do egzistencijalnog sukoba između sile u usponu i sile koja želi da sačuva status kvo. U tom smislu, za Srbe je bitno da ne prihvate priču da je bilo šta gotovo, da je bilo kakva odluka doneta sa one strane okeana uklesana u kamenu i nepromenjiva i da je otpor uzaludan, da je neophodno ozbiljno razmišljati o demografskom oporavku. Ako se nastavi ovaj tempo osipanja stanovništva – nerađanjem, iseljavanjem, abortusom – Srbija neće više imati nijedan problem do kraja veka, jer će Srbi postati manjina u sopstvenoj zemlji. To je problem koji može da se rešava kroz moralni preporod, a ne samo kroz ekonomski razvoj. Najniži natalitet imaju najrazvijenije zemlje. Moraju da se poštuju i neguju porodica, tradicija, vera”, rekao je na kraju emisije Lice nacije dr Srđa Trifković.

 

Naslovna fotografija: Medija centar Beograd

 

Izvor RTV Pančevo, 13. jun 2021.

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u