Ovo će možda zvučati paradoksalno, ali istina je da Sjedinjene Države ne shvataju da rezultat iranskih predsedničkih izbora – ubedljiva pobeda konzervativnog ministra pravde Ebrahima Raisija – može biti najpovoljniji ishod.
Raisi ima besprekornu reputaciju tvrdolinijaša koji pripada moćnom verskom establišmentu i koji je istinski popularna javna ličnost sa kojom Zapad može da sarađuje. Skeptici će podsetiti da se Raisi nalazi pod američkim sankcijama zbog umešanosti u masovna pogubljenja zatvorenika 1988. godine. U činu nekarakterističnom za iransku tradiciju, pogubljeno je na stotine zatočenika. Ali malo ko zna šta se toga dana zaista dogodilo.
Dobar sagovornik
Nije tajna da je Vašington ohrabrio Sadama Huseina da vodi rat protiv Irana, iskoristivši pometnju i izolaciju u kojoj se našla nova islamistička vlada u Teheranu – tada u zavadi sa Sjedinjenim Državama zbog zauzimanja američke ambasade – kao i demoralizaciju i demobilizaciju regularnih iranskih oružanih snaga.
Ali revolucionarni režim je uzvratio udarac i Sadam je na kraju bio primoran da traži mirovni sporazum sa Iranom. Bio je to brutalan rat. Procene ukupnog broja žrtava variraju od milion do dva.
Ali onda, nakon što je iranski vrhovni vođa ajatolah Homeini prihvatio prekid vatre uz posredovanje Ujedinjenih nacija 1988. godine, pripadnici terorističke grupe Narodni mudžahedini Irana (MEK), sa sedištem u Iraku i teško naoružani od strane Sadama, istovremeno uživajući podršku CIA-e, upali su preko iranske granice u iznenadnom napadu. Iran je razbio napad MEK-a i to je stvorilo osnovu za takozvane „komisije za smrt“ zatvorenika, terorista i drugih.
Nema sumnje da su se među tim pogubljenima našli i agenti zapadnih obaveštajnih službi. Pogubljenja nisu mogla biti izvršena izuzev po Homeinijevom naređenju. Raisi je bio mladić od 27 godina kada je navodno služio u revolucionarnom panelu uključenom u izricanje smrtnih presuda neprijateljima Irana
Zanimljivo je da je 31 godinu kasnije, kada je Vašington uveo sankcije Raisiju, to bilo u sklopu niza sankcija uvedenih 2019. godine (bez obzira na Iranski nuklearni sporazum iz 2015). Trampova administracija uvela je sankcije vrhovnom vođi Hamneiju, članovima njegovog kabineta i onima koji su blisko povezani sa njegovim pristupom ključnim finansijskim resursima (juna 2019); iranskom ministru spoljnih poslova Džavadu Zarifu (jula 2019); i jezgru najužeg kruga savetnika vrhovnog vođe, uključujući jednog od njegovih sinova Modžtabu Hamneiju, novoimenovanom šefu iranskog pravosuđa Ebrahimu Raisiju, šefu kabineta vrhovnog vođe Mohamadiju Golpajeganiju, i drugima (novembra 2019).
Dobra strana priče je to što su pomenute sankcije protiv Raisija i drugih iranskih lidera bile deo Trampovih dijaboličkih pokušaja da što više zakomplikuje američko-iranski sukob. Jednom kad oni koji su uvodili sankcije više ne budu na funkciji, Bajdenova administracija ih može ukinuti.
U stvari je upravo to ono što bi trebalo da učine, jer je izabrani predsednik Raisi sagovornik kakav treba Beloj kući ukoliko želi da implementira sporazume postignute u Beču.
Ubedljiva pobeda
Američki analitičari i dalje gunđaju da su „reformisti“ u Iranu pristali na neadekvatnu listu kandidata za predsedničke izbore. Ali Raisi je ostvario ubedljivu pobedu. Na izborima 2017. godine, Raisi je dobio 38,28 odsto glasova; udeo dobijenih glasova se sada povećao na 61,95 odsto, što je povećanje od 2,1 milion glasova. Dva faktora doprinela su ovom ishodu.
Prvo, odziv birača je smanjen sa oko 70 odsto pre četiri godine na oko 50 odsto na proteklim izborima. Drugo, Raisijeva popularnost je zaista u porastu otkako je preuzeo funkciju šefa pravosuđa 2019. godine i pokrenuo antikorupcijsku borbu protiv visokih zvaničnika.
Javna korupcija je glavno pitanje u iranskom javnom diskursu poslednjih godina. Raisi danas figurira kao simbol poštenja u javnom životu i to privlači prosečnog iranskog glasača. Ovo je trenutak gde američki analitičari gube nit. Oni ne razumeju da su iranski predsednički izbori održani istovremeno sa šestim izborima za islamska gradska i seoska veća i da su se vrteli oko politike i ekonomije u samoj zemlji – a ne oko Sjedinjenih Država.
Raisi je dobro upoznat sa fenomenom bonjada (odnosno „fondacija“), glavnim nosiocima korupcije u iranskom političkom sistemu. Bonjade su navodno dobrotvorne fondacije oslobođene plaćanja poreza, koje uživaju ogromne državne subvencije, a koje igraju glavnu ulogu u nenaftnom delu iranske ekonomije i čine više od jedne petine BDP-a zemlje. Dospele su na loš glas zbog toga što proizvodnju usmeravaju na unosno crno tržište dok siromašnima pružaju samo ograničenu i neadekvatnu dobrotvornu pomoć.
Raisi je bio na mestu predsedavajućeg Astan Kuds Razavi, bonjade sa sedištem u Mašhadu, od 2016. do 2019. godine, sve do imenovanja na mesto ministra pravde. Astan Kuds Razavi je administrativna organizacija koja upravlja izuzetno bogatim svetilištem Imam Reza i raznim institucijama. U suštini to je ogroman konglomerat koji upravlja auto pogonima, poljoprivrednim i mnogim drugim preduzećima, poseduje većinu nekretnina u Mašhadu i izdaje prodajni prostor pijačarima i hotelijerima, itd.
Glavni politički program Raisija kao predsednika fokusiraće se na ekonomske poteškoće zemlje, koje su neraskidivo povezane sa korupcijom. Biće interesantno videti kako će se Raisi boriti sa bonjadama. Ukidanjem zapadnih sankcija, po prvi put nakon revolucije iz 1979. godine iranska takozvana „ekonomija otpora“ će se naći na raskršću. Nije slučajnost što je Raisi svoju predizbornu kampanju započeo na velikoj teheranskoj pijaci.
Reputacija tvrdolinijaša
Bajdenova administracija trebalo bi da pokuša da shvati da u Raisiju ima lidera koji je posvećen tekućim nuklearnim pregovorima u Beču jednako kao što je bio i predsednik Rohani. Zapravo, konzervativci generalno podržavaju politiku koja će voditi ka ukidanju zapadnih sankcija, kako bi se mogao ostvariti pun iranski potencijal za rast i razvoj. Stoga nije nemoguće da će se Raisi osloniti na glavnog iranskog pregovarača u Beču, Abasa Aragčija.
Upravo zbog ovakvih stvari subjektivni analitičari iranskih prilika imaju tendenciju da od drveta ne vide šumu. Sam Raisi je bio član Vrhovnog saveta za nacionalnu bezbednost i učestvovao je u kreiranju državnih strategija u domenu spoljne politike. Stoga bi Bajdenova administracija trebalo da očekuje kontinuitet u iranskoj politici pod Raisijem.
To ne mora nužno značiti da će jačanje veza sa Zapadom biti Raisijev glavni prioritet. Iran sprovodi multivektorsku spoljnu politiku. Ali Raisijeva prednost u odnosu na Rohanija je to što ima reputaciju tvrdolinijaša. U preovlađujućem političkom miljeu u Iranu, gde je Rohanijeva „reformistička“ agenda potpuno diskreditovana dok se klatno unutrašnje politike izrazito preusmerava ka konzervativcima – što se manifestovalo na poslednjim izborima za Medžlis (Islamska savetodavna skupština, prim. prev) – Raisijev uspon čini režim kohezivnijim nego pre.
Podjednako je ohrabrujuće to što Raisi namerava da poštuje sve sporazume koji su potpisani u Beču. Imajući to u vidu, mnogo toga će zavisiti od dalekovidosti Bajednove administracije da kreira politiku prema Iranu koja se uklapa u Raisijev ekonomski program.
Godina 1989. pripada svetu prošlosti. Takođe, ne očekujte od Irana da odbaci velajat-e fakih, odnosno sistem islamske uprave. Amerika ne može nametati svoju izuzetnost „državi-civilizaciji“ kao što je Iran.
Preveo Radomir Jovanović/Novi Standard
Naslovna fotografija: Majid Asgaripour/WANA (West Asia News Agency) via Reuters
Izvor Indian Punchline
BONUS VIDEO:
