Svetska civilizacija ima razloga da 28. jun slavi kao dan kada su rođeni jedan od najvećih slikara Pol Rubens, jedan od najvećih filozofa Žan Žak Ruso ili Luiđi Pirandelo, veliki italijanski pisac kojeg i danas traže neka lica.
U Srbiji je na taj dan definisana fizionimija jednog naroda, na Kosovu Polju rođen je najveći nacionalni mit, ali je to bio jedini put kada je istorija izabrala datum i mesto. Ako se na taj dan na Gazimestanu istorija upisala u srpsku ličnu kartu, onda su kasnije razni lideri, naši ili svetski, birali taj dan kako bi postali deo istorije. Istini za volju, prestolonalednik Ferdinand nije želeo da uđe u istoriju tako što će žrtvovati sebe i suprugu, ali je odlučio da poseti Sarajevo baš na taj datum i pokaže da bečka imperija sa podsmehom gleda na rastuće srpsko nezadovoljstvo zbog aneksije Bosne. Jedan osmanaestogodišnjak postao je veliki nacionalni heroj jer je revolverom skinuo taj podsmeh sa lica.
Sedamdeset pet godina potom, srpski lider Slobodan Milošević odlučio je da na Gazimestanu održi najveći narodni skup i poruči da je počelo buđenje srpskog naroda iz komunističkog sna, ali svega 12 godina kasnije, posle raspada zemlje, sistema i sveta kakvog smo znali, zapadne sile i nove vlasti u Srbiji odlučile su da baš na taj dan stave Miloševića u helikopter koji je odleteo do NATO baze u Tuzli a zatim u Hag.
Taj sled neverovatnih istorijskih slučajnosti nastavio se i kada je Evropska unija odlučila da sa Kosovom na Vidovdan 2013. započne pregovore o asocijaciji i stabilizaciji, čime bi se, valjda, stavio pečat na kosovski mit koji je tako živ u Beogradu.
Panamski kanal između dve Srbije
Istoričari i analitičari su izručenje Miloševića opisali kao kraj jedne a početak druge ere, početak evropske budućnosti i reforme zemlje, a kraj politike sukoba i inaćenja sa čitavim svetom, ali i događaj koji je iskopao Panamski kanal između dve Srbije.
Dve decenije je prošlo, ali ništa od onoga što je tog dana izgovoreno nije se dogodilo – Srbija je učinila značajne korake ka EU, ali je i dalje u nekom predsoblju te zajednice; isporučila je sve osobe sa haških poternice ali i dalje sluša kako bi trebalo da se suoči sa prošlošću. Iako su nas ubeđivali da će transportima u Hag društvo zapravo sa sebe skinuti teret kolektivne odgovornosti, sud u Hagu sve više liči na odlično plaćenog stečajnog upravnika pokojne Jugoslavije kojem je u interesu da postupak traje što duže, a naslednici ostanu večito posvađani.
U nekoj kafani pored Drine 2006. godine, bivši vojnik Armije BiH prilazi bivšem vojniku Republike Srpske i kaže mu: „Ja sam tebe ubio.“ Ovaj mu zapanjeno odgovara: „Kako si me ubio kada vidiš da sam živ.“
Tako počinje najveća medijska, posleratna priča o prijateljstvu i pomirenju koja se dogodila između vojnika dve zaraćene strane u okolini Srebrenice, u kojoj je Daut bio ubeđen da je ubio Daneta ali se ispostavilo da je bio u zabludi. U medijskim prilozima o velikim neprijateljima koji su postali još veći prijatelji možda ima preterivanja, ali sigurno je da Daut srećan što nije ubio, a Dane što je ostao živ.
Nije poznato da li ima više istorijskih romana koji se bave pomirenjem nekada žestokih neprijatelja ili dirljivih filmova u kojima pravda, kajanje i suze nekako uspevaju da speru krv sa ruku ili sramotu iz duša zločinaca. Slučajevi pomirenja, okretanja od grehova roditelja ka budućnosti dece, dešavali su se i u istoriji, među različitim narodima ili verama, mada će pedantni istoričari već naći obilje dokaza da su velika pomirenja naroda nastajala pre kao odgovor na zajedničke opasnosti u budućnosti nego kao želja za zajedničkom budućnošću.
Svet u kojem živimo je možda opstao ovakav kakvog ga poznajemo jer se dogodilo na desetine miliona sitnih, privatnih pomirenja, koja su se dešavala među ljudima svih socijalnih kategorija i na raznim delovima planete zbog emotivnih, porodičnih i poslovnih veza, zboh straha od onoga koji ih posmatra sa nikada utvrđene visine ili žalosti zbog onih koji su zauvek ostali da leže u nepodnošljivoj dubini. Zato i deluje sasvim neverovatno da se, valjda, jedino mesto na planeti u kojem je pomirenje zauvek pobeglo sa časa istorije zove Hag, grad u kojem je međunarodna zajednica pre 28 godina osnovala najskuplji i najmoćniji međunarodni sud na svetu sa namerom da pravdu i pomirenje vrati na Balkan. Ali nije nimalo uspelo. Ili ta težnja ka pravdi i pomirenju nije nikada ni postojala.
Godine kazne
Kada je ostatak nedemontiranog Tribunala doneo pravosnažnu presudu kojom se komandant Vojske Republike Srpske Ratko Mladić osuđuje na najtežu kaznu – doživotnu robiju, na zidinama starog grada u Trebinju okačena je velika srpska trobojka sa generalovim likom i natpisom „heroj“. Milorad Dodik ocenio je da je Hag ovom presudom Mladića poslao u legendu, a praksom da kažnjava prvenstveno Srbe doprineo da nepoverenje među narodima bude samo veće.
„Kakva je to pravda, ako ovu presudu u svojim domovima danas sa slobode slušaju Naser Orić, Ante Gotovina, Ejup Ganić, Atif Dudaković i mnogi drugi koji su počinili ratne zločine prema Srbima“, rekao je Dodik.
Bošnjački lideri i organizacije su ozbiljno zamerili sudijama što nisu imale hrabrosti da Mladića osude i za „drugi genocid u Bosni“ počinjen u opštinama Prijedor, Sanski most, Vlasenica, Ključ, Foča, Kotor Varoš. Hrvatska vlada zamerila je što presudom nije utvrđena odgovornost vlasti u Beogradu za genocid i zločine u Bosni, ali je nekako najjači utisak ostavila jedna od šampionskih organizacija liberalne misli na Balkanu, Igmanska inicijativa, koja je ocenila da je kazna u odnosu na ono šta je Mladić učinio zapravo simbolična. Nije jasno kakvu bi presudu vrhunski pravnici i humanisti koji su prošli igmanski marš do svih zapadnih fondova smatrali adekvatnom – da se general Mladić prvo strelja pa zatim pošalje na robiju dužu bar tri godine od turske vladavine na Balkanu?
Možda eksperti Igmanske inicijative već imaju analizu koja pokazuje koliko bi to vekova robije optuženih Srba i koliko oslobađajućih presuda za ostale optuženike bilo dovoljno da se narodi na Balkanu pomire među sobom, onim što su radili ili što im je rađeno. Ali običnim smrtnicima deluje da nema ni te haške kazne, ni te optužnice ali ni te slobode koje bi Srbe, Hrvatske, Bošnjake pomirila.
U obraćanju Savetu bezbednosti UN, predsednik Srbije Aleksandar Vučić podsetio je da su Srbi od osnivanja Tribinala do danas osuđeni na 1138 godina krivice, dok nijedan Hrvat nije nije osuđen za akcije Medački džep, Bljesak ili Oluju. Čak ni Brionski transkripti u kojem Franjo Tuđman uoči Oluje eksplicitno kaže da treba naneti „takve udarce da Srbi praktično nestanu“, a istovremeno baciti letke u kojem im „tobože jamčimo ljudska prava“ nisu bili dovoljan argument na sudu. Da je Tuđman poživeo desetak godina duže, možda bi se neko u Hagu ili međunarodnoj zajednici setio da treba otpečatiti optužnicu protiv njega, ali su haški tužioci bili u velikoj žurbi jer su usred bombardovanja, 27. maja 1999, morali da podignu optužnicu protiv Miloševića. Crna statistika balkanske krivice ukazuje da su Hrvati, Bošnjaci, Albanci, Makedonci osuđeni ukupno na 361 godinu, ali uglavnom za zločine koje su činili međusobno.
Dve milijarde dolara
Od osnivanja Tribunala 1993. godine, kada je godišnji budžet iznosio sirotinjskih 267 hiljada dolara, preko prelomne 2000. godine kada je budžet dostigao sto miliona dolara jer je izgledalo da će sa oktobarskom demokratskom revolucijom u Beogradu i sud konačno dobiti smisao svog postojanja, sud je poslednje godine delovanja uspeo da dođe do budžeta od 283 miliona dolara ili osmine budžeta UN. Tada svet dobija „haškog naslednika“ živopisnog imena Rezidualni (preostali ili zaostali) mehanizam koji je u prvoj godini katarzičnog poslovanja koštao svega 54 miliona dolara.
Neki komedijant slučaj pobrinuo da haški tužilac Serž Bramerc za mesečnu platu od 40.000 evra kao jednu od glavnih misija leta Gospodnjeg 2021. ima zahteve da Srbija izruči bivše radikalske poslanike Radetu i Jojića zbog nepoštovanja suda. Možda će za koju godinu, kada bude trebalo opet produžavati mandat Mehanizmu, haški tužilac tražiti da Srbija izruči i nekog pevača koji je na negotinskom vašaru pokazao još manje poštovanja prema Tribunalu ali treba razumeti tu logiku skupih međunarodnih tela čiji funkcioneri koriste i poslednje šanse da se delovanje institucije produži što duže.
Iako nikada nije utvrđeno koliko novca Tribunal dobio od donatora iz Saudijske Arabije ili nekih drugih fondova, procenjuje se da je do 2013.godine zvanično na istinu i pomirenje na Balkanu potrošeno oko dve milijarde dolara.
Novac koji je do danas potrošen na hašku pravdu verovatno bi bio dovoljan da se izgradi najavljeni „auto-put mira“ do Prištine, kao i auto-put do Sarajeva, ali na haškom putu pomirenja građani su, izgleda, već prešli kilometre unazad.
U Tribunalu je 2014. godine bilo stalno zaposleno 586 ljudi ili skoro tri puta više nego u Vrhovnom sudu Srbije, dok je u Mehanizmu dve godine kasnije bilo zaposleno svega 425 osoba iz 69 država, zbog čega je predsednik Teodor Meron izjavio da stalno smanjivanje sredstva i ljudstva demorališe zaposlene u sudu. Inače bi svet već video kakve sve presude mogu da donesu, samo kada bi bili motivisani. Britanski javni servis Bi-Bi-Si je povodom prve decenije rada Tribunala objavio tekst pod naslov „Deset godina, 900 miliona dolara, jedna presuda – košta li Tribunal previše“.
Hag bez branilaca
Od prve presude izrečene Draženu Erdemoviću, Hrvatu koji je priznao da je kao vojnik bosanskih Srba ubio između 70 i 100 ljudi i izrazio duboko kajanje, dobio pet godina kazne i svedočio protiv niza drugih optuženika, do presude Vojislavu Šešelju koji nije izrazio kajanje zbog nacionalističkih govora i bio osuđen na 10 godina zatvora, vatrenim protivnicima Haškog suda u Srbiji kao da su potrošene glasne žice, ali sve je manje i temperamentnih hagologa koji su nekada patetično objašnjavali da je to jedini put za pravdu i pomirenje na Balkanu.
Nije jasno da li su i njima istrošene glasne žice od dvodecenijke rasprave ili su samo istrošeni fondovi za nešto što je ispunilo zadatak još kada je u jednom prigradskom autobusu prekinuto tihovanje Radovana Karadžića.
Deo političke i intelektualne elite u Srbiji iskreno je verovao da će u prestonici Holandije, jednoj od najuređenijih zemalja na planeti, dogoditi ono što nije bilo moguće na Balkanu – istinsko pomirenje ili barem pravda, ali čitava serija skandala kao da su Hag ostavili bez iskrenih branilaca.
Jedan od osnovnih argumenata za osnivanje Tribunala glasio je da sudovi sa područja bivše Jugoslavije nemaju ni spososbnost ni samostalnost da sude za ratne zločine, što svakako nije bio argument bez osnova. Ali onda su u tom svetskom, bogatom sudu počeli da se ređaju samoubistva, smrti zatvorenika zbog neblagovremenog lečenja, pogrešna hapšenja, da bi im se na kraju dogodilo da na samom izricanju presude, na metar od stražara hrvatski general Slobodan Praljak izvrši samoubistvo, što se poslednjih decenija nije dogodilo ni nu najzabitijem sudu na Balkanu.
Imidžu suda nisu nimalo doprineli ni naknadna, neprijatna svedočenja bivše tužiteljke Karle del Ponte ili portparolke Florans Artman, kao ni depeše iz Vikiliksa koja su potvrdile u ono što su, samo na osnovu gledanja suđenja, mogli da zaključe i taksisti sa Dorćola.
U depešama se opisuje kako predsednik suda Teodor Meron (za predsednika je izabran u 81. godini života, pre deset godina) u američkoj ambasadi u Hagu moli da Vašington učini sve da se tužiteljki Karli del Ponte ne produži mandat, ali i kako šef zatvorskog obezbeđenja suda izveštava ambasadu o ponašanju zatvorenika Miloževića i detaljima njegovog odnosa sa suprugom Mirom, svega onog zbog čega je srpska javnost bila zgrožena kada je upravnik ovdašnjeg CZ-a Blanuša opisivao šta je Milošević sve radio u ćeliji.
Ima neke pravde u tom birokratskom, besmislenom nazivu (preostali, zaostali mehanizam), jer posle 28 godina postojanja deluje da je haški sud to oduvek i bio – veoma skup i glomazan mehanizam koji treba samo da pravno betonira dotadašnju politiku na Balkanu. Ako se nekada, kao u bombardovanju SRJ, nije poštovalo međunarodno pravo, onda ćemo već pozvati Merona i ostale u ambasadu i naći način da popunimo te pravne rupe iz prošlosti.
Tužbe za genocid
Od 6. oktobra Srbija je krenula na put evropskih integracija ali je novim vlastima jasno stavljeno do znanja da linija ka Briselu mora da ima presedanja u Hagu, gde će Srbija ostaviti lidere iz prošlosti kako bi sebi obezbedili evropsku budućnost, pravdu ili smirivanje etničkih tenzija.
Kada su u Hag stigli poslednji sa liste traženih, građani su ipak imali ozbiljne dileme – da li im je dalja evropska budućnost ili balkanska pravda. A iz Brisela, Vašingtona, Berlina i ostalih zapadnoevropskih prestonica rekli su da zapravo i nisu mislili ozbiljno dok su godinama ponavljali da Kosovo neće biti uslov za evropsku saradnju.
Iako je u površnom propagiranju saradnje sa Hagom kao glavni argument isticana potreba da se odgovornost skine sa naroda ili države, istovremeno su u drugom haškom sudu, Međunarodnom sudu pravde, Hrvatska i Bosna i Hercegovina vodile proces za genocid uz dirljiva ponavljanja da takva sitnica, poput tužbe za genocid, nipošto ne bi trebalo da ugrožava razvoj dobrosusedskih odnosa na Balkanu.
Istog dana dok je izricana presuda Mladiću, predsednica Kosova Vjosa Osmani, koja kao najveći atribut, objasnila je da je za stabilnost i prosperitet Balkana najvažnije da Srbija prizna Kosovo, ali je u istom intervjuu par minuta kasnije najavila tužbu protiv Srbije za genocid. „Dovoljno je da nam pomognete ili ne odmažete da postanemo članica UN kako bi mogli na miru da vas tužimo za genocid i dobro spremimo procenu ratne odštete“, kao da nam poručuju albanski lideri, uz neskrivenu podršku nekih zapadnih zemalja, koje će na kraju reći da se samo zalažu za priznavanje Kosova. A da su haški sudovi, kao što svi jako dobro znamo, sasvim nezavisni.
Nered posle banketa
Ima naravno u toj beskrajnoj priči o okamenjenim balkanskim netrpeljivostima suviše stereotipa i opštih mesta, na koje se, kao na štake, oslanjaju lideri, umetnici ili trgovci deficitarnom robom svaki put kada im kleca pamet ili kreativnost. Ali danas deluje kao unapred smišljena podvala ta ideja da će sa završetkom haških procesa taj mračni prtljag ostati negde u prošlosti, da će se zatvoriti jedna teška, neprijatna stranica istorije i otvoriti neka sasvim nova i svetlija.
Kao što je neko duhovito nazvao ostatke nedosuđenog suda rezidualnim mehanizmom, koji valjda treba da ostane i pospremi nered posle pravnog banketa u Hagu, tako bi i valjalo očekivati da je taj mehanizam ostavljen da kuca u nekom balkanskom podrumu. I da je spreman da reaguje svaki put kada Dodik i njegovi saradnici počnu da se previše zanose idejom o samostalnoj Republici Srpskoj ili kada se u Crnoj Gori opet probudi stara ljubav prema srpskoj braći.
Iako je Crna Gora već jednom 2009. godine donela rezoluciju o Srebrenici, za koju nije nikako povezana, nova vlast odlučila je da ponovo donese rezoluciju kako bi poslala poruku da joj je Srbija podjednako daleka kao i zločini u Srebrenici. Tako je nešto što je delovalo kao prvorazredni istorijski događaj – poraz Đukanovića i stranke koja je tom zemljom vladala od 1945. godine – zapravo palo u senku reprize srebreničke rezolucije kojom je jasno stavljeno do znanja da je između Beograda i Podgorice povučena crvena haška linija.
Cinici će već reći da bi ti odnosi mogli biti još gori ako bi DEA i druge međunarodne organizacije otkrile neki „zajednički opojni poduhvat“ na teritoriji Crne Gore, pa parlament bude morao da donese novu rezoluciju.
Nepodnošljiva jednostavnost
Jedan od instrumenata za očuvanje jugoslovenske zajednice bio je sistem simetrične pravde u kojoj su svi narodi 1945. godine bratski podelili svoje dividende herojstava i sramotu zločina, a potiskivana istorija u kojoj su neke brojke tvrdoglavo govorile da je ipak jedan narod imao Jasenovac i brojne jame po Hercegovini, a drugi ne. Možda je to prokrustovsko silovanje istorije pomoglo da se obnovi Jugoslavija a njeni narodi nekako nastave da zajedno žive, ali se već četiri decenije kasnije ta vrišteća nepravda samo pretvorila u vatru etničke netrpeljivisti.
Čelnici haškog suda i njihovi savetnici nisu imali nikakve dileme, niti su želeli da se previše zamaraju zastarelim, nekažnjenim zločinima iz prošlosti. To svođenje jednog od najkomplikovanijih etničkih sukoba na logiku holivudskih filmova ili članaka iz američkih listova, u kojima su jasno podeljene uloge i nema nikakve nijanse, možda najbolje potvrđuje jedno od 4.000 svedočenja: „On je bio sasvim dobar čovjek, dobar komšija, ali se onda iznenada odao tom genocidu.“
Ta nepodnošljiva jednostavnost, u kojoj sve mora da bude jasno, u kojoj su uloge precizno podeljene na one koji su se „odali genocidu“ i „one koje ni mrava nizu zgazile“, pomogla je Hagu da završi ogromnu većinu procesa, osim onih čiji kraj optuženici nisu dočekali, ali i da napiše novu istoriju Balkana. A sam spisak presuda jeste svojevrstan garant da se zbog Haga nikakvo pomirenje neće desiti. Ali i da će Hag, mehanizam ili kako se to bude zvalo, još živeti iz stečajne mase Jugoslavije.
Autor Batić Bačević
Naslovna fotografija: Wikimedia/Julian Nyča, CC BY-SA 4.0
Izvor oko.rts.rs, 28. jun 2021.
BONUS VIDEO:
