Zdravko Krivokapić je prerano potrošen

Ni ekspresnijeg uspona i porasta očekivanja, ni bržeg pada i protraćenog poverenja. Kabinet Zdravka Krivokapića je nakon slučaja Srebrenica prerano „potrošen“

Da je ispunjen samo deo obećanja iz referendumske kampanje 2006. godine, Crna Gora bi danas bila članica EU, „balkanska Švajcarska“ ili u nekom sličnom statusu kako je to tada već predstavljano. Među najfrekventnijim „racionalnim argumentima“ koji su bili u opticaju pojavljivao se onaj o bržem putu u svetlu budućnost, jer se to sa Srbijom, zaglavljenom u prošlosti, opterećenom kosovskim pitanjem – ne može postići. Podgorica je za budućnost, Beograd za prošlost.

Gde je Crna Gora danas, svega deceniju i po kasnije!?

Odgovor na pitanje može se sagledati i kroz ilustrativni primer onog rektora koji je menjao nadgrobnu ploču svog pradede, a da bi obrisao epitaf kojim se podseća kako je Staniša Nikolić srpski junak iz Balkanskih ratova. Zarad konstruisanja novog identiteta, pribegava se falsifikovanju činjenica, nebuloznim interpretacijama istorijskih događaja, odricanju od kulturnog nasleđa i vekovima građene tradicije. Ovakav proces nužno vodi ka povratku u prošlost i uzrokuje širu društvenu destabilizaciju. U tom kontekstu treba sagledavati i poslednja dešavanja, smenu ministra Leposavića i usvajanje skupštinske rezolucije o „genocidu“.

Zašto Crna Gora nije „balkanska Švajcarska“?

Stvar je jednostavna: ništa nije rađeno zbog evroperspektive ili stvaranja „balkanske Švajcarske“, već zbog dugoročne prekompozicije postjugoslovenskog areala. U toj jednačini Srbija jeste najvažnija. Sličnih pokušaja bilo je i ranije, samo je aktuelni najdalje odmakao. Takođe, pitanja identitetskog karaktera isticana su i pre kada su razmatrane srpsko-crnogorske relacije, samo to nikada nije učinjeno na ovakav način, osim od, na primer, Sekule Drljevića i Štedimlije. A kada je već o njima reč, i tu se radilo više o „spoljnoj zloupotrebi“ nesrećno uvezanih teza, nego o „autohtonom procesu“ koji je mogao doneti neki epohalni rezultat.

Herman Nojbaher je zapisao: „Drljević je lopov. S prva plaćen od Italijana i napušten, onda je dobačen ustašama i danas još plaćen od Hrvata.“ A dr Savo Bašović, najpre saradnik Drljevića, a kasnije blizak novoj narodnooslobodilačkoj vlasti, opisuje Štedimliju: „Postao je veći katolik od pape i veći ustaša od Pavelića. Jedino se u društvu ustaša osjećao kao da je kod svoje kuće, a društvo Crnogoraca je izbjegavao.“

Zaključavanje u prošlosti

Geopolitička utakmica u kojoj (in)direktno sudelujemo, ne igra se samo u Crnoj Gori. Zapravo, na ovom balkanskom terenu Crna Gora tu nije ni šesnaesterac. Više dođe kao sredina terena, onaj krug unutar kog se izvodi početni udarac. Mada se pojedinim „crnogorskim igračima“ njihova uloga čini značajnijom, mada im se čini da nešto slično ranije nije viđeno.

Internacionalizacijom jugoslovenskog pitanja i potonjim intervencijama političkog Zapada oposlena je prostorna fragmentacija, kreirani su sistemi kojima je relativno lako spolja upravljati. Ali, to ipak ne znači da je sve rešeno kako bejaše zamišljeno. Čak naprotiv, pod teretom istorijskih zaokreta i promenom odnosa snaga u međunarodnoj areni, nikada do kraja izgrađena balkanska konstrukcija počela se deformisati.

Takozvane crnogorske komite tokom protesta ispred Skupštine Crne Gore, Podgorica, 28. decembar 2020. (Foto: Snimak ekrana/Jutjub/24 Vesti)

Ni ovo nije prvi put u istoriji da se nešto tako odigrava. Prvi problem za atlantističku geopolitiku ostaje kosovski, nerešeni status postao je i izvor velikih frustracija. Na drugom mestu nalazi se reforma u BiH ka unitarizaciji, bez dejtonskih entiteta. Očekujući novi krug koordiniranih pritisaka oko oba problema, u vidokrugu Beograda ostalo je jedno, ključno i najvažnije usmerenje vezano za Crnu Goru: da se stanje ne pogoršava. Da više niko na toj „sredini terena“ ne pravi grube faulove, kako je to nekoliko puta činio Milo Đukanović.

Izjava koje doprinose pogoršavanju jeste bilo (toga, uostalom, nikada nije ni manjkalo), ali kada se pogledaju neki srednjoročni planovi, državne strategije i zaduživanja za konkretne projekte, o Crnoj Gori se više razmišlja povodom institucionalnog, infrastrukturnog i energetskog povezivanja, traži se način za širenje saradnje na razna polja, od obostrane koristi. Uz ispunjavanje dve elementarne obaveze crnogorske vlasti: potpisivanje Temeljnog ugovora sa SPC i organizovanje popisa u fer uslovima. Stvaranje drugačijeg ambijenta kroz saradnju i zajedničke inicijative, paralelno sa poštovanjem obaveza relaksiralo bi napetosti i unutar Crne Gore.

Međutim, ispostavlja se da to ne može. Jer, Crna Gora sa politikom ovakvog sadržaja podržana je spolja iz sasvim suprotnih motiva. Nužno je da društvo ostane „zaključano u prošlosti“, da se održava permanentna nestabilnost, na ivici eskalacije. Potrebno je da se brišu epitafi, poželjno je, u nedostatku drugih materijala, citirati Drljevića i Štedimliju.

Cilj opravdava sredstva. Faktor vreme više nije deo rešenja za atlantističku geopolitiku, koristi se ono što je na raspolaganju. Srebrenica, recimo. Pa se onda zbog toga tvitovima iz američke ambasade naređuje premijeru da smeni ministra, iako u ministrovoj izjavi ničeg spornog nije bilo, i donosi rezolucija, iz čijeg teksta je jasno kako se radi o ko zna kojoj verziji, pošto su u nekoliko iteracija morali biti ubacivani zahtevi sa raznih strana da bi se za usvajanje skrpila većina.

Izbori nisu opcija

Naposletku, jedino logično što je ovakav razvoj situacije mogao proizvesti jeste gubitak kredibiliteta Vlade. Ni ekspresnijeg uspona i porasta očekivanja, ni bržeg pada i protraćenog poverenja. Kabinet Zdravka Krivokapića je prerano „potrošen“.

Pošto izbori nisu opcija ni za najveći deo vlasti, ni za opoziciju, a pogotovo ne za ove „velike igrače“ koji usmeravaju procese, vladajuća većina može trajati. Samo, otvoreno je koliko ta većina može učiniti po bilo kom urgentnom pitanju.

Otvoreno je i kako će se ova agonija odraziti na situaciju u zemlji. Orijentisane samo i isključivo na svoje rezultate, a dva koja žele postići u vremenu pred nama su na Kosovu i u BiH, zapadne strukture instrumentalizuju Crnu Goru, uopšte ne vodeći obzira šta to može prouzrokovati na unutrašnjem planu. Istovremeno, unutar crnogorske elite se uočavaju zabrinjavajući trendovi ili neprepoznavanja ovog procesa ili ogromnog kukavičluka, zbog čega se i procenjuje da je oportunije ćutati. Otrežnjenje će, kada do njega dođe, biti teško i mučno. Samo za to teško i mučno neka niko u Podgorici ne traži krivca u Beogradu.

Premijer Crne Gore Zdravko Krivokapić i predsednik Skupštine Crne Gore Aleksa Bečić tokom obeležavanja Dana nezavisnosti, Podgorica, 20. maj 2021. (Foto: Snimak ekrana/Jutjub/Vlada Crne Gore)

Uostalom, Beograd ih je sve iz Crne Gore već primio raširenih ruku. Uključujući i one koji najgrđe pričaju o Srbima. Nije poznato da je iko od takvih završio u Zagrebu, Sarajevu ili Prištini. Eno ih na Dorćolu i Vračaru. Dok Crnu Goru kolektivno vraćaju u prošlost, za njih pojedinačno – izgleda je samo u Srbiji budućnost.

 

Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Jutjub/Nova S

 

Izvor Sputnjik

 

BONUS VIDEO:

Politika
Pratite nas na YouTube-u