Kina ima plan za osvajanje Bliskog istoka

Ukoliko „plan A“ o paralelnom održavanju dobrih odnosa sa međusobno sukobljenim regionalnim akterima bude nesprovodiv, Kinezi ovog puta imaju spremnu alternativu

Ebrahim Raisi je novi predsednik Irana. Očekivano, u SAD su njegov izbor dočekali sa nelagodom. Još ranije je označen za „tvrdolinijaša“ i „ultrakonzervativca“. Otuda i ocene da je novi krug pregovora o iranskom nuklearnom programu upitan, ili čak nemoguć. Otuda i ocene da će režim američkih sankcija i brojnih EU restrikcija biti nastavljen.

Ubedljiva pobeda Raisija rezultat je i kampanje u kojoj se najviše govorilo o borbi protiv korupcije i ekonomiji. Iranska privreda ušla je u novi krug stagnacije još pre pandemije. Sankcije i restrikcije čine svoje. Sa pandemijom stvari su se pogoršale. Zbog toga se postavlja pitanje: kako Raisi planira da ispuni obećano?

Plan A

Krajem marta, Iran i Kina potpisali su sporazum o jačanju političke i ekonomske saradnje u narednih 25 godina. Predviđeno je da u tom roku kineske kompanije investiraju 400 milijardi dolara. Šef kineske diplomatije označio je odnose sa Iranom „strateškim i trajnim“.

Kineske ambicije na Bliskom istoku, naravno, ne završavaju se u Iranu. Paralelno sa ovom akvizicijom, zvanični Peking želi da održi dobre odnose sa Saudijskom Arabijom i manjim zalivskim državama, kao i Turskom, ali i Izraelom. Grandiozna inicijativa Pojas i put tiče se integrisanja ekonomskog prostora celokupne Evroazije. Svi su prijatelji, nema neprijatelja.

Međutim, zakonomernost međunarodnih odnosa jeste i da svaka akcija proizvodi reakciju. Jačanje kineskog uticaja uzrokuje podozrenje SAD. Kineski kapital istisnuo je zapadne finansijske institucije, faktički im onemogućio održavanje monopolskog položaja na globalnom „tržištu kredita“, kineski proizvodi su „osvajali potrošače“ ostavljajući američke i evropske ponuđače bez dotadašnjih kupaca, a nakon ekonomskog dela, usledilo je i čvršće političko vezivanje za Kinu niza prestonica.

Prvi znaci da implementacija Pojasa i puta neće tako glatko teći oličeni su u upozorenjima Indije i Japana, zatim su došla „dvoumljenja EU“ pod pritiskom Vašingtona. Ne bi iznenadilo da bude problema i u bliskoistočnom regionu. Naročito nakon „buldožer diplomatije“ Donalda Trampa koji je praktično arapskim zemljama uslovio nastavak strateškog partnerstva sa SAD „normalizacijom odnosa“ sa Izraelom.

Ministar spoljnih poslova Bahreina Abdulatif bin Rašid el Zajani, premijer Izraela Benjamin Netanjahu, predsednik SAD Donald Tramp i ministar spoljnih poslova UAE Abdulah bin Zajed el Nahjan tokom potpisivanja sporazuma o normalizaciji odnosa UAE i Bahreina sa Izraelom u Beloj kući, Vašington, 15. septembar 2020. (Foto: Official White House Photo/Sheala)
Ministar spoljnih poslova Bahreina Abdulatif bin Rašid el Zajani, premijer Izraela Benjamin Netanjahu, predsednik SAD Donald Tramp i ministar spoljnih poslova UAE Abdulah bin Zajed el Nahjan tokom potpisivanja sporazuma o normalizaciji odnosa UAE i Bahreina sa Izraelom u Beloj kući, Vašington, 15. septembar 2020. (Foto: Official White House Photo/Sheala)

UAE i Bahrein su „povukli nogu“, u nešto blažoj formi „otopljavanje“ su najavili i zvaničnici Maroka (uspostavljanje direktnih letova kao prvi korak), kandidata da nastave ovim putem još je nekoliko.

Zašto je sada u ovoj jednačini važan izbor Raisija? Zato što, nakon svega, Bajden teško može pronaći bilo kakvo solidno rešenje u tekućoj situaciji. Ako ništa ne učini Kinezi će postepeno „osvajati“ Bliski istok i posledično – istiskivati SAD. Ako pokuša sa obnavljanjem Obaminog „multilateralnog pristupa“ izgubiće legitimitet među svojim biračima i saveznicima, pošto to podrazumeva i mukotrpne pregovore sa „tvrdolinijašem“ i „ultrakonzervativcem“. A ako nastavi „Trampovim putem“, onda nije isključeno ni da umesto postepenog, američki uticaj bude istisnut naglo iz geopolitički značajnih „bliskoistočnih tačaka“. Za razliku od ranijih perioda, sada se nazire i kineski „plan B“.

Plan B

Ukoliko je „plan A“ o paralelnom održavanju dobrih odnosa sa međusobno sukobljenim regionalnim akterima u praksi nesprovodiv, odnosno ukoliko Bajden nastavi „Trampovim putem“, za Kineze postoji alternativa. Kineski odgovor na ovu moguću situaciju tiče se uspostavljanja strateškog partnerstva sa Iranom. Sporazum Pekinga i Teherana podrazumeva otvaranje „slobodnog prostora“ za kineska ulaganja u sektore energetike, bankarstva, infrastrukture, zdravstva, telekomunikacija, ali i blisku vojnu saradnju, uz organizovanje zajedničkih vojnih vežbi i razmenu obaveštajnih podataka (što je do sada već viđeno, čak i u trilateralnom formatu, zajedno sa ruskim snagama).

Vlastima u Teheranu ovo je, nakon odbijanja Trampove administracije da primeni sporazum „P5 plus 1“ iz 2015. godine, svakako izlaz iz ćorsokaka. Američke sankcije i restrikcije EU onemogućavaju normalizaciju trgovinskih odnosa Irana sa zapadnim zemljama, samim tim i priliv investicija neophodnih za obimniju eksploataciju energetskih resursa. U stanju u kojem se danas nalazi, iranska ekonomija nema snage za započinjanje novog investicionog ciklusa.

I tu sada na scenu stupaju kineske banke, pošto je privreda ove države „večito gladna“ nafte i prirodnog gasa. Istovremeno, cela priča ima i geopolitičku dimenziju. Nakon ozbiljnih tenzija u odnosima sa Indijom (uključujući i povremene „pešadijske okršaje“ u oblasti Aksai Čin i žrtava na obe strane) kineske vlasti su „pojačale delovanje“ ka tradicionalnom savezniku Pakistanu. Sada nastavljaju dalje ka zapadu (iransko-pakistanska kopnena granica dugačka je skoro hiljadu kilometara, što je, bez obzira na „problematičnu“ konfiguraciju terena više nego dovoljno za osiguravanje „prostorne dubine“ za obezbeđivanje ovog strateškog pravca kojim će biti povezani pakistanski Gvadar i iranski Čabahar). Time se uspostavlja nadzor nad Omanskim zalivom i Ormuskim moreuzom, a što je za sudbinu Pojasa i puta još važnije, Iran sada postaje neizostavna karika „kontinentalnog lanca“ koji se proteže preko Turske i Balkana ka „srcu Evrope“.

Imajući u vidu jasno iskazane namere Erdogana da u ovoj priči ne samo učestvuje, nego bude i jedan od motora njenog daljeg razvoja, kao i ciljane kineske investicije prethodnih godina na Balkanskom poluostrvu, iransko-kinesko strateško partnerstvo dobija sasvim novu dimenziju. To nije cilj, već sredstvo za povezivanje Kine sa Evropom „južnim koridorom“ Pojasa i puta (Kina – Pakistan – Iran – Turska – Balkan). I pored toga što Vašington čini mnogo toga da osujeti realizaciju Pojasa i puta, ova inicijativa bi se svakako nastavila.

Iranian Foreign Minister Mohammad Javad Zarif (right) and Wang Yi pose after signing a 25-year strategic cooperation agreement in Tehran, Iran on March 27, 2021.AP Photo/Ebrahim Noroozi
Iranski ministar spoljnih poslova Mohamed Džavad Zarif i kineski ministar spoljnih poslova Vang Ji nakon potpisivanja 25-ogodišnjeg sporazuma o strateškoj saradnji, Teheran, 27. mart 2021. (Foto: AP Photo/Ebrahim Noroozi)

Istina, u nešto drugačijim okolnostima i sa novim neprijateljima, ali za Kineze je najvažnije da nema odustajanja. Novi predsednik Irana sada će im biti garancija toga. Isto kao što će Kina biti garancija da se stvari u Iranu ne mogu rešavati novom „obojenom revolucijom“.

 

Naslovna fotografija: SeongJoon Cho/Bloomberg

 

Izvor Sputnjik

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u