Представници држава чланица НАТО током самита у Бриселу, 14. јун 2021. (Фото: Reuters/Brendan Smialowski)

Zaokret NATO pakta prema Kini

SAD su u proteklih dve godine uložile veliki napor u pridobijanje evropskih saveznika da podrže američku strategiju prema Kini. NATO se pretvara u instrument za upravljanje ovim procesom

Samit Severnoatlantskog saveza (NATO) održan u ponedeljak u Briselu još jednom je podsetio na zamku koju su Sjedinjene Države smestile bivšem sovjetskom lideru Mihailu Gorbačovu 1990. godine, uveravajući ga da se zapadna alijansa neće proširiti „ni centimetar dalje na istok“ nakon što je Moskva dozvolila nemačko ujedinjenje i rasformirala Varšavski pakt.

U brifingu br. 613 datiranom na 12. decembar 2017. godine u Arhivu nacionalne bezbednosti SAD, smeštenom na Univerzitetu Džordž Vašington u Vašingtonu, stoji sledeće:

„Čuveno uveravanje američkog državnog sekretara Džejmsa Bejkera kako se NATO neće širiti ‘ni centimetar dalje na istok’ izneto na susretu sa sovjetskim liderom Mihailom Gorbačovim 9. februara 1990. godine bilo je deo niza garantija o sovjetskoj bezbednosti koje su zapadni lideri davali Gorbačovu i drugim sovjetskim zvaničnicima tokom procesa nemačkog ujedinjenja 1990. i 1991. godine“, prema deklasifikovanim američkim, sovjetskim, nemačkim, britanskim i francuskim dokumentima koje je objavio Arhiv nacionalne bezbednosti u Univerzitetu Džordž Vašington.

Dokumenta pokazuju da je više nacionalnih lidera razmatralo i odbacivalo članstvo centralnoevropskih i istočnoevropskih država u NATO početkom 1990. i tokom 1991. godine, da rasprave o NATO u kontekstu pregovora o nemačkom ujedinjenju 1990. godine uopšte nisu bile usko ograničene na status teritorije Istočne Nemačke, i da su naknadne sovjetske i ruske žalbe zbog kršenja obećanja oko širenja NATO-a zasnovane na pisanim memorandumima o razgovorima i telefonskim razgovorima na najvišim nivoima.

Dokumenta prikazuju kritike bivšeg direktora CIA Roberta Gejtsa usled „nastavka širenja NATO-a na istok (tokom devedesetih), kada su Gorbačov i drugi bili navedeni da veruju kako se to neće dogoditi“ (videti više ovde). Upravo ova hladnokrvna izdaja i nož u leđa od strane administracije Bila Klintona je ono što najviše boli Ruse danas, kada NATO ulazi u Crno more i širi se prema zapadnim granicama Rusije (videti više ovde).

Suvišno je reći da je posthladnoratovska diplomatija Vašingtona u Evropi naišla na uspeh. Suština je da Sjedinjene Države danas kritično zavise od NATO-a u više aspekata:

– kako bi održavale globalnu hegemoniju;
– kako bi obezbedile zatvoreno tržište za izvoz američkog naoružanja vrednog stotine milijardi dolara;
– kako bi uvezale glavne evropske sile (naročito Nemačku) u sistem savezništava koji onemogućava njihovu stratešku autonomiju i vođenje nezavisne spoljne politike;
– kako bi stekle „stratešku dubinu“ za preduzimanje vojnih operacija na globalnom nivou pod plaštom savezničkog sistema, a ne u formi ogoljenog državnog intervencionizma;
– kako bi opravdale razmeštanje hiljada američkih vojnika i nuklearnih raketa u Evropi;
– kako bi zacementirale američku dominaciju u transatlantskom sistemu.

Američki državni sekretar Entoni Blinken i generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg tokom zajedničke konferencije za medije u sedištu NATO u Briselu, 14. april 2021. (Foto: Kenzo Tribouillard, Pool via AP)

NATO podseća na klasičan primer nekoga ko je lepo odeven, ali nema gde da ode. Mora stalno da izmišlja razlog za svoje postojanje. Rusija je pružala taj razlog – premda Moskva nema nameru da zauzme teritorije izvan svojih granica. Naravno, nema ni govora o ratu između NATO-a i Rusije, s obzirom da je Rusija termonuklearna sila sposobna da uništi SAD.

Juče objavljeno završno saopštenje sa NATO samita ponovo stavlja Rusiju na nišan Alijanse. U njemu se Rusija pominje u šest paragrafa zasnovanim na narativu koji je sam sebi svrha (paragrafi 9-15). A celokupno funkcionisanje Alijanse u doglednoj budućnosti svodi se na rešavanje ove opažene „ruske pretnje“.

Novi narativ NATO-a

U međuvremenu, saopštenje iz Brisela po prvi put u istoriji Alijanse takođe navodi uspon Kine kao potencijalni izazov. Sjedinjene Države su poslednjih godina vršile pritisak i uspele su da u saopštenje uvrste neke reference koje se odnose na Kinu (paragrafi 56-57). U saopštenju se, u vezi sa Kinom, navode sledeće tačke:

– „Kineske ambicije i asertivno ponašanje predstavljaju sistemske izazove međunarodnom poretku zasnovanom na pravilima i oblastima relevantnim za bezbednost Alijanse“;
– NATO je zabrinut zbog kineske „politike prinude“;
– Kina „ubrzano proširuje“ svoje nuklearne mogućnosti i razvija „veliki broj naprednih sistema za uspostavljanje nuklearne trijade“;
– Kina je „netransparentna u implementiranju svoje vojne modernizacije i svoje javno deklarisane strategije o vojno-civilnoj fuziji“;
– Kina ima vojnu saradnju sa Rusijom i učestvovala je u ruskim vežbama u evroatlantskom području;
– NATO je zabrinut zbog „čestog nedostatka transparentnosti i upotrebe dezinformacija“ od strane Kine, koja se ne pridržava svojih međunarodnih obaveza i ne ponaša se „odgovorno u međunarodnom sistemu, uključujući svemir, sajber i pomorske domene, u skladu sa svojom ulogom velike sile“.

Naravno, kao i obično, saopštenje je uvijeno u pomirljivi stav, u kojem se itiče da NATO održava „konstruktivan dijalog“ i pozdravlja „mogućnosti da se angažuje“ sa Kinom u razmeni informacija o određenim politikama i aktivnostima, kako bi se preduzele mere opreza i razgovaralo o potencijalnim neslaganjima. U saopštenju se Kina poziva „da se smisleno uključi u dijalog, izgradnju poverenja i mere transparentnosti u vezi sa svojim nuklearnim sposobnostima i doktrinom. Od recipročne transparentnosti i razumevavanja bi koristi imali i NATO i Kina.“

Nema sumnje – ovo saopštenje NATO-a ima rukopis Vašingtona. Otuda i ova mešovita poruka. Stvar je u tome što mnogim evropskim saveznicima ne odgovara zaoštravanje sa Kinom jer Peking ne predstavlja nikakvu vojnu pretnju za zapadni savez. Evropljani vide pretnju od Kine uglavnom u ekonomskoj sferi – trgovini, investicijama, tehnologiji, postavljanju globalnih standarda i tako dalje.

Čini se da je Kina predvidela američke poteze. Kineska misija pri EU automatski je reagovala saopštenjem prepunim činjenica i brojki, ističući da su u 2021. godini vojna izdvajanja Pekinga iznosila 209 milijardi dolara u poređenju sa izdacima Alijanse od 1,7 biliona dolara, što je više od polovine ukupnih globalnih vojnih troškova i 5,6 puta veći iznos od kineskog. U izjavi se navodi: „Nepokolebljivo ćemo braniti svoj suverenitet i razvojne interese, i budno motriti na strateška prilagođavanja i politiku NATO-a prema Kini“.

Kineski predsednik Si Đinping prikazan na velikom ekranu dok kineski borbeni tenkovi učestvuju u vojnoj paradi, Peking, 03. septembar 2015. (Foto: AP Photo/Ng Han Guan)

U uvodniku Global tajmsa se navodi: „Ovaj NATO samit može se smatrati ključnom tačkom u formiranju američkog i evropskog stava prema Kini u sferi bezbednosnosti. Vašington je pokrenuo kampanju političke mobilizacije NATO-a za strateško nadmetanje sa Kinom. SAD žele da stvore narativ koji njihovu hegemoniju poistovećuje sa kolektivnom strateškom prednošću Zapada, te da na toj osnovi formiraju konsenzus između 30 zemalja. Sve dok NATO države ujedinjuje zajednička mržnja prema Kini, interesne veze između zapadnih zemalja i Kine će gubiti svoje moralno utemeljenje, a SAD će prisiljavati male evropske države da služe njihovoj strategiji prema Kini, politički ih eksploatišući za svoje interese“.

NATO kao instrument

Diplomatski kontrapotez Pekinga biće jačanje saradnje Kine i Evropske unije. U korist Kine ide i to što Sjedinjene Države nemaju takvu vrstu moći da diktiraju politiku Evropskoj uniji kao što je imaju kad je reč o NATO-u. (Nemačka kancelarka Angela Merkel već je pozvala na oprez po pitanju zatvaranja vrata Kini od strane NATO-a).

Pa kakva je onda strategija Vašingtona u kreiranju kineskog vektora NATO pakta, koji je prvobitno bio formiran za bezbednost evroatlantskog prostora? Upravo ovde dolazimo do paralele sa sredinom devedesetih, kada su Sjedinjene Države izigrale uverenja data Gorbačovu i nastavile sa širenjem NATO-a očekujući ruski preporod u doglednoj budućnosti.

SAD predviđaju da se u narednoj deceniji Kina mora zaustaviti kako ih ne bi pretekla na mestu globalne sile broj jedan. Sjedinjenim Državama treba saveznički sistem da bi se izborile sa pojavom Kine. KVAD je u tom smislu smešna priča (KVAD ili QUAD je format saradnje SAD, Indije, Japana i Australije; prim prev).

Drugo, kako bi ublažila rusku zabrinutost u vezi širenja NATO-a na istok, administracija Bila Klintona ponudila je Borisu Jeljcinu da Moskva bude konsultovana o NATO planovima. Tako je stvoren Savet NATO-Rusija. Ali to je bio isprazan gest s obzirom da su Sjedinjene Države ionako nastavile po starom i činile šta god su htele sa proširenjem Alijanse.

Slično tome, tvrdnja NATO-a kako održava „konstruktivan dijalog“ sa Kinom je puka sofistika. NATO će neko vreme simulirati šaradu dijaloga da bi umirio nerve Kineza pre nego što pokaže pravo lice u roku od dve do najviše tri godine.

Kineski vojnici prilikom marša na Trgu Tjenanmen tokom vojne parade, Peking, 03. septembar 2015. (Foto: Kevin Frayer/Getty Images)

Treće, proširenje NATO-a tokom devedesetih godina bilo je od koristi za Vašington da stvori prozor za formiranje jedinstvenog strateškog položaja sa evropskim saveznicima u odnosu na Rusiju. Slično tome, Sjedinjene Države su u proteklih godinu ili dve počele naporno da rade na pridobijanju evropskih saveznika da podrže njihovu strategiju prema Kini. NATO postaje instrument uz pomoć kojeg se najefikasnije upravlja ovim poslom.

Četvrto, širenje NATO-a tokom devedesetih neizbežno je poništilo aspiracije Rusije da postane deo novog zajedničkog bezbednosnog prostora između Vankuvera i Vladivostoka. Naprotiv, SAD su sebi obezbedile pravo glasa u bilateralanim odnosima Rusije sa zemljama članicama NATO-a.

Slična američka strategija je na delu i ovde kako bi se zakomplikovali odnosi Kine sa njenim evropskim partnerima. SAD već sada mogu da spreče svoje glavne saveznike u NATO-u da se udruže sa Kinom u razvoju 5G tehnologije. Sjedinjene Države žele da pariraju kineskim projektima u okviru Inicijative pojas i put iz bezbednosnih razloga.

Isto tako, prema smernicama NATO-a, Kini na kraju može biti potpuno uskraćen pristup zapadnim tehnologijama. Poenta je u tome da je 30 šefova država i vlada izrazilo zabrinutost zbog kineske „politike prinude“, „netransparentnih načina poslovanja“, „upotrebe dezifnromacija“ i da su pozvali Peking da „poštuje svoje međunarodne obaveze i ponaša se odgovorno na međunarodnom planu“.

Sudbina „azijskog veka“

Konačno, kao u slučaju sa Rusijom, Sjedinjene Države guraju Kinu ka besmislenoj trci u naoružanju. Naravno, ovo se koristi kao obrazloženje za povećana izdvajanja za odbranu od strane NATO zemalja, što bi zauzvrat rezultovalo izvozom američke vojne tehnologije u Evropu. Očekuje se da će Lokid Martin prodati stotine, ako ne i hiljade lovaca F-35 američkim saveznicima do 2035. godine. Već se zna da su planirani početni kupci Japan (147 aviona), Južna Koreja (80) i Australija (do 100).

NATO je unosno lovište za američku industriju naoružanja. Što je veća percepcija pretnje po NATO, to je veći opseg izvoza američke vojne industrije.

Suma sumarum, imenovanje Kine kao sistemskog izazova od strane NATO imalo bi duboke implikacije po međunarodnu bezbednost. Na prvi pogled, to će još više zbližiti Kinu i Rusiju. Kako se američko strateško obuzdavanje Kine bude intenziviralo, Peking će biti pod pritiskom da pojača odvraćanje i brzo poveća broj nuklearnih bojevih glava spremnih za korišćenje, kao i raketa DF-41, strateških raketa koje su sposobne za dalekometne udare i imaju visok nivo sposobnosti izbegavanja protivraketne odbrane.

Kina će biti na oprezu u pogledu svog suvereniteta i pripremiće se za žestok obračun. Hu Siđin, glavni urednik Global tajmsa, nedavno je napisao: „Prema ovom scenariju, veliki broj raketa Dongfeng-41, kao i JL-2 i JL-3 (balističke rakete velikog dometa koje se lansiraju iz podmornica) formiraće stub naše strateške moći. Broj kineskih nuklearnih bojevih glava mora dostići količinu od koje će američke elite drhtati u slučaju da im padne na pamet da se upuste u vojnu konfronataciju sa Kinom“.

Građani sa zastavama Kine posmatraju prolazak vojnih vozila sa balističkim raketama DF-41 tokom vojne parade, Peking, 01. oktobar 2019. (Foto: AP Photo/Mark Schiefelbein)

Postoji afrička poslovica: „Kada se bore slonovi, strada trava“. Svakako, azijski region postaje pozornica na kojoj će se odvijati američko-kineski obračun. Ovo neizbežno baca senku na izvanredne izglede regiona za rast i razvoj. Izgledi da će 21. vek biti „azijski vek“ su smanjeni. To može biti sjajno samo za SAD, ali sve azijske države će zbog toga biti siromašnije.

 

Preveo Radomir Jovanović/Novi Standard

 

Naslovna fotografija: Reuters/Brendan Smialowski

 

Izvor Indian Punchline

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u