Ostoja Vojinović: „Rusija na Balkanu: Pogled u budućnost“

U nedelji za nama Beograd je bio mesto održavanja konferencije „Rusija na Balkanu: Pogled u budućnost“, za koju bi se moglo reći da se prilično razlikovala od sličnih događaja održanih u poslednje vreme. Ovu konferenciju organizovali su Međunarodni diskusioni klub „Valdaj“, prestižni internacionalni forum koji se od 2004. godine održava pod pokroviteljstvom ruskog predsednika Vladimira Putina i predstavništvo Rossotrudničestva u Srbiji – Ruski dom u Beogradu, koji je ujedno bio i domaćin održavanja konferencije 24. juna. Ovo je inače prvi put da se zasedanje kluba „Valdaj“ održava izvan granica Ruske Federacije.

Jevgenij Primakov, rukovodilac Rossotrudničestva, ruske Federalne agencije za poslove ZND, sunarodnike u inostranstvu i međunarodnu humanitarnu saradnju, dao je najveći doprinos organizaciji ove rusko-srpske konferencije. Unuk bivšeg ruskog premijera Jevgenija Primakova aktivno je i učestvovao u diskusijama, a pored njega u radu konferencije učešće su uzeli i ključni srpski političari: predsednik Narodne skupštine Srbije Ivica Dačić, ministri spoljnih i unutrašnjih poslova Nikola Selaković i Aleksandar Vulin, kao i kopredsednik Međuvladinog srpsko-ruskog komiteta za trgovinu, ekonomsku i naučno-tehničku saradnju, ministar Nenad Popović.

Ocene učesnika

Izjave visokih predstavnika srpske političke scene predstavljale su svakako najzanimljiviji deo konferencije, i njihove izgovorene reči nisu mogle a da ne naiđu na dopadanje ruskoj strani. Ivica Dačić, prisećajući se kako je kao student dolazio u Ruski dom po knjige, primetio je da su trenutno rusko-srpski odnosi na najboljem nivou koji zna ova generacija Srba, a „Srbija ni minut nije razmišljala kada je odbila da uvede antiruske sankcije, uprkos spoljnom pritisku, i to neće ni u budućnosti učiniti“.

O neprihvatljivosti uvođenja sankcija protiv Rusije (što Brisel direktno zahteva od Beograda) govorio je i srpski ministar spoljnih poslova Nikola Selaković, koji je prošle jeseni na toj dužnosti zamenio Ivicu Dačića. On je podvukao da „Srbija svoju budućnost vidi u Evropskoj uniji, ali cena toga ne sme biti zaustavljanje, već naprotiv jačanje saradnje sa našim tradicionalnim prijateljima, pre svega sa Ruskom Federacijom“. „Naša zemlja je spremna da sarađuje sa svim partnerima, bez obzira u kom delu sveta se nalaze. Ali Srbiji niko neće birati prijatelje, kao što ne biramo oca i majku, otadžbinu i praznike koje ćemo slaviti. Dobro znamo ko su nam prijatelji“.

Šef srpske diplomatije podsetio je na zajedničku istoriju Srbije i Rusije u Prvom i Drugom svetskom ratu, istakavši da je „naša dužnost da nastavimo da se borimo protiv pokušaja prekrajanja istorije i novog tumačenja fašizma“. Govoreći o Hramu Svetog Save, ministar spoljnih poslova Srbije rekao je da je „pomoć Rusije u ukrašavanju hrama više nego ogromna, i da će taj simbol našeg prijateljstva stajati vekovima“.

Srpski ministar unutrašnjih poslova Aleksandar Vulin je u svom obraćanju podsetio na proleće 1999. godine, kada je NATO bombardovao Jugoslaviju 78 dana. „Sve što se čini protiv nas na kraju je namenjeno Rusiji. NATO agresija na Srbiju 1999. godine bila je početak napada na Rusiju i Rusija je to shvatila“, rekao je Vulin, ističući da Srbija nikada neće ući u NATO i da će ostati vojno neutralna. Šef srpskog MUP-a naglasio je da se nikada nije suočio sa pritiskom Moskve. „Nikada nam nije rečeno: učinite to i to, inače ćete osetiti snagu Rusije“.

Svakako, pored svih uverenja da Beograd nikada neće uvesti sankcije Moskvi i da se nikada neće pridružiti NATO-u, srpski zvaničnici su nešto i prećutali. Činjenica je da već duži niz godina ostaje nerešeno pitanje dodeljivanja diplomatskog imuniteta zaposlenima u Srpsko-ruskom humanitarnom centru u Nišu, koji je stvoren 2012. godine da pruža pomoć u vanrednim situacijama u regionu. Istovremeno, NATO oficiri uživaju u Srbiji diplomatske privilegije od 2016. godine.[1]

Vatrogasna vežba u Srpsko-ruskom humanitarnom centru u Nišu (Foto: mup.gov.rs)

Ministar Nenad Popović ocenio je da u složenim geopolitičkim uslovima u kojima se nalazi Balkan, gde je, kako kaže, već snažno prisustvo NATO pakta i zapadnih sila, Srbija mora da ima snažnu i stratešku saradnju sa Rusijom da bi bila u stanju da vodi nezavisnu i suverenu politiku. Srbija je odlučila da vodi i vojno neutralnu politiku, što znači da ne želi da pristupi nijednom vojnom savezu, posebno ne NATO paktu koji je nad nama izvršio agresiju 1999. godine.

Kako je rekao, potrebna nam je strateška saradnja sa Rusijom u ekonomiji, bezbednosti, visokim tehnologijama i zdravstvu i pojasnio da razvoj strateške ekonomske saradnje sa Rusijom ne znači da se Srbija okreće Rusiji nauštrb saradnje sa svojim zapadnim partnerima, već da na taj način jača svoje kapacitete da vodi nezavisnu i suverenu ekonomsku politiku.

„Stara i velika ideja glasi da Balkan pripada balkanskim narodima. Da bi balkanske zemlje bile nezavisne i da bi vodile suverenu politiku moraju da imaju razvijenu saradnju i sa Zapadom i sa Rusijom“, kazao je Popović uz naglasak da je ključ u ravnoteži, a ne u opredeljivanju za jednu stranu.

Popović smatra da je najbolji način da zemlje Balkana, a među njima i Srbija, sačuvaju svoju samostalnost taj da pored saradnje sa Zapadom ostvare i čvrstu saradnju sa Moskvom. Za Srbiju bez Rusije nema nezavisne državne i nacionalne politike i u slučaju Srbije se to pokazalo na brojnim temama koje su od ključnog nacionalnog i državnog značaja za Srbiju. „Od Kosova, gde nam Rusija daje podršku u zaštiti našeg suvereniteta i međunarodnog prava, preko Republike Srpske, gde Rusija kao garant Dejtonskog sporazuma ne dozvoljava oduzimanje nadležnosti RS, do stavljanja veta u Savetu bezbednosti na pokušaj da srpski narod bude proglašen kao genocidan“.

Dodao je da je poslednji primer obnove našeg suvereniteta proizvodnja vakcina Sputnjik V na institutu „Torlak“ i da je to učinjeno zahvaljujući Rusiji, a da će proizvodnja vakcina u budućnosti predstavljati pitanje od najvišeg značaja za nacionalnu bezbednost svake države.[2]

Američka agencija Asošiejted pres povodom ove konferencije na kojoj su govorili visoki srpski zvaničnici piše da Srbija, koja formalno teži članstvu u EU, gradi bliske veze sa Rusijom i Kinom, uprkos upozorenjima sa Zapada na navodni „maligni uticaj“ te dve sile na Balkanu. U izveštaju sa konferencije „Rusija na Balkanu – pogled u budućnost“, AP navodi da je Beograd još jednom obećao da nikada neće uvesti sankcije Rusiji, uprkos pozivima Evropske unije Srbiji da uskladi spoljnu politiku sa tim blokom 27 zemalja ako želi da postane članica.

Ova agencija podseća pritom da se Srbija, za razliku od Crne Gore, Severne Makedonije i Albanije, nije pridružila zapadnim sankcijama protiv Rusije, uvedenim zbog uključivanja poluostrva Krim u sastav Rusije, kao ni zbog zatvaranja ruskog opozicionara Alekseja Navaljnog.[3]

Ruski opozicioni lider Aleksej Navaljni okružen novinarima u avionu na aerodromu u Berlinu neposredno pre leta za Moskvu, 17. januar 2021. (Foto: AP Photo/Mstyslav Chernov)

Na konferenciji je učestvovao i Siniša Atlagić, direktor Centra za ruske studije Fakulteta političkih nauka. Prema rečima profesora, dolazak Međunarodnog diskusionog kluba „Valdaj“ u Srbiju važan je događaj, jer bi Rusi i Srbi trebalo bolje da se upoznaju, uprkos činjenici da imaju veoma dobre, dugoročne veze. „Glavni nedostatak savremene ruske javne diplomatije je taj što često nema jakih veza između mladih dveju zemalja. Upravo ovaj period razvoja, kada mladi još uvek studiraju jeste glavni stepen socijalizacije. A ako u ovom trenutku uspostavite čvrste veze sa nekom državom, one će to ostati do kraja života, i u tom smislu je najvažnija univerzitetska saradnja, jer su studenti buduća elita zemlje, koja će uticati na javno mnjenje i oni će tada odrediti politiku. Odnosi Rusije i Srbije danas su mnogo bolji nego pre 10 godina. Oseća se da saradnja jača, ali još uvek treba mnogo učiniti da se ove veze ojačaju na duži period“.

Pored toga, značajan problem prema Atlagiću je i nedostatak punopravnih ruskih medija na Balkanu. „Rusija ovde ne populariše svoju popularnu kulturu, ne vidi se uobičajeni život njenih regiona, kako živi ruski narod, i kao rezultat toga Srbi o tome ne znaju gotovo ništa. Samo generacija 50+ pamti mnogo toga o ruskoj klasičnoj kulturi, ali gotovo ništa o masovnoj kulturi. Bez televizije – a u Srbiji je ona i dalje glavni izvor informacija – nemoguće je postići ovaj cilj.“. Atlagić nije ignorisao i problem decentralizacije i nejedinstva različitih nevladinih organizacija uključenih u saradnju sa Rusijom. „Gotovo u svakom gradu Srbije, čak i u malom, postoje neke organizacije poput rusko-srpskih društava prijateljstva koje pokušavaju nešto da učine. Ali čini se da najveće strukture koje postoje u Beogradu, a funkcionišu na naučnom ili nekom drugom nivou, rade više „za sebe“. Stoga je potrebno da postoji neka vrsta centralizacije – i u finansijskom i u organizacionom smislu“.[4]

Povratak Rusije na Balkan

Međunarodni odnosi na Balkanu se dinamično razvijaju. Regija je od velike važnosti za Moskvu, što se objašnjava kulturnim, verskim i političkim vezama Rusije sa narodima regiona. Te veze sa Srbijom su posebno značajne. Moskva i Beograd imaju sličan stav o mnogim pitanjima međunarodne agende, razvijaju zajedničke ekonomske, infrastrukturne i energetske projekte. Poseban status rusko-srpskih odnosa ojačan je praktičnim koracima. Srbija se nije pridružila politici sankcija EU protiv Rusije, a od 10. jula započinje interakciju sa Evroazijskom ekonomskom unijom u okviru zone slobodne trgovine. Saradnja Rusije i Srbije u gasnom sektoru ojačana je lansiranjem novog gasovoda Balkanski tok. Ovo su bila samo neka od pitanja koja su bila u središtu rasprave tokom dve sesije konferencije: Izgledi za saradnju Rusije i Srbije u ekonomskoj sferi; Izgledi za saradnju Rusije i Srbije u humanitarnoj i kulturnoj sferi.

Istaknuti stručnjaci i stručnjaci u oblasti međunarodnog prava, međunarodnih odnosa, ekonomije, nauke i kulture takođe su učestvovali na rusko-srpskoj konferenciji Međunarodnog diskusionog kluba „Valdaj“.

Na dve radne sednice konferencije koje su bile posvećene rusko-srpskoj saradnji u ekonomskoj i humanitarnoj sferi takođe su pomenuti nedostaci, ali je ipak glavna pažnja bila usmerena na pozitivne aspekte. S obzirom na pandemiju, pokretanje proizvodnje ruske vakcine protiv koronavirusa Sputnjik Ve u Srbiji proglašeno je jednim od najuspešnijih zajedničkih projekata na polju ekonomske i humanitarne sfere. S druge strane, među učesnicima konferencije preovladao je zaključak da stanovnici Srbije praktično ne znaju za aktivnost Ruske humanitarne misije i Rusko-srpskog humanitarnog centra, a to je važan deo ruske javne diplomatije.

Ova činjenica ukazuje na potrebu da bi u Srbiji trebalo da započne sa radom ruski TV kanal, sa čim u vezi je glavna urednica televizije RT Margarita Simonjan 29. aprila 2021. godine rekla da je za početak rada kanala na srpskom jeziku potrebno samo šest meseci, ali i odgovarajući nalog ruske vlade. Ona je to izjavila na otvaranju Ruskog balkanskog centra u Beogradu, koji od tada nije održao nijedan javni događaj. Učešće visokih zvaničnika Rusije i Srbije na konferenciji „Valdajskog kluba“ daje izvesne nade da će se ovog puta preći sa reči na dela. Ruska javna diplomatija ima ogroman potencijal u Srbiji, ali to može ostvariti samo na kvalitativno novom nivou. U suprotnom, SAD, EU i Kina će kroz nekoliko decenija zaseniti Rusiju.[5]

U posthladnoratovskom periodu, Rusija je za nepune dve decenije doživela pad i uspon. To njeno kretanje može se označiti kao luk od Gorbačova, preko Jeljcina, do Putina. Rusija je posle 1989. godine, ne samo promenila svoj globalni sistem, već je i prebrzo napustila svoje geostrateške interese, naivno verujući da se svet kreće ka multipolarizmu.Ovim je ona izgubila značajne geopolitičke pozicije u Evropi i na Balkanu. Jeljcinova vladavina dovela je do kolapsa ruske privrede i njenih oružanih snaga. Sa dolaskom Putina nastaje privredni oporavak i stabilizacija Rusije praćen povratkom Rusije na međunarodnu scenu u funkciji odbrane međunarodnog poretka OUN. Takva stabilizacija Rusije od značaja je i za Evropu i za svet, ali i za Balkan. Rusija se sve više ne samo suprotstavlja unipolarnom globalizmu SAD, već je i aktivna u borbi za multipolarni svet, a protiv asimetrične globalizacije „Made in USA“. Na primeru protivljenju nezavisnosti Kosova i Metohije, Rusija je demonstrirala doslednost u odbrani međunarodnog prava i međunarodnih odnosa.

Povratak Rusije na Balkan moguć je dugoročno preko geoekonomije, značajnim investicijama u oblasti naftne industrije, gasa i drugih energenata, i preko geokulture. Imajući u vidu pripadnost velikog broja balkanskih zemalja istočnom kulturno-civilizacijskom krugu – pravoslavlju, može se očekivati da kroz obnovu međukulturne saradnje između Rusije, Srbije i balkanskih zemalja, pa i formiranja zajedničkih univerzitetskih institutcija (kao što bi to bio npr. Sveslavenski univezitet nauke i umetnosti), perspektivno bi se mogli oblikovati novi odnosi koji bi jačali duhovne veze Srba, ostalih balkanskih Slovena i Rusije. Posebno imajući u vidu ekspanzionističku politiku Vatikana prema ovom prostoru, neophodno je jačati kulturne veze Rusije i balkanskih zemalja.

Ruski dom u Beogradu (Foto: Wikimedia/PedjaNbg, CC BY-SA 3.0)

Svakako, Rusija se može vratiti na Balkan pre svega novom i doslednom međunarodnom politikom koja će biti otvorena prema izazovima sveta, principijelno se zalažući za poštovanje međunarodnog prava, za mir i ravnopravnost svih naroda. Takva politika koja nadilazi blokovske podele i povratak na period Hladnog rata može biti izazovna i privlačna i dobiti podršku drugih naroda i zemalja širom sveta. Rečju, samo borbom za multipolarni svet, Rusija može ostvariti novi uticaj, afirmišući i svoju novu poziciju i dajući doprinos demokratskom razvoju sveta.

Živimo u savremenosti gde se ostvaruje scenario Bžežinskog o geostrateškoj dominaciji i liderstvu SAD. Suština te politike je novi imperijalizam, rekolonizacija i protektoracija sveta pod vođstvom SAD. Amerikanci su, posle 1989. godine, pomoću kombinacije „meke“ i „tvrde“ strategije, lako osvojili Balkan i prostor tzv. nove Evrope. Oni sada hitaju ka opkoljavanju Rusije i evroazijskim prostorima. Postavlja se pitanje: da li postoji kontraofanziva ovakvoj tendenciji? Treba reći da je Rusija iz defanzive tek u procesu konsolidacije i da je još uvek zaokupljena sobom.

Imajući u vidu nove realnosti u svetu, Evropi i na Balkanu, Srbija mora redefinisati prioritete svoje spoljne politike u odbrani nacionalnog i državnog interesa. Suočeni smo sa geostrateškim udarima na položaj Srbije i njen državni suverenitet. Srbija se u procesima natoizacije Balkana i defanzivne, marionetske politike njihovih elita, nalazi izolovana i od svojih suseda, kao poslednja enklava otpora neoimperijalizmu. Zbog toga je izvesno da će se nastaviti sa udarima na njen suverenitet i slamanje njene „političke kičme“. Borba za povratak Kosova i Metohije pod njen suverenitet neće biti laka i biće neizvesna. Natoizacija Balkana nalazi se u završnom činu, a slučaj proizvodnje države Kosovo od strane SAD nije u funkciji mira već je u funkciji stvaranja dugoročnog žarišta nestabilnosti i sukoba u Evropi. Posle Jugoistočne Evrope na redu je „balkanizacija“ Evroazije i odmeravanje geostrateških igara na tom prostoru.

No, kako ništa nije gotovo u istoriji – za očekivati je i u Evropi i na Balkanu buđenje otpora nasilnoj amerikanizaciji sveta, u borbi za autonomnost i emancipaciju naroda i građana. Na samom Balkanu nisu rešena, već su samo otvorena, srpsko, albansko i makedonsko pitanje, oko njih će se u narednim decenijama voditi borbe, diplomatske i druge. Njihovo principijelno rešavanje zavisiće i od promena u globalnim odnosima moći, ali i od buđenja samosvesti balkanskih naroda da oni sami demokratski treba da uređuju svoje odnose sa susedima i razrešavaju svoje konflikte na principima ravnopravnosti, a ne hegemonije.

Srbija i Rusija tradicionalno slove kao savezničke zemlje, ali njihov odnos nije bio uvek zadovoljavajući za obe države niti su jedna drugoj uvek bile u središtu interesa. Naravno, Srbija kao manja i politički slabija zemlja češće je tražila pomoć i zaštitu od Rusije. Sa druge strane, položaj Srbije važan je faktor privlačnosti velikim silama koji ju je činio vrednom zaštite. No, Zapad kao sila veća i od Srbije i od Rusije pokazao se važnijim sagovornikom i za Srbiju i za Rusiju sa kojim su dogovor i pregovori od ključnog značaja za postizanje nacionalnih interesa, pa će glavni fokus srpske i ruske spoljne politike posebno i dalje ostati odnos sa zapadnim silama, a međusobno približavanje ili udaljavanje u političkom smislu će, između te dve zemlje, biti posledica položaja i odnosa sa zapadnim zemljama i integracijama.

Od raspada saveznih država kojih su bile deo Srbija i Rusija pokazuju različite scenarije u kojima vide poboljšanje svog položaja. Dok Srbija u ratnim događanjima i pred pretežno negativnim stavom Zapada spas traži u naginjanju ka Rusiji i evociranju pozitivnih emocija o njihovom odnosu, Rusiji za oporavak treba Zapad, ali za povratak na „staru slavu“ treba se i odbraniti od Zapada i širenja zapadnih integracija na istok. Potezi zvanične Rusije pokazuju da je Rusiji primarno područje interesa za ostvarenje bezbednosti post-sovjetski prostor. Za Putina je važno održati taj tradicionalni uticaj Rusije na prostor bivšeg SSSR-a kao i uspostaviti bezbednosne saveze jer su to zemlje njenog neposrednog okruženja i „poslednja linija odbrane“ od uticaja Zapada. U tom smislu Srbija ima stratešku važnost za Rusiju, pa ulazak Srbije u NATO nikako nije prihvatljiva opcija za Rusiju. Dokazivanje i odmeravanje snaga sa Zapadom jači je argument za angažman Rusije oko Srbije, konkretno oko Kosova i Metohije, nego ostvarenje nekih njenih ciljeva u Srbiji ili na Kosovu.

Zastave Rusije i Srbije (Foto: Ministarstvo odbrane Republike Srbije)

Praktični interesi ruskog angažmana u Srbiji mogu se svesti na interese na području energetike i privrede, ali bez jasnih političkih smernica ili ciljeva koji bi ponudili Srbiji neki konkretan put kao alternativu Evropskoj uniji. Zbog svega toga rečenog odgovor na pitanje jesu li odnosi između Rusije i Srbije smetnja ulasku Srbije u EU i NATO argumentovano pokazuje da odnos Rusije prema Srbiji nije bitna prepreka ulasku Srbije u te integracije. Istorija odnosa dveju država i njihovi primarni interesi od devedesetih godine prošlog veka pokazali su da je neko svevremensko „bratstvo“ između ruskog i srpsko naroda samo mit kojem se uglavnom okreće deo Srba i koji nikako nije jednako podržan s ruske strane, već se odnos Rusije prema Srbiji temelji na njenim pragmatičnim interesima.

„Geopolitički krst“

Balkan je za Sjedinjene Države posebno važan te su one nastojale da na ovom prostoru, nakon Hladnog rata, ostvare nekoliko ciljeva.

Prvi – iskoristiti ekonomsko i vojno posustajanje i geopolitičku defanzivu Rusije za zaposedanjem ključnih strateških prostora Balkana i dugoročnije sprečavanje Ruske Federacije da se vrati u, za nju drugu po značaju, vitalnu geopolitičku zonu (primarna je prostor zemalja bivšeg SSSR-a).

Anglosaksonske sile su koristile ideološki sukob Istok-Zapad da bi ostvarile svoja najmanje dva važna strateška cilja. Prvi je da se „pod plaštom borbe protiv komunizma“ obračunaju i potisnu što više svog najvažnijeg geopolitičkog protivnika u borbi za svetsku moć, Rusiju. Ako se takva sila (Rusija) i ne može lako oprhvati u miru, onda se na Balkanu srpski faktor („mali Rusi“) mogu destruisati daleko lakše, i na taj način postići najmanje dva cilja. Prvi je smanjenje države i moći srpskog faktora na Balkanu, čime on u budućnosti neće predstavljati saveznika koji bi mnogo značio ruskim interesima, pogotovo u slučaju potencijalnog rasplamsavanja borbe između Moskve i anglosaksonskih sila. Drugo, maltretiranje i poražavanje Srba kao ruskog saveznika na Balkanu, bio bi veliki šamar Rusiji i opomena drugim zemljama da nije zahvalno biti prijatelj sa Rusijom.

Zapad na globalno važnom Balkanu stereotipno identifikuje srpskog činioca kao „rusku predstražu“ koju je neophodno što više i dugoročno oslabiti. U toj regionalnoj (balkanskoj) strategiji obuzdavanja, Kosovo i Metohija se od geokulturnog, geopolitičkog i geoekonomskog „aduta“ srpske moći nasilno transformišu u jednog od njenih glavnih balansera. Zapad želi da Srbiju pacifikuje, svede na nivo moći koji je niži od albanskog i hrvatskog faktora, da je institucionalno destabilizuje i regionalizuje, uvede u NATO i učini u svakom pogledu bezopasnom i nebitnom.

Borba koja se vodi između dve velike svetske geopolitičke koncepcije ukazuje nam da atlantistička prednjači na balkanskom prostoru i proračunato steže obruč – na balkanskoj „šahovskoj“ tabli oko pravoslavne Srbije, a na evroazijskoj „šahovskoj“ tabli oko pravoslavne Rusije. S druge strane, u mnogim naučnim krugovima se polemiše o „padu“ Amerike i njenoj „nesposobnosti“ da i dalje bude vodeća svetska sila. Te dve krajnosti izazivaju sledeće pitanje: „Da li će Rusija uspeti da pronađe prostor za ekspanziju svoje moći između američkog „uspona“ i „pada“!?

Odgovor na ovo pitanje nije jednostavan. Prvo, neminovno je da Rusija predstavlja jednu od najmoćnijih svetskih država, ali ona nije jedina sila pored Amerike. Uspon Kine, buđenje Indije, kao i demografski bum u muslimanskom svetu, jesu faktori koji mogu da izazovu potres globalnih razmera i na taj način promene mogućnosti ruskog pronalaženja prostora između američkog „uspona“ i „pada“. Drugo, Amerika je balkanskim geopolitičkim lukom učvrstila tampon zonu, a izolacijom Srbije u „srcu“ Balkana onemogućila je ozbiljnije ruske aktivnosti na ovom prostoru.

Kontrolisani sukobi na ruskim granicama – na Bliskom istoku i u Ukrajini – zahtevaju dodatno rusko angažovanje i materijalne izdatke. Drugačije rečeno, generisanjem nestabilnosti u ruskom „dvorištu“ sprečava se, barem na određeno vreme, ozbiljnije rusko angažovanje u udaljenijim delovima sveta, pa i na Balkanu. Zaključak je da se američki uticaj proširio i učvrstio na Balkanu, ostavljajući Rusiji minimalan manevarski prostor i mogućnost za ozbiljniji uticaj. Međutim, to ne isključuje potpuno Rusiju, budući da ona na ovom prostoru još uvek vidi Republiku Srbiju i Republiku Srpsku kao potencijalne saveznike, što nam potvrđuju aktuelne posete ruskih zvaničnika kao i više od dvadeset potpisanih sporazuma, ugovora i protokola o budućoj saradnji Srbije i Rusije.

General Milan Mojsilović, ministar odbrane Aleksandar Vulin, premijerka Srbije Ana Brnabić i ambasador Rusije Aleksandar Bocan Harčenko prilikom dočeka ruske humanitarne pomoći na aerodromu u Batajnici, 03. april 2020. (Foto: Ministarstvo odbrane RS)

Prostor Balkana je svojim geografskim, geopolitičkim i geostrateškim potencijalima oduvek igrao značajnu ulogu u istorijskom „trenutku“ vojnih sukoba, narodnih kretanja, civilizacijskih sudara i mešanja, religijskih „uspona“ i „padova“, generacijskih rađanja i umiranja, života i stradanja. Balkan je svojevrsni „geopolitički krst“, „raskrsnica“ puteva, „čvor“ – istorijski, politički, kulturni – koji se vekovima sve jače steže i lavirint u kom su se mnogi izgubili. Balkan je ujedno i mesto kontakta Istoka i Zapada, i geopolitička neminovnost za ostvarivanje ključnih geopolitičkih i geostrateških ciljeva.

Ostoja Vojinović je istoričar i publicista. Ekskluzivno za Novi Standard.

________________________________________________________________________________________________