V. Sotirović: Tito i Đinđić, jedna paralela

Krucijalna politička paralela između Josipa Broza Tita i dr Zorana Đinđića jeste ta da su i jedan i drugi koristili potpuno isti metod dolaska na vlast u Beogradu

Nedavno objavljena autobiografska knjiga turbofolk pevača i zvezde srpske narodnjačke estrade Ace Lukasa izazvala je pravu buru na političkoj sceni Srbije njegovim stavovima o ličnosti i ubistvu „prvog demokratskog premijera Republike Srbije“ (2003.) kako to stoji u podnaslovu zvanične internet prezentacije lika i dela dr Zorana Đinđića, a koje neguje Demokratska stranka uz sponzorsku podršku ambasade Savezne Republike Nemačke u Beogradu (jasno piše na sajtu), a pod reklamom „Virtuelni muzej Zorana Đinđića“.

Ovom prilikom nemam nameru da polemišem niti sa autorom knjige niti sa braniocima lika i dela dr Zorana Đinđića uz napomenu da se nakon atentata o Zoranu Đinđiću dosta pisalo i govorilo, ali je jedan fenomen iz njegovog života ipak izostao – to je politička paralela sa Josipom Brozom Titom na koju bih u donjim redovima ukazao bez ikakvih ličnih političkih ili ideoloških konotacija i pretenzija. Jednostavno, iznošenje činjeničnog stanja.

Krucijalna politička paralela između Josipa Broza Tita i dr Zorana Đinđića jeste ta da su i jedan i drugi koristili potpuno isti metod dolaska na vlast u Beogradu. Josip Broz je 1944. tražio od Londona da se bombarduje Srbija (i određivao ciljeve bombardovanja) što su Britanci i delom Amerikanci i uradili iste godine i tako pripremili teren „maršalu“ u fizičkom i moralnom smislu da uz pomoć sovjetskih tenkova i teške artiljerije sa svojim partizanima sa prostora NDH osvoji Beograd i Srbiju u oktobru iste godine.

Slično Josipu Brozu, i Zoran Đinđić je u intervjuu izraelskom listu Harec tražio da NATO nastavi sa bombardovanjem Srbije i Crne Gore 1999, tj. sa ubijanjem njenih građana i masovnim rušenjem infrastrukture.

Činjenica je da se na studijama u Nemačkoj Zoran Đinđić izjašnjavao kao „levi anarhista“ što je u suštini i Josip Broz bio za vreme revolucionarnog preotimanja vlasti u Drugom svetskom ratu. Tako je ispalo da su se ova dvojica levih anarhista našla na istom zadatku sprovođenja politike svojih mecena sa Zapada u Srbiji koju su svesno izbombardovali da bi se domogli vlasti u njoj radi sprovođenja reformi i boljeg sutra. I jedan i drugi počivaju u istom gradu izbombardovanom po njihovim željama.

I Zoran Đinđić je kao i Josip Broz pobegao iz ratnog vrtloga kada je bilo najteže, i to u ratnim uslovima. Tito je to uradio za vreme nemačkog desanta na Drvar 1944. a pobegao je u Italiju. Zoran Đinđić se sklonio u Crnu Goru za vreme NATO agresije na SRJ 1999.

Može se povući još jedna paralela između Josipa Broza Tita i dr Zorana Đinđića. Kao što đeneral Dragoljub Draža Mihailović nije uhapsio i/ili likvidirao Josipa Broza u Struganiku ili Brajićima 1941., a to je od njega čak i zahtevano od njegovih potčinjenih, ni Slobodan Milošević nije nikada niti uhapsio niti likvidirao Zorana Đinđića dok je bio na vlasti, a imao je više od deset godina vremena. Međutim, Josip Broz je uhapsio i likvidirao Dražu Mihailovića (1946.) što je i Zoran Đinđić isto uradio sa Slobodanom Miloševićem (2001.). Podsetimo se da je Zoran Đinđić uhapsio Slobodana Miloševića u toku noći i izručio Hagu i to na najsvetiji srpski praznik Vidovdan i tako pogazio svoju datu reč od 6. oktobra 2000. da to neće da uradi (koliko je meni poznato, svedoci su bili general Momčilo Perišić i dr Vojislav Koštunica). Na „kvarno“ je i „maršal“ uhapsio đenerala.

U slučaju Đinđić-Milošević se može povući i paralela sa slučajem kodža Miloš-vožd Karađorđe iz 1817. Ipak, za razliku od Velikog Miloša, Đinđić nije podigao nikakvu crkvu Pokajnicu već je, naprotiv, prekinuo sudski proces NATO agresorima na Saveznu Republiku Jugoslaviju i ubicama njenih građana iz 1999. koji je Slobodan Milošević s pravom pokrenuo. Poznato je da se veličina jedne političke ličnosti, a vlastodržaca naročito, ogleda u javnom pokajanju za svoje pogrešne korake pogotovo prema svojim najljućim protivnicima. Stoga je Miloš i zaslužio narodni epitet „Veliki“.

Na kraju, ko je bio i ostao dr Zoran Đinđić kao političar i državnik možda je najbolje prokomentarisao britanski analitičar Nil Klark i to samo dva dana nakon njegovog ubistva svojim člankom u Gardijanu pod naslovom „Beogradski kvisling“ (Neil Clark, “The Quisling of Belgrade”, The Guardian, 14. mart 2003). Josip Broz Tito je takođe bio beogradski kvisling od 1948. do kraja života i to istim sponzorima kao i Zoran Đinđić.

 

Autor Vladislav Sotirović

 

Naslovna fotografija: Wikimedia/Digital Library of Slovenia

 

Izvor Novi Standard

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u