Belingket i „maligni uticaj“ Rusije na Balkanu (1)

Kakva je uloga Belingketa u aferi „državni udar“ u CG, šta povezuje jednu dinastiju bez države i jednu paradržavu, i čemu služi migrantska kriza na Balkanu?

Srpski akademik Milorad Ekmečić ispravno je primetio u svom kapitalnom delu Dugo kretanje između klanja i oranja kako je zapadna srbofobija samo ogranak, samo rukavac jednog velikog toka glavne reke zvane zapadna rusofobija. Ta rusofobija je konstanta u – ako je verovati Gi Metanu (švajcarskom piscu, novinaru i političaru, izvršnom direktoru Ženevskog kluba novinara i kolumnista te članu švajcarskog parlamenta) – preko hiljadu godina međusobnih odnosa i interakcije Rusije i Zapada (naslov njegove knjige glasi Rusija-Zapad, hiljadu godina rata – rusofobija od Karla Velikog do ukrajinske krize).

Srbofobija je iz prostog razloga balkanski ogranak zapadne rusofobije, u skladu sa predubeđenjem zapadnih političkih, ekonomskih, bezbednosnih i vojnih elita kako su Srbija i Srbi najvažniji i nepromenljivi (nepopravljivi?) ogranak ruske politike i eksponent ruskih interesa na Balkanu – produžena ruka Moskve i ruska gubernija, njihova balkanska ispostava koja služi isključivo ciljevima Kremlja. Neko ko, što bi slikovito rekao Ekmečić, treba da vodi konje ruskih kozaka do toplih mora. A pošto zapadna rusofobija ne jenjava, naprotiv, sve se više zaoštrava – ista sudbina čeka i našu, tj. njihovu srbofobiju, uperenu prema nama.

Po ovoj matrici funkcioniše i delovanje polutajne organizacije krajnje sumnjive transparentnosti i ciljeva (nevezano za ono proklamovano i obelodanjeno) pod nazivom Belingket (Bellingcat). O njoj je već sažeto pisao Dževad Galijašević u 663. broju Pečata, u kolumni pod naslovom „Šifra Belingket“, ispravno iznevši opšti sažetak delovanja ove organizacije: „Struktura Belingketa snažan je instrument britanske politike na Balkanu. Belingket je osnovao Britanac Eliot Higins 2014. godine kao organizaciju koja dijeli i promoviše destruktivna i snažna antiruska osjećanja i prividno je pozicionirana kao nezavisna struktura entuzijasta. Čvrsto povezana s vladinim institucijama, nevladinim sektorom Velike Britanije, ali i pojedinim državama bivšeg SSSR-a, ova organizacija je iskusni majstor manipulacije.“

Osim ljudima koji se podrobnije bave ovom materijom, njihova nepočinstva (naročito) na našem prostoru uglavnom su nepoznata, a u nastavku ćemo obrazložiti kakva je njihova uloga u montiranoj aferi „Državni udar“ iz 2016. godine u režiji tadašnjeg režima u Podgorici i određenih centara moći izvan Crne Gore, šta povezuje jednu dinastiju bez države i jednu paradržavu, kakva je bila uloga ove organizacije u (sada već ustaljenoj) promeni etničke, verske i rasne strukture Balkana uz pomoć migrantske kolonizacije, itd. Pa, da počnemo.

Delovanje na Balkanu

Kako navode na svom sajtu, Belingket je nezavisni međunarodni kolektiv istraživača i građanskih novinara koji koriste otvorene izvore (informisanja) i sadržaje sa društvenih mreža kako bi ispitivali niz tema – od meksičkih narko-lordova i zločina protiv čovečnosti, do upotrebe hemijskog oružja i (praćenja) sukoba širom sveta. Ovako naširoko postavljene oblasti interesovanja i istraživanja zapravo su obična „dimna zavesa“ (kao uostalom i gotovo sve u vezi sa Belingketom), pošto su njihove stvarne aktivnosti na terenu usmerene ka „meksičkim narko-lordovima, konfliktima širom sveta“ i sl. dosta rubne i periferne, dok je u centru njihovih aktivnosti i angažovanja borba protiv „malignog ruskog uticaja“ na svim meridijanima i paralelama planete Zemlje, u svim njegovim pojavnim oblicima, gde god ga ima (čak i kad ga nema).

To je indikativno i jasno iz više razloga. Pre svega, godina njihovog osnivanja (2014) obeležila je početak nove ere u odnosima Rusije i Zapada – reklo bi se novu rundu nikad završenog (iz zapadne perspektive) Hladnog rata, u skladu sa događajima vezanim za puč u Ukrajini i građanski rat na prostoru ove bivše sovjetske republike, te povratak Krima u sastav Ruske Federacije nakon referenduma. Kako navode na svom sajtu, odmah po osnivanju iste godine upustili su se u predano istraživanje okolnosti oko obaranja aviona MH17 „Malezija erlajnsa“ i posle četiri godine istraživanja došli su do ključnih informacija vezanih za njegov pad, te došli do zaključka da je avion oborila Rusija iz svoje vojne baze, i to godinama pre nego što su evropski (briselski) zvaničnici došli do istog (gle čuda!) zaključka.

Iste godine su „raskrinkali“ rusku zaveru oko trovanja Sergeja Skripalja i njegove ćerke Julije u gradu Solsberiju u Engleskoj i imali priliku da pred Predstavničkim domom britanskog parlamenta izlože svoje dokaze i rezultate istrage. Kakva divna i retka privilegija! Poprilično impresivno za organizaciju koja broji 18 zaposlenih, ima 30 saradnika iz čitavog sveta i finansira se uglavnom skromno, iz privatnih fondacija koje nemaju veze sa vladom niti jedne države na svetu, kako navode. Njihove brojne druge akcije i uspehe bismo mogli još dugo nabrajati, ali trebalo bi preći na ono što je mnogo značajnije za nas – delovanje Belingketa na Balkanu.

Osnivač Belingketa i višegodišnji saradnik Atlantskog saveta Eliot Higins (Foto: Pierre Crom/Getty Images)
Osnivač Belingketa i višegodišnji saradnik Atlantskog saveta Eliot Higins (Foto: Pierre Crom/Getty Images)

Belingket je svoj doprinos borbi protiv „malignog ruskog uticaja“ na Balkanu direktno pokazao u potonjoj konstrukciji priče o umešanosti Rusije u aferu „Državni udar“ na izborni dan u Crnoj Gori 2016. godine. U nizu tekstova (npr. ovde i ovde) oni su „otkrili“ učešće ruskih obaveštajnih struktura u organizaciji ovog „državnog udara“, gradeći istragu na osnovu dosijea dvojice glavnih optuženih – Aleksandra Sinđelića i Mirka Velimirovića. Za Sinđelićev slučaj je „ruska veza“ bila jasna – on je „zavrbovan“ u Moskvi nakon što se vratio sa ratišta u Donbasu, gde su mu Eduard Širokov i Vladimir Popov rekli da rade za rusku tajnu službu i predočili plan za sprečavanje ulaska Crne Gore u NATO i nasilnu smenu vlasti u Podgorici. Mirko Velimirović je bio zadužen za nabavku oružja, za šta je od Sinđelića dobio određenu svotu novca.

Dokumenti crnogorske policije ukazuju na to da je 14. oktobra, uz odobrenje izvesnog Dragana Pejanovića, iz skladišta radi službenog korišćenja izdato 45 automatskih pušaka, koje su bile vraćene uveče 16. oktobra 2016. godine, baš kada je „državni udar“ (tj. izborni dan) bio gotov. Belingket se fokusirao na Širokova kao jednog od dvojice ranije pomenutih Rusa za kojima je Crna Gora raspisala poternicu preko Interpola.

Međutim, kao što je rekao i sam Katnić, glavni specijalni tužilac u Crnoj Gori i neko ko je od početka do kraja dirigovao sudskim aspektom ove afere, „Širokov nije Širokov, nego Eduard Šišmakov“, aludirajući na Eduarda Šišmakova koji je doskora radio kao vojni ataše u ruskoj ambasadi u Varšavi. Prema Katniću, sve to svedoči o tome da on radi za rusku državnu službu GRU (Širokov ili Šišmakov?). Iako je posle dokazana i diskreditovana (unapred određena) uloga Sinđelića u čitavoj farsi, kao uostalom i čitava ova konstrukcija (koja je odigrala svoju ulogu), strani vuk je bio sit a sve domaće ovce ostale su na broju.

Režim u Podgorici je iskoristio, između ostalog, ovu aferu da ubrza učlanjenje Crne Gore u NATO, Srbija je optužena za saučesništvo (kao ruska ispostava-baza odakle je sve dogovarano i planirano), Zapad je dobio nove „argumente“ u medijsko-propagandnom ratu protiv Rusije, a Belingket je dobio priznanja, nagrade i povećane grantove kao stimulans za dalji „uspešan rad“.

Grozev i Habzburzi

Glavni istraživač Belingketa u proučavanju navodnog ruskog pokušaja izvođenja državnog udara u Crnoj Gori bio je Hristo Grozev, u čije navode nisu poverovali ni mnogi u Crnoj Gori, a kamoli neko iz inostranstva (osim onih koji su to iskoristili za sopstvene interese). Smatra se da je Grozevu za ovaj posao platio tadašnji premijer Milo Đukanović da bi „podgrejao“ svoj rejting ovom aferom, što pred domaćom javnošću, što pred (zapadnim) svetom, uzevši u obzir kredibilitet koji Belingket ima u zapadnim krugovima.

Grozev se školovao na Američkom univerzitetu u Bugarskoj (AUBG), koji predstavlja jedno od ključnih mesta za proizvodnju „demokratskih“ kadrova na Balkanu. U ideološke preferencije profesora i studenata ne treba sumnjati, uzevši u obzir sponzore – prvi sponzor bila je Agencija za međunarodni razvoj SAD (USAID). Na veb-sajtu univerziteta piše da USAID finansira univerzitet preko Uprave američkih škola i inostranih bolnica (ASHA).

Grozev je tokom karijere dobijao sredstva i od International Media Fund, koji je osnovan 1990. godine uz veliko zalaganje Marvina Stouna (bivšeg zamenika direktora Informacione agencije SAD, USIA) i uz podršku tadašnjeg Državnog sekretara SAD Džejmsa Bejkera. Za nas je naročito značajno prijateljstvo i poslovno partnerstvo Grozeva sa pripadnikom kuće Habzburga. U pitanju je Karl fon Habzburg-Lotringen sa kojim Grozev deli kontrolni paket akcija kompanije BG Printinvest GmbH i koji je njegov lični finansijski savetnik. Ovaj Habzburg (nastavljajući istorijsko iskustvo svojih predaka iz istoimene loze) aktivno lobira širom Evrope kako bi se ukinule vize za stanovnike „Republike Kosovo“. Ne treba da čudi što se trenutno „prva glava“ kuće Habzburga svesrdno zalaže za stvaranje druge albanske države u Evropi, s obzirom na činjenicu da su njegovi preci dali presudni doprinos u stvaranju one prve 1912. godine (detaljnije o ovoj temi u knjigi Teodore Toleve, Uticaj austrougarske imperije na stvaranje albanske nacije).

Karl fon Habzburg-Lotringen (Foto: Karl Gruber/Wikimedia Commons/CC BY-SA 4.0)

U svojim javnim nastupima, Karl zahteva da se Ukrajina i Kosovo što pre integrišu u EU i NATO, što potvrđuje njegovu privrženost antisrpskim i antiruskim interesima, koje imaju postojanost i kontinuitet, pošto je svojevremeno podržavao separatiste u Pribaltiku krajem 80-ih godina 20. veka, kao i Hrvate za vreme rata u bivšoj Jugoslaviji. Pored toga, on je osnovao međunarodnu organizaciju Blue Shield, koja se navodno bavi zaštitom kulturnog nasleđa u zonama oružanih sukoba, te su njih dvojica, idući zajedno po svetu, „ispitivali“ kulturna blaga u Libiji, Egiptu, Maliju i sl., da bi odmah zatim dragoceni artefakti iz tih zemalja naprasno završavali na crnom tržištu i u privatnim kolekcijama na Zapadu.

Ono što nas treba da brine jeste što su izrazili interesovanje za „zaštitu“ kulturnog blaga na prostoru Bosne i Hercegovine i Kosova i Metohije. Austrijsko odeljenje „Panevropskog pokreta“, koje predvodi upravo Karl, organizovalo je događaj na kom je učestvovao i bivši predsednik i premijer tzv. Kosova Hašim Tači. Predsednik istoimenog pokreta na Kosovu je Arijan Krasnići, bratanac jednog od  najbližih Tačijevih saradnika – Jakupa Krasnićija, bivšeg predsednika Skupštine Kosova i nekadašnjeg portparola OVK, koji je, kao i Tači, trenutno u Hagu.

Mjaukanje na zvonce

Belingket je prisutan naravno i kada je reč o jednoj od najkontroverznijih tema na planetarnom nivou u poslednjih nekoliko godina – masovnim migracijama u Evropu. Baveći se ovom temom oni su istraživali delovanje grčkih organa reda i FRONTEX-a u ophođenju prema migrantima, zauzimajući veoma oštar stav prema ovim „silama zakona“ (primeri: 1,2,3,4,5). Istraga je finansirana preko mehanizma J4EU (Investigative Journalism for Europe), koji finansira Evropska komisija, „Fond za otvoreno društvo“ Džordža Soroša, fonda Luminate (koji je deo mreže američkog levoliberalnog biznismena Pjera Omidjara koga mnogi smatraju za „novog Soroša“) i norveškim levoliberalnim fondom Fritt Ord.

Grčki ministar za migracije Notis Mitarači povodom toga je izjavio da smatra kako Belingket i drugi mediji šire „lažne vesti“ po ovom pitanju, sa jasnim ciljem diskreditovanja bilo kakvog protivljenja nekontrolisanim masovnim migracijama u Evropu. Uzevši u obzir ranije pomenute posete Grozeva i Karla Habzburga Maliju i Libiji, što je ruta koja predstavlja glavni koridor za ilegalni dolazak migranata u Evropu, postoje indicije o umešanosti ovog dvojca i Belingketa u lanac krijumčarenja ljudi u Evropu.

Postavlja se pitanje, što bi stari narod rekao, za čije babe zdravlje se sve ovo radi? Ili, još preciznije, ko sve to plaća? Što bi rekli Englezi: “Follow the money“. Određene finansijere „nezavisnog“ istraživačkog projekta Belingket smo već pomenuli, a evo još nekoliko njih: Adessium, Sigrid Rausing Trust, Porticus (poznati sponzori organizacija levoliberalnog usmerenja, koji uglavnom promovišu pitanja nelegalne migracije, prava LGBT zajednica, itd). Niz projekata finansira se preko mehanizma Journalismfund.eu. Na njihovom sajtu među autorima se lako može naći i sam Hristo Grozev. On od novca koje dobija od tih struktura plasira naručene tekstove, koji razobličavaju „ispostave Kremlja u Evropi“.

Početkom maja Međunarodni komitet Evropskog parlamenta objavio je publikaciju i preporuku za reagovanje na „agresivno ponašanje Kremlja“. Među predloženim tačkama za borbu protiv „ruskog malignog uticaja“ ukazano je na mogućnost priznanja Belingketa kao legitimnog izvora informacija za uvođenje novih sankcija protiv Rusije i nastavak medijskog (u sklopu sveopšteg hibridnog) rata protiv Rusije. Toliko o nezavisnosti i dobronamernosti ove organizacije!

Ruska zastava na krovu ruske ambasade u Kijevu (Foto: Reuters/Gleb Garanich)
Ruska zastava viđena kroz bodljikavu žicu na krovu ruske ambasade u Kijevu (Foto: Reuters/Gleb Garanich)

U bukvalnom prevodu, kada bismo naziv ove agencije razložili na dve reči, ona označava mačku koja „zvoni“ (oglašava/uzbunjuje/obaveštava). A zapravo je reč o „mački“ (cat) koja se oglašava na zvonce (bell). A onaj ko zvoni je onaj koji i hrani (finansira) tu mačku i onaj u čije ime ona mjauče ono što je u tom trenutnku potrebno da se kaže, tj. „otkrije“.

 

(NASTAVIĆE SE…)

 

Naslovna fotografija: Reuters/Peter Nicholls

 

Izvor Novi Standard

 

BONUS VIDEO:

Kolumna, Svet
Pratite nas na YouTube-u