I Dva Vidovdana Slobodana Miloševića
Uoči najstarijeg srpskog praznika – a da je najstariji trebalo bi da nas podseti i ovaj napis – još traju odjeci televizijske serije Porodica emitovane u martu i aprilu ove godine, u kojoj Vidovdan igra naročitu ulogu. Jer, ovaj praznik je označio dva bitna momenta u životu savremene Srbije i njenog predsednika Slobodana Miloševića, čijoj je porodici metaforički posvećena serija. Rečju, dva Vidovdana obeležila su ovaj put. Miloševićeva zvezda bljesnula je čuvenim govorom na Gazimestanu 28. juna 1989. godine, na 600. godišnjicu Kosovskog boja i žrtve kneza Lazara. Na srpskom nebu put ove zvezde mogao se pratiti u sledećih deset najtežih godina do Miloševićeve dramatične otmice 31. marta 2001. godine i njegove prodaje Haškom tribunalu, čime se prvi nivo političkog trilera sa poukom završava. Drugi, preokret i patos ove vidovdanske povesti, međutim, počinje u tami boga Ereba i žene mu Nikte, drevne zaštitnice noći, čija će se kćer Nemezis, boginja odmazde i kažnjavanja, pojaviti u Hagu, gde će Milošević izazvati najveću silu u istoriji sveta odlučnom odbranom sebe i srpskog naroda, pa na vrhuncu dati i svoj život, kao protagonist jedne prave tragedije.
Ali pre nego što se upustimo u ovu uzbudljivu dramaturgiju, trebalo bi da skrenemo pažnju na jednu dodatnu medijsku tvorevinu, koju je RTS upriličio tokom emitovanja ove igrane serije, kasno uveče 1. aprila 2021, na dvadesetu godišnjicu sudbonosnih događaja. Tada se, posle prikazane treće epizode serije, u studiju pojavio jedan od aktera stvarne drame – Čedomir Jovanović i iznenada progovorio jezikom svedoka. Bio je to redak, mada ne i jedinstven slučaj: ličnost iz igrane fikcije javila se kao dvojnik izvedenog narativa. Po Jovanoviću, na ulasku u helikopter koji ga je odveo u neizvesnost i smrt, Milošević treba da je upitao:
„Znate li, Srbi, da je danas Vidovdan?“
U ime Srba, Čeda treba da je odgovorio: „Pojma nemam“. Milošević je klimnuo glavom: „To se po tebi i vidi“. Ali je iz unutrašnjosti helikoptera dopro glas pilota: „Ja sam vas vozio na Gazimestan pre dvadeset godina, predsedniče“. Iznenađen, Milošević mu je pružio desnu ruku. dok ga je za levu još držao glasnik Haškog tribunala Kevin Kertis ili agent MI6 Entoni Monkton, u svakom slučaju neki britanski opskurant, kako je od početka bilo predviđeno i u knjigu sudbine zabeleženo. Tu sad počinje nova drama, koja tek čeka svoj scenario i svoju režiju.
Sećanje na grdno sudilište
U kabini vazduhoplova koji je leteo prema Tuzli i tamošnjoj bazi NATO, pilot je govorio o sunčanom, svetlom danu kada je svoju letelicu spustio na polje u blizini Prištine, na kome se okupilo najmanje milion Srba. Miloševića je iznenadni pomen Gazimestana vratio u sećanje na grdno sudilište, gde je tada otvorena nova stranica srpske povesti.
Dominantnu, mitološku komponentu ovog skupa pojačali su svi oni koji su bili tu (mnogi predstavnici srpske kulturne i javne elite), a naročito oni koji nisu došli na Kosovo: Hrvati, Slovenci, Muslimani, Makedonci, Albanci i američki ambasador Cimerman, što je imalo naročitu težinu i tek kasnije dobilo svoje puno objašnjenje. Kroz brujanje okupljene mase, šumu zastava i opšte oduševljenje pristutnih, probijao se Miloševićev glas:
„Na ovom mestu, u srcu Srbije, na Kosovu Polju, pre šest vekova, pre punih 600 godina, dogodila se jedna od najvećih bitaka onoga doba. Ovaj veliki šestogodišnji jubilej Kosovske bitke dogodio se u godini u kojoj je Srbija, posle mnogo godina, posle mnogo decenija, povratila svoj državni, nacionalni i duhovni integritet. Nije nam prema tome danas teško da odgovorimo na ono staro pitanje: sa čim ćemo pred Miloša!“.
Na to se prolomilo masovno odobravanje i oduševljen, dug aplauz, siguran dokaz da Milošević pogađa glavnu arhetipsku žicu ovog događaja, onu vidovdansku, sa direktnim pozivanjem na nacionalnog mitološkog junaka. Ne ostavlja ni najmanje sumnje u to i odmah uvodi lajtmotiv kosovske epike, izdaju, koju sam mitološki heroj označava na Kneževoj večeri.
„Ono što je izvesno, kroz sve ove vekove iza nas, jeste da nas je na Kosovu pre 600 godina zadesila nesloga… Nesloga i izdaja na Kosovu pratiće i dalje srpski narod kao zla kob kroz čitavu njegovu istoriju. I u poslednjem ratu ta nesloga i ta izdaja uvele su srpski narod i Srbiju u agoniju čije su posledice u istorijskom i moralnom smislu prevazilazile fašističku agresiju“.
Masa je iznenada zanemela. Svi su znali o čemu govori Milošević, ali mnogi nisu verovali svojim ušima. Komunista i titoista projavio je po prvi put u istoriji druge Jugoslavije istinu o građanskom ratu 1941-1945. i kasnije na tlu Srbije o Jugoslavije. Ova istina bez ostatka i zazora imala je vidovdansko dejstvo upravo zato što ju je izrekao jedan komunistički vođa i to u trenutku u kome je nadolazila nova velika nesreća, takođe posledica višedecenijske neodgovornosti srpskih komunista prema svom narodu.
„Pa i kasnije, kada je formirana socijalistička Jugoslavija, srpski vrh je u toj novoj zemlji ostao podeljen, sklon kompromisima na štetu sopstvenog naroda“, nije ostavljaljo sumnje Milošević. „Ustupke, koji su mnogi srpski rukovodioci pravili na račun svog naroda, ni istorijski, ni etički, ne bi mogao da prihvati nijedan narod na svetu… A to što su u ovim prostorima veliki narod, nije nikakav srpski greh niti sramota. To je prednost koju oni nisu koristli protiv drugih. Srbi tu prednost što su veliki nisu nikada koristili za sebe“.
Eto, na tom mestu haški tužitelji dočepali su se teze o Miloševićevoj odgovornosti za „udruženi zločinački poduhvat stvaranja Velike Srbije“, ključne optužbe koju im je docnije slavno pala u vodu, jer nije mogla da je prihvati ni haška pravda.
„Zaslugom svojih vođa i političara i njihovog vazalnog mentaliteta čak su se i zbog toga osećali krivim pred drugima, pa i pred sobom. Tako je bilo decenijama, godinama“, nastavio je Milošević. „Evo nas danas na polju Kosovu da kažemo – da više nije tako. Nesloga srpskih političara unazađivala je Srbiju, a njihova inferiornost ponižavala je Srbiju. Nema zato u Srbiji pogodnijeg mesta od Kosova Polja da se to kaže“.
Novi šok. Milošević je ovde samo ponovio ono što je iste te 1989. godine rekao srpski pesnik i politički komesar Druge proleterske brigade, Tanasije Mladenović: „Mi srpski komunisti objektivno smo izdali svoj narod“. Pa iako je govor završio odom Jugoslaviji, čiji je predsednik bio i kojoj je na kraju platio svoj danak, novi epski junak poentirao je ovako: „Kosovsko junaštvo već šest vekova inspiriše naše stvaralaštvo, hrani naš ponos, ne da nam da zaboravimo da smo jednom bili vojska velika, hrabra i ponosita, jedna od retkih koja je u gubitku ostala neporažena“.
Sada, međutim, dolazi kritični momenat. Ono što će reći na vrhuncu otvorilo je pred Miloševićem vrata pakla: „Šest vekova kasnije, danas, opet smo u bitkama i pred bitkama. One nisu oružane, mada i takve nisu isključene“ (kurziv B.Z). Ovo potonje ponovljeno je hiljadu puta i na stotinu mesta kao krunski dokaz da je Milošević bio glavni krivac za ratove devedesetih. Iako je mislio na nešto drugo, nije bez razloga ostavio i tu mogućnost, jer je, u duhu Vidovdana, predvideo neposrednu budućnost sadržanu u Tuđmanovom drskom priznanju: „Rata ne bi bilo da ga mi nismo hteli“ (25. maja 1992. na Trgu bana Jelačića, pred oduševljenim hrvatskim narodom) i izjavi njegovog ministra policije Josipa Boljkovca: „Tuđman je želeo rat po svaku cenu. Rat nije bio nužnost već namera. Po tom njegovom konceptu, Srbi su trebali nestati iz Hrvatske“ (na suđenju Branimiru Glavašu, 12. februara 2009). Ali sve je to izbrisano gumicom haške pravde, a ostala je jedna Miloševićeva polurečenica, koja decenijama odjekuje kao smrtonosni refren.
Vidovdanski fatum izdaje
Pilotovo sećanje i udaljeno brujanje Gazimestana izmešalo se sa hukom još četiri helkoptera, koja su nadomak Drine okrenula poslednji krug oko BEL 212 u kome je bio Milošević. Englezi su izmenjali zabrinute poglede. Ono što su znali oni, ali ne i Milošević, jeste da ovaj let iz kabineta „njegovog“ načelnika Generalštaba pomno prate general Nebojša Pavković i predsednik Vlade Zoran Đinđić. Pavković je sve vreme izdavao naređenja. „Nisu primali telefonske pozive, a svi koji su u to vreme pokušali da stupe s njima u kontakt, među njima i predsednik Savezne Republike Jugoslavije Vojislav Koštunica, nisu uspeli, jer su telefoni bili isključeni“, pišu Večernje novosti četiri godine kasnije.
Ono što ovde nije zabeleženo otkrila je docnije Karla del Ponte: jedino je njena veza, koju je servisirao NATO, bila sve vreme otvorena. „Svi piloti u odlasku bili su na strogom ćutanju. To znači da ih nije registrovao Centar za elektronsko izviđanje. Kada su doleteli do Drine, samo helikopter sa Miloševićem nastavio je dalje za Tuzlu. Ostali su se vratili u Beograd i, pošto je sve bilo završeno, javljali su se Centru po svojim pozivnim znacima. Tek onda, u Beogradu je počela akcija obaveštavanja, najpre rukovodstva zemlje a zatim i javnosti“, pisale su Večernje novosti.
Karla del Ponte mogla je da odahne. „Bili su to vrlo napeti trenuci jer se do poslednjeg časa, dok on stvarno nije bio u helikopteru, nije znalo da će operacija uspeti“, sećala se docnije. „Moglo se, na primer, dogoditi da odbije da uđe u helikopter. Bilo smo, dakle, u telefonskom kontaktu sa Beogradom, a tamo su bili i naši ljudi koje smo poslali da prate šta se događa. I sve je dobro prošlo. Sećam se da smo u Tribunalu slavili, otvorili smo bocu crnog vina, koje čak nije bilo ni dobro, moram priznati, i pili smo iz papirnih čaša. Bio je to, na izvestan način, trenutak olakšanja nakon velikog posla koji smo obavili“.
Tek nadomak Drine Milošević se uverio da ga predaju Hagu. Sve do tada je tinjala luda nada da će tri najodgovornija rukovodioca zemlje poštovati ne reč, nego potpisanu pismenu garanciju da neće biti isporučen Tribunalu. Sada je, međutim, sve postalo jasno: drevni vidovdanski fatum izdaje, koga je Milošević ponovo otkrio i opisao naciji na Gazimestanu, otkrivao se sada u punom bestiđu; opet na Vidovdan, u mitskom trenutku, koji nije bio slučajan. Kao što je Ferdinand sam izabrao datum svoje smrti u Sarajevu 1914, jer je hteo da ponizi Srbe, tako je iz istog razloga „gordi Albion“, oličen u dvojici pratilaca, tražio i dobio od Đinđića svoj plen baš na ovaj datum. Ni dan ranije, ni dan kasnije. Nije samo Milošević bio cilj složene operacije koju je preduzeo ceo atlantski pakt da bi ga dovukao u Hag, nego i ono što ga je uzdiglo na Gazimestanu: duh drevnog srpskog sabora na kome se obnavljao izbor nebeske pravde. Poslednji otpor Velikom bratu na tlu Evrope bez Rusije, koja će se početi da se uspravlja tek dve decenije kasnije.
II Vidovdan u kraljevskom avionu
Sva je prilika da Slobodan Milošević u avionu britanskog Kraljevskog ratnog vazduhoplovstva BAE 146 (kojim su, inače, iz Pariza u London 1997. prebačeni zemni ostaci princeze Dajane), na svom putu za haški kazamat nije razmišljao o teoriji arhetipova Karla Gustava Junga, koja objašnjava onu silu sa kojom se iz dubine kolektivno nesvesnog u stvarnost vraćaju „urođeni obrasci mišljenja, osećanja i delanja nastali kao rezultat vekovima taloženog iskustva brojnih generacija predaka“ (Jung, 1969), tj. prvobitne slike, prauzori ili pralikovi iskustva celog naroda, što i jeste naš Vidovdan. Ovaj pojam, međutim, određuje tragizam samog Miloševića, jer upravo u letećoj Haronovoj barci on počinje da shvata da zalihe iskustava, u Srba sasvim neočekivano, a silovito, izbijaju u prelomnim momentima nacionalnih opasnosti. Miloševićevo „Znate li, Srbi, da je danas Vidovdan?“, izgovoreno nekoliko sati pre poletanja za Hag, postaje tako nova istorijska, sada već i mitološka paradigma. Vidovdan je za Srbe, uostalom, oduvek bio izazov u svom izvornom značenju: strašna i kobna neizvesnost.
Dan Kosovske bitke, 15/28. juni obeležava se u Srba „od pamtiveka kao praznik herojskog pretka celog naroda, herojskog rodonačelnika“, kaže u svojoj izuzetnoj i još uvek jedinoj te vrste studiji Vidovdan i časni krst, Miodrag Popović (1977). „Kao prvobitni predak, bog zaštitnik, Vidovdan živi negde u dubini čovekovog bića, kao deo njegove podsvesti i može da neočekivano izroni u sasvim različitim istorijskim momentima. Dan boga Vida postojao je u narodu od starine, mnogo pre pisanih kosovskih izvora i deseteračkih narodnih pesama i padao oko 15/28. juna, dakle na letnji solsticijum, najduži dan u godini, za koji se vezivao Vidov paganski kult“, piše Popović.
„Vidovdan je u narodnoj svesti sačuvan kao dan junačkog ogledanja. Srpski preci oživljavali su toga dana u sebi svog herojskog prapretka. Nadahnuti njegovim primerom, oni su na taj dan i sami postojali junaci, heroji, polubogovi spremni na žrtvu preko koje će se trajno sjediniti sa prvobitnim pretkom i tako se po svom mitskom uverenju, ponovo roditi i obnoviti. Beli, jaki, sunčani Vid, koji je činio srž herojskog bića srpskog naroda, oživeo je u lepoti kosovskih pesama. Sasvim je prirodno da je, zajedno sa novom heroikom u narodu oživelo i sećanje na herojski kult Belog Vida. I oživljavanje Vidovog kulta, a ne samo približno podudaranje istorijskog datuma Kosovske bitke sa Vidovim kultnom danom, moglo je učiniti da baš Vidovdan bude ovekovečen kao dan trajnog, vanvremenog junačkog ogledanja sa mitskim zlom“ (Miodrag Popović, Vidovdan i časni krst, 1977).
Kult Svetog Vida
Svemu ovome prethodi verovanje da ime drevnog rodonačelnika Vida potiče od slovenske glagolske osnove vid (eti), pa je Vid u sukcesiji naraštaja izrastao u svevideće božanstvo koje može da vidi prošlost, sadašnjost i budućnost. Otud njegovo predstavljanje sa više glava okrenutih napred, nazad i bočno (božanska polikefalija vedske indoevropske starine i indijske predstave Višnua, Šive i drugih bogova sa više glava), kakav je slučaj sa arkonskim Svetovidom i Triglavom na ogromnom prostoru slovenske prapostojbine – od Severnog mora do iza Karpata na jugu, uključujući i onog Trojana, koga Vuk Karadžić pronalazi i opisuje na planini Cer, u Podrinju, u Srpskom rječniku (1851, 750).
Glavni obred posvećen Vidu je stoga u vezi sa predviđanjem, sposobnošću viđenja i opisivanja zbivanja koja će se tek dogoditi. Vidovdan starih Srba najčešće je bio povezan sa proricanjem plodnosti, napretka ili ratne sreće, kao što je to bilo u njihovoj prapostojbini, a sposobnost prizivanja neposredne budućnosti bila je osobina mitskog rodonačelnika, kao što je slučaj u „Kneževoj večeri“ i uopšte u kosovskoj baštini. (Ova drevna osobina kao da nije mimiošla ni Slobodana Miloševića. Tri dana pred 5. oktobar 2000. održao je Srbima svoj poslednji govor u kome im je predskazao neposrednu budućnost. Stvar je u tome što se ovaj opis docnije ispostavio najvećim delom tačnim, štaviše i gorim u stvarnosti nego kako je izgledao njegov proročki narativ!)
Nema sumnje da je kult Svetog Vida (Svetovida), glavnog paganskog božanstva koga su Srbi doneli na Balkan najkasnije u 6. veku iz svoje prapostojbine, neprekidno živeo u narodu „kao dan herojske žrtve“ i da je, supstituisan drugim imenima, živeo u kolektivnoj svesti srpskog naroda sve do 20. veka kao trag glavnog božanstva svih starih Srba, onih u severnoj postojbini i onih na Balkanu. Svetovidovo svetilište na Vitovu (Vidovu), u baltičkoj Arkoni, razorio je danski kralj Valdemar (ime mu beše slovensko po dedi Vladimiru Monomahu, kijevskom velikom knezu, čija je kćer Inga pošla za danskog princa Svena – i samog zavetnika Svetovidovog kulta!) 15/28. juna 1168. godine, na ostrvu Rujan (nem. Rügen), nedaleko od luke Šašinci (Sassnitz) i drevnog srpskog svetilišta Korenice (Karenz).
Taj događaj detaljno opisuje danski srednjevekovni hroničar Sakso Gramatik (oko 1150 – oko 1220) u svom delu Gesta Danorum, čiji je delimični prevod na savremeni srpski, sa dragocenim komentarima, dao tek Beograđanin Rastko Kostić (Kostić, Pad Arkone i sumrak slovenskog paganzma, 2009). Sakso opisuje četvoroglavog Svetovida, kao i njegovu slavu, kada je vrhovni sveštenik glavnog srpskog kulta iznosio okruglu česnicu visine čoveka u običaju koji se i danas izvodi u Srba („Vidite li me“, viče sveštenik sakriven iza slavskog kolača. „Vidimo malo, a iduće godine nimalo“, odgovara narod). Otud u Srba obred milanja („Vidiš li me“ – „Ne viđu“ u selu Grmljanima kod Trebinja ili u Staroj Srbiji, gde domaćin, sakriven iza česnice, viče ukućanima: „Dabogda ne videli me od velikih klasova“).
Ovaj ritual obavljao se po završetku žetve, kada se iznosila česnica i izvodilo milanje koje opisuje i Vuk u svom Rječniku (356). „Iz svega toga jasno se vidi da je česnica prvobitno predstavljala hleb iz novog žita i da se u običaju milanja pojavljuje u istoj ulozi i u istom značenju kao hleb u Svetovidovom kultu kod Baltičkih Slovena“ (Kulišić, Milati se, Srpski mitološki rečnik, 1998). U krstaškom pohodu, kralj Valdemar i njegov biskup Absalom razorili su Svetovidov hram i kult 15/28. juna, na dan letnjeg solsticijuma, koji je odabran namerno sa ciljem simboličnog uništenja srpske zajednice i njene stare vere, jer „utemeljenje danske države počiva na slomu paganske slovenske religije“ (Kostić, 2009).
Ali najmanje pet vekova pre nego što se to dogodilo, Srbi su na Balkan preneli Svetovidov kult i održali ga i posle primanja hrišćanstva. Vidovdanske hramove (sve osim Triglava u paganskoj Dalmaciji) rušio je oko 1000. godine romejski car Vasilije Drugi Bugaroubica širom južnoslovenskog areala ili ih pretvarao u hrišćanske o čemu i danas svedoče brojni toponimi i predanja. Vremenom, stopio se kult srpskog vrhovnog boga sa kultom Svetog Save, kako pokazuje najznačajniji istraživač stare srpske religije Veselin Čajkanović u svom kapitalnom delu O vrhovnom bogu u staroj srpskoj religiji (1941) te na istom mestu pokazao da je drevni srpski vrhovni bog bio identičan sa arkonskim Svetovidom. „Ime je opšteslovensko, ali je ono možda i starije“, veli Čajkanović, na šta upućuje činjenica da su njegovi glavni atributi beli konj (Vid) i vuk (Dabog, docnije Sveti Sava u interpretatio christiana). „Najvažnije funkcije, međutim, jesu naravno one koje Dabog vrši kao najveći nacionalni bog. Kao takav, on je rodonačelnik celoga naroda“. Sve se to dalje može čitati u svetlu kapitalnog zaključka najznačajnijeg proučavaoca stare slovenske religije Borisa Ribjakova, koji nalazi da je vrhovni bog svih Slovena bio Rod, identičan sa baltičkim Svetovidom (Ribakov, Paganstvo starih Slovena, 1981), tj. starosrpskim Vidom (Čajkanović, nav. delo).
Po nizu funkcija i atributa u slovenskoj, germanskoj, tračkoj i grčko-rimskoj religiji ovaj vrhovni bog je još stariji i potiče iz indoevropske baštine. Taj deus deorum „stajao je na vrhu slovenskog panteona“, zaključuje Čajkanović. Stoga nije čudo što je dan Kosovske bitke, najveće istorijske traume u srpskoj istoriji, poistovećen sa kultom nacionalnog opstanka. Svetli, beli Vid više od jednog milenijuma štiti i podiže srpski narod. Vidovdan bio krsno ime kneza Lazara, a „Kneževa večera“ zavetna svečanost uoči bitke 15/28. juna, na kojoj se zastupnik mitskog rodonačelnika i zajedničkog pretka, Miloš Obilić, obavezao na podvig i žrtvu. „Tako se ispoljila privrženost najvećem bogu beskrajnog niza predaka, koja je omogućila pokolenjima potomaka da budu u prisnom dodiru sa svojim prošlim naraštajima do najdaljega pretka, da se osećaju kao nerazdvojni delovi ogromne i moćne zajednice pomrlih i živih sunarodnika“ (Vojislav Đurić, 1991). Sada nam je i Jungov arhetip mnogo jasniji i bliži: Vidovdan kao mitska praslika – arhetip živi i dalje u kolektivnom iskustvu Srba i izuzetnom snagom stupa u stvarnost u časovima velikih nacionalnih kriza.
Aristotelska matrica
Vidovdan je postao državni praznik i „crveno slovo“ u pravoslavnom kalendaru, a u Balkanskim ratovima doživeo nacionalni apogej. Tako sa Principovim pucnjima u Sarajevu, golgotom i trijumfom Srbije u Svetskom ratu 1914-1918. postaje i Dan nacionalne slave, večiti znamen u nacionalnom panteonu. Vajar Ivan Meštrović zamislio je grandiozni Vidovdanski hram (za koji je 1911. godine dobio zlatnu medalju na svetskoj izložbi u Rimu) kao „svetilište jugoslovenske religije“, nikada ostvareno, između ostalog i zahvaljujući Aleksandru od Jugoslavije (koji je imao drugačije, avalske ideje sa Meštrovićem) i docnije Moši Pijade, koji ga je, kao školovan slikar, proganjao i zatirao.
Već smo opisali kako je Vidovdan neočekivano oživeo u danima Informbiroa 1948, kada su zemlja i ljudi ponovo strepeli od masivnog napada protivnika, već nakostrešenog iza gvozdene zavese. Neka vrsta katarze, koja je potom zadesila udarnike novog, Titovog kulta, sasvim neočekivano, pogodila je Milovana Đilasa i okrenula ga protiv novog mitskog zla, u duhu glavne etičke paradigme srpskog naroda, što je, nedugo zatim, ušlo u etiologiju jedne lične i kolektivne tragedije (Đilasov Vidovdan, Pečat br. 621, 18. juni 2020).
Nije nikakvo čudo što se sve ovo preseca sa noći drugog Miloševićevog Vidovana, pre sletanja u Hag, 28. juna 2000. u afektivnom doživljaju najvišeg reda, u kome mitski zaštitnik srpskog naroda vaskrsava duh Gazmestana i Kosovskog zaveta. Mi ne znamo da li je baš tada došlo do velikog preokreta u duši zrelog državnika i čoveka Slobodana Miloševića, ali od ovog trenutka slutimo u njegovom mišljenju i delanju sasvim novu snagu, novu odlučnost za ogledanje sa mitskim zlom, koju su ovde opisivali poznavaoci srpske starine. Dole, u Hagu, čekala ga je najveća sila sveta oličena u gruboj i arogantnoj Nemezis, mračnoj hipostazi odmazde, veoma nalik čumi ili karakondžuli, dvama utvarama iz srpskog folklornog horora. Zatim je ceo svet mogao da gleda ponovno rađanje tragičkog ritma radnje, gde se u svakoj pojedinoj deonici prožimala laž sa istinom. Bio je to dvoboj, arhajski agon, suština jedne izvorne tragedije. Bila je to, ako hoćete, aristotelska matrica za neki novi televizijski triler sa skrivenom porukom, u svakom slučaju zanimljivijom nego ona koju nam je 2021. ponudila TV serija Porodica. Sada se vraćamo toj konstanti, koju je velika Isidora Sekulić sažela ovako:
„Nauči svog sina jedinca da je Vidovdan isto što i krsna slava ili rođendan – i to je dosta“.
III Vidovdan kao ptica Feniks
Od onog Vidovdana kad je pao šaka engleskim agentima do same svoje smrti, Slobodan Milošević nije mogao da se iščupa iz britanskog zatočeništva niti izmakne njihovom nadzoru. Njegovu sudbinu shvatili su kao svoj isključivi plen i nisu propuštali da to svima stave na znanje. Ponovilo se to u svakom slučaju do koga im je bilo naročito stalo (kao što je i danas sa Radovanom Karadžićem, koga ne puštaju iz svog ropstva i juridičke nadležnosti, direktno mu ugrožavajući bezbednost, čak i šanse da preživi). To kad uhvati ne pušta. Takvu kolonijalnu politiku vežbali su poslednjih pet stoleća i bez obzira što im se imperija u kojoj Sunce nikad ne zalazi istopila ili davno otišla na doboš. Kraljevski avion sa Miloševićem nije odleteo pravo u Hag, nego se još iste noći spustio u NATO bazu u Ajndhovenu, na legendarni aerodrom 322. eskadrile RAF-a, sa koga su devedesetih poletale ratne ptice za Srebrenicu, a 1999. zloglasni avioni-ubice za Srbiju. Tu su dvojica agenata iz beogradske filijale MI6 Miloševića predali kolegama iz Haga.
Od tog trenutka bio je pod isključivom nadležnošću dvoje tužilaca Međunarodnog tribunala za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji, od kojih je notorni Džefri Najs, takođe negdašnji član balkanskog tima MI6, bio glavni zastupnik tužbe. Procesnim većem protiv Miloševića rukovodio je engleski sudija Ričard Mej, poznatiji u krugovima Laburističke partije nego u sudstvu Njenog veličanstva. I Mej i Najs nagrađeni su plemićkim titulama, a obijica su dobili zvanje kraljičinog pravnika. Queen’s Counsel te tuži, Queen’s Counsel ti sudi. Rule Britannia!
Suočavanje sa etikom Vidovdana
Njima i iskučivo njima poverio je Veliki brat glavni posao zbog koga je haški tribunal i osnovan. „Shvatili smo da je glavni razlog formiranja suda u Hagu bio – Slobodan Milošević, predsednik države“, piše advokat Toma Fila, koji je još za vreme manjih suđenja razumeo „da je sve priprema za završnu scenu, a to je hapšenje Miloševića. Svi drugi procesi bili su samo garnirung na „haškom meniju“, a „glavno jelo“ bio je on, lično… Drugačijim rečima, isti utisak potvrđuje i prvorazredni pisani izvor Ričarda Holbruka, obelodanjen tek nedavno: „Naš stvarni cilj, zvanično ili nezvanično, mora biti promena na čelu Jugoslavije. Instinkt mi govori da je Milošević gotov, ali se ne može predvideti kako i kad… Naš najvažniji cilj treba da bude podsticanje promene režima.. Ja pretpostavljam da Milošević neće preživeti ove događaje i da će, ovako ili onako, ne samo pasti nego i umreti kao posledica toga“.
Upravo tako se i dogodilo. Ove reči napisao je Holbruk Beloj kući još u toku rata, 20. aprila 1999, dve godine pre nego što je suđenje Miloševiću u Hagu počelo, a gotovo punih sedam godina pre nego što je srpski predsednik pronađen mrtav u ćeliji Tribunala, 11. marta 2006. Sve je, rečju, bio smrtonosni projekat SAD, razlog što je vođen svetski rat protiv jedne male zemlje, koja se usudila da se ne suprotstavi – nego samo ne saglasi sa Imperijom. To je Milošević shvatio tek posle Dejtona, gde mu je državni sekretar Kristofer, bez okolišanja i suvišne diplomatije, sručio u lice: „Vi izgleda još uvek niste shvatili. Nema posebnih uslova koje ćemo vam zadati a vi ispuniti, potrebno je da uvek, na svakom mestu i svakim povodom uradite ono što se od vas očekuje“ (Momir Bulatović, 2020). Po značaju, smislu i tonu ovaj zahtev se nije razlikovao od onog koji je knezu Lazaru isporučio Amurat Prvi Orhanović 1389. ili onog, koji je preneraženom dr Lazi Pačuu 1914. postavio baron Gizl fon Gizlingen. Sve je to bio jedan te isti ultimatum: pretnja uništenjem i istrebljenjem celog srpskog naroda.
Milošević se pojavio u haškoj sudnici i izjavio da takav sud ne priznaje. Time započinje epska borba za istinu i kosmičku pravdu, koja više nema veze sa praktičnom politikom nego stremi vrhunskoj etičkoj vertikali. Ta borba je započela prelomom u duši prve noći zarobljeništva u kraljevskom avionu suočavanjem sa etikom Vidovdana, koju je jedan od najvećih naših umova, pisac Istorije helenske etike, Miloš Đurić, opisao ovako:
„Kad je čovek potpuno preživeo sve što mu je dano da vidi i čuje, sazna i oseti, kad je do najširih i poslednjih granica mogućnosti razvio svoje snage i sposobnosti svoga životnog totaliteta, odelotvorio svoju vlastitu slobodnu volju, onda je časno ime zaslužio. Onda je sebi osigurao mesto u nebeskom, u duhovno-istorijskom životu svoje nacije a preko nacije i u duhovno-istorijskom smislu čovečanstva“. Po svemu što je u Hagu učinio, Slobodan Milošević odgovorio je na ovaj zahtev iz Đurićeve Vidovdanske etike, objavljene iste one 1914. godine kada je i započela epopeja naše nacionalne slave i golgote. O porukama haške sudanije, gde je branio i sasvim odbranio istinu o Srbiji kao časnom članu porodice evropskih naroda i nevinoj žrtvi tog istog Zapada, štampaće se tomovi naučne i istorijske građe različitih i ukrštenih izvora, što višestruko prevazilazi prostor koji nam je ovde na raspolaganju. Ali smisao Miloševićeve pobede nad Hagom saopštila su loud and proud dvojica nosilaca Nobelove nagrade za književnost, Harold Pinter i Peter Handke, koji još za trajanja haške sramote, objavljuju na sav glas:
„Već više od dve godine, Slobodanu Miloševiću sudi Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju, ustanova Saveta bezbednosti UN sumnjive legalnosti, sa 66 tačaka optužnice za ratne zločine, zločine protiv čovečnosti i genocid. Više od 500.000 stranica dokumenata i 5.000 video-kaseta uvedeni su kao dokazni materijal od strane tužilaštva. Bilo je više od 300 dana suđenja. Svedočilo je više od 300 svedoka. Stenogram dosadašnjeg suđenja ima blizu 33.000 stranica. Ipak, uz sve to vreme i napore, tužilaštvo nije uspelo da prikaže bilo kakav značajan ili ubedljiv dokaz bilo kakvog krivičnog dela ili namere predsednika Miloševića (kurziv B.Z). Naprotiv, pokazalo se da su neki svedoci tužilaštva bili prinuđeni da lažu pod zakletvom, dok su drugi to činili dobrovoljno. Bivšem komandantu NATO Vesliju Klarku je dozvoljeno, kršenjem principa javnog suđenja, da svedoči bez prisustva javnosti, dok je Vašingtonu omogućeno da zahteva uklanjanje iz zapisnika bilo kojeg dela njegovog svedočenja, ako proceni da bi taj deo mogao štetiti interesima SAD.
Proces protiv Slobodana Miloševića, kao što veliki i sve veći broj svetskih pravnika javno tvrdi, ne poštuje ni principe, pa čak ni privid pravosuđa. Prema rečima Remzija Klarka, ranijeg državnog tužioca SAD, „ovaj spektakl velike navale bezbrojnog tima tužilaštva sa ogromnim resursima (najmanje jedna milijarda dolara! B.Z), usmerene protiv čoveka koji se sam brani, lišenog svake efektivne pomoći, jer su njegove pristalice svuda izložene napadima, a on gubi zdravlje od neprekidnog napora – to je potpuno odsustvo fer-pleja, to je kriminalni progon“. Tako se od optuženog Milošević preobratio u optužitelja svetskog siledžije broj 1, a haški proces u svetsko, javno sudilište sili i nepravdi, o čijoj zločinačkoj prirodi nobelovci Pinter i Handke, sa još desetinom svetskih javnih ličnosti, nemaju nikakvih iluzija: „Siledžija iz komšiluka odlučio je da je ceo svet njegovo dvorište. Implikacije ove vapijuće upotrebe ‘politike sile’ idu mnogo dalje od nepravednog suđenja Slobodanu Miloševiću: ‘novi svetski poredak’ koji se sada primenjuje je nehuman i nepodnošljiv. Šta se može učiniti da se promeni ovo okrutno i kriminalno stanje stvari?“
Filozofija feniks-ptice
I promene su se dogodile. Danas svet izgleda sasvim drugačije od onog unilateralnog i predatorskog, koji je ugrožavao opstanak cele ljudske vrste u prvoj deceniji 21. veka. Mnogi još nisu svesni da je svojom vidovdanskom žrtvom Milošević promenio svet i projavio novu eru. Probudio je nadu da će jednom neko stati nogom za vrat kapitolskom tirjanstvu. Kao da je sve vreme slušao Njegoša, činio je što biti ne može. Približio se tragičkom junaku kosovske misli. Prvi je to shvatio Vladimir Putin i u Minhenu 2007. istupio sa „govorom koji je promenio svet“. Od tada se sa „velike šahovske table“ neopozivo povlači siledžija iz komšluka i sve sigurnije pojavljuje izvesna etička alternativa. Iako smo još daleko od pravde u svetskim odnosima, iako aždaha još besno mlati svojim repom i svima kezi svoje staračko zubalo, mi smo već na dručačijem putu, na putu Vidovdana, koji je postao globalna činjenica.
Šta se, u stvari, dogodilo? Sveti Nikolaj Žički govorio je: „Kad opšti i narodni interes stavimo ispred ličnog i sebičnog, mi smo se privoleli carstvu nebesnom, carstvu večnih vrednosti. Kad naš celokupni društveni i državni, kulturni i politički život prožme ideja o nadmoćnosti nebeskog prema zemaljskom, mi smo ispunili knežev amanet“. Ne vera i religija, nego snaga volje i epifanija sveoppšte pravde vodili su Slobodana Miloševića u haški podvig, bez obzira na njegova lična ili verska uverenja (nije bez značaja, međutim, da je tek u haškom zatvoru počeo da slavi slavu, koju, srećom, nije zaboravio). Nije li to povratak kneževom amanetu, onako kako ga je shvatio Milošević još na Gazimestanu 1989? Nije li njegova žrtva ostala da živi onako kako joj je slavoslovio pokojni mitropolit Amfilohije:
„Njemu su sudili oni kojima je trebalo da se sudi. Nisu mu presudili, nevin se preselio u Carstvo nebesko. Božiji sud na kraju sve rešava. U imenu Božijem je i sud i pravda. Vreme sve glasnije pokazuje i tek će pokazati da se iskreno borio za srpski narod. Njegovo ime će u knjizi večnih biti upisano neizbrisivim slovima“. Položio je svoj život za pravdu svog naroda, baš onako kako je naučavao ava Justin: „Svaki pravi sin roda našeg davao je ono što je najdragocenije na zemlji, radi onoga što je najdragocenije na nebu – radi pravde. Živeti radi večnih vrednosti nebeskog Carstva i umirati za njih jeste suština naše lazarevske, naše kosovske, naše narodne vere“ (Justin Popović, Vidovdanska beseda, 1939. godine).
U krajnjoj liniji, drže se kosovske, narodne vere u ogledanje sa večitim zlom i Miloševćevi politički supostati, kakav je bio Dobrica Ćosić, čiju sumarnu ocenu vredi na kraju navesti upravo zato što nam, bez trunke milosti i naklonosti, vraća u sećanje celo Miloševićevo nasleđe:
„Političar koji je, posle Pašića, poneo najteže političko breme u 20. veku i slomio se pod njim. Državnik bez ijednog saveznika. Najpopularniji i najomraženiji političar Srbije. Jeste ubijen u Haškom sudu. Nisu namerno hteli da ga leče. Herojski, inteligentno, antologijski je branio Srbiju i srpsku istinu i pravdu pred kriminalnim Haškim sudom. Možda se tom odbranom i antiamerikanizmom rehabilitiovao pred svojim savremenicima i istorijom…
Milošević do Haga – samovoljan i kratkovid državnik, odgovoran za mnoge poraze, a pre svega u sporosti demokratizovanja zemlje i napuštanja titoizma; u Hagu – nacionalni heroj u odbrani istine o srpskom narodu. Zadivljujućim pamćenjem događaja i ljudi branio je istinu, nikog nije optuživao da bi smanjio svoju odgovornost. On je moralno srušio haški sud. Ogromna, protivrečna, tragična figura srpske propasti. Njegovoj slavi petogodišnje odbrane od kriminalne haške optužnice – nije ravna nijedna sudska slava u odbrani pravde i istine u Evropi. Ja sam mu, kao predsedniku Srbije i Jugoslavije bio politički protivnik, a poštovalac njega kao haškog optuženika“ (Dobrica Ćosić, 2015).
Kako bilo, tako je u srpskoj istoriji početkom 21. stoleća ponovo zaživeo vidovdanski rodonačelnik, ona ptica Feniks iz vanvremene promisli tvorca Vidovdanske etike, starog, dobrog čika-Miše Đurića, koji je i danas naša spona sa Homerom i Hegelom:
„Filozofija Kosova – to je filozofija feniks-ptice, filozofija Golgote, podignuta od opšte vrednosti do narodne specifične, filozofija visoko kulturna, etika vedra, nesebična, punoletna; isto toliko nacionalna koliko čovečanska, može biti vrlina i u dizanju linije sveživota, vrlina u stilizovanju svetske, ekumenske duše, snaga u ekonomiji duhovanja svega kulturnog sveta“. (Đurić, 1914).
Božidar Zečević je srpski filmolog, istoričar filma, dramaturg i reditelj, profesor analize filma, član Evropske filmske akademije (Berlin), filmski kritičar Večernjih novosti i stalni saradnik nedeljnika Pečat
Naslovna fotografija: Radomir Jovanović/Novi Standard
Tekst je u tri nastavka objaven u listu Pečat juna 2021. godine
BONUS VIDEO:
