D. Drobnjicki: Rusija se mora osloboditi iluzija o Zapadu

Tek kada se oslobodimo zabluda možemo početi suštinski dijalog sa Vašingtonom i evropskim prestonicama o deeskalaciji i pravilima ponašanja na svetskoj sceni u 21. veku

Događanja poslednjih dana pokazuju da nisu svi u vašingtonskim koridorima vlasti i među američkim saveznicima ozbiljno shvatili Bajdenov kurs deeskalacije sa Rusijom. Provokacija sa britanskim razaračem pored obala Krima, izjave zvaničnika administracije Bele kuće o spremnosti za nove antiruske sankcije, nezadovoljstvo evropskih lidera „zatvorenom” prirodom rusko-američkog samita u Ženevi  sve to sugeriše da je snižavanje nivoa konfrontacije sa Moskvom za mnoge na kolektivnom Zapadu nerazumljiv i neprijatan roman.

Dakako, Ženeva nije donela ni zbližavanje, ni otopljavanje. Lideri dve države su samo utvrdili mere koje neće dozvoliti da njihova oštra konkurencija i konfrontacija pređu u fazu u kojoj bi se čitav svet našao u smrtnoj opasnosti. Čak ni to još uvek nije naročito uspešno, mada postoje dobri signali. Konkretno, počeo je zajednički rad strateškoj stabilnosti i sajber bezbednosti. Ali, ne treba očekivati uskoro nešto veliko.

Pa ipak, samit u Ženevi se ne može smatrati potpuno neuspešnim. Njegov glavni rezultat nije čak ni zajedničko saopštenje o neprihvatljivosti nuklearnog rata, već izjave dva lidera da nemaju iluzije ni jedan o drugom, ni o odnosima dve države. Činjenica da je ovo rečeno – odličan je rezultat za ovaj trenutak. Uostalom, dvojica možda najiskusnijih političara na svetu, nisu samo razmenili razmišljanja i iskustva već su uputili i određeni signal elitama i javnosti. Ali, da li je to u potpunosti prihvaćeno?

Lako mi je da poverujem da ne samo Vladimir Putin, već i Džo Bajden nemaju apsolutno nikakve idealističke ideje o stanju u svetskim poslovima. Svi ostali će na tom planu morati da se potrude. Dve američke ideje mogu se navesti kao primeri idealističkog pogleda na svet – o širenju demokratije silom (ne obavezno vojnom) i načinima kineskog razvoja.

Dugo je u Sjedinjenim Državama i na Zapadu uopšte dominiralo gledište da liberalna demokratija, jednom pravilno uspostavljena, deluje u svim zemljama na približno isti način. Nakon niza neuspeha, zaključeno je da je svaka, pa i demokratska izgradnja nacije katastrofalan posao. I rasipanje resursa. To se dogodilo mnogo pre Trampovog izbora i događaja koji su potom usledili.

Vodeći ‘trustovi mozgova’ u Sjedinjenim Državama, a i američki političari, o tome su počeli da govore još tokom prvog mandata Baraka Obame. Već tada se moglo čuti: „Pokušali smo da prodamo demokratiju ljudima koji to nisu želeli”. Tokom libijske avanture, naoružani pobunjenici su ponekad nazivani „demokratama”, a godinu dana kasnije su sirijski militanti, koji su želeli da svrgnu Bašara el Asada, nazivani isključivo „liberalno orijentisanim” ili „uglavnom liberalnim”.

U stvari, još tada je „širenje demokratije” zvanično prepoznato kao isključivo spoljnopolitički instrument globalnog rukovodstva. Više se niko nije pretvarao da će takvo širenje koristiti zemljama u kojima se to praktikuje. U svakom slučaju, takvog pretvaranja nije bilo u publikacijama i govorima namenjenim zapadnoj publici.

Sa gledanjima na Kinu dogodila se malo drugačija evolucija. Američki političari i stručnjaci su 1980-ih, kada je NR Kina postala svetska fabrika stvari, bili uvereni da će, ako ne za deset, onda za dvadeset godina ili malo kasnije, započeti demokratizacija Kine. Smatralo se nepokolebljivom istinom da demokratija nužno dolazi nakon tržišnih odnosa i privatnog vlasništva. To je podrazumevalo da vrlo brzo Kina treba da se pridruži bratstvu demokratskih zemalja.

Zapad je računao da će se u Kini pojaviti liberalna demokratija već pri kraju vladavine generalnog sekretara KPK Hu Đintaoa. Zapadni eksperti su progledali tek nakon što se u Pekingu ustoličio Si Đinping. Prethodna očekivanja proglašena su lažnim, nenaučnim, čak i štetnim. Zato što je Kina – dok je Zapad čekao da se u njoj rodi demokratija sa kineskim karakteristikama – toliko ojačala da je počela da ugrožava zapadnu hegemoniju. U velikoj meri zahvaljujući i tome što su sva zapadna tržišta bila otvorena za kinesku robu.

U isto vreme pojavila se teza o bliskom ulasku Kine u krizu koja je neizbežna. A i da će biti sistemska i destruktivna, poput savršene oluje. Za to su korišćena najmanje tri argumenta: loša demografska struktura, bolna zavisnost od izvoza i neinkluzivna priroda kineskog društva. Naravno, ovo je bilo ponavljanje dobre stare teze o ekonomskoj efikasnosti zapadne demokratije i neefikasnosti drugih sistema.

Pre tri godine se o „neizbežnoj kineskoj krizi” govorilo kao o dokazanoj činjenici. Danas takva predviđanja više nisu u modi. Promena pogleda unutar liberalnog zapadnog establišmenta je očigledna. To se vidi u tome što je Bajdenova administracija kao glavni zadatak ujedinjenog Zapada za naredne godine postavila: dokazati da su „demokratije” konkurentnije od „autokratija”.

Bajden je „vođa slobodnog sveta”, a postavljanjem takvog zadatka je priznao da više nema govora o bilo kakvoj osiguranoj prednosti jednog sistema nad ostalim. Zapravo, Sjedinjene Države su na korak od priznavanja postojanja posebne kineske civilizacije, radikalno različite od zapadne, ali istovremeno sposobne, kako je to sada moderno reći, za održivi razvoj. Naravno, tu civilizaciju mogu i dalje optužiti za „kršenje ljudskih prava” i „nedostatak demokratije”, ali to više ne funkcioniše kao nekada.

Ako Sjedinjene Države (čitav ujedinjeni Zapad bi to sledio) još priznaju da je i Rusija, koja je takođe donekle strana bloku liberalnih demokratija, posebna civilizacija koja ima pravo na suvereni razvoj, to bi bio ogroman proboj u svet bez iluzija. Reč ‘pravo’ ovde ne podrazumeva ne nečije odobrenje ili priznanje. Dovoljna je jednostavna konstatacija činjenice da postoje alternativne civilizacije i da to ništa ne može promeniti.

Sa ovim će biti velikih problema. Pre svega zato što je Zapad nadigrao prethodni alternativni sistem. Osim toga, i Moskva i Peking su, barem do kraja 2000-ih, tvrdili (sa izvesnim rezervama) da su „ugrađeni” u globalni sistem ekonomskih odnosa i međunarodnih pravila. Ni Putinov minhenski govor 2007. godine nije bio izjava o ruskom odbijanju da učestvuje u globalnom projektu Zapada, već pokazatelj činjenice da se Sjedinjene Države ne pridržavaju svojih objavljenih pravila.

Tek sredinom 2010. godine, Rusija i Kina su počele da javno govore o svojoj posebnosti i da u skladu sa tim grade svoju spoljnu politiku. Moramo shvatiti da smo iluziju isključivosti Zapada stvorili i mi. Glavna iluzija koje se moramo osloboditi mi u Rusiji je ideja da danas imamo posla sa istim Zapadom kao 1980-ih i 1990-ih. Od tada se Zapad promenio do neprepoznatljivosti. Sjedinjene Države su tvrdile da su pobedile u hladnom ratu. Ali, ko je izborio ovu „pobedu”?

Zapadnim „gradom i svetom” tada su vladali pripadnici verske desnice, hrišćanski konzervativci, na čelu sa Reganom. A danas se ljudi sa takvim uverenjima i u Evropi i u Americi smatraju, u najboljem slučaju, retrogradnim i rasistima. U gorem – čak i „unutrašnjim teroristima”.

Zapad je odavno prestao i da demonstrira nekadašnju ekonomsku efikasnost, komfor za građane i socijalnu pravdu, na koje su se ranije pozivali „nadzornici perestrojke”, a sada, iz nepoznatog razloga, ruski opozicionari nastavljaju da pozivaju na to. Zapad iz 1980-ih i 1990-ih činio nam se u mnogo čemu kulturološki bliskim, samo malo profinjeniji i čistiji. Danas nam je ta tvorevina tuđa, a još uvek je naoružana do zuba. Istovremeno, izuzetno je opterećena socijalnim i infrastrukturnim problemima.

Gotovo svi koji zagovaraju pomirenje ili „popuštanje napetosti” u odnosima sa Sjedinjenim Državama i Evropom, voljno ili nevoljno se pozivaju na beznadežno zastarelo viđenje Zapada kao hrišćanske civilizacije, sveta slobode i ličnih prava, a i kao mesta udobnog za život. Takođe: smatraju Zapad stabilnom strukturom, a i to je u 2021. godini daleko od realnosti. Zato: tek kada se oslobodimo ovih zabluda možemo početi, kako kažu u Ministarstvu spoljnih poslova RF, substantivni (suštinski) dijalog sa Vašingtonom i evropskim prestonicama o deeskalaciji i o pravilima ponašanja na svetskoj sceni u 21. veku.

Biće teško jer će to biti i odbacivanje zabluda, ali nas bez toga neće početi shvatati ozbiljno. To neće biti baš najprijatniji svet, ni sveljudska zajednica, ali će zato biti bezbedniji nego što je danas. Za sve će biti potreban i novi kvalitet masovne svesti u Rusiji, a to će, kad se pojavi, i samo po sebi biti dobar rezultat. Tim pre što sa time kod nas postoje još uvek veliki problemi. Sve u svemu, svet lišen iluzija rađa se, umnogome u mukama, u ovo naše vreme i u Rusiji.

 

Autor Dmitrij Drobnjicki

 

Naslovna fotografija: TASS/kremlin.ru

 

Izvor Fakti, 01. jul 2021.

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u