Ratni gubitnik, izborni pobednik

Ni analitičari, a ni propagandisti jednostavno nisu očekivali da će Pašinjan posle poraza u Karabahu moći da ne samo ostane na vlasti već da dobije natpolovičnu podršku građana

Zvanična Moskva nije skrivala da želi smenu vlasti u Jerevanu, ali nije ni prekidala odnose s Pašinjanom. Vladimir Putin je 7. aprila ove godine primio Pašinjana u zvaničnu posetu, tako da je Rusija ostavila otvorena vrata za saradnju i s njim, u slučaju njegove pobede (što se i desilo). Favorit Moskve je bio bivši predsednik Jermenije Robert Kočarjan, njemu su ruski državni mediji davali prednost, a „Sputnjik Jermenija“ i direktorka „RT“ Margarita Simonjan objavili su dan pred izbore rezultate „nezavisnog“ istraživanja javnog mnjenja, po kome Kočarjanova partija „Jermenija“ osvaja 32 odsto procenata na parlamentarnim izborima, a Pašinjanova stranka „Moj korak“ 24 odsto. Ostale partije nisu bile obuhvaćene istraživanjem, dok je izborni prag za prolazak u jermenski parlament sedam odsto, a minimalan broj partija koje mogu biti predstavljene u parlamentu je tri, što znači da trećeplasirana partija dobija mandate čak i ako ne osvoji potrebnih sedam odsto glasova.

U realnosti, Pašinjanova partija je osvojila 53,92 odsto glasova, dok je Kočarjanova dobila svega 21,4 odsto. Izbori i čitava predizborna kampanja protekli su u klasičnoj kavkaskoj atmosferi ispunjenoj pretnjama i potplaćivanjem birača. Treće mesto sa 5,23 odsto glasova osvojila je partija još jednog bivšeg predsednika Jermenije Serža Sargsjana, koga je s vlasti zbacio upravo Pašinjan 2018. godine. Kočarjan i Sargsjan su u Jermeniji poznati kao lideri takozvanog Karabaškog klana. Obojica su bili predvodnici ratnih dejstava u Karabahu od 1991. do 1994. godine, a takođe su bili aktivni u protestima za otcepljenje od Azerbejdžana krajem 1980-ih godina, još pre raspada Sovjetskog Saveza. Pod „klanom“ se ovde prvenstveno podrazumeva plemensko-rodovska povezanost, što je bitno za ruralne delove Jermenije i širi prostor koji ta nacija naseljava, a to, naravno, ne isključuje i kriminalnu povezanost koja često prati rodovske veze.

Kao što možemo videti, protiv Pašinjana su nastupili heroji Karabaškog rata iz 1990-ih, a Jermeni su opet izglasali Pašinjana i to s dvostruko više glasova. Kako je do toga došlo? Prvo, zabeležena izlaznost je bila veoma niska – 49,4 odsto, što je iznenađujuće za izbore ovakvog značaja, koji se održavaju posle istorijskog ratnog poraza. Ovaj broj svedoči o ozbiljnoj neažurnosti biračkog spiska u Jermeniji, koji očigledno sadrži veliki broj građana koji su se odselili iz ove države (jermenska dijaspora je brojnija od populacije same Jermenije). Drugo, izgleda da građani Jermenije daju prednost Pašinjanu, kao političkom lideru koji pokušava da poveže Jermeniju sa Zapadom i ostvari ekonomski napredak, ispred bivših jermenskih lidera nadaleko poznatih po korupciji, autoritarnosti i spoljnopolitičkoj zavisnosti od Rusije. Treće, po svemu sudeći, građani Jermenije su umorni od karabaškog konflikta koji od 1994. godine nikada nije zaista završen i žele da se odreknu tog tereta.

Želje građana Jermenije su razumljive, a da li su ostvarive, to je već drugo pitanje. Pašinjan je i u toku rasplamsavanja karabaškog konflikta 2020. godine apelovao na pomoć Zapada koja naposletku i nije stigla. Bogata jermenska dijaspora sa Zapada ne ulaže kapital u razvoj jermenske države, već se bavi propagandom turskog genocida nad Jermenima, koji se desio pre više od jednog veka. Bez obzira na broj rezolucija o genocidu nad Jermenima, usvojenim u parlamentima zapadnih država, poraz u ratu protiv Azerbejdžana nije sprečen, a Jermenija nije ostvarila ni ekonomsku korist od dejstava jermenske dijaspore. Razume se da je jermenska zapadna dijaspora (ne treba je mešati s takođe mnogobrojnom jermenskom ruskom dijasporom) prvenstveno zainteresovana da se bavi uzrokom sopstvene emigracije – turskim genocidom nad Jermenima za vreme Prvog svetskog rata. Njihovi potezi, međutim, svedoče o ključnoj razlici između propagande i konkretne koristi, koje se često razmimoilaze u praksi, ali dok se do te vododelnice ne dođe, izgledaju istovetno.

Pripadnici jermenske dijaspore u SAD tokom skupa ispred turske ambasade nakon što je američki predsednik Džo Bajden priznao genocid nad Jermenima iz 1915. godiine, Vašington, 24. april 2021. (Foto: Reuters/Joshua Roberts)

Rezultati Pašinjanove vladavine su zaista katastrofalni – uspostavljanje veza sa Zapadom nije doprinelo ekonomskom razvoju Jermenije (kao što čista prozapadna usmerenost Gruzije nije ostvarila ni ekonomske, ni političke, ni vojne ciljeve te države), a uticajne zapadne države nisu smele da reaguju protiv Azerbejdžana, jer je zvanični Baku stupio u vojnopolitički savez s Turskom. Pa ipak, Pašinjan daje nadu građanima Jermenije da će se nešto promeniti u ovoj veoma siromašnoj, nerazvijenoj i besperspektivnoj državi. Jermeni znaju da ako vrate Kočarjana ili Sargsjana ekonomskog razvoja sigurno neće biti, jer se Rusija ne sprema da ulaže ozbiljan kapital u Jermeniju, jednostavno zato što od toga nema nikakve koristi. Građani Jermenije zato očito smatraju da su i male šanse zapadnih investicija, usled mnogovektorske spoljne strategije Pašinjana i postepenog povlačenja iz karabaškog konflikta, bolje nego decenijska ekonomska stagnacija i depopulizacija Jermenije.

Koliko je rezultat izbora bio neizvestan potvrđuju i članci zapadnih medija na ruskom jeziku, poput „Radija Slobodna Evropa“ koji je prognozirao pat-poziciju između Pašinjana i Kočarjana, te nerede na ulicama Jerevana koji će zatim uslediti. Sa sličnom procenom je istupila i novinarski eksponent Kremlja Margarita Simonjan, koja je tvrdila da su rezultati tesni i da izbori ne mogu proći „bez tuče“. Ni analitičari, a ni propagandisti jednostavno nisu očekivali da će Pašinjan posle poraza u Karabahu moći da ne samo ostane na vlasti već da dobije natpolovičnu podršku građana. Nekoliko dana pred izbore Pašinjan je okrivio „Gazprom Jermeniju“ za potkupljivanje birača, očigledno pripremajući odstupnicu ako dođe do poraza ili neizvesnog rezultata. U tom slučaju, Pašinjan bi pokušao da okrivi Rusiju za uticaj na izbore. Samim tim je neočekivano uspeo da dokaže da Ruska Federacija ne namešta izbore, čak ni u svom okruženju, iako može imati svoje favorite na njima.

Mora se podvući da je karabaški konflikt bitno drugačiji od kosovskog pitanja. Prvo, Kosovo i Metohija su međunarodno priznata teritorija Republike Srbije, dok je Nagorno-Karabah međunarodno priznata teritorija Azerbejdžana. Drugo, nema nikakvih vojnih dejstava niti konflikta između Vojske Srbije i albanskih vojnih formacija od 1999. godine, dok je Karabah predstavljao otvoreni konflikt s mestimičnim eskalacijama, sve do izbijanja ponovnog rata 2020. godine. Treće, Jermeni ne veruju da je Karabah sveta zemlja, dok Srbi veruju da je Kosovo sakralna teritorija, što kosovsko pitanje čini večito aktuelnim za srpsku naciju.  Karabaški konflikt bi, recimo, mogao da se uporedi s Republikom Srpskom Krajinom da ona kojim slučajem nije bila zbrisana s mape 1995. godine već da je opstala do današnjeg dana, a da konflikt niskog intenziteta još traje.

Što se tiče odnosa Rusije i Jermenije, oni će svakako morati da budu čvrsti, jer u Rusiji živi mnogo Jermena (oko 1,7 miliona) i zbog toga što je Rusija garant opstanka jermenskog naroda u preostalom delu Karabaha. Tek nakon što se Jermenija potpuno odrekne Karabaha, može napustiti savez s Rusijom i krenuti da se povezuje sa Zapadom, ali i s Turskom i Azerbejdžanom.

Predsednik Rusije Vladimir Putin tokom sastanka sa premijerom Jermenije Nikolom Pašinjanom, Moskva, 07. april 2021. (Foto: kremlin.ru)
Predsednik Rusije Vladimir Putin tokom sastanka sa premijerom Jermenije Nikolom Pašinjanom, Moskva, 07. april 2021. (Foto: kremlin.ru)

Predsednik Turske Redžep Tajip Erdogan nedavno je predložio Jermeniji poziciju transportnog čvorišta u regionu južnog Kavkaza kroz učešće u tursko-azerbejdžanskom projektu Zangezurskog koridora. Ovo na prvi mah može zvučati kao izdaja jermenskih nacionalnih interesa, ali građani odlučuju šta ulazi, a šta ne, u korpus nacionalnih interesa. Građani Jermenije su izabrali put napuštanja Karabaha i usredsređivanja na unutrašnji ekonomski razvoj uz snažnije veze sa Zapadom i nekadašnjim neprijateljima. Vreme će pokazati da li će se ta strategija isplatiti, ili će Jermeni ostati i bez teritorije i u ekonomskoj bedi. Ukoliko se osvrnemo na susednu Gruziju, ali i na balkanske države, građane Jermenije ne očekuje ostvarenje sna da žive „kao sav normalan svet“.

 

Aleksandar Đokić je asistent katedre za uporednu politiku Ruskog univerziteta prijateljstva naroda (RUDN) u Moskvi

 

Naslovna fotografija: Vahram Baghdasaryan/Photolure via Reuters

 

Izvor Pečat

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u