Drugog jula 1992. bio je peti dan Vidovdanskog sabora, jednog od do tada najvećih opozicionih skupova protiv Miloševićevog režima, kada je na pozornicu ispred skupštine Jugoslavije izašao Matija Bećković i saopštio da je u Londonu preminuo Borislav Pekić. Svedoci se i danas sećaju kako su hiljade okupljenih ljudi u znak poštovanja prema Pekiću ćutale i kako se u toj „mrtvoj tišini” čulo samo „pucketanje zastava na jarbolima ispred Skupštine”.
„Nije imao šta da traži/ovom našem vremenu…” – napisao je Matija Bećković u pesmi o Borislavu Pekiću. Ako u ovom našem vremenu nije imao šta da traži, u njemu je ipak prisutan. Pojednostavljeno bi bilo reći da je to zato jer je napisao 1999. koja nam se dogodila i pre tog 6. jula u koji on u svom romanu smešta smak sveta. Ili Kako upokojiti vampira, iz kojeg danas rečenice o precima i potomcima, prošlosti i budućnosti žive samostalno u javnoj sferi. Ili Besnilo, kojem nas je vratila epidemija i to baš u godini u kojoj se navršilo 90 godina od Pekićevog rođenja. Ili pak njegovo Zlatno runo, po mišljenju kritike najmonumentalniji je romansijerski poduhvat u srpskoj književnosti.
Pekić na filmu
Jedan od najvećih srpskih pisaca u umetnosti se javio najpre u svetu filma: pre šest decenija film po njegovom scenariju Dan četrnaesti predstavljao je tadašnju državu na Filmskom festivalu u Kanu, na šta nas podseća i ovogodišnje kansko izdanje.
Naime, 1961. u Kanu je prvi put prikazan jedan jugoslovenski film u glavnoj konkurenciji. Bio je to rediteljski prvenac Zdravka Velimirovića Dan četrnaesti, snimljen po scenariju Borislava Pekića, koji govori o grupi zatvorenika koji zbog dobrog vladanja dobijaju dve nedelje odsustva.
Šest decenija posle kanske premijere, na predstojećem filmskom festivalu u Kanu, koji će se održati od 6. do 17. jula, u okviru prestižnog programa „Kan klasik” biće prikazana restaurisana verzija Dana četrnaestog. Direktor Jugoslovenske kinoteke Jugoslav Pantelić izjavio je za RTS da je Dan četrnaesti, budući da je snimljen u produkciji „Lovćen filma”, po raspadu državne zajednice pripao crnogorskoj kinematografiji, ali da je restaurisan u saradnji Crnogorske i Jugoslovenske kinoteke, i da zajedničko učešće Beograda i Podgorice u predstavljanju ovog filma na ovogodišnjem Kanskom festivalu daje novo svetlo ostvarenju koje je decenijama bio nepravedno zapostavljeno.
„Sama etiketa ‘Kan klasik’ je nešto što film odmah čini atraktivnim ne samo na prostoru bivše Jugoslavije nego i globalno”, rekao je Pantelić.
Ime scenariste koje stoji na špici i plakatu filma je Borislav Petrović. Pekić se, naime, pod ovim pseudonimom (Petrović je devojačko prezime njegove majke) javio na scenaristički konkurs „Lovćen filma” i osvojio pet od ukupno šest nagrada. Po njegovom scenariju je Zdravko Velimirović, Pekićev prijatelj iz cetinjskih dana, snimio svoj filmski debi Dan četrnaesti, u kome se pored Nikole Popovića, Karla Bulića, Slobodana Cice Perovića, Dušana Janićijevića, Olge Spiridonović, Mire Stupica i drugih, kao glumac pojavljuje još jedan Pekićev prijatelj – Danilo Kiš.
Dan četrnaesti je u Kanu lepo primljen. „Povoljna okolnost za film”, reći će kasnije Zdravko Velimirović, „bila je što je Pekić imao veliko lično iskustvo za ovu temu, robijao je pet i po godina, i kad sam mu predložio da napiše scenario, znao sam da će to biti najbolja priča.”
Pekić je nakon ovog filma nastavio saradnju sa „Lovćen filmom”. Osim (ko)scenarističkog rada na projektima, pojavio se na velikom platnu i kao glumac, i to u dva ostvarenja Mila Đukanovića, u oba igrajući epizodnu ulogu lekara u filmovima: Ne diraj u sreću (1961) i Muškarci (1963).
Godine koje su pojeli skakavci
Politikom se Borislav Pekić bavio oduvek. Po završetku Drugog svetskog rata, kao učenik beogradske Treće muške gimnazije postao je član Saveza demokratske omladine Jugoslavije (SDOJ). Uhapšen je novembra 1948. i u maju sledeće godine osuđen je na 10, pa na 15 godina robije. „Jesu mladi, ali nisu naivni”, rečeno je na sudu o pripadnicima SDOJ-a, a za Pekića je navedeno da čvrsto stoji na liniji Milana Grola i da „od njega nikad neće biti socijalistički čovek”.
Zatvorsku kaznu Pekić služi u kazneno-popravnim domovima u Sremskoj Mitrovici i Nišu. Pomilovan je posle pet godina robije – na tadašnji Dan Republike, 29. novembra 1953. Tokom zatvorskih godina čitao je stotine stranica dnevno, pisao mnogo, postavio i neke predstave u zatvoru u Sremskoj Mitrovici, Nušićeve između ostalih. Period robijanja opisao je u Godinama koje su pojeli skakavci, ali je on ostavio traga i u mnogim Pekićevim delima, pa i u filmu Dan četrnaesti.
Nakon zatvora, Pekić upisuje studije eksperimentalne psihologije (kolege sa grupe bile su mu Branko Pleša, Dušan Makavejev i Miodrag Bulatović), a prve radove objavljuje pod pseudonimom Adam Petrović u časopisu Vidici koji je uređivao Danilo Kiš. Svoj prvi roman, Vreme čuda, objavio je 1965. godine. Kada je prethodno prvu od sedam pripovesti iz rukopisa romana objavio u časopisu Vidici, Borislav Mihajlović Mihiz mu je, pročitavši je, poručio: „Vi ste pisac”. Ostala „čuda” sa lektorom je za objavljivanje sređivao Danilo Kiš, jer je Pekić tada bio u bolnici zbog tuberkuloze.
I u jednom intervjuu, dvadeset godina po objavljivanju romana, Pekić je rekao da bez obzira na pozitivne kritike, Vreme čuda smatra moralnom pogreškom i da radi na novoj verziji koja će se zvati „Zaveštanje”. Novu verziju romana, međutim, nije stigao da uradi. Ali je zato krajem osamdesetih Goran Paskaljević režirao dosta slobodnu ekranizaciju Vremena čuda, na kojoj je Pekić potpisan kao scenarista. Film Vreme čuda je 1990, prikazan u Kanu, a Paskaljević je dobio nagradu za režiju.
U vreme snimanja filma, Pekić je govorio kako bi roman Vreme čuda sada napisao ponovo i drugačije. O tome svedoči pisac i profesor Mihajlo Pantić, koji je krajem osamdesetih bio urednik Književnih novina i koji se s Pekićem upoznao u redakciji časopisa.
„Bio je to je jedan od razgovora za koji mogu sa ove distance da kažem da je odredio moju književnu mladost”, kaže Mihajlo Pantić. „Prilikom tog prvog upoznavanja, imao sam priliku da s njim razgovaram pola sata i on je izgovorio rečenicu od koje sam ja ostao do dan-danas začuđen, a to je da nije voleo što je napisao knjigu Vreme čuda. A to je bila prva njegova knjiga koju sam kao mladi student pročitao i ona me uvela u jedan svet o kojem ja, budući da sam bio dete onog školskog sistema i druge vrste literature, nisam imao blagog pojma. Tada sam shvatio da je književnost moguće pisati i na taj način i sa tom vrstom jezičke energije koju on možda kasnije nije ponovio u svojim delima”, navodi Pantić, koji smatra da je Pekić „jedan od poslednjih kolosa srpske književnosti”.
O nezadovoljstvu Pekića svojim romanom prvencem, profesor Vladeta Janković kaže: „Ja sam to čuo od njega, on je govorio da bi se odrekao te knjige i da bi napisao novu verziju Vremena čuda, za šta ja moram da kažem da ne mogu da zamislim kako bi izgledalo. Poenta te knjige je u izneveravanju i u jednom novom ikonoklastičnom duhu jevanđeoske epizode. Čuo sam iz njegovih usta da mu je žao i da bi voleo da napiše drugu verziju, ali nije stigao”.
Pisanje iz tuđine
Nakon Vremena čuda, Pekić piše drugi roman Hodočašće Arsenija Njegovana, za koji 1971. dobija Ninovu nagradu. Ova nagrada je najviše pomogla da Pekiću bude vraćen pasoš, koji mu je na neko vreme bio oduzet. Nakon toga on odlazi u London, gde će živeti sledeće dve decenije.
„Kad je došao u London, pet godina u zemlji niko nije hteo da mu štampa rukopise”, priseća se piščeva supruga Ljiljana Pekić. „Ali on nije posustajao i rekao je – ako neće niko da štampa, nema veze, moje je da pišem!” Godine 1975. Pekić ipak objavljuje Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana, a 1977. rukopis romana Kako upokojiti vampira šalje na književni konkurs Udruženih izdavača Jugoslavije, za koji dobija prvu nagradu i koji je iste godine objavljen. „I tako je sve počelo normalno da teče”, kaže Ljiljana Pekić.
Uslediće dela Odbrana i poslednji dani, zatim 1978. prvi tom Zlatnog runa, a onda 1983. i Besnilo, koje postaje bestseler. Krajem 1984. štampaju se i Odabrana dela Borislava Pekića u 12 tomova.
Od 1986. do 1991. kao honorarni komentator Jugoslovenskog odeljenja Svetske sekcije Bi-Bi-Sija u Londonu, Pekić svake nedelje piše i na radiju čita svoja „Pisma iz Londona”, kasnije štampana kao Pisma iz tuđine. Ova pisma su bila zamišljena prepiska jednog tipično našeg Živorada i engleskog gospodina Džonsa.
Pekićev prijatelj Filip David koji ga je posećivao u Londonu seća se koliko je bio posvećen pisanju: „Imao je staklenu baštu i presađujući biljke nosio je oko vrata kasetofon u koji je diktirao scene iz svojih budućih romana Besnilo i Zlatno runo, a kad biste ušli kod njega u kuću, svi zidovi su bili u nekim hartijama s genealogijom porodica iz Zlatnog runa. On je ozbiljno pristupao pisanju i istovremeno je, pišući svoje romane, završavao dva-tri fakulteta – i arhitekturu i pravo i medicinu, jer je morao da bolje od svojih ličnosti bude obavešten o temama o kojima je pisao. Zaista je predstavljao neku vrstu čuda”, kaže David.
„Bio je vrlo sistematičan”, kaže Pekićeva supruga Ljiljana. „Kad neku temu uhvati – on sve o njoj pročita. Više ga je interesovao istraživački posao, a samo pisanje mu je išlo lako. Svaku je knjigu dugo pripremao, dugo istraživao. I radio je uporedo – jednu stvar smišlja, drugu skicira, treću piše. Tako da nije gubio vreme, naročito u Londonu. Ćerka ode u školu, ja u kancelariju, a on piše ceo dan i niko ga ne uznemirava. Kao što kaže Mihiz, mogao je on isto tako i da leži ili šeta ili druži se s prijateljima, ali on je pisao. Smatrao je da taj dar koji mu je sudbina dala treba da iskoristi. I drugo – znao je da neće dugo da živi, a imao je puno ideja, pa je gledao da što više uradi kako bi ispunio ono što je planirao”.
„Zlatno runo” – Čoveče božji, ko će to da čita?!
Sedmotomni roman Zlatno runo Pekić je smatrao svojim glavnim delom. Sam je govorio da iako kritičari tu formu zovu „roman-reka”, on bi je nazvao „roman-more”. Predrag Palavestra je zapisao da je to najmonumentalniji romansijerski poduhvat u celokupnoj srpskoj književnosti.
Zlatno runo objavljivano je u periodu od 1978. do 1986. u beogradskoj Prosveti. Tadašnja urednica Svetlana Velmar Janković sećala se kako je uvek postojao neki problem u vezi sa Pekićom, da je često tražio razlog da se odloži objavljivanje, a kad bi ono na kraju bilo odobreno – nastajao je drugi problem: obim!
Po sopstvenom priznanju, Velmar Janković krila je od nadležnih koliko stotina stranica rukopisa je dobila od pisca. Kad bi mu predložila da nešto skrati, prihvatao je na svoj način: izbaci predloženih 150 strana i napiše 200 potpuno novih!
U jednom pismu iz 1979, Mihiz mu o Zlatnom runu piše: „Ali, čoveče Božji, šta Vam bi da napišete roman od tri hiljade stranica? Ko će to da čita? Kod nas se pišu male knjige, pa i njih malo, davno smo mi smislili zamku u koju vatamo i u koju se vata naša dokonjačka navika i neistrajnost: šta ima da se kaže, može to i pokraće, ponajbolje anegdotom. A Vi zapeli, našli pa zašli, pa desetine vekova, pa stotine personaža, pa hiljade stranica. Kako će to sve i Vi takav da stane u naše književstvo i u nas?”
„Da ne bih čitao te njegove velike knjige, ja sam uvek tražio u njima neku grešku, ali greške nije bilo”, kaže Matija Bećković, i dodaje: „Onaj ko je najviše učinio za njegovu slavu je Mihiz, kad je 1979. napravio dramatizaciju Korešpodencije s Batom Stojkovićem u Ateljeu 212. Tek tad su ljudi videli kakvo je to obilje i kakav je to gigantski projekat.” Scenom Ateljea 212 Mihizovi i Pekićevi Njegovani i Turjaški vladali su četvrt veka.
Kada su Beogradu 1983. predstavljana njegova odabrana dela, održao je govor o „razaranju mita slobodne volje”, u kome je rekao:
„Pošto ja u slobodu volje verujem, premda je ničim ne mogu dokazati (osim pokušajima da i mit o njoj razorim, po načelu da će se, ako postoji, održati, ako ne postoji, raspasti), ja u svojim knjigama moram govoriti i o moralnoj stvarnosti ljudskog života, uzdržavajući se da joj sudim. (…) Usudio bih se reći da, ako o moralu ne bih mogao govoriti, ne vidim o čemu bih uopšte govorio, odnosno o čemu bi, s ljudskog stajališta, bilo vredno govoriti. Pri čemu, razume se, mislim na moral u jednom širem smislu, možda i najširem: kao sumi uticaja našeg života na tuđe u okviru alternative dobro-zlo.”
U politici
Pekić se čitavog života bavio politikom i, uprkos teškom mladalačkom iskustvu, od nje nije odustajao. Pisao je da veruje u demokratiju „kao najbolji od svih rđavih sistema, a svakako najpodnošljiviji”, da veruje u razum i zaštitu svega ličnog, građanske i političke slobode. Time se rukovodio i kada se iz Londona vratio u Beograd da bi zajedno s još jedanaest intelektualaca obnovio Demokratsku stranku, a zatim postao i član njenog Glavnog odbora.
Septembra 1990. objavio je programski tekst Nacija i demokratija, a ne nacija ili demokratija, u kome, pored ostalog, kaže:
„Stoga, kao demokrati, nikad ne dopustimo da budemo uvučeni u veštačku dilemu izbora između nacije i demokratije. Jer za demokratiju je nacija njena nužna stvarnost, za naciju je demokratija njen izabrani cilj. Demokratija i Nacija – da! Demokratija ili Nacija – ne!”
„To je on tako formulisao prosto zato što je smatrao da demokratija mora imati nacionalno okruženje, ali ona nipošto ne sme biti sama sebi cilj”, kaže Vladeta Janković. „Nacija koja je vaspitana demokratski – prosperira. Znači, ne treba se odricati nacionalnog za volju demokratije koja bi bila kosmopolitskog tipa, a mnogi su to radili u ono doba kada smo osnivali Demokratsku stranku i odlazili u taj ekstrem, a bilo je onih koji na demokratiju nisu obraćali nikakvu pažnju nego su srljali u radikalni nacionalizam”.
„Ako sam kadar da ubedljivo opišem likove u svojim knjigama, mora biti da poznajem čoveka”, govorio je Pekić u izbornoj kampanji za mesto narodnog poslanika u Skupštini Srbije, u kojoj je učestvovao kao kandidat Demokratske stranke za poslanika iz izborne jedinice u Rakovici. Nije osvojio mandat, u Rakovici je za narodnog poslanika izabran Vojislav Šešelj. U Malom Mokrom Lugu nije pobedio ni drugi kandidat Demokratske stranke i takođe jedan od njenih osnivača, pisac Milovan Danojlić, koji je kasnije ocenio „Nije to za nas ni bilo!”, odnosno da tako prolaze pisci u politici.
„Osnovna stvar je ne gledati na sat. Pobede se ne dobijaju za sekund, ni za dan ni za godinu”, obratio se Pekić studentima sa Terazijske česme tokom protesta u martu 1991. Potom se vratio u London, iz kojeg je već naredne godine, na današnji dan stigla vest o piščevoj smrti.
Autor Dragana Ignjić
Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Vi ste svet
Izvor RTS, 2. jul 2021.
BONUS VIDEO:
