Koncept ustavnog zakona o suštinskoj autonomiji KiM

Krajnje je vreme da se iznese alternativni pogled i predlog koji se zasniva na ustavnim načelima, ustavnom konceptu položaja KiM i koji je u čvrstoj vezi sa Rezolucijom 1244

1. Polazne pretpostavke

Trinaest godina posle jednostranog proglašenja nezavisnosti „Kosova“ Srbija nema osmišljenu strategiju rešavanja statusa svoje južne pokrajine. Ustavni okvir položaja Kosova i Metohije usvojen je sa novim Ustavom Republike Srbije 2006. godine (čl. 182, str. 2), ali taj okvir nikada nije ispunjen posebnim zakonom o suštinskoj autonomiji Pokrajine, što je bila ustavna obaveza nosilaca vlasti. Ako je donošenje Ustava koincidiralo sa pregovorima o statusu Kosova i Metohije (2006-2007), te pomenuta ustavna obaveza tada nije mogla da se izvrši, posle prekida pregovora od strane zapadnih posrednika (decembar 2007), a posebno posle jednostranog proglašenja nezavisnosti (februar 2008), nosioci vlasti bili su dužni da obave ovaj ustavni zadatak. To ni do danas nije učinjeno.

Ne ulazeći ovde u šire razmatranje toka događaja, može se u najkraćem reći da političke vlasti Srbije od 2008. godine do danas nisu ni pristupile ovom poslu. Razlog neizvršenja obaveze leži u prećutnom skretanju sa puta ustavnog rešenja i oportunističkom prihvatanju naloga zapadnih sila o postepenom povlačenju prava i obaveza države iz Pokrajine. Ovaj pravac delovanja državnih organa Srbije naročito je bio ubrzan potpisivanjem Prvog briselskog sporazuma o normalizaciji odnosa (april 2013). Na osnovu tog sporazuma, iz Pokrajine je protivustavno povučen veći broj ustanova i službi i predate su ključne infrastrukturne efektive, sve ono što je Republika Srbija u Pokrajini posedovala i čime je upravljala. Ubrzo potom, zvanična Srbija je prihvatila jedan dokument Evropske unije (Pregovarački okvir EU za pristupne pregovore sa Srbijom, januar 2014), u čijoj se tački 23 zahteva da Srbija i „Kosovo“ u jednoj fazi pregovora potpišu obavezujući pravni sporazum o sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa.[1] Proces postepenog prihvatanja „nezavisnog Kosova“ tekao je sporo, ali bez ciljnog kolebanja, da bi se u poslednje vreme sasvim približio svom pretpostavljenom kraju.

Imajući u vidu ovakav tok događaja, mogao bi se steći utisak da je proces o kojem govorimo nezaustavljiv i da je nerealno svako nastojanje da se on zakoči i preusmeri na neku drugu stranu. Ako se pak problem sagleda sa više strana i iz duže vremenske perspektive, lako se mogu uočiti slabe tačke ovog projekta. Te slabe tačke, uz drugačiji pristup i politiku Srbije, razgolićuju svekoliku neodrživost jedne nasilne tvorevine na državnom prostoru Republike Srbije. Štaviše, sadašnje protivpravno stanje na Kosovu i Metohiji stavlja na dnevni red temu o reintegraciji Pokrajine u državni poredak Srbije uz potrebu strateškog i na Ustavu Srbije zasnovanog rešavanja sukoba između države i separatističkog pokreta koji je izvršio nasilnu secesiju, koristeći se agresijom treće strane na SRJ i Republiku Srbiju.

Dvadeset i dve godine posle uspostavljanja međunarodnog protektorata na Kosovu i Metohiji i trinaest godina od jednostrane secesije, uz pomoć opšte medijske manipulacije u svetu i u Srbiji, stvoren je utisak da je odvajanje Pokrajine od Srbije nepovratan proces. Štaviše, u statičkom preseku stanja na terenu gotovo sve deluje kao da je taj proces priveden kraju. Da navedemo samo neke pokazatelje ovakve percepcije:

– Pokrajina se, na osnovu Rezolucije SB UN 1244, dvadeset i dve godine nalazi u režimu protektorata Ujedinjenih nacija, što vremenski gledano nije veliki problem, ali glavnu reč u operativnom pogledu vodile su i vode države i organizacije zapadne političke hemisfere (NATO, SAD, EU) koje su, kršeći pravne okvire svog delovanja, faktički pripremale teren za jednostrano proglašenje nezavisnosti. U sledu tog protivpravnog delovanja, one su bile glavni činioci „izgradnje“ ove otpale političke tvorevine zamišljene u formi države.

– Bez obzira na protivpravni karakter delovanja, privremene institucije samouprave, u kojima su sve vreme glavnu reč vodili lokalni Albanci, proglasile su nezavisnost „Kosova“ u februaru 2008. godine. Ovaj jednostrani čin podržale su najuticajnije zapadne države, a pod njihovim jakim uticajem i veliki broj država članica UN-a. Iako se ovaj broj postepeno smanjuje, i sada je ukupno ispod 50 odsto članica UN-a, brojni bilateralni odnosi između „Kosova“ i zemalja koje su ga priznale stvaraju u međunarodnoj zajednici privid „nezavisne države Kosovo“.

– Zapadni činioci, koji u međunarodnoj zajednici priznaju nezavisnost „Kosova“, još uvek predstavljaju veoma snažne aktere u svetskim razmerama. Sa takve pozicije, oni intenzivno deluju u pravcu normalizacije statusa „Kosova“ u globalnim okvirima, posebno u UN i drugim međunarodnim organizacijama.

– Tokom više od dve decenije međunarodnog protektorata i trinaest godina samoproklamovane nezavisnosti, u Pokrajini je došlo do velike promene demografske, imovinske, bezbednosne, privredne i opšte statusne slike na štetu Srbije i kosovsko-metohijskih Srba.

– Od 2008. i, posebno od 2013. godine do danas, na delu je oportunistička politika vlasti u Srbiji prema ustavnoj obavezi da vodi politiku odbrane interesa države i naroda u Pokrajini. Ova politika ogleda se u strateškom i kontinuiranom delovanju svih vlada u pravcu postepenog predavanja Kosova i Metohije i postepenog pristupanja ostatka Srbije Evropskoj uniji. U to ime, potpisani su tzv. briselski sporazumi na osnovi kojih je zvanična Srbija povukla svoje funkcionišuće ustanove i službe iz Pokrajine. Takođe, danas smo u odmakloj fazi priprema za potpisivanje sporazuma o međusobnom priznanju.

Na svu sreću, dinamički presek položaja Kosova i Metohije daje prilično drugačiju sliku:

– Bez obzira na protivpravne promene izvršene u Pokrajini, i danas su na snazi međunarodnopravni akti zasnovani na temeljnim dokumentima, kao što su Povelja UN i Helsinški završni akt, kojima se garantuje suverenost i teritorijalni integritet država. Na ovim dokumentima bazira se Rezolucija SB UN 1244, ali i niz prethodnih rezolucija istog tela (br. 1160, 1199, 1203 iz 1998. i br. 1239 iz 1999. godine) kojima se izričito garantuje suverenitet i teritorijalni integritet SR Jugoslavije i države naslednice, Republike Srbije. Pored ovoga, Ustav Srbije na više mesta utvrđuje Kosovo i Metohiju kao integralni deo države.

Naslovna fotografija: Tanjug/Dimitrije Goll
Kosovska Mitrovica okićena srpskim zastavama (Foto: Tanjug/Dimitrije Goll)

– U protekle dve decenije, računajući i vreme od jednostranog proglašenja nezavisnosti, „Kosovo“ je postalo sinonim „propale države“, dakle, političke tvorevine koju, pored ostalog, odlikuje sistematsko nasilje nad pripadnicima srpskog naroda, ali i nad pripadnicima drugih etnosa i manjinskih grupa izvan albanskog korpusa. Na „Kosovu“ nisu ustanovljeni delujući pravni okviri političkog, privrednog i socijalnog života. Umesto toga, postoji klanovska struktura ekonomskih aktivnosti, organizovani kriminal, rast bede i siromaštva. „Kosovo“ je, uprkos enormnim zapadnim donacijama i dotacijama, i dalje najnerazvijeniji region u Evropi.

– Pomenuti razlozi doveli su do velike depopulacije – ekonomske kada je reč o albanskom stanovništvu, političke i ekonomske, kada je reč o srpskom. Ovi trendovi mogu se zaustaviti samo sadejstvom ekonomske reintegrcije Pokrajine u Srbiju i međunarodne ekonomske pomoći koja ne bi, kao do sada, bila uslovljena političkim ciljevima.

– Dominacija zapadnog faktora na svetskom planu u vreme nasilnog proglašenja nezavisnosti (2008) evoluirala je u pravcu konkurentskih odnosa sa drugim globalnim akterima u oblasti privrede, visoke tehnologije, bezbednosti i diplomatije (pre svih Rusija i Kina). Realno dinamički gledano, Srbija danas pa nadalje ima dobru priliku da, kada je reč o Kosovu i Metohiji, stekne pouzdane svetski relevantne saveznike. Iako sve izglednija, ova prilika do sada nije strateški korišćena.

– Vreme, prilike i događaji od februara 2008. godine do danas pokazali su da zapadna sintagma o Kosovu kao „pitanju sui generis“ više ne može da očuva ni propagandni smisao. U međuvremenu se desilo više slučajeva otcepljenja, ili ozbiljnih i nezavršenih procesa otcepljenja, koji po mnogim tipološkim karakteristima imaju sličnosti sa albanskim: Abhazija i Južna Osetija, Krim, Luganska i Donjecka oblast, Grenland, Katalonija, Gibraltar, Škotska, Flandrija, Darfur i drugi nepomenuti slučajevi.

– Evropska unija je poslednjih godina zadobila ulogu glavnog posrednika u rešavanju kosovsko-metohijskog pitanja. Tim posredništvom rukovodi Nemačka koja se drži izuzetno rigidnog i agresivnog stava prema Srbiji. Budući nedosledna i pristrasna, Unija je pokazala nesposobnost u realizovanju dogovorenih obaveza Prištine, ne samo iz briselskih sporazuma, već i iz njenog Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa „Kosovom“. Osim toga, osnovno podsticajno sredstvo koje Unija koristi u politici prema Srbiji i dalje je navodna izgledna mogućnost članstva Srbije u Evropskoj uniji. Ta perspektiva se sasvim izgubila u seriji kriza unutar EU počevši od 2008. godine, i njenoj strukturnoj nemogućnosti da se reformiše i širi. Štaviše, Unija ima i skorašnje iskustvo izlaska Ujedinjenog Kraljevstva („Bregzit“), što predstavlja dodatan i nesumnjiv pokazatelj njene unutrašnje krize.

– I pored relativno dugog proteka vremena i prividno slabih izgleda da Srbija sačuva Kosovo i Metohiju, sva istraživanja javnog mnjenja u Srbiji pokazuju da standardno ubedljiva većina stanovništva nije saglasna sa priznanjem „Kosova“ od strane Srbije. Ovo stanje svesti održava se i pored dominirajuće kampanje zvanične politike i instruisanog prozapadnog nevladinog sektora u pravcu izazivanja malodušnosti i podsticanja gubitničkog mentaliteta kod građana. Sve to izražava se u defetističkom stavu da Srbija, navodno, na Kosovu nema ništa i da je „Kosovo“ za Srbiju izgubljeno. Niz poruka i saopštenja Svetog arhijerejskog sabora SPC, pri čemu su posebno važni memorandum Sabora iz 2003. i poruka Sabora iz maja 2018. godine, u kojima se izričito zahteva očuvanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije, u punom je skladu sa stalnim većinskim raspoloženjem stanovništva.

Zbog svih ovih okolnosti pitanje statusa Kosova i Metohije treba držati otvorenim, uzimajući u obzir njegove postojeće pravne, političke, međunarodnopolitičke, privredne i socijalne koordinate. U načelnom rešavanju statusa Pokrajine prednost treba dati temeljnom, mirnom i trajnom ishodu ovog istorijskog pitanja. U tom smislu, jedini projekat koji sadrži jako legitimacijsko uporište jeste ideja suštinske autonomije; tu ideju i njen ustavni izraz treba najpre unaprediti u sveobuhvatni koncept, a potom i u ustavni nacrt. Naš cilj je da ispunimo ovaj prvi zadatak.

 

2. Ustavni koncept suštinske autonomije za Kosovo i Metohiju

1. Prethodna napomena. Rešavanje pitanja statusa Kosova i Metohije nije sledilo međunarodnopravni put koji je, u konkretnom slučaju, bio određen Rezolucijom SB UN 1244. Umesto toga, savezništvo zapadnih učesnika i albanskog secesionističkog pokreta išlo je koracima svršenih činjenica (faitaccompli), to jest nasilnog nametanja „rešenja“ koja su išla naruku albanskoj strategiji zaposedanja a protiv državne strategije kompromisnog rešavanja koju su zastupali predstavnici Srbije (2005-2007).

Ovaj koncept sadrži predloge koji podrazumevaju bona fide učešće legitimnih međunarodnih posrednika i završetak procesa pregovaranja nekom vrstom međunarodnog dokumenta pod okriljem Ujedinjenih nacija. On, takođe, podrazumeva puni mandat civilne i bezbednosne misije UN-a sa zadatkom nadgledanja sprovođenja završnog dogovora. Ali, pre nego se ukaže na ovu dimenziju pitanja o statusu Kosova i Metohije, izložiće se tematika sadržaja rešenja u skladu sa ustavnim značenjem zamisli o suštinskoj autonomiji kao početku reintegracije Pokrajine u ustavnopravni poredak Republike Srbije.

U svakom slučaju, posle dugog perioda u kojem zvanična Srbija u rešavanju kosovsko-metohijskog pitanja sledi strategiju i naloge zapadnih sila, krajnje je vreme da se iznese alternativni pogled i predlog koji se zasniva na ustavnim načelima, ustavnom konceptu položaja Kosova i Metohije i koji je u čvrstoj vezi sa Rezolucijom 1244 i drugim dokumentima UN-a. Sticajem nepovoljnih međunarodnih okolnosti, ovaj koncept ne može da čeka kompromisno rešenje, pa da se potom izloži, budući da se glavni politički tok odvija drugim smerom, smerom priznanja nezavisnosti „Kosova“. Sa ovakvim „rešenjem“ se žuri upravo stoga što je u međunarodnom poretku na vidiku druga konstelacija, ona koja obećava ravnotežu svetskih sila, pa onda i bolje opšte uslove za postizanje kompromisnog rešenja za pitanje Kosova i Metohije. Utoliko i ovaj koncept ima savremeno, a ne samo načelno ili vremenski udaljeno važenje.

2. Opšte odredbe o suštinskoj autonomiji KiM. U posebnom zakonu sa ustavnom snagom bila bi utvrđena osnovna ustavna načela statusa, te prava i institucije Kosova i Metohije, čime bi se ustanovio status suštinske autonomije. Pokrajina bi uživala opšte svojstvo teritorijalne autonomije sa pravima delimičnog međunarodnopravnog subjektiviteta. Ona bi imala sopstvene nadležnosti, organe vlasti, pravni sistem i javne finansije. Imala bi ustav, donosila bi zakone i podzakonska akta i samostalno ih sprovodila.

Ustavni zakon bi utvrdio načelo o pretpostavci nadležnosti u korist Kosova i Metohije tako što bi enumerisao nadležnosti koje bi Srbija obavljala na svojoj celoj teritoriji uključujući i Kosovo i Metohiju, dok bi sve druge nadležnosti bile u delokrugu organa vlasti KiM. Isključive nadležnosti Srbije, koje bi važile na teritoriji KiM, bile bi sledeće:

– Spoljna politika, uz mogućnost otvaranja odeljenja za KiM pri Ministarstvu spoljnih poslova koje bi imalo konsultativnu funkciju.

– Odbrana – očuvanje teritorijalne celovitosti, obezbeđenje državne granice i svetih mesta (zaštićenih zona) SPC u skladu sa Rezolucijom 1244. Ustavom bi se proglasila demilitarizacija KiM, koja bi stupila na snagu posle neophodnog perioda prisustva snaga bezbednosti pod mandatom UN-a. Posebnim zakonom bi se utvrdio slobodan prolaz i snadbevanje odbrambenih snaga Srbije do naznačenih područja njihove delatnosti, imajući u vidu načelo o demilitarizaciji Pokrajine.

– Zaštita osnovnih prava u poslednjoj instanci, uz mogućnost uspostavljanja posebnog panela za odlučivanje o slučajevima iz nadležnosti KiM.

– Odlučivanje po vanrednim pravnim lekovima u sudskim predmetima sudova na Kosovu i Metohiji, od strane posebnog panela Vrhovnog suda Srbije;

– Uređenje pitanja državljanstva.

– Zaštita srpskog verskog i kulturnog nasleđa.

– Kontrola vazdušnog saobraćaja.

– Uređenje prava korišćenja javnih dobara (vodotokova, izvorišta voda, ruda i minerala, zemljišta u javnoj svojini…) koja su u svojini Republike Srbije (sa mogućnošću prenosa prava korišćenja u nadležnost Kosova i Metohije.

– Carinska politika; mogućnost otvaranja odeljenja za KiM pri Ministarstvu finansija koje bi imalo konsultativnu funkciju (alternativa: KiM kao posebna carinska zona, sa perspektivom asocijacije sa Srbijom).

– (U oblasti monetarne politike za određeno vreme mogao bi se zadržati postojeći režim dva monetarna sistema).

Napomena: Imajući u vidu mali obim nadležnosti Republike Srbije koje bi se, sledstveno visokom nivou autonomije, sprovodile na teritoriji KiM, nije neophodno direktno učešće izabranih predstavnika KiM u zakonodavnom i izvršnom organu Srbije (što se Vlade Srbije tiče, ovde su predviđeni određeni izuzeci). Uobičajeno rešenje u državama sa visokim autonomijama (federacije i regionalne države), gde postoji direktno predstavljanje građana autonomnih jedinica u oba parlamentarna doma, u slučaju KiM iziskivalo bi koncept sa daleko manje samostalnih nadležnosti nego što se ovde predlaže.

U oblasti isključivih nadležnosti Srbije, organi KiM davali bi preporuke i mišljenja nadležnim organima Srbije. Predviđeno je da se ustanove stalne tematske konferencije između dveju vlada.

Zgrada Vlade Srbije (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Zgrada Vlade Srbije (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

Kosovo i Metohija bi, pored nadležnosti uobičajenih za političko-teritorijalnu autonomiju, raspolagalo i dodatnim nadležnostima. Te nadležnosti Kosova i Metohije bile bi sledeće:

– Finansijska autonomija:
a) samostalna politika javnih finansija – celovita poreska politika, politika javnih rashoda i ulaganja; zaduživanje kod inostranih finansijskih institucija uz pretpostavku potpune finansijske odgovornosti.

– Autonomija u oblasti očuvanja javnog reda i mira – policijskih i pravosudnih poslova, ograničena unutrašnjom autonomijom srpskog stanovništva u Pokrajini.

– Privremeno očuvanje postojećeg monetarnog režima:
a) evro kao platežno i računsko sredstvo.

– Prethodni slučaj moguć je i u oblasti carinske politike ukoliko KiM datu valutu zadrži na određeno vreme.

– Ograničeni međunarodnopravni subjektivitet:
a) održavanje međunarodne saradnje iz oblasti svoje nadležnosti sa drugim državama, regionima i međunarodnim organizacijama; mogućnost zaključivanja sporazuma uz odobrenje Vlade Srbije;
b) direktna saradnja sa međunarodnim finansijskim organizacijama; mogućnost zaključivanja ugovora uz redovno informisanje Vlade Srbije; finansijska odgovornost za ispunjavanje sporazuma o zaduživanju.

Za sprovođenje svojih nadležnosti Kosovo i Metohija raspolaže institucijama zakonodavne, izvršne i pravosudne vlasti. U oblastima svojih Ustavima Srbije i KiM zagarantovanih nadležnosti KiM ima i ustavnosudsku vlast.

KiM ima Skupštinu čiji se poslanici biraju na neposrednim izborima. Skupština ima garantovani broj poslanika koji predstavljaju Srbe i ostale zajednice izvan albanskog korpusa (primer relacije u broju mandata: ako skupština ima 90 poslanika, srpske liste bi imale 10 garantovanih mandata, a liste nacionalnih manjina pet). Do potpunog regulisanja pitanja nasilno (interno i eksterno) raseljenih lica, sva izbegla lica treba da budu ažurirana u biračkom spisku. Prilikom usvajanja zakona i drugih odluka od vitalnog značaja za srpski narod, zakon ili drugi akt smatraće se usvojenim ukoliko za njega glasa većina poslanika Skupštine uključujući i većinu poslanika iz redova srpskog naroda. Pitanja od vitalnog značaja za srpsko stanovništvo nabrajaju se u Ustavu KiM.

Vlada KiM bila bi nosilac izvršne vlasti. U njenom sastavu bi trebalo da budu dva predstavnika srpskog naroda i po jedan predstavnik manjinskih zajednica.

Sudski sistem KiM je celovit, od opštinskih, sudova drugog stepena do Vrhovnog suda. Postoji i Ustavni sud KiM. Poslednji sud priziva u oblasti osnovnih prava je Ustavni sud Srbije. Ustav KiM ne može biti u nesaglasnosti sa Ustavom R. Srbije. O slučajevima nesaglasnosti odlučuje poseban panel Ustavnog suda Srbije.

Zbog etničkog pluralizma, stanja velike međuetničke distance i dvodecenijskog iskustva potpune institucionalne diskriminacije srpskog naroda i pripadnika drugih zajednica, u proceduri rada organa vlasti moraju postojati zaštite: u Skupštini i Vladi pravo veta za određena Ustavom garantovana pitanja i mešovita sudska veća kada se odlučuje o pitanjima prava nacionalnih zajednica.

3. Dodatne ustavne garancije za srpski narod na Kosovu i Metohiji. U okviru sistema vlasti KiM moraju se ugraditi dodatni institucionalni mehanizmi posebnog statusa srpskog stanovništva. Teritorijalna i personalna autonomija srpskog naroda na Kosovu i Metohiji (ZSO) bila bi garantovana posebnim zakonom Srbije o suštinskoj autonomiji, koji bi predvideo i osnovne mehanizme zaštite Srba od majorizacije (veto u Skupštini KiM), a detaljnije uređena Ustavom Kosova i Metohije. Isti politički razlozi koji predodređuju izloženi koncept suštinske autonomije deluju unutar KiM i kada je reč o uređenju položaja srpskog naroda. Opštepoznato je da je on, počev od juna 1999. godine sve do danas, izložen planskom etničkom čišćenju koje se sprovodi najbrutalnijim sredstvima – ubistvima, progonima, pretnjama, ograničavanjem osnovnih prava i sloboda, uništavanjem njegovih svetinja u Pokrajini, ukratko, režimom koji najviše sliči aparthejdu.

Razmere sveobuhvatne i sveprisutne diskriminacije Srba na Kosovu i Metohiji neuporedive su sa navodno diskriminišućim položajem Albanaca u Srbiji tokom poslednje decenije dvadesetog veka, koji je bio povod najpre za vojnu agresiju zapadnih sila, a potom i za prelazno uređenje Pokrajine od strane UN-a. Stoga je, upravo zbog buduće normalizacije odnosa unutar Pokrajine, neophodno uvesti posebne ustavne garancije za autonomni status srpskog naroda na Kosovu i Metohiji. Drugim rečima, njegov ustavnopravni položaj na KiM mora biti tako definisan da albanska (samo brojčana) većina više neće imati ustavno i zakonsko uporište da postupa sa Srbima kao manjinom kojoj se mogu nametati rešenja protivna njihovim vitalnim interesima i poricati njihovo pravo da žive u svojoj jedinstvenoj državi – Republici Srbiji.

Ustavne garancije i mehanizme bezbednog položaja Srba na KiM treba uvesti kroz Zajednicu srpskih opština koja bi imala prave elemente autonomije unutar KiM, a ne samo nadzorna ovlašćenja u malom broju nadležnosti, kao što je slučaj sa Prvim briselskom sporazumom i njegovim dodatkom (2013, čl. 4 i 2015). Postojanje takvog entiteta ničim ne bi narušavalo teritorijalnu celovitost Pokrajine niti bi predstavljalo osnov za njenu podelu; to bi samo bio institucionalni izraz srpske autonomije u okviru Kosova i Metohije, na koju Srbi nemaju manje prava od kosovsko-metohijskih Albanaca u okviru Srbije.

Zajednica srpskih opština obuhvatala bi sadašnje i novoformirane opštine multietničkog sastava sa jasnom srpskom većinom, na osnovu poslednjeg (1991) popisa stanovništva na kojem su Srbi učestvovali. Nove opštine, koje bi se uspostavile kroz proces primene ovog ustavnog koncepta, bitan su preduslov za povratak interno raseljenih lica u Pokrajinu. Te opštine treba formirati u Severnoj Mitrovici, na centralnom Kosovu, u Kosovskom Pomoravlju, Metohiji i Gori. Sadašnje i novoformirane opštine sa srpskom većinom ne bi činile kompaktnu teritoriju, ali bi bile funkcionalno povezane zajedničkim institucijama i njihovim nadležnostima. Funkcionalni deo ZSO bila bi i najvažnija središta pravoslavne vere na Kosovu i Metohiji, ukoliko se ne nalaze na teritoriji većinskih srpskih opština. To bi svakako bili Pećka patrijaršija, Visoki Dečani, verski kompleks u Prizrenu, Sveti Arhangeli, Zočište, Devič, Gorioč, Draganac i druga verska mesta i sedišta sa odgovarajućim prostorima oko njih, koji bi imali status zaštćenih zona.

Manastir Zočište (Foto: Katarina Steljić/Novi Standard)

 Nadležnosti i ovlašćenja opština sa srpskom većinom. Da bi se sproveo ustavni koncept „autonomije unutar suštinske autonomije“ neophodno je da ZSO dobije niz konkretnih nadležnosti i institucionalnih ovlašćenja. To su pre svega:

– Puna kulturna autonomija – samouprava u oblasti upotrebe jezika, obrazovanja, medija i kulturnih ustanova; zaštita verskih objekata i kulturnih spomenika; pravo na posebne zakonske i institucionalne veze sa Beogradom u ovim oblastima.

– Autonomija u zdravstvu i socijalnoj politici – samouprava u oblasti zdravstva; određene nadležnosti u oblasti socijalne zaštite i penzionog osiguranja; pravo na kadrovsku i materijalnu pomoć Beograda u ovim oblastima; institucionalna i zakonska vezanost ovih oblasti sa Beogradom.

– Finansijska i privredna autonomija – finansijska autonomija ZSO; pravo na ubiranje određenih poreza i taksa; nadležnosti vezane za infrastrukturu na teritoriji opštine; pravo na prostorno planiranje; pravo na sprovođenje privatizacije na teritoriji opštine; ZSO ima pravo na direktno finansiranje iz sredstava budžeta Republike Srbije; poseduje sopstvenu imovinu i raspolaže pravom korišćenja i upravljanja javnom imovinom na teritoriji ZSO.

– Lokalna policija i pravosuđe – odgovarajuće nadležnosti lokalne policije; multietnički sastav policije srazmeran etničkom sastavu stanovništva; pravo opštinskih skupština da biraju šefa lokalne policije; multietnički sastav opštinskih sudova srazmeran etničkom sastavu stanovništva, s tim da ih potvrđuje vlast u pokrajini; u nadležnosti opština sa srpskom većinom biće i izbor posebnog odeljenja Apelacionog suda sa stvarnom nadležnošću da sudi u drugom stepenu po odlukama opštinskih (osnovnih) sudova osnovanih od strane opština sa srpskom većinom.

Ove nadležnosti sprovodili bi organi ZSO – Skupština, sastavljena od delegiranih odbornika opštinskih skupština, koja bi birala Savet ZSO kao izvršno telo skupštine. Skupština bi donosila odluke sa zakonskom snagom, koje bi svojim uredbama sprovodio Savet preko opštinskih uprava.

U okviru pomenutih oblasti nadležnosti, opštinama u sastavu ZSO bile bi garantovane direktne institucionalne veze sa Beogradom. Bez takvih veza teško je zamisliti da bi te opštine mogle u punoj meri da iskoriste šansu novih nadležnosti i ovlašćenja u okviru ZSO.

Individualna prava i slobode. Srbi na Kosovu i Metohiji koji žive izvan opština sa većinskim srpskim stanovništvom bez posebnih prava bili bi izloženi poznatim mehanizmima diskriminacije i asimilacije, kojima bi se narušavala njihova osnovna prava i slobode. Zato im mora biti izričito garantovan niz posebnih prava kao što su: pravo na izražavanje nacionalnog identiteta; pravo na upotrebu srpskog jezika i pisma (uključujući i pravo na njegovu službenu upotrebu pod utvrđenim uslovima); pravo na školovanje na srpskom jeziku; pravo na negovanje sopstvene kulture i tradicije (uključujući i pravo na upotrebu nacionalnih simbola); pravo na saradnju sa sunarodnicima u Pokrajini i izvan nje; pravo na pozitivne mere u pogledu uživanja ljudskih prava i u pogledu zapošljavanja u javnom sektoru.

4. Izmene Ustava Republike Srbije. Donošenje posebnog zakona o suštinskoj autonomiji Kosova i Metohije podrazumevalo bi nužne izmene Ustava Republike Srbije. Ustavne izmene ne bi trebalo da obuhvate odredbe koje pominju Kosovo i Metohiju[2], ali bi neke druge morale biti promenjene.

Ustavna odredba o jedinstvenom pravnom poretku i podeli vlasti (čl. 4) trebalo bi da se promeni tako što bi se predvidelo postojanje posebnog pravnog poretka unutar suštinske autonomije Kosova i Metohije. Odredbe o podeli vlasti bi morale biti proširene tako što bi se propisalo da Kosovo i Metohija ima vladu sa izvršnim funkcijama, skupštinu koja donosi zakone i ustav autonomije koji važe na njenoj teritoriji, poseban pravosudni sistem, ustavni sud i organe uprave. U deo Osnovna načela uneo bi se novi član o suštinskoj autonomiji Kosova i Metohije koja se definiše kao autonomna političko-teritorijalna zajednica uređena Ustavom i autonomnim pravnim akatima. Pravom građana Kosova i Metohije na suštinsku autonomiju ograničava se vlast Republike Srbije.

Deo Ustava o ekonomskom uređenju i javnim finansijama bi morao biti značajno promenjen. Tu ulaze: odredba o državnoj imovini gde bi se predvidela i imovina Kosova i Metohije (čl. 87), u odredbama o javnim finansijama (čl. 91-96) bi se navela poreska prava, budžet, javni dug, valuta i revizorska institucija Kosova i Metohije. Takođe, deo o nadležnostima Republike Srbije (čl. 97) bi se korigovao tako što bi odredbe o suverenosti, nezavisnosti, teritorijalnoj celovitosti, odbrani i bezbednosti, sistemu prelaska granice (tač. 1, 4, 5) ostale neizmenjene, dok se ostale odredbe o nadležnostima Srbije ne bi odnosile na Kosovo i Metohiju. Promenjena bi bila i odredba o jedinstvenoj sudskoj vlasti (čl. 142 Ustava), jer bi Kosovo i Metohija imalo svoj sistem pravosuđa.

Sedmi deo o teritorijalnom uređenju bi se morao umnogome promeniti, najpre tako što bi se navele osnovne odredbe o suštinskoj autonomiji – definicija, nadležnost, organizacija vlasti, finansije, pravni akti. Detaljnije odredbe bi bile u posebnom zakonu o Kosovu i Metohiji, kosovsko-metohijskom Ustavu i zakonima. U ovom delu Ustava utvrdilo bi se pravo Srba na političku autonomiju unutar Kosova i Metohije koja će se urediti kosovsko-metohijskim Ustavom. Deo Ustava o ustavnosti i zakonitosti kojim je uređena hijerarhija domaćih i međunarodnih opštih pravnih akata (čl. 194-195) bi se izmenio, jer je za Kosovo i Metohiju predviđen sopstveni ustavni sistem sa pravnim aktima koji ne bi bili u hijerarhijskom odnosu sa pravnim aktima Srbije. Ovo se ne odnosi na kosovski Ustav koji ne bi smeo biti u suprotnosti sa Ustavom Srbije, a to bi ocenjivao posebni panel Ustavnog suda Srbije, što bi takođe bilo predmet ustavne izmene (dopune). Proširile bi se odredbe o vanrednom stanju (čl. 200) tako što bi se odredili dodatni uslovi za primenu ovog člana Ustava na teritoriji KiM.

Posebni zakon o suštinskoj autonomiji detaljnije bi uredio ovaj oblik decentralizacije i, na osnovu Ustava, usredsredio bi se na nekoliko grupa pitanja: detaljnije definisanje pojma suštinske autonomije, autonomne nadležnosti, organizaciju vlasti, pravne akte i odnos sa Ustavom Srbije, finansije, imovinu i pitanja međunarodnopravnog subjektiviteta suštinske autonomije. Pri definisanju svih navedenih pitanja treba imati na umu krajnji ishod koncepta suštinske autonomije koji podrazumeva da se za Kosovo i Metohiju garantuje najveći mogući nivo samostalnosti, a da ta autonomna jedinica ustavnopravno ostane u državi Srbiji. Suštinska autonomija bi bila na nivou maksimalne decentralizacije u unitarnoj državi, pravno i praktično samostalna, ali ne i politički nezavisna zajednica.

3. Međunarodni okvir rešenja

Srbija kao ustavna država dužna je da donese poseban zakon sa ustavnom snagom kojim će pravno-sistemski uobličiti ustavni pojam suštinske autonomije za KiM i dati mu normativni sadržaj. Sve dok Pokrajina bude u faktičkom mešovitom statusu –međunarodni protektorat nad teritorijom koja je legalni deo države Srbije, ali od nje protivlegalno otcepljena uz podršku zapadnih sila – ustavni projekat suštinske samouprave neće moći da se primeni. To stanje može dugo da potraje, a najveća opasnost da se ono promeni na štetu Srbije jeste moguće priznanje nelegalne albanske tvorevine „Kosovo“ od strane Srbije. Ta opasnost je realna imajući u vidu činjenicu da već nekoliko godina teku pripreme da Srbija i „Kosovo“ uz zapadno posredovanje, tačnije dirigovanje, potpišu sporazum o međusobnom priznanju. Odbijanje takve „ponude“, koja bi bila protivna i međunarodnopravnim dokumentima i Ustavu Srbije, jeste osnovni uslov da ovaj ustavni koncept zadrži svoju praktičnu svrhu.

Međunarodnopravni aspekt rešenja. Danas postoji mnogo povoljniji međunarodni okvir za mirno, trajno i sporazumno rešenje ovog pitanja nego što je to bilo pre petnaest ili dvadeset godina. I u tadašnjem, za Srbiju krajnje nepovoljnom stanju, kada je svetom besprizorno vladala jedna supersila oko koje su bile koncentrisane sve zapadne sile, Ujedinjene nacije su, donošenjem Rezolucije SB UN 1244, našle snage da jednu krajnje protivpravnu vojnu agresiju zaustave i problem vrate u kolosek međunarodnog prava. Danas je situacija u svetu takva da u okviru UN-a i Saveta bezbednosti preovlađuje određena ravnoteža sila, progresivno povoljna za rešavanje pitanja Kosova i Metohije u skladu sa važećom Rezolucijom 1244 i sa načelima i opštim normama svetske organizacije.

S obzirom na date okolnosti, Srbija ne bi smela da prihvati bilo kakvu ponudu koja nije u skladu sa ključnim odredbama Rezolucije 1244. Takođe, Srbija bi morala ovo pitanje, i pregovarački i sadržinski, da prenese/vrati sa krajnje nepovoljnog terena zapadnih sila – SAD i EU na forume svetske organizacije, pre svega na njen Savet bezbednosti.

Opšti sporazum o statusu Kosova i Metohije treba da bude forma unutar koje bi se, pored opštih odredaba o njegovim međunarodnopravnim osnovama primenjenim na konkretan slučaj Kosova i Metohije, nalazili i:

– Aneks o ustavno-pravnom statusu KiM koji bi sadržao načela, opšte norme i institucionalna rešenja iz posebnog zakona o suštinskoj autonomiji;
– Aneks o položaju Srpske pravoslavne crkve na Kosovu i Metohiji;
– Aneks o imovinsko-pravnim odnosima;
– Aneks o nadzornoj ulozi UN-a u sprovođenju odredaba iz prethodnih aneksa;
– Aneks o očuvanju bezbednosti tokom perioda sprovođenja Opšteg sporazuma;

Pre nego se pređe na opis osnovnog sadržaja drugog, trećeg, četvrtog i petog aneksa, što je osnovna tema ovog dela celovitog predloga, potrebno je izložiti nekoliko načelnih pitanja.

Učesnici Opšteg sporazuma su ovlašćeni predstavnici UN-a, sa ulogom posrednika u pregovorima o sporazumu, i dve strane u sporu – predstavnici države Srbije i predstavnici kosovsko-metohijskih Albanaca. Sporazum se usvaja onda kada ga dve strane u sporu prihvate u celosti i u pojedinostima, a predstavnici UN-a u svojstvu posrednika potvrde njegovu međunarodnopravnu validnost. Potpisnici i garanti sporazuma su UN i Srbija kao međunarodnopravni subjekti.

Ovaj okvir postizanja rešenja jedini garantuje da će se ono kretati u okviru osnovnih dokumenata međunarodnog prava – Povelje UN i Završnog akta Konferencije o evropskoj bezbednosti i saradnji (1975), kao i posebnih dokumenata – Rezolucije SB UN 1244 i rezolucija ovog tela o Kosovu i Metohiji iz 1998. i 1999. godine koje su prethodile Rezoluciji 1244.

Sadržaj aneksa o položaju Srpske pravoslavne crkve na Kosovu i Metohiji. U ovom aneksu sadržane su garancije Opšteg sporazuma o slobodnom i nesmetanom delovanju SPC na prostoru Kosova i Metohije na osnovu ustavnih i zakonskih pravila. Garancije se odnose na sledeće oblasti:

– Srpska pravoslavna crkva na prostoru Kosova i Metohije slobodno i autonomno uređuje svoju organizaciju i obavlja svoje unutrašnje i javne poslove. Nijedna vancrkvena vlast ne može ometati primenu autonomnih propisa SPC.

– Teritorija KiM u sastavu pravoslavne Eparhije raško-prizrenske je prostor pod crkvenom jurisdikcijom SPC.

– Pravoslavno sveštenstvo, monaštvo i verski službenici su pod kanonskom nadležnošću SPC i imaju državljanstvo Srbije.

– Manastiri i manastirska imanja SPC na KiM imaju teritorijalnu autonomiju (zaštićene zone) i bezbednu putnu komunikaciju, kao i pravo na svoju bezbednosnu službu.

– Neophodno je pravno rešiti državnocrkvena pitanja na KiM – od crkvene imovine preko uživanja svih verskih prava u modernom zakonodavstvu do zaštite srpske i svetske kulturno-istorijske baštine.

– Na sva pitanja pravnog položaja SPC i verske slobode pravoslavnih vernika na KiM Srbija primenjuje svoj važeći Zakon o crkvama i verskim zajednicama (2006).

– Svako kršenje verskih prava pravoslavnih vernika na KiM podleže intervenciji međunarodnog civilnog i bezbednosnog kontingenta prisutnog na KiM. U takvim slučajevima Srbija treba aktivno i neposredno da učestvuje u zaštiti verskih prava.

– Srbija će osnovati multidisciplinarni Institut za Kosovo i Metohiju za sva problemska pitanja (teritorijalna, vojna, crkvena, kulturna, ekonomska, istorijska, pravna, moralna, duhovna, pitanja iz oblasti prirodnih resursa Pokrajine) u čijem radu bi preko namenskih projekata bili uključeni svi stručnjaci koji se ovim pitanjima bave (bez obzira gde su zaposleni). Rad Instituta treba da ima i međunarodnu usmerenost. Svi istraživači i službenici ovog inistituta imaju pravo neometanog kretanja i delatnosti na celoj teritoriji Kosova i Metohije, kao i postavljanja odeljenja i pomoćnih službi u skladu sa potrebama delovanja.

Manastir Visoki Dečani (Foto: Katarina Steljić/Novi Standard)
Manastir Visoki Dečani (Foto: Katarina Steljić/Novi Standard)

U ovaj ankeks treba uneti i odredbe koje se tiču aktivnosti na obnovi, zaštiti i očuvanju više stotina srpskih grobalja na KiM koja su uništena, razorena i oštećena u nizu kolektivnih i pojedinačnih akcija albanskog stanovništva. U cilju zaustavljanja ovih vandalskih aktivnosti i omogućavanja obnove srpskih grobalja potrebno je:

– obezbediti prisustvo i nesmetan rad srpskim stručnjacima na svim grobljanskim lokacijama radi utvrđivanja stanja i revitalizacije starih i novijih nekropola;

– organizovati širenje informacije (posredstvom tekstova, fotografija, dokumentarnih filmova) o stradanju hrišćanskih grobalja na Kosovu i Metohiji, uključujući i uništenje katoličkih grobova kao posledicu jačanja islamskog ekstremizma;

– omogućiti formiranje tima stručnjaka – istoričara, etnologa, lingvista, istoričara umetnosti i dr. pri Zavodu za zaštitu spomenika Srbije čiji bi primarni zadatak bio rad na očuvanju preostalog nasleđa na grobljima Kosova i Metohije.

Sadržaj aneksa o imovinsko-pravnim odnosima. Ovaj aneks treba da sadrži sledeće odredbe:

– Prirodna bogatstva (rude, minerali, energenti, vodotokovi, vodni izvori i akumulacije, šumsko zemljište koje nije u privatnoj svojini) u svojini su Republike Srbije; pravo korišćenja Republika Srbija može preneti organima Kosova i Metohije i/ili organima Zajednice srpskih opština.

– Prava na pokretnu i nepokretnu imovinu koja se nalazi na teritoriji Kosova i Metohije i na koju su građani ili druga pravna lica imali pravo na dan 10. jun 1999. godine, biće priznata, zaštićena i vraćena u prvobitno stanje od strane Kosova i Metohije u skladu sa utvrđenim standardima i normama međunarodnog prava i nezavisno od nacionalnosti, državljanstva, boravišta ili prebivališta takvih lica. Ovom odredbom se obuhvataju lica koja su nakon 10. juna 1999. godine stekla državljanstvo ili novo prebivalište ili boravište izvan Kosova i Metohije. Lica koja nisu bila u mogućnosti da ostvare takva prava imaće pravo na naknadu štete. Biće ništav svaki ugovor o prenosu prava na pokretnu ili nepokretnu imovinu izvršen posle 10. juna 1999. godine a zaključen pod pritiskom i nasiljem, odnosno u uslovima i okolnostima u kojima je bila ugrožena ili nije bila obezbeđena sigurnost ljudi i imovine, niti zaštita sloboda, prava i ravnopravnosti građana.

– Sredstva Kosovske povereničke agencije, koja je inkasirao UNMIK za vreme trajanja izvršnog mandata u procesu privatizacije, zamrzavaju se u korist obeštećenja zakonitih akcionara, vlasnika i poverilaca na dan 10. jun 1999. godine.

– Privatizacija javnih i društvenih preduzeća koju je vršila Kosovska agencija za privatizaciju, smatra se ništavom. Sva prava zakonitih akcionara, vlasnika i poverilaca biće restituisana naturalno, ukoliko je to moguće, a novčano u preostalom delu uz solidarnu odgovrnost korisnika privatizacije i budžeta Kosova i Metohije.

– Infrastrukturni objekti (putevi i putna infrastruktura) i mreže (energetska, telekomunikaciona, gasna i dr.), ukoliko predstavljaju funkcionalnu celinu sa istovetnim objektima i mrežama u Republici Srbiji, u svojini su Republike Srbije. Ostali objekti i mreže u svojini su Kosova i Metohije, SZO, ili opština.

– Kosovo i Metohija je u obavezi da u roku od godinu dana donese sopstveni ili primeni zakon Republike Srbije o restituciji nepravedno oduzete imovine nakon 1944. godine, uključujući i restituciju imovine SPC.

– Javni registri nepokretnosti u nadležnosti su Republike Srbije; Republika Srbija može poveriti Kosovu i Metohiji vođenje javnih registara nepokretnosti u prvom stepenu.

– Republika Srbija i Kosovo i Metohija će posebnim sporazumom regulisati obaveze o međunarodnim finansijskim potraživanjima koje se odnose na suvereni dug Srbije i bivše Jugoslavije, čiji su korisnici alocirani na Kosovu i Metohiji; sporazum će obuhvatiti i prava na konkretnim korisnicima kredita.

Sadržaj aneksa o bezbednosnoj ulozi UN-a. Ovde je reč prevashodno o civilnom prisustvu UN-a na KiM. Polazi se od pretpostavke da će odmah po donošenju odgovarajućih ustavnih, zakonskih i drugih akata (recimo, Statut Zajednice srpskih opština) i završetku izbornih radnji, institucije suštinske autonomije samostalno obavljati svoja ovlašćenja, te da će u tom pogledu biti potrebno samo vremenski ograničeno nadgledanje funkcionisanja sistema javne uprave. To podrazumeva i uspostavljanje mehanizma izveštavanja Saveta bezbednosti o primeni odredaba Opšteg sporazuma. Tokom prelaznog perioda do konačnog uspostavljanja novih institucija neophodno je obezbediti prisustvo osoblja UN-a u sledećim oblastima:

– unutrašnja bezbednost (policijski poslovi), uz posmatračku ulogu bezbednosnih snaga Srbije kad je reč o delovanju u zaštiti granica Srbije na Kosovu i Metohiji sa susednim državama;

– pravosuđe (u formi učešća međunarodnih sudija u većima viših sudova) – izvršna nadležnost;

– carinske službe (ukoliko se za određeno vreme zadrži postojeći carinski režim „Kosova“) – izvršna nadležnost.

Ovakvo prisustvo civilnog osoblja potrebno je radi asistencije novoformiranim organima autonomije kako bi se oni držali odredaba Opšteg sporazuma. U svakom slučaju, prisutvo osoblja UN-a, svojim obimom i ovlašćenjima, ne bi ni približno ličilo na civilnu misiju UNMIK-a. Njegovo delovanje na KiM, u svojstvu savetodavnih funkcija, moglo bi se zadržati i neko vreme posle konstituisanja institucija suštinske autonomije.

Spomenik na Gazimestanu (Foto: Katarina Steljić/Novi Standard)
Spomenik na Gazimestanu (Foto: Katarina Steljić/Novi Standard)

Sadržaj aneksa o očuvanju opšte bezbednosti. UN će zadržati međunarodni kontigent vojnog prisustva. To može biti i sadašnje vojno prisustvo – KFOR sa zadacima sadržanim u Rezoluciji 1244. Mandat ove misije treba ograničiti na četiri godine sa mogućnošću produženja od po dve godine.

U ovom aneksu treba izričito da budu sadržane dve odredbe:

– Na Kosovu i Metohiji se zabranjuje osnivanje ili prisustvo bilo kakvih vojnih ili paravojnih formacija izvan KFOR-a, ne računajući prisustvo formacija Republike Srbije na zadacima zaštite granica i očuvanja verskih objekata.

– Posle ispunjenja obaveza vojne misije iz Sporazuma i postepenog do potpunog povlačenja KFOR-a, KiM će postati demilitarizovana oblast.

Završne odredbeOpšti sporazum o statusu Kosova i Metohije mogao bi se usvojiti u Savetu bezbednosti UN-a u vidu nove rezolucije. U tom slučaju, nova rezolucija SB UN-a zasnovana na ovom sporazumu zamenila bi Rezoluciju SB UN 1244.

________________________________________________________________________________________________

Uputnice:

[1] U originalnom tekstu: „Ovaj proces će obezbediti da obe strane mogu da nastave svojim evropskim putem, izbegavajući da jedna drugu blokiraju u ovim naporima, i treba postepeno, do kraja pristupnih pregovora sa Srbijom, da dovede do sveobuhvatne normalizacije odnosa između Srbije i Kosova u formi pravno obavezujućeg sporazuma u nameri da će obe strane biti u stanju da u potpunosti ostvaruju svoja prava i ispunjavaju svoje obaveze“.

[2] U Ustavu Srbije Kosovo i Metohija se pominje više puta, na različitim mestima. U preambuli stoji da građani Srbije donose Ustav „polazeći i od toga da je Pokrajina Kosovo i Metohija sastavni deo Srbije, da ima položaj suštinske autonomije u okviru suverene države Srbije i da iz takvog položaja Pokrajine Kosovo i Metohija slede ustavne obaveze svih državnih organa da zastupaju i štite državne interese Srbije na Kosovu i Metohiji u svim unutrašnjim i spoljnim političkim odnosima“. Ustavom definisana zakletva predsednika Republike počinje: „Zaklinjem se da ću sve svoje snage posvetiti očuvanju suverenosti i celine teritorije Republike Srbije, uključujući i Kosovo i Metohiju kao njen sastavni deo (…)“ (čl. 114). U delu Ustava koji se odnosi na teritorijalno uređenje piše da: „Republika Srbija ima (…) Autonomnu pokrajinu Kosovo i Metohiju. Suštinska autonomija Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija urediće se posebnim zakonom koji se donosi po postupku predviđenom za promenu Ustava“ (čl. 182).

 

Naslovna fotografija: Tanjug/Sava Radovanović

 

Izvor Pokret za odbranu KiM

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u