Književnost u raljama postmoderne

Isušena i suvoparna, svedena na esejistiku i ispovednu prozu sumnjive autentičnosti, književnost je sve manje kadra da prodre u nepokorene sfere ličnosti i podigne ustanak

Rodion Raskoljnikov, Ana Karenjina, Dorijan Grej, Žan Valžan, Faust, Vuk Isakovič – niz je moguće nastaviti gotovo unedogled: imaginarni likovi sa kapacitetom da izmene unutrašnji svet stvarnog čoveka bili su nekada esencijalni za književnost. Više nisu. Predstava o univerzalnosti tema, nagrižena postmodernim preispitivanjem, u veku prividne nadmoći globalističkih stremljenja, paradoksalno je ponižena ili izopačena do banalne neprepoznatljivosti.

Demistifikacija pojma ličnosti i rasklapanje nacionalnih, rodnih i svih drugih identiteta, podržani slatkorečivom ideologijom egocentrizma u čijem se središtu ne nalazi čovek u svojoj složenosti već dezorijentisano, infantilno i samozaljubljeno JA, fokusirano isključivo na sopstveno zadovoljstvo – samo su neke od gorkih posledica pobune protiv smisla kojom je „moderni čovek“ zbacio stege „tradicionalnog“.

Ideja mora proći kroz fazu sopstvene negacije kako bi se vratila samoj sebi kao totalitet, kaže Hegel. Promena je imanentna našem svetu i prirodno je prati proces redefinisanja. Ali postoji razlika između preispitivanja i de(kon)strukcije, očigledna u posledicama ovih postupaka. Tarkovski se sa razlogom pitao zašto se svet, ako smo ga menjali u skladu sa čovekovim potrebama, nalazi u ovako dramatičnoj situaciji.

Gde počinje promena?

A promena sveta jeste jedna od misija, potencijala i odgovornosti književnosti. No, odakle promena počinje?

Komunistički idol progresa kome čitavo društvo, pa i umetnost, treba da budu potčinjeni i u našoj zemlji zamenjen je globalnim trendom ne mnogo preciznijeg sadržaja – društvenim angažmanom. Istovremeno se naširoko govori o „promeni svesti“ i ćorsokak je odmah na vidiku – uzajamno kreiranje pojedinca i društva su antropološki kokoška i jaje. Ukoliko odgovor o prvenstvu među njima postoji, pružile su ga umetnost, religija i filozofija, ali on se radije prećutkuje – mi smo namerno poslati na taj put bez perspektive.

Globalizam je, kao svaka druga totalitarna ideja, u svojoj  suštini antropofoban, zato su iz njegove agende uklonjeni pojmovi poput duhovne vrednosti, unutrašnje slobode, trajnog identiteta i prava na izbor izvan spiska podobnih izbora. Zanimljivo, gotovo jednako preciznim rezom u književnosti su ukinuti ikonični junaci, univerzalne, velike teme i svaki zanos. Isušena i suvoparna, svedena na dnevnopolitičku esejistiku i ispovednu prozu sumnjive autentičnosti, impotentna i ponavljačka, književnost je sve manje kadra da prodre u nepokorene sfere ličnosti i da na tom mestu podigne ustanak. Iako se upinje da kritikuje, uglavnom je samodovoljna.

Ovaj tekst, ipak, nije reakcija na opisane prilike. O tome se poslednjih nekoliko godina govori otvoreno, mada ne i dovoljno. Svako vreme nosi sebi svojstvene izazove. Međutim ono što istinski zabrinjava jeste odgovor koji naša autonomna i autohtona književnost – i njeni predstavnici, deklarativno nezainteresovani za najnovije globalne trendove – daju savremenicima, sunarodnicima i istoriji. Zašto biste se sa protivnikom borili njegovim oružjem, ako posedujete bolje?

Problem, naravno, nije od juče. Linijom manjeg otpora svojevremeno su preuzeti  postmoderni obrasci i nakalemljeni na srpsku književnost, čime je njen prirodni razvoj praktično onemogućen. Do danas se na tim nakaznim izdancima već zapatio preteći broj literarnih parazita koji opstaju samo zahvaljujući tome što su koren i stablo bili čvrsti i zdravi.

Ilustracija (Foto: Blending With Jackson on Unsplash)

Književnost se više ne piše već se „konotira“ i „interpretira“, likovi se ne stvaraju već se sa već postojećim „poigrava“ ali najčešće, u prvom licu, pisac nam saopštava svoja mišljenja za koja će ga, radije nego za svet i junake dela, njihove dileme i postupke, u intervjuima pitati novinari. Ne mogu da se setim kada je poslednji put neki noviji književni junak otvorio javnu debatu, „usijao društvene mreže“, inspirisao studentske i učeničke polemike, niti kada je neki roman potrajao u sećanju javnosti i čitalaca dovoljno dugo i opravdano da postane klasik.

Značaj novih romana uglavnom bledi sa prolaskom važnih datuma za čije obeležavanje su namenski pisani, sa promenom aktuelnih tema u društvu i sa izlaskom iz fokusa konkretnih velikana naše istorije, koji su često i glavni junaci autora suviše lenjih da pored već gotovih naprave svoje likove.

Pisac, nekada potentan da stvori novu ličnost i dune u nju duh života, desakralizovan je i preoblikovan u kolumnistu a društveni angažman, kao Pepeljugina sestra, lažno se predstavlja za vrhunski domet umetnosti.

Polje ideološkog određenja

Sfera imaginacije teži da bude ukinuta – pojedinac se otuđuje od sopstvenih mogućnosti da promišlja nedoživljeno. Ograničen na subjektivističu prozu u kojoj su svi odgovori dati i podvučeni, osuđen je na atrofiju inteligencije i empatije.

Umesto da bude poslednje utočište velikih ideja, univerzalnih i važnih tema, zajedništva koje ne podrazumeva ukidanje razlika, identiteta i granica nego saznavanje, istraživanje i preplitanje, književnost je postala polje ideološkog određenja i ništa više od toga. I „njihovi“ i „naši“ upotrebljavaju je podjednako nedostojno. Sa saborcima maštajući o pobedi svog sveta, nesposobni su da prepoznaju polje na kome se zaista vodi borba za čovečanstvo. Nesposobni da se autentičnim svetom i glasovima svojih junaka obrate čoveku, po medijima, knjižarama i romanima prepucavaju se zapravo jedni sa drugima.

Čitalac se zatvara, ograničava i zaglupljuje ostrašćen toliko da kao ateista ne može priznati veličinu Dostojevskog ili kao vernik voleti Bodlera. Svakako će, kod jednih te istih izdavača, u istim knjižarama, i jedan i drugi naći delo koje argumentuje njegovu ideološku poziciju ili, jednostavnije – mišljenje. Tako je književnost pretvorena u zbirku pamfleta osrednje ubedljivosti a čovek, koji jedini ima sposobnost da menjajući svoju suštinu promeni svet (opet Tarkovski), gurnut je u stranu; njegov potencijal je potcenjen.

Umetnost, sposobna da neposredno i nedvosmisleno promeni čoveka, danas pogađa sve osim cilja. Ideološke pozicije i praćenje intelektualne mode obezbeđuju piscima privremenu slavu i poneku književnu nagradu iz tabora istomišljenika, ali nijedan od njih ne može da stane rame uz rame sa Karamazovim ili Kastorpom.

Biblioteka Triniti koledža u Dablinu (Irska) (Foto: Zach Plank on Unsplash)

Stvarniji od stvarnih, veliki junaci i važne priče mesto su susreta čoveka koji je ograničen materijalnim i beskrajne slobode (ne)mogućeg.

I potrebni su nam, kao nikada ranije.

 

Tajana Poterjahin rođena je 1987. godine u Beogradu. Diplomirala je etnologiju i antropologiju na Filozofskom fakultetu u  Beogradu. Autor je romana Mučitelj (Novi književni krug, 2012), Varoška legenda: Prvi sneg (Čigoja štampa 2017; Dereta 2021) i Varoška legenda: Đavolji tefter (Dereta 2021). Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Naslovna fotografija: Cristina Gottardi on Unsplash 

 

Izvor Novi Standard

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u