Milovan Đilas i krvava revolucija

Savremenici Milovana Đilasa svedoče da je on bio surovi revolucionar, koji je zbog svog fanatizma lako osuđivao „narodne neprijatelje“ na smrt, čak i pre nego što osuđenika vidi

Pročitah dopis sestričine Milovana Đilasa u Politikinoj rubrici „Među nama“ („Đilas je upozoravao na sudbinu Jugoslavije“, 10. jun 2021. g.) pa reših da i ja kratko doprinesem istini o Đidi kao dosledan borac za istorijsku istinu, radi razbijanja laži oko lika i dela ovog velikog revolucionara, a poznato je da je krv neizbežni deo svake revolucije.

Sam M. Đilas pisao je da mu se čini kao da je bio rođen s krvlju pred očima. Njegove su prve reči bile krv i ogrezle u krvi. Da mu je detinjstvo ogrezlo u krvi M. Đilas sigurno nije preterivao s obzirom da je još kao dete zbog nedužne svađe teško ranio nožem svog starijeg brata. Njemu je krv bila u krvi još od rođenja.

Surovi fanatik

M. Đilas upoznao je Josipa Broza početkom 1937. godine u kome je video zvaničnog predstavnika moskovske Kominterne, što je za njega praktično značilo da je misteriozni Tito bio iznad svake kritičke misli. Tako je crnogorski Đido postao vatreni simpatizer zagorskog Broza sa kojim je učestvovao u čistki KPJ koju je Broz u to vreme sprovodio, a delovao je prvenstveno u svojoj rodnoj Crnoj Gori.

Za vreme Aprilskog rata 1941. godine M. Đilas bio je sekretar sekcije KPJ za Crnu Goru, ali i član CK KPJ. Partija ga je nakon 4. jula poslala u Crnu Goru da organizuje oružanu pobunu, a na prvom organizovanom skupu crnogorskih komunista 8. jula stavio je revolver na sto kao upozorenje o neizbežnosti revolucije i naravno kasnijih „lijevih skretanja“ („lijevih grešaka“) kojima je upravo on bio glavni kum, tj. krvave borbe protiv tzv. „kulaka“ i „petokolonaša“ u kojoj je vodio glavnu ulogu verujući da je nastupio trenutak za boljševičku klasnu revoluciju.

Ove Đidove krvave „greške“ će izazvati masovan crnogorski otpor i odlazak naroda u Dražine četnike. Đidina revolucionarna samovolja u Crnoj Gori na kraju je naterala Tita da ga 4. novembra 1941. g. ukloni u Vrhovni štab gde je u Brozovom okruženju ostao do kraja rata i boljševičke revolucije na partijsko-revolucionarnom zaduženju za Agitprop. U junu 1942. g. mu je izrečena partijska kazna zbog „lijevih skretanja“, ali je Đido uspeo da ostane nedodirljiv. Saborci su ga držali za jednog od najfanatičnijih i najkrvavijih vođa KPJ i revolucije koji je sprovodio „crveni teror“ nad klasnim neprijateljem. Drugim rečima, Đidove ruke su bile do lakata u krvi klasne borbe radi eliminacije klasnog neprijatelja. U toku i neposredno nakon rata, ako je Titu Aleksandar Leka Ranković bio desna onda mu je Milovan Đido Đilas bio leva ruka.

Ivo Lola Ribar i Milovan Đilas kao partizani 1942. (Foto: Wikimedia/Vladimir Dedijer, Dnevnik, knjiga I (str. 321), Beograd, 1945)

Savremenici su o Đidu ostavili svedočenja da je bio surovi i sentimentalni revolucionar-fanatik, koji je zbog svog revolucionarno-krvoločnog fanatizma lako osuđivao „narodne neprijatelje“ na smrt, čak i pre nego što osuđenika i vidi. Sam M. Đilas je aprila 1942. g. pisao Brozu da se svaka kolebljivost u revoluciji mora iskoreniti ognjem i mačem. Tito je pred kraj života priznao da su mu Đidove brutalne i krvave egzekucije bile odvratne, a obično je svoje žrtve ubijao s leđa. Broz je Đilasa nazivao „likvidator“. U pismu Jagošu Simonoviću iz Kolašina (verski referent Četvrte crnogorske brigade) Đido je napisao: „Volim da ubijem“ (svedočanstvo Mitije Stanišića, „Psihopatski ispadi M. Đilasa“ – Arhiv Republike Slovenije u Ljubljani).

Godine 1943. zbog Đilasove krvave brutalnosti umalo nije stradao i sam Tito. Naime, prema zabeleškama Vladimira Dedijera o razgovorima sa Edvardom Kardeljem, M. Đilas je u Pivi likvidirao jednog čobanina jer je tvrdio da je ovaj bio četnik. Međutim, rođaci ubijenog su u okviru tradicije krvne osvete organizovali zasedu za Đilasa u kojoj se faktički našao čitav partizanski Vrhovni štab. Đido je preživeo atentat, a drugu Titu je metak proleteo tik pored glave.

Brozove smernice

Ipak, ruku na srce, M. Đilas je u svojoj revolucionarno-jakobinskoj brutalnosti prema neprijateljima revolucije u principu postupao prema revolucionarnim smernicama koje je izdao sam J. B. Tito u zimu 1941. g. pred sam Aprilski rat i razbijanje Kraljevine Jugoslavije, u okviru autorskog predavanja pod naslovom „O strategiji i taktici oružanog ustanka“ (J. B. Tito, „Sabrana djela“, tom 6, Ljubljana, 1978-1989).

Tito je ovom prilikom eksplicitno naglasio da revolucionari na početku revolucije, tj. ustanka moraju da se pridržavaju iskustva iz Pariske komune i da završe posao koji ovi nisu. Stoga, za vreme revolucionarnog ustanka, revolucionari su obavezni da se nemilosrdno obračunavaju sa krvavim i zakletim kontrarevolucionarima metodama bezobzirnog i nemilosrdnog likvidiranja kako civila tako i vojnih starešina, kao i svih drugih zakletih neprijatelja revolucije. I to je bila obaveza svakog revolucionara. Drugim rečima, Đido se u toku revolucionarne borbe strogo pridržavao Brozovih revolucionarnih smernica.

M. Đilas je, inače, komunistički rodonačelnik ideje o zasebnoj crnogorskoj naciji odvojene od srpske koju je izložio u referatu na konferenciji u Zagrebu 1940. g. Ovu ideju Đido je nasledio od svog oca koji je bio zadrti crnogorski „zelenaš“, a koju je za potrebe partije dopunio koristeći Marksa, Lenjina i Staljina. Da nije bilo Đide i njegovog srbofobičnog jakobinskog zilotizma pitanje je da li bi bila stvorena crnogorska nacija od strane KPJ.

(Sleva) Vladimir Popović, Ivan Rukavina, Arso Jovanović, Savo Orovič, Milovan Đilas and Pavle Ilič, 1. septembar 1942. (Foto: Wikimedia/znaci.net)
(Sleva) Vladimir Popović, Ivan Rukavina, Arso Jovanović, Savo Orovič, Milovan Đilas i Pavle Ilič, 1. septembar 1942. (Foto: Wikimedia/znaci.net)

Od svih jakobinskih KPJ revolucionara, od Milovana Đilasa je jedino njegov zemljak Jovo Kapičić bio još jakobinskiji. Još je velika buržoaska Francuska revolucija (1789-1794. g.) pokazala i dokazala da nema revolucionarnog uspeha bez velikih i krvavih jakobinskih skretanja. Đido i J. Kapičić su to potvrdili u jugoslovenskom slučaju.

 

Autor je profesor političkih nauka i istorije na Evropskom humanističkom univerzitetu u Vilnjusu

 

Naslovna fotografija: Wikimedia/Stevan Kragujević (po odobrenju kćerke Tanje Kragujević), CC BY-SA 3.0 RS

 

Izvor Novi Standard

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u