Šta sadrži Nova atlantska povelja

Kao što je Atlantska povelja predstavljala temelj za izgradnju OUN, uspostavljanje novog globalnog poretka i definisanje pravila igre, slično se pokušava i sadašnjim „amandmanima“

Džozef Bajden i Boris Džonson potpisali su zajedničku izjavu o Novoj atlantskoj povelji. Nekoliko je sličnosti sa dokumentom koji su pre osam decenija usaglasili Frenklin Ruzvelt i Vinston Čerčil.

Prvo, u uvodu se apostrofira zajedničko delovanje. Nekada je to bilo zbog „budućnosti sveta“, sada radi održavanja „trajne posvećenosti“ u odbrani vrednosti, ali je poenta u jedinstvenom nastupu. Drugo, i originalna verzija i ovaj novi dodatak imaju po osam članova. Sadržaj je različit, drugačije su okolnosti, ali se vodilo računa o podudarnosti „strukture papira“. Treće, oba puta su pripremni razgovori vođeni daleko od očiju javnosti, ne samo isključivo u bilateralnom formatu, već i u vrlo uskom krugu, te nije bilo „epohalnih najava“ da se nešto ovako sprema. Četvrto, dogovoreno će biti ponuđeno partnerima, od kojih se očekuje da podrže principe i aktivno učestvuju u sprovođenju.

U jeku Drugog svetskog rata bilateralni dogovor predstavljen je na međusavezničkom sastanku partnerima iz deset država (uglavnom vlade u egzilu, uključujući i predstavnika Jugoslavije) u septembru 1941. godine, među kojima bejaše i sovjetski ambasador Majski. Njegov stav vezan za član 3. (pravo na samoopredeljenje naroda) da SSSR brani i pravo svakog naroda „da uspostavi takav društveni poredak i da izabere takav oblik vlasti koji smatra prikladnim i neophodnim za bolje unapređenje njegovog ekonomskog i kulturnog prosperiteta“ postao je potpuno jasan Čerčilu nakon potonjeg sastanaka u Teheranu.

Osamdeset godina kasnije bilateralni dogovor predstavljen je na samitima G7 i NATO. Još nije poznato kakva su bila oficijelna saopštenja predstavnika pojedinih država (Francuske i Nemačke).

Veza sa starom Poveljom

Ove podudarnosti ukazuju na želju potpisnika da se održi „vertikalna istorijska veza“ sa „starom“ Atlantskom poveljom. Naravno, razlike između sadržaja dva dokumenta su očigledne i brojne, novo je vreme, novo bezbednosno okruženje, promena pristupa jeste neophodna. Takođe, i Džonsona, ali pogotovo Bajdena nužda tera na preduzimanje inicijativa, makar takvi potezi imali samo propagandno dejstvo, kako bi svetu pokazali da su „konci i dalje u njihovom rukama“.

Međutim, iz simboličke ravni, ovo su i poruke kako se sagledavaju tekući međunarodni odnosi i šta su dugoročni politički ciljevi. Da je drugačije – niti bi se obraćala pažnja na strukturu i podudarnosti, niti bi se, uostalom, za prošireni strateški dogovor Vašingtona i Londona koristili pridev atlantska i imenica povelja.

Dakle, posmatrano iz tog ugla, zajednička izjava ukazuje na dve stvari. Prvo, SAD i Velika Britanija saopštavaju da su u svojevrsnom „ratnom stanju“, ma koliko ovakva formulacija zvučala preterano. Niko ne bombarduje London, niti se potapaju američki konvoji u atlantskom akvatoriju, ali su, kao i pre osamdeset godina pretnje nacionalnoj bezbednosti obe zemlje ogromne, tolike da se traži zajednički odgovor.

US President Joe Biden, left, talks with Britain's Prime Minister Boris Johnson, during their meeting ahead of the G7 summit in Cornwall, Britain, Thursday June 10, 2021. (Toby Melville/Pool Photo via AP)
Američki predsednik Džozef Bajden i britanski premijer Boris Džonson tokom sastanka uoči samita G7, Kornvol, 10. jun 2021. (Foto: Toby Melville/Pool Photo via AP)

Taj odgovor će biti artikulisan kroz osmišljavanje i upotrebu brojnih mera, političkih i ekonomskih, verovatno i indukovanje oružanih sukoba regionalnog karaktera i ograničenog intenziteta, neće biti ni korišćenja nuklearnih bojevih glava po drugi put u istoriji čovečanstva (ili treći, ako se Hirošima i Nagasaki posmatraju kao pojedinačni slučajevi), ali će on svakako označiti zaoštravanje kursa i posledično – intenziviranje konflikta.

Jednostavno, za atlantsku koaliciju cena postojećeg mira je previsoka. Ukoliko ništa ne budu činili, gubiće poziciju jednako brzo kao i prethodnih godina, samim tim i dugo sticane monopole na donošenje ključnih odluka koje se tiču globalne bezbednosti.

Kina – ključni neprijatelj

Na skupovima G7 i NATO za ključnog neprijatelja proglašena je Kina, protiv koje se valja boriti na svim frontovima i u svim delovima sveta od vitalnog interesa za Zapad. U tom kontekstu zahteva se odanost saveznika (pogotovo evropskih članica NATO), jer su do sada delimično pokazivali i nelojalnost (EU je pre samo šest meseci potpisala Sporazum o ulaganjima sa Pekingom, koji u međuvremenu pod pritiskom SAD nije ratifikovan).

Drugo, kao što je Atlantska povelja predstavljala temelj za izgradnju OUN, uspostavljanje novog globalnog poretka i definisanje pravila igre u međunarodnoj areni, slično se pokušava i sadašnjim „amandmanima“. Vrednosti koje se brane nešto su šire određene, sada to pored „osiguravanja sloboda“ i „rušenja“ prepreka za nesmetanu trgovinsku saradnju (preko dodatne internacionalizacije ovog pitanja), postaju i „zelena agenda“, borba protiv kibernetičkih napada i sprečavanje „mešanja u izborni proces“.

Zahvaljujući ovim dodacima međunarodni odnosi će od strane atlantskih saveznika biti sagledavani kroz „zelene naočare“, liste podobnih i nepodobnih država i režima sastavljaće se i prema „karbonskom otisku“, u velikim infrastrukturnim projektima ili na međunarodnim tenderima onemogućavaće se učešće „nesigurnim kompanijama“ koje mogu ugroziti informatičku bezbednost, a ocene o mešanju u izborni proces lako postaju razlozi za nove sankcije ili čak bombardovanja, s obzirom da se prekrajanjem volje građana krše elementarna ljudska prava da biraju vlast kakvu žele.

Okvir za realizaciju projektovanog je, logično, NATO, što se navodi u članu 5, uz (diplomatski) sjajno sročenu rečenicu nakon upozorenja o nuklearnim potencijalima:

„Naši saveznici i partneri iz NATO uvek će moći da računaju na nas, iako nastavljaju da jačaju sopstvene nacionalne snage.“

Ili u prevodu: niste vi tu zbog nas, nego mi zbog vas! A svi zajedno će pogurati da nove vrednosti postanu globalno prihvaćene, da NATO agenda preraste u nove ciljeve OUN i tako se uspostavi globalna dominacija po završetku konflikta i pobede u ovom „ratu“.

Američki predsednik Džozef Bajden tokom razgovora sa turskim predsednikom Redžepom Tajipom Erdoganom i generalnim sekretarom NATO Jensom Stoltenbergom uoči plenarnog zasedanja na NATO samitu, Brisel, 14. jun 2021. (Foto: Brendan Smialowski/Pool via Reuters)

Iz simboličkog ugla, Nova atlantska povelja postavlja ambicioznije ciljeve nego što se na prvi pogled čini. Koliko su njeni autori kadri da te ciljeve ostvare sasvim je druga tema! Isto kao što je druga tema šta sve ovakav pristup može uzrokovati u međunarodnim odnosima.

I to, u krajnjoj liniji, najverovatnije na štetu SAD i Velike Britanije.

 

Naslovna fotografija: Toby Melville/Pool Photo via AP

 

Izvor Sputnjik

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u