Srpsko sabiranje i zajedničarenje

Amerikanci su najnemilosrdniji prema svojim najlojalnijim vazalima i unajmljenicima. Silni behu Tači, gospodar Milo, Haradinaj, Kurti. Još silniji beše general Norijega

U poslednje vreme u domaćoj javnosti sve češće se govori o ustavnom položaju Kosova i Metohije u Srbiji. U stvari traži se način da se ova pokrajina pod upravom UN-a vrati u normalni život i pravni poredak. Razmatraju se različiti pristupi i rešenja a ponekad se čak govori i o reintegraciji Kosova i Metohije. Reč reintegracija označava ponovno ujedinjavanje, spajanje, povezivanje, objedinjavanje. Osim što je tuđica, reč reintegracija ima i neke psihoistorijske i simboličke implikacije po Srbiju pošto u hrvatskom novogovoru zamenjuje poklič: „Srbe na vrbe“ i budi sećanje na hrvatski genocid 1992-1995. Uz to nije usklađena sa stvarnim prilikama u Staroj Srbiji.

Naime, ustavno i istorijski Kosovo je deo našeg identiteta, od njega nikada nismo odustali niti ga se odrekli. Ono nam čak nije ni oduzeto (posebno ne od Albanaca) te nam ne može biti ni vraćeno. Budući da postoji rezolucija SB UN-a 1244 upotreba reči reintegracija implicira da ponovo pripajamo drevnu zemlju. Kako se integriše ili reintegriše mit?

Albanske želje

Premda se AP Kosovo i Metohija označava kao međunarodni protektorat, srpska pokrajina je u suštini teritorija pod privremenom vojnom upravom evroatlantskih trupa. Atlantisti su hteli da stvaranjem divlje države (u okviru šire strategije) Srbima naprave teško krizno žarište i oduzmu im čitavo 21. stoleće ceneći da se svet nakon 1999. više neće menjati (kraj istorije). Albanske političke vođe su iskoristili uviđajući da su nesposobni da sagledaju dalekosežnost uvođenja američkih trupa na prostor Stare Srbije i da su nespremni na otpor Imperiji.

Albanski političari (mnogi od njih imaju srpske pretke islamizovane pre 200, 300 godina, a potom albanizovane) mišljahu da su sva svetla pozornice usmerena na njih i da je srbofobija profitabilna koliko i najbolja roba (kokain i heroin).  U proteklih šezdesetak godina pod vođstvom A. Demaćija, I. Rugove, A. Vlasija, V. Suroja, ranije F. Hodže, S. Hasanija, V. Deve i drugih kadrova posebno obučenih u Brozovom trockističkom zabranu, spremali su se za raspad SFRJ. I 1999. otpevali su himnu demokratiji uvereni da su svoje fisove izravno ukopčali na mrežu evroatlantskih porodica. Istinski su poverovali (još ih drži!) da su zgrabili zgodnu priliku da tuđom sabljom načine sebi državu.

Prijatan osećaj da im potčinjavanje protivnicima Srbije dobro ide okuražio ih je da zaigraju na veliko: da postanu ujedinitelji i okosnica Velike Albanije – integratori svih Albanaca. Bio bi to jedinstven slučaj u ljudskoj istoriji da jedan pravi drugom državu tupeći svoju sablju. I da kolevka jednog etnosa (srpsko Kosovo) postane matica drugoj državi (Albaniji), mada je na njenoj periferiji.

Mermerna ploča sa stihovima unutar spomenika na Gazimestanu (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

A da atlantisti nisu želili ništa više od divlje države (zadovoljni albanskom lakomislenošću) govori i ponašanje Amerikanaca nakon 1999. Stavili su pod kontrolu albansko-crnogorske krijumčarske klanove, a Arbanase saterali u kavez (obogaćen uranom) i autosprejem ispisali grafit: nezavisnost. Albanska i crnogorska tradicionalna zajednica hrabro su otvorile kapiju kroz koju je ušao Trojanski konj. Prva je dobila radioaktivnu nezavisnost i neslavno poginula. Druga je osim nezavisnosti dobila i priliku da ponovo jaše, ali ne na vrancu sijekući Turke već na gliseru sijekući talase u belim bermudama i japankama. Zvuči kao autogol iz ofsajda.

Posle četvrt stoleća evratlantskog integrisanja ,Albanci su prestali da budu subjekat balkanske politike u meri da će Kosovo i Metohija postati Sajgon njihovih vođa. Ameri su najnemilosrdniji prema najlojalnijim vazalima i unajmljenicima. Silni behu Tači, gospodar Milo, Haradinaj, Kurti. Još silniji beše general Norijega.

Radost kroz genocid

Ako su Arbanasima anglosaksonski prozelitisti obećali državu u kojoj će Srbi biti raja kao u vreme Otomanske imperije, Hrvatskoj je obećano nešto drugo. Proterivanje Srba i veselje u neovisnosti bez ljudi (Tompson i društvo). Svakom unajmljeniku Imperija je spravljala poseban molekul za podsticanje euforičnog raspoloženja i samopouzdanja. Malcima iz regiona sve češće će biti neophodni jaki afrodizijaci.

Hrvati su iz više razloga u poslednjoj deceniji 20. stoleća bili opsednuti „reintegracijom“ prostora RSK o kojoj se pripovedalo u medijima. Najpre da bi prisvojili RSK gde su do 1995. stolećima živeli Srbi. Izveli su medijski trik: ustvrdili su Hrvati da je njihovo ono što nikada nisu osvojili već verbalno prisvojili. Čista hrvatska reč reintegracija savršeno se uklapala u kameleonsku kolonijalnu retoriku Berlina i Londona. I uspešno je prikrivala nastavak genocida započetog 1941-1945. upotrebom širokog i bezobalnog pojma. Uprkos svemu, RSK je bila i ostala hrvatska koliko i turska.

Rezultat je očevidan: Hrvati i Albanci sa „svojih“, „oslobođenih“ teritorija uglavnom odlaze glavom bez obzira. Dalekovide vođe balkanskih mini-državica još uvek se ponašaju kao i njihovi dedovi unajmljeni da „čiste“ prostore od nekrsta i kaura – jačaju državu i šire teritorije istrebljenjem domorodačkog stanovništva.

Hrvati su uz pomoć američke vojske dobili na staranje Dalmaciju, Istru, te slavonsku i hercegovačku pustolovinu. Ko je od dalekovidih balkanskih elita mogao da nasluti da će Vojna krajina reintegracijom postati terra nullius? Danas svi nestrpljivo iščekuju da istekne vreme zakupa prostora SFRJ i odluke mirovne konferencije (Jalta 2) na kojoj će biti rešeno pitanje preuređenja Evrope. Hrvatima je neko davno došapnuo da je list nepokretnosti u uredu hrvatskog predsednika. No, to je bila bela laž – sve gruntovnice zapadno od Dunava i Une su u bečkim, rimskim i budimpeštanskim arhivama. Tek na konferenciji pobednika videćemo ko su pravi vlasnici jugoslovenskih nekretnina, pošto će svaki staviti svoju tapiju na pregovarački sto.

Predstave gubitnika

Strogo uzev, posle ruskog zaposedanja Krima (2014), upada na Bliski istok (sirijska operacija 2015) i priprema za preuzimanje brige za Evropu (bez vojske) nejasno je šta će raditi američke i britanske trupe u vučitrnskim, preševskim i drugim balkanskim budžacima. Posebno posle očevidnog neuspeha Londona da nađe resurse za obnovu i postkrizno vreme. Nije uspeo da organizuje svoju interesnu sferu od arapskih država (Trampova zaštita Izraela). Sve teže mu ide i na kontinentu. Završetak Severnog toka 2 pokazao je da se bez Moskve ne može razbiti EU, a njeni ostaci pretvoriti u utešnu nagradu Londonu. Uz sve to i Pentagon povlači nuklearno naoružanje iz Evrope. Ostaje  intriga: da li će se na jesen pojaviti neki novi soj virusa, započeti pobuna džihadista u EU ili zapaliti Kavkaz?

Kako god, najodaniji atlantisti iz krugova podgoričke, skopske, sarajevske, zagrebačke, ljubljanske elite (Antisrbija) istrajavaju u borbi protiv Srba i „malignog ruskog uticaja“ kao u jeku Hladnog rata. Crnogorci, Bošnjaci (islamizovani Srbi) i Hrvati, udruženi s prištinskim pobunjenicima, sve češće optužuju Srbe za svoje neuspehe jer ne uviđaju da su usred promene evropskog poretka. U novoj Evropi (hrišćanskoj ili islamskoj) okosnica njihovog identiteta – srbofobija i rusofobija – biće bezvredna roba. A od nečega se mora živeti. Otuda će frustracije balkanskih kepeca rasti. Nije lako svakih trideset, četrdeset godina (barem dva puta za ljudski vek) sa sve većim elanom usvajati novi identitet. Svet iz Antisrbije ne ume drugačije da obezbedi uredno punjenje želuca. Nevolja je što evroatlantske elite, glavni projektanti i dunđeri balkanskih provizorijuma, sve češće traže munjevito usvajanje sasvim protivurečnih i neproverenih etnopsiholoških i antropoloških formi te unajmljenici nisu u stanju da ih razumeju, a još teže da ih brzo usvoje.

Spomenik NATO u Prizrenu (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

Šiptarska tragedija druge polovine 20. stoleća ukazuje da u državama kao što su Crna Gora, Litvanija, Albanija, Moldavija i sl. elite regrutovane iz evroatlantskog ideološkog kruga ne mogu doneti dobro ni hrišćanima, ni muslimanima, ali ni demokratama i ateistima. U Antisrbiju još uvek nije stigao aber da je Evropa nacija završila viševekovno putovanje. Našu javnost nedavno je zadivila samouverena najava Crnogoraca da će Crnu Goru pretvoriti u maticu Srba i Crnogoraca. Ako bi Japan pošao njihovim stopama mogao bi da postane matica Japanaca i Kineza. Sam đavo zna šta sprečava Japance da krenu stopama Crnogoraca?

Jedva dorasle komunalnim poslovima, lokalne vođe dohvatile su se evropske (rat protiv Srba) i svetske politike (rat protiv Rusa) samouvereno krčmeći srpsko kao svoju babovinu i đedovinu. Nikako ne stižu da promisle delovanje velikih sila na Balkanu, jer su tuđinske ciljeve prigrlili kao svoje. I otuda srbofobiju i rat sa Srbijom opisuju kao uzvišen cilj, mada je on već opisan kao lak i jednostavan način samoubistva. Vođe Crnogoraca, Hrvata, Bošnjaka i Albanaca predstavnike elitnih grupa iz čitavog sveta sameravaju prema sebi (a ne obratno), te stoga i ne uviđaju da su na stolu, a ne za stolom postavljenom za svečanu večeru posle mirovne konferencije.

Veliki sabor

Nasuprot Antisrbije, Srbija ima mnoštvo zadataka, a najvažniji je da se izbori za svoje pravo na izuzetak (suverenitet). Presudna bitka vodi se na našoj mitskoj zemlji koju branimo stolećima i borimo se za svoj duhovni prostor. Pošto se stare sile ne mogu oživeti (Austrougarska, SSSR, Otomanska imperija) neuspele evropske države čekaju velike promene. Srbija se do sada nije integrisala, niti će se baviti reintegracijama, već će se sabirati da bi zajedničarila. A nema ni vremena da se raspravlja ili ujedinjuje s Antisrbijom pošto je ova odavno prepuštenu truljenju i raspadu.

Glavni cilj današnje Srbije jeste povratak mirnodopskom životu nakon višedecenijskog hibridnog rata i neprijateljskih podsticanja na bratoubilaštvo. Posle uspostavljanja novog dogovora, strane trupe s naših prostora moći će brzo da se povuku jer će Srbija biti spremna da da garancije za svoju zonu odgovornosti. Završava se duga istorija evroatlantske kolonijalne politike i evropskog poimanja vremena i prostora. Srbija je prešla dug put od sredine 20. stoleća kada su srpski predstavnici iz reda elite jugoslovenske revolucije predlagali samorazgradnju Srbije (nuđenje podele Srbije na Kosovu i Metohiji od „oca nacije“ Dobrice Ćosića) do odbrane Kosova 1999-2021. i usvajanja stava SPC da je Kosovo neodvojivi deo srpskog duhovnog prostora. Nejasnoća nema. Na velikom crkveno-narodnom saboru u Beogradu ili Peći pod rukovodstvom patrijarha srpskog biće objavljen završetak bratoubilačkog (građanskog) rata dugog skoro čitav vek i duhovno ujedinjenje Srbije.

Pećka patrijaršija (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

Naš put u Hiperboreju započeće iz manastira u kome će se rešavati novi zadaci. Upravo će u manastiru, kao nikada u poslednja dva stoleća, mnogi naći sigurno utočište pred bezumljem i bezumnim ovog sveta. Srbi ostaju izvan digitalnog konclogora. Neće se vraćati na prostore sa kojih su proterani, jer će se na njima obnoviti vera praotačka i useliti se u duše izgubljene prethodnih stoleća. Proces je već započeo. Najbolji će udariti temelje nove Srbije u punoći vremena kao obnavljanja (cikličnost), trajanja i prilike (hronos i kairos). Začeće se u manastiru nova ekonomija i slobodni digitalni prostor na srpskoj sabornoj mreži. Vreme i slučaj pripadaju svima.

 

Slavoljub Lekić je profesor univerziteta, urednik Foruma Poljoprivrednog fakulteta Univerziteta u Beogradu i hobista. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Naslovna fotografija: Radomir Jovanović/Novi Standard

 

Izvor Novi Standard

 

BONUS VIDEO:

Kolumna, Politika
Pratite nas na YouTube-u