Lj. Karan: Krvavo ordenje

Vraćanje čina i odlikovanja ustaškom zločincu samo je još jedan dokaz da je savremena Hrvatska izgrađena na temeljima NDH

Zločince odgovorne za masovna ubistva Srba tokom stvaranja nove nezavisne države Hrvatske teško je pobrojati, a još teže upoređivati njihov krvavi doprinos etničkoj čistoći „domovine”. Ipak, dva zločinca su postala strah i trepet, ne samo za Srbe nego i za Hrvate, jer su Franji Tuđmanu i Gojku Šušaku služili za obračun sa Srbima i zastrašivanje kolebljivih sunarodnika koji su bili protiv rata. Po surovosti i bolesnom sadizmu istakli su se ustaški general-bojnik Branimir Glavaš, zločinima u Osijeku, i Tomislav Merčep, zločinima u Vukovaru, Pakračkoj poljani, Zagrebu i Gospiću.

Porodična tradicija

Glavaš je pravi ustaški general, jedan od retkih koji se javno ponosi time što pripada ustaškom pokretu. Na razmeni zarobljenika u Nemetinu kod Osijeka pred kamerama celog sveta vikao je na razmenjene Hrvate: „Slobodno recite da ste ustaše! Jeste! Dobro došli u svoju domovinu.”

Mržnju prema Srbima Branimiru Glavašu usadili su otac i rodbina koja je mahom pripadala ustaškom pokretu. Njegov otac Ljubomir bio je vojnik 369. legionarske divizije Vermahta, koja je formirana u Austriji od hrvatskih regruta s nemačkim komandnim kadrom. Ta formacija toliko se pročula po teškim zločinima nad srpskim narodom da su je nazvali „Vražja divizija”. Nasledila je tradiciju 369. pukovnije koja je desetkovana i zarobljena od strane Rusa u Staljingradu.

Glavašev otac se po završetku Drugog svetskog rata skrivao, ali je zarobljen i osuđen na šest meseci zatvora. Nakon toga se 1946. godine iz sela Drinovci, kod Gruda u Zapadnoj Hercegovini, seli u Osijek, gde je Branimir iste godine rođen. Zatvor Ljubomira nije promenio, jer je prvom prilikom pobegao u Nemačku i pridružio se ustaškoj emigraciji.

Napad na Borovo Selo

Branimir, zakleti ustaša kao i njegov otac, iako ga u Hrvatskoj predstavljaju kao političara, za politiku nije imao mnogo smisla. Bio je zlotvor od akcije, koji je u praksi realizovao stav ustaškog pokreta dogovoren sa zapadnim obaveštajnim službama – da se Jugoslavija mora razbiti krvavim ratom, jer je to bila garancija da se nikada više neće formirati. Ta odluka – „mora krvavim ratom” – uzrok je sveukupnog zla i stradanja.

Ako uzmemo datum napada specijalne jedinice MUP-a Hrvatske na Borovo Selo (2. maj 1991) kao početak građanskog rata u Hrvatskoj, onda su ga svesno i namerno započeli izvorni ustaški kadrovi Branimir Glavaš, Gojko Šušak i Vice Vukojević. Njih trojica su lično ispalili protivoklopne rakete „ambrust” na Borovo Selo, kao signal za početak oružane operacije pod šifrom „Saulja”. Prisustvo Šuška garantuje da je to „državna odluka”. Znači, Branimir Glavaš je odgovoran i za zločin protiv mira, ali za to nikada neće biti suđen jer bi se onda saznalo i ko je pravi agresor u Hrvatskoj.

Ovu istinu potvrdio je i Josip Boljkovac, razočaran saradnjom s ustašama, kada je i sam kao bivši pripadnik Udbe pao u njihovu nemilost. Na suđenju Glavašu, na pitanje sudije kako je počeo rat, odgovorio je: „Prvo su napadnuti Srbi. Napadnuta je Jugoslavija, a ne Hrvatska. Šušak, Glavaš i Vice Vukojević napali su Borovo Selo kako bi isprovocirali rat.”

Branimirova osječka bojna

Glavaš je naredbom predsednika Franje Tuđmana postavljen za komandanta kriznog štaba Osijeka. Do tada tu funkciju je obavljao Vladimir Šeks, siva eminencija hrvatskog sudstva koje ignoriše zločine nad Srbima. Njemu su Glavaševi zločini bili dobro poznati jer je i do tada kontrolisao i terorisao Osijek svojom paravojnom jedinicom BOB (Branimirova osječka bojna), sastavljenom od ološa koji je bio spreman da ubije svakoga na Glavašev mig.

Jedina prepreka raspirivanju rata bio je osječki šef policije Josip Rajhl-Kir. On je verovao u mirno rešenje i predvodio razgovore s predstavnicima srpskih sela, i to ga je koštalo života. Kada se vraćao s jedne pregovaračke misije, Glavaš mu je namestio zasedu na barikadi u selu Tenja, gde je ubijen zajedno sa dvojicom svojih pratilaca. Ubio ih je Antun Gudelj, ustaša iz Australije (ustaše su se na poziv HDZ-a uveliko vraćale u Hrvatsku), sve je prikazano kao greška, ali je ubica za svaki slučaj pobegao nazad u Australiju.

Čim su pokrenuli rat, Glavaš se bacio na ostvarenje drugog strateškog cilja ustaškog pokreta – etnički čista Hrvatska. Njegov prljavi posao bio je da eliminiše Srbe iz osječke regije. Postao je nemilosrdni gospodar života i smrti, a za Srbe je nastao pravi pakao. Počele su otmice i hapšenja, mučenja i ubistva, zastrašivanje, proterivanje, otimanje stanova i sve drugo što je doprinosilo da Srbi počnu da beže glavom bez obzira, najčešće ostavljajući sve i spasavajući porodicu i glavu. Od 30 odsto Srba u Osijeku danas skoro da ih nema.

Selotejp i garaža

Samo neki zločini su istraživani i dokazani, najviše zahvaljujući hrabrom hrvatskom novinaru Dragi Hedlu i udovici Josipa Rajhl-Kira. Oni su uspeli da pronađu i probude savest nekih svedoka stravičnih zločina. Sud te prijave nije mogao ignorisati, ali su istrage namerno bile traljave kako bi se što više dokaza obesmislilo. Tako je umesto za mučenja i ubistva nekoliko stotina nevinih Srba i za pokretanje rata, Glavaš optužen i osuđen za smrt desetak ljudi u dve istrage zločina – „selojtep” i „garaža”.

Zašto se istraga vodila pod šifrom „selotejp”, najbolje objašnjava izjava jednog od svedoka: „U danima neposredno nakon što je Glavaš i službeno imenovan zapovjednikom odbrane Osijeka, Drava je gotovo svakodnevno izbacivala leševe. Policijski izveštaji iz prosinca 1991. godine u kojima su zabilježeni svi slučajevi bili su slični kao jaje jajetu. U rubrici ‘način izvršenja’ bila je napisana uvijek ista zabilješka: Nasilno odveden od kuće, vezan samoljepljivom trakom, odveden do Drave i ubijen iz vatrenog oružja.” Svi leševi imali su vezane ruke lepljivom trakom na leđima i lepljivu traku preko usta.

Druga istraga protiv Glavaša vođena je pod šifrom „garaža” zato što je garaža Zonskog štaba narodne odbrane, gde je on bio komandant, služila kao zatvor za mučenje i ubijanje srpskih civila. Od nekoliko stotina ubistava na sudu je prikazan samo jedan slučaj, ali i taj jedan dovoljno govori o svireposti i neshvatljivoj nacionalnoj mržnji Glavaševog ustaškog podmlatka. Dokazano je da su, s još nekim Srbima, bez razloga uhapsili Čedomira Vučkovića i Radoslava Ratkovića. Saslušavali su ih u garaži na koju gleda prozor Glavaševog kabineta, tako da je on posmatrao mučenja i slušao glasna zapomaganja nevinih ljudi. Tukli su ih puškama, rukama, nogama i bejzbol palicama da priznaju svoju vezu sa četnicima. Zatim su ih naterali da piju kiselinu iz akumulatora. Iako je Vučković umirao jer je popio kiselinu, ubili su ga tu ispred garaže, nakon čega je Glavaš pored njegovog leša stavio automat „tompson”. To su slikali i izmislili priču da je Vučković preskočio ogradu i pokušao da izvrši atentat na Glavaša. Ratković je vezan selotejpom i u njega su pucali na obali Drave. Imao je veliku sreću da preživi jer mu je metak prošao kroz usta i razorio mu samo vilicu.

Nove ustaše potpuno su prihvatile metode svojih predaka koji su ubijali jasenovačke logoraše na obali Save i bacali leševe u reku. Glavaševi zlotvori isto tako su ubijali žrtve na obali Drave, a Merčepovi u Vukovaru na obali Dunava i bacali ih u reku, kao pravi naslednici svojih krvavih idola. Kakav je Glavaš sadista govori i slučaj pilota Slobodana Medića, oborenog nad Hrvatskom. On je bio u grupi za razmenu u Nemetinu, međutim, nekoliko minuta pre razmene Glavaš ga je izveo iz autobusa i od tada mu se gubi svaki trag.

Glavaš je u svoj eskadron smrti regrutovao i maloletna lica. Samo za maloletne možemo prihvatiti da su zavedeni i obmanuti Glavaševim lažnim objašnjenjima da su u pitanju „četnici i teroristi”, a ne nevini Srbi. Kao maloletnik obmanut je i Krunoslav Fehir koji je svedočio protiv Glavaša tek kao tridesetogodišnjak: „Ja, Krunoslav Fehir, svjedočim da sam sa nepunih 17 godina bio pripadnik BOB-a, Branimirove osječke bojne, te sam sudjelovao u mučenjima i ubojstvima srpskih civila isključivo po nalogu Branimira Glavaša. Zbog toga se duboko kajem i tražim oprost. A sve je to organizovao i zapovjedio Glavaš.” Bilo je i drugih pripadnika BOB-a koji su kasnije svedočili o zločinima, kao što je Vjenceslav Bil. Uz materijalne dokaze i izjave svedoka bilo je isuviše dokaznog materijala da bi Glavaš ostao na slobodi.

Saradnja crvenih i crnih ustaša

Iako su teški zločini Glavaša dokazani, optužnica protiv njega podignuta je tek 2006. godine, nakon što je izašao iz HDZ-a i osnovao svoju regionalnu stranku „Hrvatski demokratski sabor Slavonije i Baranje”. Tako je veliko pitanje da li je njegovo suđenje stvarno rezultat težnje za pravdom, ili borba za vlast i obračun među ustašama. Jer jasno se vidi da niko iz vrha proustaške vlasti, ni onda ni danas, ne žali i „nema pijeteta” prema srpskim žrtvama. Osuđen je tek 2009. na osam godina zatvora za ubistvo 10 civila u predmetu „Selotejp” i pet godina zatvora za zatvaranje petoro i ubistvo dvoje srpskih civila u predmetu „Garaža”, iz čega je izvedena jedinstvena kazna zatvora od 10 godina.

Iako je trebalo da bude u zatvoru, Glavaš je izricanje presude dočekao na slobodi i, naravno, pobegao je u BiH gde je dobio državljanstvo i tako izbegao izručenje Hrvatskoj. Tadašnji predsednik Hrvatske Ivo Josipović mu je 2010. godine zbog ove presude oduzeo čin general-bojnika i sedam odlikovanja, da bi mu ih aktuelni predsednik i „veliki antifašista” Zoran Milanović nedavno vratio.

Stare priče o saradnji „crvenih” i „crnih” ustaša u Hrvatskoj ponovo su aktuelne. Postupak Zorana Milanovića definitivno oslikava stanje u Hrvatskoj i u hrvatskom društvu, gde se i dalje naklonost naroda i politički rejting dobijaju veličanjem ustaštva, falsifikovanjem istorije, negiranjem zločina nad srpskim narodom i satanizacijom Srba i Srbije. Što se tiče Milanovića, maske su definitivno pale, jer je u javnost procurila informacija da je dogovorio čvrst pakt sa zločincem i zakletim ustašom – da mu Glavaš da podršku na predsedničkim izborima 2020. godine, a on da mu vrati generalski čin, ordenje i status heroja u hrvatskom društvu.

Proceduralna greška

Znamo kako će Milanović sve to objasniti Srbima na čije glasove i dalje pretenduje – da je Glavaša oslobodio i rehabilitovao sud, a ne on. Nikoga on više ne može prevariti, jer se vidi da i sam svesno radi na rehabilitaciji ustaškog pokreta. Iako je Glavaš uhapšen u BiH krajem 2010. godine, sve je bilo prevara i farsa. Ustaški pokret nije mogao dozvoliti da jedan od osnivača HDZ-a, i jedan od najzaslužnijih i najodlikovanijih boraca za novu nezavisnu Hrvatsku, čami u zatvoru.

Glavaševi zločini nisu se mogli sakriti, zato je oslobođen zbog „proceduralne greške suda”. Po tom osnovu su Ustavni sud 2015. i Vrhovni sud 2016. godine ukinuli osuđujuću presudu Glavašu. Navodno, Vrhovni sud je pogrešio kada je na zločine počinjene posle međunarodnog priznanja Hrvatske primenjivao „odredbe Ženevske konvencije o zaštiti žrtava međunarodnih oružanih sukoba”. Nema tu šta da se razume ili ne razume – srpske nevine žrtve nisu važne, jeziva mučenja i ubistva nevinih civila nisu važna, sve to potire unapred podmetnuta proceduralna greška.

Zamislite, ovakav monstrum je imao drskosti da se žali Međunarodnom sudu pravde u Strazburu na proceduralne greške tokom suđenja. Znači, „evropske i svetske sudije” čitaju izjave svedoka učesnika u stravičnim masakrima koje je naredio Glavaš, ali reakcije nema – ustaški pokret je pod zaštitom zapadnih sila. Ko zna, možda će dobiti i odštetu što ga je neko prozvao zbog počinjenih zločina.

A Glavaš je povratak među hrvatske heroje proslavio kao i sve ranije uspehe – slikao se ispod velikog portreta Ante Pavelića nazdravljajući flašom vina s likom Adolfa Hitlera i taj snimak je i objavio. Jer on ne krije da je ustaša, kao što to kriju oni koji su mu vratili čin i ordenje, i koji nam ovim gestom poručuju: „Srbi su šaka jada a Glavaš je heroj”.

 

Autor Ljuban Karan

 

Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Jutjub/HDSSB

 

Izvor Pečat, 25. jun 2021.

 

BONUS VIDEO:

Default Category, Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u