Godinama unazad društvena i politička kretanja u savremenoj Turskoj postala su predmet velikog interesovanja naučnika iz Srbije, njenog okruženja i sveta. Iako su odnosi Turske i Balkana obeleženi brutalnim viševekovnim sukobima i još većim resantimanima, deluje da su obe strane svesne i stoletnih međusobnih prožimanja koja su trajno obeležila ljudsku egzistenciju sa obe strane Bosfora i Dardanela. Od trenutka sloma Osmanskog carstva kako u Balkanskim ratovima, tako i u Prvom svetskom ratu, Turska i Balkan prošli su i prolaze kroz različite unutrašnje procese koji su ostavili posledice i na međudržavne odnose.
Dok su balkanske zemlje počele da stagniraju i opadaju drastično gubeći populaciju, savremena Turska doživela je drastičan uspon ne samo u ljudstvu, već i u privredi. Postepena koncentracija političke moći unutar partije pod vođstvom sadašnjeg predsednika Redžepa Tajipa Erdogana, rast ekonomskog standarda i spoljnopolitičke okolnosti koje su osnaženoj zemlji dale mogućnost samopotvrđivanja u složenoj spoljnopolitičkoj areni, dovele su do toga da se u naučnim i političkim krugovima ozbiljno računa sa Turskom i njenim potencijalima.
Beogradski Institut za evropske studije i minhenska Fondacija „Hans Zajdel” naučnom konferencijom „Balkan i Turska u tranziciji” nastavili su dugogodišnju i plodonosnu naučnu saradnju. Nekoliko meseci nakon konferencije o novoj metodologiji proširenja Evropske unije, partneri iz Beograda i Minhena odlučili su da organizuju i konferenciju o vrlo aktuelnim odnosima Turske i Balkana. Tema Turske nije „nepoznata zemlja” budući da je samo ove godine Institut za evropske studije učestvovao ne samo u objavljivanju zbirke tekstova akademika Darka Tanaskovića o Turskoj, već je i publikovao zbornik radova „Suočavanje Evrope sa njenom kolonijalnom prošlošću” u kome je, između ostalog, analizirana uloga i položaj Osmanske carevine u poslednjim vekovima njenog postojanja.
Kako su primetili direktori Fondacije „Hans Zajdel” i Instituta za evropske studije Klaus Fizinger i Miša Đurković, savremeni politički odnosi između balkanskih zemalja i Turske zaslužuju posebnu naučnu pažnju s obzirom na to da se pojavljuje čitav niz pitanja koja Turska otvara ostavljajući utisak sile u usponu i sve relevantnijeg međunarodnog faktora u balkanskoj i bliskoistočnoj regiji.
Na ovom naučnom skupu izuzetno zanimljivog diplomatskog i naučnog publiciteta (pored ambasadora Grčke, kao gledaoci su bili prisutni i naučnici iz Turske), učestvovali su renomirani stručnjaci iz Grčke, Bosne i Hercegovine, Severne Makedonije, Bugarske, Albanije i Srbije. Tako su se među izlagačima našli Konstandinos Filis (direktor Međunarodnog centra za olimpijsko primirje), Marijan Karađozov (Institut za balkanistiku Bugarske akademije nauka), Ledion Krisafi (Albanski institut za međunarodne studije), Židas Daskalovski (Fakultet bezbednosti Univerziteta „Kliment Ohridski”), Jahja Muhasilović (profesor na Međunarodnodnom univerzitetu u Sarajevu), Slađana Zdravković i Srboljub Peović (istraživači Instituta za evropske studije).
Jedno od centralnih pitanja konferencije jeste bilo kada je Turska počela da igra sve aktivniju ulogu na Balkanu. Iako je uočeno da je tokom devedesetih godina 20. veka Ankara počela da se otvara i bila pre svega fokusirana na zaštitu prava i bezbednosti balkanskih Turaka i muslimana uopšte, tek u novom stoleću vlasti predvođene Redžepom Tajipom Erdoganom intenzivno su počele sa uspostavljanjem čvrstih veza sa balkanskim zemljama na različitim poljima. U gotovo svim zemljama Balkana (sa izuzetkom Grčke koja ima veoma specifičan i bremenit odnos sa Turskom), na prelazu iz prve u drugu deceniju ovoga veka postalo je sve izraženije povećanje turskih ekonomskih investicija i učešće u infrastrukturnim i ostalim projektima.
Svakako, i izrazita popularnost turskih telenovela, podvukli su skoro svi učesnici, postala je deo svakodnevice u kojoj je meka moć Ankare sve vidljivija i prisutnija. Govornici na konferenciji su naglasili su i činjenicu da Turska preko različitih organizacija, a pre svega Turske agencije za saradnju i koordinaciju (TIKA), Odeljenja za religijske poslove (Dijaneta) i Instituta „Jonuz Emre” za turski jezik, ostvaruje znatan uticaj među balkanskom populacijom. Takođe, obnova duhovnih i svetovnih objekata iz osmanskog perioda sve češće postaje argument balkanske strane o neoosmanističkom duhu savremenih turskih političkih elita.
Ove tendencije sve veće turske prisutnosti neretko pobuđuju strahove među hrišćanima Balkana. Posebno oštra u svojoj antiturskoj politici svakako je Grčka. Kako je primetio Konstandinos Filis vladajućim krugovima u Atini nije potreban sused koji će voditi remetilačku politiku kako u pograničnim regijama, tako i na celokupnom Istočnom Mediteranu od Libije do Sirije, već jak i stabilan partner. Suprotno tome, ostali govornici neretko su isticali da je, i pored privremenih problema u odnosima, nastupio period izuzetno relaksiranih i stabilnih bilateralnih odnosa pre svega zahvaljujući snažnim ličnim vezama predsednika Erdogana sa liderima balkanskih zemalja.
Pitanje gulenista kao najoštrijih protivnika Erdoganovog režima svakako usložnjava odnose Turske i balkanskih zemalja. Ovo pitanje naročito je postalo akutno u odnosima država Zapadnog Balkana sa zvaničnom Ankarom budući da skoro sve zemlje (sa izuzetkom Srbije) i pored čestih zabrana delovanja gulenista dozvoljavaju njihov boravak i imaju nedefinisan stav prema njihovim prosvetnim i ostalim organizacijama.
Smeštajući Tursku i šire kontekste, učesnici konferencije ispitivali su i moguće ograničenosti delovanja Turske na Balkanu. Ističući da je izrazita ambivalentnost turskih odnosa prema svojim NATO partnerima odlika trenutne politike Ankare, izlagači su naglasili da se u odnosima Turske i Zapada neretko smenjuju principi saradnje i konfrontacije. Ovu pragmatičnu politiku naročito inspiriše Nemačka koju su panelisti videli kao ključnu zemlju u oblikovanju politike EU prema Turskoj. Suprotno tome, političko jezgro Zapada (pre svih SAD zajedno sa Francuskoj i Ujedinjenim Kraljevstvom) neretko osuđuje Erdoganovu unutrašnju politiku smatrajući je autoritarnom i nedemokratskom.
Ipak, zapadni partneri svesni su ne samo strateškog položaja Turske i Balkana, već i njihovih potencijala i zbog toga zapadna prisutnost u balkanskoj regiji neretko ograničava tursko delovanje. Većina balkanskih zemlja, svesno balansirajući između suprotstavljenih interesa velikih sila, pokazuje spremnost na ograničenu saradnju sa Turskom ostajući u čvrstim savezništvima sa EU i/ili NATO paktom. Takođe, bitan faktor u sputavanju turskog delovanja jesu Rusija i Kina koje sve aktivnije sarađuju sa balkanskim zemljama nudeći im šire mogućnosti saradnje od Ankare. Istovremeno, Peking i Moskva ne zaboravljaju na značaj Turske kao rastuće zemlje na dva kontinenta i zbog toga je produbljivanje saradnje sa Ankarom sastavni deo važnih strateških planova dve supersile.
Konferencija „Balkan i Turska u tranziciji” svakako predstavlja izuzetan poduhvat Instituta za evropske studije i Fondacije „Hans Zajdel” kojim su uočeni glavni procesi, činioci, problemi i mogućnosti saradnje u složenom mozaiku međunarodnih odnosa u kome Turska i Balkan predstavljaju značajne delove. No, jedno je sigurno. Turska će na Balkanu nastaviti da sprovodi aktivnu politiku.
Autor Petar S. Ćurčić
Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Jutjub/Institut za evropske studije
Izvor Stanje stvari, 28. jun 2021.
BONUS VIDEO:
