D. Dostanić: Solidaristički patriotizam

„Solidaristički patriotizam“ je knjiga o socijalnom pitanju posmatranom iz desne perspektive, odnosno desni odgovor na socijalno pitanje

Sa sigurnošću se može reći da Benedikt Kajzer spada među najbolje, najzanimljivije i najprovokativnije autore „nove desnice“ u Nemačkoj. To je pokazao, između ostalog, i knjigom Marks sa desnice (pored Kajzera među autorima su Alen de Benoa i Dijego Fuzaro) koja je izazvala silnu pažnju i pokrenula brojne diskusije kako na desnici, tako i na levici. Kajzerov pristup Marksovom delu iznenadio je i razljutio mnoge desničare i konzervativce, jednako kao što je njegovo čitanje Marksa iznerviralo brojne levičare i pokvarilo im slavlje za godišnjicu Marksovog rođenja.

Čak i ako se Kajzeru u svemu ne mora dati za pravo, jasno je da reč o autoru koji se ne ukapa u šablone (jedna njegova knjiga nosi naslov Querfront) i koji kao otvoreni desničar političkoj misli savremene levice prilazi sasvim ozbiljno (videti njegovu knjigu Blick nach links) želeći da odatle usvoji ono što mu se čini vrednim i prihvatljivim. On, uostalom, i ne skriva da je njegov cilj da integracija „levih“ elemenata u „desni“ pristup“ (10). Već ova otvorenost, iskrena zainteresovanost za tuđu perspektivu, spremnost na dijalog, ali i jasno istaknuta sopstvena polazna pozicija, preporučuju Kajzerove knjige za čitanje. Uostalom, vreme krize ne pruža luksuz šablonskog mišljenja.

Solidaristički patriotizam je knjiga o socijalnom pitanju posmatranom iz desne perspektive, odnosno solidaristički patriotizam je desni odgovor na socijalno pitanje. Već ovako postavljena tema mnogima će, u najmanju ruku, delovati čudno, jer se već predugo podrazumeva da je socijalno pitanje tipično levičarska tema o kojoj desničari nemaju šta da kažu ili im je bolje da ćute. Danas u opšta mesta spada i to da je levica altruistička i da je na njoj da zastupa siromašne i obespravljene, dok je desnica ta koja radi za privilegovane, bogate i moćne. Ona je, navodno, socijal-darvinistička, kapitalistička, nehumana i neosetljiva, pa tamo gde levica zahteva jednakost i pravdu, desnica traži nejednakost, brani zastarele forme i sprečava progres.

Uostalom, šta se još danas na Zapadu može podrazumevati pod socijalnim pitanjem, ako je siromaštvo iskorenjeno, radnici zaštićeni, svi govore o poštovanju ljudskih prava i svako – pa čak i ilegalni useljenik – može računati na nežnu ruku darežljive države blagostanja? Šta tu još ostaje da se razmatra, i to još iz desne perspektive? To, dakle, može biti samo nekakav desničarski trik i manipulacija ili ono što levica obično naziva welfare chauvinism. Na kraju krajeva, kako to da trideset godina od pada komunizma i pobede kapitalizma nad socijalizmom baš desnica, koja je aktivno učestvovala u toj borbi, otvara socijalno pitanje i nudi odgovore? Šta je to što bi desnica mogla istinski da ponudi kao alternativni model pobedničkom kapitalizmu?

Ipak, stvarnost je uveliko demantovala ovakve floskule. Naime, dok radnici danas sve više napuštaju one koji za sebe uporno tvrde da se i zubima i noktima bore za njihove interese, i svuda po zapadnom svetu svoj glas daju desnim strankama, veliki, multinacionalni kapital je već odavno sklopio čvrst savez za levicom i aktivno podržava njenu političku i kulturnu agendu. Mudri konzervativci već decenijama ukazuju na to da ako su privreda i desnica nekada možda i bile na istoj strani, to već odavno nije slučaj. Nije reč samo o tome da očijukanje sa levim idejama stvara profit, već o tome da je privreda promenila stranu i vrednosno stoji na levim pozicijama. Čak je i pojedincima među levičarima u međuvremenu postalo jasno da, suprotno vulgarno-marksističkim projekcijama, kapital ne podržava desnicu.

Zapravo, danas i „aristokratija novca“, multinacionalni koncerni i čitav levi spektar – od radikalnih nasilnika do levih liberala – mogu sasvim komotno da stanu iza zajedničke parole „No borders, no nations“. Brojni autori su odavno konstatovali da levica svojim emancipatorskim parolama i politikom razaranja tradicionalnih i organski nastalih solidarističkih struktura (brak, porodica, crkva, nacija…) ide naruku međunarodnom kapitalu. Može se ići i dalje, pa reći da oni koji širom otvaraju vrata masovnoj imigraciji u stvari rade na potkopavanju socijalne države.

Dakle, pitanja koja otvara ova knjiga su ozbiljna i Kajzer je daleko od jeftinog pokušaja da se izvuče uz par prigodnih parola i krilatica. Stoga on najpre nudi objašnjenje zašto se uopšte bavi ovom temom. U tom smislu on počinje sa jasnim određenjem šta je socijalno pitanje, pri čemu se oslanja na definiciju Ferdinanda Tenisa, a zatim razmatra zašto je socijalno pitanje danas još uvek bitno i zašto će ostati važno i u budućnosti. Posebno su značajne njegove oštre distinkcije između kapitalizma i tržišne privrede, zatim između kritike kapitalizma i levice kao takve, između kritike „ove države“ i kritike „države kao takve“, kao i između apsolutnog i relativnog siromaštva. Ukratko, tu se vidi da Kajzeru nije stalo do parola i opštih mesta nego do preciznih i upotrebljivih analiza. On nije protivnik tržišta i tržišne razmene, ali jeste kritičar kapitalizma, i to kritičar koji je svestan svojih prethodnika, i koji ne klizi ka levici i „vulgarno-marksističkoj“ destrukciji, već se osvrće na dugu tradiciju konzervativne kritike kapitalizma.

U tom smislu, Kajzer se nadovezuje i na Šumpeterovu distinkciju između preduzetnika i kapitaliste. Takođe, Kajzer ističe da nema nameru da negira nužnost tržišta kao posrednika i stvaraoca vrednosti, već samo želi da tržište postavi na mesto koje mu pripada. Time jasno stavlja do znanja da ne prihvata dihotomiju gde je na jednoj strani apsolutno slobodno tržište, a na drugoj rigidna planska privreda, jer oba rešenja smatra pogrešnim. Istovremeno, Kajzer ne želi da stvari predstavlja težim nego što jesu i da apeluje na emocije pričama o patnjama radnika koje u stvarnosti ne postoje.

Naime, on je savršeno svestan da je apsolutno siromaštvo gotovo iskorenjeno u njegovoj zemlji, ali da to nije slučaj i sa relativnim siromaštvom. Ono možda nije onoliko teško kao apsolutno siromaštvo, ali nije ni nešto što se sme ignorisati. Isto tako, svestan je i da kritika sadašnjeg stanja i sadašnjeg ponašanja države ne može da se poistoveti sa kritikom države kao takve. Rešenje ne treba tražiti u tome da se država prosto „povuče“ iz ekonomije, već se ono ima naći u drugačijoj politici. Pri tome, Kajzer izričito naglašava da uvođenje „bezuslovnog osnovnog prihoda“ za sve građane ne može i ne sme biti način za rešavanje socijalnog pitanja.

Ova kritika „bezuslovnog osnovnog prihoda“ je jedno od interesantnijih mesta u knjizi. Zanimljivo je i autorovo određenje neoliberalizma, te objašnjenje zašto ga smatra vladajućom ideologijom. Ukratko, Kajzer nije zagovornik politike apsolutne socijalne jednakosti, niti neko ko se protivi ideji da ljudska vrednoća, marljivost, kreativnost, preduzimljivost i spremnost na rizik moraju biti nagrađeni. On se ograničava na zahtev da oni koji više doprinose zajednici budu i više nagrađeni, odnosno da jedino rad stvara stvarnu vrednosti (Karl Šmit). U tom smislu eksplicitno podseća i na nemačkim ustavom utvrđene socijalne dužnosti imovine (283). Rečju, njega zanimaju unutrašnja i socijalna bezbednost kao dva stuba stabilnog poretka.

Nakon što je na ovaj način raščistio teren i pokazao o čemu želi da govori, Kajzer prelazi na iscrpan prikaz istorije socijalnog pitanja u Nemačkoj u periodu od 1830. do 2020. godine. Ovaj prikaz razvoja socijalnog pitanja i socijalne politike tokom istorijskog razvoja praćen je i vrlo dobrim pregledom razvoja socijalne misli u okviru nemačkog konzervativizma, odnosno prikazom desnog razmatranja socijalnog pitanja. Reč je o vrlo korisnom pregledu, posebno s obzirom da to nije osnovna tema ove knjige.

Ipak, prikaz je potreban kao vrsta podsećanja na dugu tradiciju nemačkog socijalnog konzervativizma od Hermana Vagenera, Adolfa Vagnera, Lorenca fon Štajna, preko Bizmarka, do Vernera Zombarta, Ernsta Nikiša i Ota Štrasera. Zaključak se nameće sam od sebe: nemački konzervativizam je uvek bio osetljiv na socijalno pitanje i ukoliko bi prestao da se bavi ovom temom to bi značilo raskid sa sopstvenom tradicijom. Nemački konzervativizam tražio je puteve podalje i od Adama Smita i od Karla Marksa i ukoliko želi da ostane veran sebi ni danas ne sme da spadne na kopiranje rešenja američkih konzervativaca.

Naravno, na tome se ne može stati. Solidaristički patriotizam možda ima brojne preteče i bogatu tradiciju, ali postoji li stvarno pitanje koje bi on trebalo da reši? Kajzerov odgovor je i po ovom pitanju nedvosmislen – socijalno pitanje postoji u Nemačkoj i ono zahteva desni odgovor na temelju tradicije, pruskog, socijalnog konzervativizma. Da bi prikazao današnje socijalno pitanje, Kajzer govori o nezaposlenosti i prikrivenoj nezaposlenosti; o relativnom siromaštvu i siromaštvu onih koji ostaju siromašni, odnosno zavise od neke vrste pomoći, uprkos tome što su zaposleni; o „eskalaciji“ sektora sa niskim primanjima; o problemima vezanim za penzioni sistem; o „trijumfu“ visokih primanja koji nisu vezani za usluge zajednici; te naposletku o eroziji srednje klase.

U svom prikazu Kajzer se služi bogatom literaturom, i stiče se utisak da je Nemačka daleko od nekog društva socijalnog raja i uspešne socijalne države. Iz srpske perspektive socijalni problemi o kojima Kajzer piše ne deluju previše ozbiljni. Međutim, to ne znači da su beznačajni i da nema nikakvog razloga za brigu. Jer, ukoliko zvanične statistike služe da prikrivaju stvarni broj nezaposlenih – a izgleda da je to slučaj i u Srbiji i u Nemačkoj – ili ukoliko srednja klasa sve više siromaši to je jasan signal da stvari ne idu u dobrom pravcu.

Na osnovu sadašnjeg stanja, Kajzer se upušta i u analize budućnosti. Prema njegovom mišljenju, socijalno pitanje u budućnosti neće nestati, nego će postati još oštrije. Sa jedne strane, socijalni rascepi će se povećati, a etno-kulturni konflikti će postati ozbiljniji. Pri tome Kajzer naglašava dva centralna aspekta transformacije privrede i njihov uticaj na socijalno pitanje: pad značaja važnosti industrijskog rada, odnosno „hegemoniju nematerijalnog rada“, te digitalizacijom izazvane promene u svetu rada. To ne samo da znači da u budućnosti mnoga zanimanja više neće postojati, već i da digitalizacija transformiše kapitalizam čiji simbol su kompanije poput Majkrosofta, Gugla i Amazona, koje više nisu vezane za mesto, već deluju globalno, istovremeno promovišući progresivističku agendu i „računarski mesijanizam“ (184).

To Kajzera vodi do zaključka da će socijalno pitanje u budućnosti imati da se rešava na novim osnovama, što ne znači ukidanje kapitalizma i eliminaciju tržišta, već postavljanje tržišta na mesto koje mu pripada, odnosno potčinjavanje ekonomije državi i narodu, a to u krajnjoj liniji znači politici. Ideja u osnovi nije nova, i podrazumeva zahtev da se država oslobodi tutorstva kapitala i velikih, međunarodnih koncerna odnosno da logika kapitala više ne predstavlja determinišući princip društvene celine. Privreda nije globalna „sudbina“, već sredstvo za zadovoljavanje potreba naroda i društvenu interakciju preko trgovine i proizvodnje dobara (202).

Kajzer pokazuje da je prostor između „kapitalizma“ i „komunizma“ širok, a mogućnosti za stvaranje alternativa i sinteza ogromne, ukazujući pri tome posebnu pažnju zadružnoj organizaciji. Ideja je da se malim i lokalnim poslovima omogući puna sloboda, da se srednji posmatraju (uz intervenisanje kada je to neophodno), dok se veliki sistemi moraju kontrolisati. To sve, naravno, ne znači privrednu autarhiju i odvajanje od ostatka sveta, ali znači podršku i jačanje lokalne privrede, a posebno suprotstavljanje globalnim monopolističkim tendencijama.

Ako se u obzir uzme neuniverzalistički karakter desnice, jasno je da u ovoj knjizi ne može biti reči o listi gotovih, svuda primenljivih i zauvek važećih rešenja. Zapravo, već i samo pitanje šta je malo, šta srednje, a šta veliko preduzeće zahteva posebno razmatranje u svakom pojedinačnom slučaju. Prema tome, autor ovde daje samo neke opšte smernice, tipa „slobodna igra slobodnih snaga tamo gde je moguće – povlačenje granice i državna intervencija tamo gde je neophodno“ (272). U tom smislu svi koji bi očekivali detaljan program i plan rada ostaće razočarani Kajzerovom knjigom. Ipak, već iz smernica je jasno da autor na umu ima više od pukih kozmetičkih korektura i da njegov solidaristički patriotizam podrazumeva fundamentalnu promenu i izgradnju drugačije države.

Kajzer ne želi samo da poruči da je socijalno pitanje aktuelno i važno za desnicu, nego da desnica, ukoliko želi da bude relevantna, da utiče na politiku i bude stvarna alternativa trenutno dominantnom levo-liberalnom sistemu, nema drugog puta do prihvatanja solidarističkog patriotizma kao osnove svoje politike. To ne znači ništa drugo do čvrstu volju da se suprotstavi establišmentu i ospori postpolitička mantra prema kojoj nema alternative („there is no alternative“). Desnica, dakle, mora voditi politiku s one strane čeličnog stiska vrednosnog konsenzusa, a to znači ponovno formulisanje politike odozdo prema gore, odnosno stvaranje „populističke“ desnice, pri čemu se ovde pojam populizma preuzima i reinterpretira u pozitivnom smislu. Ovo opiranje bezalternativnosti sasvim je u skladu sa idejom po kojoj se politika izbavlja iz dominacije ekonomije, demokratija ponovo predstavlja nadmetanje različitih opcija, a suverenitet vraća narodu. Desnica, dakle mora postati samosvesnija i buntovničkija i samo na taj način može dopreti do onih koji se osećaju zapostavljenim i koji su izgubili poverenje u stare partije i političku elitu.

Prema autoru, vreme je da se takva desnica etablira i u Nemačkoj, pri čemu se posebno računa na potencijale koji postoje na istoku zemlje. Naravno, ovde se pred očima ima pre svega Alternativa za Nemačku (AfD), pa Kajzer ne izbegava upuštanje u unutarstranačke polemike vezane za buduće usmerenje stranke.

Prema njegovom mišljenju, AfD ne treba sebe da spušta na nivo potencijalnog mlađeg koalicionog partnera i stranke koja služi za stvaranje većine. Ona ne treba da bude tek dopuna sistemu, već alternativa sistemu, što je moguće samo uz usvajanje koncepcije solidarističkog patriotizma, budući da je pokušaj da se nacionalni identitet i konzervativne vrednosti brane uz istovremeno prihvatanje liberalnog ekonomskog pristupa unapred osuđen na propast. Ukratko, socijalno pitanje je nacionalno pitanje, te solidaristički patriotizam mora oba kompleksa postaviti kao jedinstvo (258).

U tom smislu dolazi i Kajzerov predlog da desnica svoju borbu vodi pod zastavom solidarističkog patriotizma, jer pojmovni par sadrži oba važna pola radnosposobne, savremene, političke desnice. Solidarnost označava uključenost čoveka u veću zajednicu za koju je i sam odgovoran, dok patriotizam ukazuje na držanje i delovanje koje je usmereno ka zajednici i opštem dobru, čime se ukazuje na priznavanje sopstvenog koje se želi održati, sačuvati i unaprediti (264-265). Oba ova pola se međusobno uslovljavaju, pa je solidarnost nemoguća bez izvesne, relativne „etno-kulturne homogenosti“, međusobnog poverenja koje odatle proizlazi i jasno određenih granica zajednice, kao i što je patriotizam ugrožen u društvu u kome su razlike u imovini i prihodima prešle izvesnu prihvatljivu meru i u kome ne postoji snažan srednji sloj, pa odatle dolazi potreba za „relativnom socijalnom homogenošću“.

Drugim rečima, bez osećaja za zajednicu nema ni opšteg dobra i bez solidarnosti među građanima nema ni republikanske slobode, a bez patrije patriotizma (265). Jasno je da Kajzer kada govori o solidarnosti misli na konkretnu solidarnost unutar konkretne, poznate zajednice, a ne na apstraktnu, nedefinisanu solidarnost kakvu zastupa levica. Socijalna država, kao istorijska tekovina, moguća je samo u okviru nacionalne države. Solidaristički patriotizam, u najboljoj tradiciji desnice, podrazumeva onaj desni pristup koji u sebe ume da integriše i elemente levice. Istovremeno, to je, prema autorovim rečima, koncept koji je sposoban da izbegne alternativu ili radikalno tržište, ili radikalna levica. Naravno, tu se postavlja i logično pitanje šta su sve „levi elementi“ i koliko se tih „levih elemenata“ može inkorporirati u desni pristup? Uostalom, ako je, kao što Kajzer pokazuje, nemačka konzervativna tradicija oduvek bila socijalno usmerena i iza sebe ostavila čitava brda vrednih analiza, šta je sada to što ostaje za pozajmljivanje od levice, pogotovo u njenom današnjem stanju?

Kajzerova knjiga istovremeno ukazuje na promene na desnici do kojih je došlo poslednjih decenija. Savremena desnica svoju socijalnu bazu vidi među radnicima, nameštenicima i malim preduzetnicima, onima koji će posledice globalizacije i ekonomske krize prvi osetiti, čime je načinjen izuzetno važan iskorak. Naime, građanstvo, kao predmet obožavanja posleratnih nemačkih konzervativaca izlazi iz fokusa i za njegovo pridobijanje se više niko neće previše truditi.

Savremena desnica više na sebe ne gleda kao na onaj deo društva koji brani ono što još uvek nije izgubljeno, već kao deo masovnog i raznolikog („mozaik desnica“) pokreta koji dolazi odozdo i koji je sastavljen iz čitave šume časopisa, građanskih inicijativa i lokalnih grupa. Ona ne želi da ostane u defanzivi, nego da pokuša da unapred formuliše odgovore na predstojeće izazove. Takva desnica više ne peva uvek istu pesmu o imigraciji i razaranju porodice, nego na temelju solidarističkog patriotizma hoće i ume da se uključi u rasprave o temama kao što je reforma penzionog sistema.

Na kraju treba reći da bi se Kajzeru mogle uputiti i pojedine zamerke. Čini se da je Kajzer relativno malo pažnje posvetio objektu svoje kritike i da se nije previše upuštao u detaljno izučavanje Hajeka ili Mizesa, iako im priznaje da su u svojoj kritici planske privrede često pogađali suštinu. Takođe, bez reči je prešao i preko čitavog niza liberalno-konzervativnih autora koji su, poput Hopea ili Hilzmana, u socijalnoj državi videli glavni uzrok propadanja porodice i tradicionalnih spona među ljudima, odnosno uzrok nastanka kulture zavisnosti.

Pojedini autori sa desnice (Kizudis) su upozoravali da je socijalna država faktor koji podstiče priliv imigranata. Možda bi tu pomogla još jedna distinkcija, naime ona između socijalne države sa jedne, i države blagostanja sa druge strane, jer socijalna država podrazumeva učinak i rad pre nego što se nešto u nepredviđenoj nuždi može tražiti od zajednice, dok država blagostanja garantuje blagostanje svima bez razlike i bez obzira da li su ikada išta doprineli zajednici. Socijalna država je, prema tome, neka vrsta zaštitne mreže. Nažalost, ova važna distinkcija nije istaknuta. Uprkos ovim sitnicama, reč je o vrednoj i značajnoj knjizi koja će biti od koristi svakome ko se interesuje za razvoj savremene desnice.

 

Prikaz knjige: Benedikt Kaiser, Solidarischer Patriotismus. Die soziale Frage von rechts, Antaios Verlag, Schnellroda, 2020, 290. str.

 

Autor je istraživač u Institutu za političke studije 

 

Naslovna fotografija: Novi Standard

 

Izvor Stanje stvari, 24. jun 2021.

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u