Vidovdan i Kosovski zavet

Crkva je kao stena, uporna i nepomerljiva. Kosovsko opredeljenje nigde nije vidljivije i jasnije nego među mladima. Budućnost je na našoj strani. Potrebno je samo da izdržimo

Vidovdan je, bez sumnje, najznačajniji datum u srpskoj istoriji, bremenit značenjima i skrivenim smislom. To nije samo sećanje na jedan veliki istorijski događaj. Kosovska bitka je zaista označila pravu smenu epoha, prelazak iz doba veličine i slave u vreme vazalstva i robovanja. Srbija, Bosna i Zeta opstale su, istina, još ceo vek, bogat raznovrsnim dostignućima. Bio je to, ipak, život u senci kosovskog poraza, u osluškivanju topota turskih konja i iščekivanju konačnog sloma.

Istoričari će marljivo beležiti kosovske i pokosovske događaje. Primetiće da je poraz Srba u Maričkoj bici bio možda još veći i odsudniji. Rekonstruisaće tok Kosovske bitke i ispitivati dvosmislene vesti o tome ko je, u stvari, u njoj pobedio. Proučavaće posledice Kosovskog boja, pad srpskih zemalja pod tursku vlast, zatvaranje u seosku, patrijarhalnu kulturu, istraživaće ustanke i pobune, seobe, akulturaciju, promene vere.

Od toga što se zaista dogodilo, međutim, ne manje važno je ono što su tadašnja i potonja pokolenja o tome mislila. U čemu su, naime, savremenici i potomci videli smisao Kosovske bitke i svega što je posle nje usledilo? Istorije ideja, emocija i mentaliteta mnogo su zahtevnije i složenije od „događajne istorije“. Istoričari su ih, obuzeti razdvajanjem istorijskih činjenica od „mitova“, predugo prepuštali istoričarima književnosti, istoričarima umetnosti i teolozima.

Opredeljenje za Nebesko carstvo

Kosovska bitka je iza sebe ostavila neverovatno snažno i bogato predanje. Njegov glavni tumač bila je Srpska pravoslavna crkva. Ona je u svemu što se dogodilo sa knezom Lazarom i njegovim „velikim i malim“ vojnicima, prepoznala hrišćanski, biblijski smisao. Sve je bilo baš kao u Novom zavetu. Zavet dat na Kosovu polju potvrđen je žrtvom hristolikog vladara i njegove apostolske vojske. Prethodila im je poslednja, kneževa večera i judinska izdaja Vuka Brankovića. Iz krila Crkve poteklo je i epsko, guslarsko tumačenje, koje je dalo jedan od najsavršenijih izraza Kosovskog zaveta, pesmu „Propast carstva srpskoga“, ali je naglasilo podvige i čast Miloša Obilića i ostalih kosovskih junaka.

Posebno važno, međutim, bilo je objašnjenje uzroka poraza i stradanja. Vreme svete loze Nemanjića, započeto sudbonosnim bekstvom Svetog Save iz palate u manastir, tumačeno je kao zlatno doba prave vere i pronađenog smisla. Domentijan, Savin učenik i biograf, kaže da je on „priveo Gospodu“ „svoj narod“ i „svoje otečestvo“. On i njegov otac, Sveti Simeon, priveli su Srbe „nebeskom Jerusalimu“ i učinili ih „izabranjem Božijim“.

Odstupanje od zaveta Svetog Save, koga Domentijan poredi sa Mojsijem i naziva „voždom otačastva“ „Novog Izrailja“, podrazumevalo je kaznu, sličnu onoj koju je, zbog napuštanja Mojsijevog zaveta, zadesila „prvi Izrailj“. Stari zavet je, naime, drugi najvažniji izvor Kosovskog, srpskog zaveta. U nauci je odavno primećeno da su u srpskoj srednjovekovnoj književnosti čak češća pozivanja na Stari, nego na Novi zavet. Istoričari umetnosti koji u ove teme ulaze smelije od istoričara nisu propustili da uoče važnost predstavljanja loze Nemanjića i loze Jesejeve na dve strane jednog zida u Visokim Dečanima.

Freske Isusa Hrista i svetorodne loze Nemanjića u Visokim Dečanima (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

Poraz, ropstvo i rasejanje došli su, kako ponavljaju već pisci 14. i 15. veka, savremenici Kosovskog boja, „grehova otaca naših radi“. Ogrešenja cara Dušana o oca, kralja Stefana Dečanskog, Crkvu i narod, na koje je Vaseljenska patrijaršija bacila anatemu, vodila su ka stradanju njegovog sina Uroša i deobi carstva. Vuk Branković je nastavio tamo gde su stali Mrnjavčevići. Njihovi gresi pali su na ceo srpski rod.

Knez Lazar je, međutim, ispunio i obnovio zavet Svetog Save. Izmirio je srpsku Crkvu sa Vaseljenskom patrijaršijom. Ravanički monah, savremenik Kosovske bitke, jasno kaže ko su bili Lazarevi uzori i šta ga je pokretalo da izađe na bojno polje:

„A ovaj junačni (Knez Lazar – prim. M.K), Hristovim ispovedanjem ukrepivši se, i verom u njega, i tople molitvenike Hristu ranije poslavši, Simeona, velim, novog Mirotočca, i svetitelja Savu, i ove kao tvrde jemce imajući, ne ubojaše se svireposti onog bezumnog, no tvrdom nadom ukrepivši se, i molitvama ovih ogradivši se, bogooca Davida reč u srcu noseći, govorahu: Bože, dođoše neznabošci u dostojanje tvoje, oskvrnuše crkve svete tvoje, nastojeći da njih stvore kao hranilište plodova. No, Gospode, ne predaj nas do kraja imena Tvojega radi, i ne razori zavet Tvoj nama, po molitvama prepodobnih i bogonosnih otaca naših, Simeona i svetitelja Save“.

Kao takav, knez Lazar će ostati uzor i put spasenja. Sa druge strane, vrebaće izdaja oličena u Vuku Brankoviću i svima koji će napustiti zavet.

Svetosavski i Svetolazarevski, Kosovski zavet, značio je opredeljenje za Nebesko carstvo. Tako kažu kultni spisi nastali neposredno posle Kosovske bitke, u vremenu između 1390. i 1420, naročito Lazarevo žitije iz pera Patrijarha Danila Trećeg, i tako kaže epska pesma „Propast carstva srpskog“ koju jedna uboga, slepa žena iz sremskih Grgurevaca, početkom 19. veka, besedi u pero igumanu šišatovačkom Lukijanu Mušickom.

To opredeljenje, međutim, ne znači samo bekstvo iz palate u manastir, ili izlazak na bojno polje „za veru i otečestvo“. Nebesko carstvo, na ovome svetu, označava večne, neprolazne vrednosti – nebesku pravdu, ljubav, slobodu, dobrotu, podvig, rodoljublje. Prolaznim, zemaljskim carstvom vladaju sila i moć, sebičnost i interes, izdaja i strah.

Freskopis i ikonostas Visokih Dečana (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

I, što je najvažnije, zaveta nema bez – žrtve. Tako je sa Hristovom žrtvom u Novom zavetu, tako je sa prinošenjem žrtvi posle izlaska Izrailja iz Egipta u Starom zavetu. Bez spremnosti na žrtvu nema ni Kosovskog zaveta. Lazar i njegovi vojnici izabrali su put Hrista i apostola, jer su za večnost i za nas na žrtvu prineli sebe. Kosovski zavet se tako ukazuje kao srpskim istorijskim iskustvom potvrđen Novi i Stari zavet.

Sagledana na takav način, srpska istorija prestaje da bude niz slučajnih događaja, puka hronologija, da bi se ukazala kao moralna povest o ispunjenom i pogaženom zavetu, o pobedama i porazima jednog naroda, jedne moralne zajednice i svakog njenog pripadnika, u nastojanju da sačuva veru i predanje svojih predaka.

Vezanost za svetu zemlju

Kosovski zavet ostao je u srži duhovnog života srpskog naroda u neverovatno dugom vremenskom rasponu – od kultnih spisa savremenika Kosovskog boja do pesme „Dogodine u Prizrenu“ Beogradskog sindikata. U različitim epohama menjao je oblik i imena (Vidovdanska etika, Vidovdanski kult, Kosovski mit, Kosovsko opredeljenje, Kosovski zavet), ali je suština ostala ista. U modernom vremenu, Kosovski zavet se vratio svojim drevnim, novozavetnim i starozavetnim izvorima, ponajviše zahvaljujući delima vladike Petra Drugog Petrovića Njegoša, Svetog vladike Nikolaja žičkog i ohridskog i Prepodobnog Justina ćelijskog. Među našim savremenicima Kosovski zavet su na ovaj način tumačili naročito mitropolit Amfilohije, vladika Atanasije Jevtić, Žarko Vidović i još nekoliko pisaca.

Kosovski zavet odlučujuće je uticao i na političke odluke koje su Srbi i njihova Crkva donosili na raskršćima svoje istorije, od Kosovske bitke, preko ustanaka, predvođenih Crkvom i patrijarsima, počevši od kraja 16. veka i spaljivanja moštiju Svetog Save, pa sve do Karađorđevog oslobođenja Srbije. Most preko „aravijskog mora“, kako tursku silu zove Njegoš, taj most slobode, morao je da počiva na dva stuba, na dve obale, na dvema odsečenim glavama: kneza Lazara i vožda Karađorđa. Njegoš je osetio zavetni smisao Karađorđeve istorijske pojave i žrtve i zato je svoju „Posvetu prahu Oca Srbije završio sa: „Bježi, grdna kletvo, s roda – zavjet Srbi ispuniše!“

Oslobođenje Kosova i Metohije 1912. godine potvrdilo je da Kosovski zavet nije značio samo ideju, nego i vezanost za svetu zemlju, za njene svetinje, ljude i pejzaže. Stara Srbija od početka je bila cilj oslobodilačke i ujediniteljske misije dve srpske države – Srbije i Crne Gore. Genocid nad Srbima na Kosovu i Metohiji od 1878. do 1912. godine bio je samo podsećanje na davno dati zavet. Osećanja pokolenja koje je odrastalo u pesimizmu i porazima, da bi mu potom bilo dato da oslobodi Kosovo, niko nije izrazio bolje od Milana Rakića. Nekadašnji konzul u osmanskoj Prištini, kao anonimni četnik, Rakić će u trenucima pobede 1912. godine na samom Kosovu polju slušati kako jedan od njegovih saboraca, nesvestan pesnikovog prisustva, svečano recituje pesmu „Na Gazimestanu“.

Bez Kosovskog zaveta ne mogu se razumeti ni Sarajevski atentat, ni golgota i vaskrs Srbije u Prvom svetskom ratu. Genocid tada počinjen nad srpskim ženama i decom u Podrinju ponovljen je od iste ruke i u Drugom svetskom ratu. Smisao nepojmljivih stradanja nevinih, u Jasenovcu, Jadovnu, na Kozari, u Starom Brodu, u Šapcu, Kragujevcu, Kraljevu teško se može razumom dokučiti. Sagledane u zavetnoj perspektivi, bile su to, međutim, samo nove žrtve, ali najstrašnije do tada, podnesene u potvrdu zaveta – za pravoslavnu veru, za slobodu i nebesku pravdu.

Manastir Visoki Dečani iz drugačijeg ugla (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

Sve je po drugi put oprošteno, i stvorena je druga Jugoslavija. I sve se ponovilo. Osvešćenje nove izdaje počelo je na Kosovu. Odbrambeno-otadžbinske ratove od 1991. do 1999. najavila je do tada neviđena, planetarna, antisrpska, medijska histerija. Srbima je udaren žig laži, baš onako kako je pred Holokaust utisnut Jevrejima u nacističkoj i fašističkoj Evropi. Posle genocida nad Srbima u Krajini i na Kosovu i Metohiji, za genocid su optužene žrtve. Srbi su na kraju – baš kao što su vođeni zavetom zaratili sa Trećim rajhom, Austrougarskom i Osmanskim carstvom – zaratili sa NATO paktom, najmoćnijom armadom u istoriji sveta, i to braneći Republiku Srpsku, a potom i samo Kosovo.

One koji će nam reći da je sve bilo uzalud, podsetićemo na to da je i 1941, 1915, 1813, i 1389. izgledalo da smo izgubili i da smo se našli na pogrešnoj strani istorije. Radost naših neprijatelja i naših kvislinga, koji su nam se i tada rugali, ponekad je trajala vekovima, ali je mogla da potraje i tek nekoliko godina. Za narode zaveta, kakvi su recimo Jevreji, dužina robovanja manje je važna od čuvanja zaveta i pozdravljanja sa „Dogodine u Jerusalimu“. Pobeda je došla, i srušili smo ih u prah, 1945, 1918. i 1912. godine. Kako je govorio naš blaženopočivši vladika Atanasije Jevtić, prevodilac Knjiga Makavejskih: „Srbi su srušili tri carstva – srušićemo i ovo, četvrto!“

Dogodine u Prizrenu

Je li, dakle, Kosovski zavet samo arhaični ostatak davno prošlog doba, beskorisni, pa i opasni, zloupotrebljeni, kvazipolitički mit? Ili predstavlja i danas živi, delatni ideal, autentičan moralni stav, filosofiju istorije, koji uspravlja povijene kičme i ljude udružuje u podvigu i dobroti?

Današnje naše sapoproglašene političke, medijske, poslovne, ali i akademske, univerzitetske „elite“, propovedaju nam malodušnost i defetizam pred pritiscima Amerike i EU da se predamo i odreknemo Kosova i Metohije. To je put koji nas vodi u izdaju sunarodnika i svetinja po kosmetskim getima, i u pristajanje na rasparčavanje i uništenje naše države Srbije. Još je dublja opasnost koja se krije u odricanju od predanjskog smisla naše istorijske egzistencije.

Naše amerikanizovane lažne elite su, međutim, prošlost, Njihove politički korektne fraze kao da dolaze iz neke davno prohujale epohe. U te priče ne veruje se više ni u Americi ni u EU. O ostatku sveta, o gigantskoj Evroaziji, koja je sa nama, da i ne govorimo. Svet se ubrzano menja.

Većinsko javno mnjenje u Srbiji se, sudeći po svim anketama, ne koleba. Crkva je kao stena, uporna i nepomerljiva. Kosovsko opredeljenje nigde nije vidljivije i jasnije, nego među mladima. Najbolji dokaz za to su današnji dan i ovo veče. Budućnost je na našoj strani. Potrebno je samo da izdržimo i ostanemo to što jesmo. I ne srljajmo u iskušenja. Kako je govorio naš patrijarh Pavle, ne budimo pasivni, borimo se i za carstvo ovoga sveta. Ali, kada dođe do odluke, ili-ili, onda se opredelimo za Cartvo nebesko, za put kneza Lazara, Vidovdana i Kosovskog zaveta. Tako ćemo biti dostojni naših junačkih, mučeničkih, pobedničkih predaka. Samo tako naša deca neće nas se postideti i biće ponosna na nas.

Lazareva kletva na spomeniku na Gazimestanu (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

Ostanimo sa našom braćom i sestrama, opkoljenim u kosmetskim getima, sa našim istinskim kosovskim zavetnicima, čuvarima naših svetinja i našeg obraza – u Orahovcu, Velikoj Hoči, Goraždevcu, Osojanu, Gračanici, Bresju, Šilovu, Štrpcu, Partešu, Pasjanu, Kosovskoj Kamenici, Novom Brdu i Kosovskoj Mitrovici. Ostanimo u zavetu! Dogodine u Prizrenu!

 

Tekst predstavlja vidovdansku besedu na Filozofskom fakultetu u Beogradu, održanu 26. juna 2021. godine. Delimično je objavljena u Večernjim novostima 27. juna 2021.

 

Naslovna fotografija: Radomir Jovanović/Novi Standard

 

Izvor Pokret za odbranu KiM

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u