Vozači koji su prošlog vikenda rano ujutru prolazili kroz bečku opštinu Donauštat krajem oka bi uhvatili prizor tanušne ženske figure koja sedi naslonjena na drvo na zelenom ostrvu između dve vozne trake. Nešto nije izgledalo kako treba, ne samo zbog skoro dečijih obrisa osobe. I nije bilo. Ubrzo je pozvana policija, koja je samo mogla da konstatuje nasilnu smrt nepoznate devojke, po prvoj proceni stare oko osamnaest godina. Sitno telo je bilo slomljeno, vrat i lice pokriveni hematomima.
Nepuna dva dana kasnije saznalo se uglavnom sve. Žrtva je Leoni P. iz Tulna, mesta tridesetak kilometara od Beča. Roditelji su prepoznali odeću i crvenu kosu na policijskoj fotografiji. Ispostavilo se da Leoni nije devojka od osamnaest, već devojčica od 13 godina.
Policija je odmah pronašla verovatne ubice, barem prvu tranšu. Uhapšena su dvojica avganistanskih migranata od 16 i 18 godina. Mlađi A. je tek prošle godine stigao u Austriju (balkanskom rutom) i do sada nije bio policijski gonjen. Stariji B. je tu od prvog velikog migracionog talasa koji je zapljusnuo evropske zemlje 2015, i u četiri poslednje godine je uspeo da skupi impresivni policijski dosije zbog oružane pljačke, prodaje droge, seksualnog zlostavljanja, tuče i ranjavanja. Bio je u zatvoru, puštan zbog mladosti, oduzet mu je azilantski status i još pre dve godine je trebalo da bude proteran iz zemlje i strpan u avion za Kabul.
Ali nije, zbog birokratskih prepreka. B. se u drugoj instanci žalio Upravnom sudu koji je spor, pretrpan, a nije imao ni političke ili moralne motivacije za brzu odluku, jer Socijaldemokrate i Zeleni, uz podršku dela javnosti i crkve, otežavaju proterivanje kriminalnih migranata za Avganistan.
Obrazloženje: Avganistan je nesigurna zemlja.
Brutalan zločin
Po do sada dostupnim policijskim podacima, ovako izgleda rekonstrukcija zločina nad malom Leoni.
Prošlog vikenda, u noći između petka i subote, bila je na Dunavskom kanalu, jednom od in-mesta na kojima se okupljaju mladi. Tamo se srela sa dvojicom Avganistanaca. Mlađeg je navodno poznavala i sa njim krenula u opštinski, od grada subvencionisani, stan starijeg. Tamo je Leoni drogirana (ekstazi), grupno silovana do jutra, zatim zadavljena, odvučena 250 metara dalje na zeleno ostrvo između dve vozne trake i naslonjena na drvo da se malo odmori od štrapaca.
Čitava akcija je bila toliko brutalna, tupa i neinventivna, da se nijednog trenutka nije moglo govoriti o „misteriji“ i „misterioznom ubistvu“. Policiji su se javili svedoci, neki i sami iz migrantskog miljea, koji su nešto videli, čuli i povezali. Pažnju sigurno budi kad se telo nosi 250 metara kroz gusto naseljenu gradsku zonu, čak iako je to jedna tako sitna ptičica kao Leoni. Zahvaljujući dojavama, ubrzo je privedena i treća osoba koja je sudelovala u grupnom silovanju i ubistvu Leoni, za četvrtom se još traga. Obojica su avganistanski migranti sa azilantskim statusom. Privedeni ima navodno 23 godine, drugi koji je u bekstvu 22.
Da li su zaista sve godine starosti pretpostavljenih ubica tačne, nije sigurno. Gazda opštinskog stana u kome se odvijala krvava seksualna orgija vodi se u azilantskoj prijavi kao „osamnaestogodišnjak“. Kako već ima dugu ličnu istoriju kriminalne energije, morao je da počne sa četrnaest da bi stigao tu gde je danas. Problem sa godinama je svima poznat, ali evropske države konsekventno odbijaju da se njime pozabave. Muški migranti sa Bliskog istoka koji putuju bez pratnje često tvrde da su mlađi od 18 godina, zato što ih onda zakon tretira blaže.
Postoje metode za utvrđivanje prave starosti osobe koja traži azil, ali su one moralno teške, ljudski ponižavajuće za obe strane, i za one koji lažu i za one koji su slagani, pa se često izostavljaju.
Avganistanski muškarci su niži rastom, imaju malo dlaka na nausnici, lako prolaze kao mlađi. Austrijski politikolog Sarajudin Rasuli, koji je pre trideset godina došao iz Avganistana na studije u Beč i tu ostao, danas je glavni veštak austrijskog suda u slučajevima koji se tiču avganistanskih migranata. Od ubistva Leoni, Rasuli je stalni gost u medijima. Za razliku od leve humanističke inteligencije koja sanja san združenog čovečanstva, Rasuli je vrlo oštar prema svojim bivšim zemljacima. On zna da mu austrijski i nemački mediji traže intervjue upravo zato što, za razliku od „pravih“ Evropljana, Rasuli sme da otkriva tajne avganistanskog mužjačkog i narko kulta, a da se ne nazove rasistom, već „poznavaocem prilika na Hindukušu“.
U intervjuu za austrijski Profil (2. jula) Rasuli tvrdi da više od polovine azilanata iz Avganistana, Irana i Pakistana, koji u Austriju dolaze kao „maloletnici“, navode krivu starost. Čitav pogon im daje savete da se predstavljaju mlađim nego što jesu – organizovani krijumčarski lanci, nevladine organizacije koje se brinu o migrantima, dobrodušni pomagači iz civilnog sektora koji vide samo jad i nevolju kod svojih štićenika, a ne bes i mržnju.
Rasuli: „Oni avganistanski migranti koji postaju kriminalci uglavnom su neobrazovani i nepismeni ljudi koji dolaze iz zabačenih krajeva zemlje, često iz Irana i Pakistana. Tamo su već u startu prezrena manjina. Kao pomoćni radnici dobijaju opijum od poslodavaca da bi izdržali težak rad. Morate znati da se u Iranu konzumira opijum kao kod nas vino! Kad krenu ka Evropi kao migranti, krijumčarske bande ih u startu uključuju u u prodaju droge, krađu i mušku prostituciju. Za to postoji tržište duž rute, u Grčkoj, Srbiji i Makedoniji. Kad se dokopaju Austrije, oni su već očvrsli u kriminalu, nož uvek pri ruci. A ovde odjednom shvate da imaju prava! Niko ih ne trpa u zatvor zbog hašiša, policija ih ne mlati kad ih uhvati da diluju drogu, šetaju se na slobodi čak i posle prve, druge, treće kazne, još dobiju i opštinski stan u kome mogu da rade šta hoće. Kao što u konkretnom slučaju očito i jesu.“
Nije isključeno da su Leoni na redaljku silovali i na kraju zadavili muškarci od tridesetak godina. Ali ako je njihova starost nesigurna, njene godine su sasvim pouzdane, 13. I slovima: trinaest.
Na pres konferenciji u austrijskom ministarstvu policije prošlog utorka jedan novinar je postavio pitanje koje su svi imali u glavi, ali se niko nije usudio da ga postavi. Kako se Leoni našla na Dunavskom kanalu u subotu u dva ujutru? Gde su bili roditelji? Da li se neko brinuo o njoj? Ima li ona mamu i tatu?
Pitanje je legitimno kad se postavlja u porodičnom pravu, obrazovnom i vaspitnom miljeu, socijalnim službama za brigu o maloletnicima, kao i u svim onim situacijama kad roditelji i pobunjena deca urlaju jedni na druge. Ali kad se govori o kriminalnim aktima, seksualnim i krvnim deliktima, ta su pitanja potpuno bez supstance. Ministar Nehamer je tako i odgovorio – ne može Leoni biti kriva što je silovana i zadavljena.
Curica je u porodici nosila nadimak „naša buntovnica“. Pobegla bi od kuće, vraćala se ujutro, odbijala autoritete. Roditelji su više od godinu dana bili u kontaktu sa socijalnom službom u Beču, svi uključeni su znali da se radi o slučaju teškog odrastanja. I svi su se nadali da će se pronaći jednog trenutka. Neki tinejdžeri su autodestruktivni samo kratko, i to su onda srećne porodice i srećni mladi ljudi. Kod nesrećnih ta faza traje duže. Najnesrećniji završe naslonjeni na drvo.
Nema povratka na staro
U apsolutnim veličinama, austrijski državljani dominiraju u kriminalnim statistikama. Tako i kad se radi o femicidu. Ubijaju fini Evropljani žene, i svoje i tuđe, siluju ćerke, zaključavaju ih u podrum. Niko ne kaže da se to ne događa. Ali ono što sad svima sviće, a mnogima neugodno, jer su se uživeli u ulogu prosvećenih eks-kolonijalista, jeste svest da su na sve to još uvezli tuđe ubice pune elana, natprosečne motivacije i kulturno impregniranog stava da su žene svojina a ne osobe, stvari a ne ljudi.
Od izbijanja migrantske krize, množe se ekstremno brutalni seksualni i krvni delikti. Ove godine su jedan sirijski i jedan avganistanski migrant ubili svoje žene. U leto 2015, samo što se odmorio i naspavao posle dugog puta za Evropu, mladi azilant je na javnom kupalištu silovao dečaka, uzrast niža osnovna. Trojica „maloletnih“ Avganistanaca koji su pobegli od talibanskog terora su 2016. u javnom ve-ceu na metro-stanici „Prater“ silovali studentkinju. Iste godine je sedamnaestogodišnji Avganistanac izbo nožem, namrtvo, godinu dana mlađu Austrijanku jer „više nije htela da se zabavlja sa njim“.
Gornji slučajevi su samo mali izbor. Ali ni u statistici stvar ne izgleda bolje. Uzmimo podatke iz austrijske kriminalne statistike za 2020. godinu. Te godine je policija registrovala 276.344 krivičnih dela (ne znači da su sva završila presudom). Od počinilaca, skoro dva odsto (4.877) su avganistanski azilanti, i to pri sudelovanju od svega 0,5 odsto (44.000) u ukupnom broju ljudi koji trenutno žive u Austriji. Gledano po deliktima: od ukupnog broja telesnih povreda, Avganistanci su odgovarni za 2,8 odsto; za trgovanje drogom 2,5 odsto; kod seksualnih delikata za 3,3 odsto; kod silovanja 5,4 odsto.
Posle slučaja Leoni, teško da će biti povratka na staro u Austriji. Sad su i socijaldemokrate i Zeleni za brža proterivanja ne samo kriminalnih migranata, već i svih onih kojima je odbijen zahtev za azil. O „kulturi dobrodošlice“ više nema govora. Tu i tamo se čuje glas intelektualne scene ili crkve da se svi avganistanski, čečenski, severnoafrički, pakistanski migranti ne smeju trpati u isti koš. Kao moralni stav, to nije sporno. Ali u praksi ne čini ništa za sigurnost na mestima gde se danas okupljaju mladi. Problem je evropski, nigde samo nacionalni.
Svuda je neophodan jedan Sarajudin Rasuli sa moralnim autoritetom da poruči – nemojte masovno uvoziti ljude iz kultura čije socijalne patologije ne poznajete i nemate pojma kako da ih preodgojite, pardon, integrišete! Kad to kaže Rasuli, to je ekspertiza i insajdersko znanje. Kad to kaže neko kao ja, onda je rasista.
Misija (ne)uspešna
Praktično svi Avganistanci koji su od 2015. stizali u Austriju ili Nemačku su dolazili kao „politički“ progonjene osobe. Azil je politička kategorija, dobijaju ga oni koji su politički progonjeni.
Dvadeset godina je trajala zapadna operacija u Avganistanu, koju su Amerikanci počeli 2001. kao „borbu protiv terorizma“. Prvo se zvala ISAF (International Security Assistance Force) i „Enduring Freedom“, od 2015. „Resolute Support“. U početku je imala neku dozvolu Saveta bezbednosti UN-a, posle je bila samo stvar NATO alijanse. Namera je bila da se pacifikuje ratnički duh kraja, Talibani domestikuju, a stanovništvo provuče kroz brzi kurs liberalne demokratije. Ekonomski deo se bazirao na predstavi da će plantaže maka biti zamenjene poljima lavande.
Kako je pod uticajem odlučne podrške NATO-a snaga rasla politička i društvena bezbednost u Avganistanu, tako su nama u Evropu proporcionalno stizale avganistanske izbeglice. Svi su bili politički proganjani od Talibana, svi mladi, tinejdžeri, ver sacrum generacija s Hindukuša.
Nakon grandioznog uspeha operacije, NATO ratnici se sada vraćaju kući. Nemci su se vratili prošle sedmice. U tišini je doleteo poslednji kontingent nemačkog Bundesvera. Na aerodromu ih nije dočekao niko – ni predsednik, ni kancelarka, ni ministarka odbrane, ni ministar spoljnih poslova, ni državni sekretar, nijedan parlamentarac ili guverner; čak ni neki zalutali predsednik opštine. Niko.
Frankfurter algemajne cajtung 1. jula piše: „Fudbalere možete da tretirate tako kad izgube na evropskom prvenstvu. Ali nemačku vojsku ne. Više ministara se okupi kad se iz aviona istovaruju maske. Nakon 20 godina operacije, uz ukupno sudelovanje 160.000 nemačkih vojnika, posle 59 mrtvih, naši su se vratili kući u tišini. U maksimalnoj prijateljskoj nezainteresovanosti domaće politike.“
Isti list, dan ranije: „Gorke lekcije iz Avganistana. Nije bilo realno da će Bundesver slaviti oproštaj na velikoj ceremoniji. Jedna od vojnih premisa na Hindukušu je uvek bila da neprijatelja treba ostaviti u neznanju što se tiče naše taktike. Plaćena je visoka cena u ljudstvu i materijalu, a postignuto gotovo ništa. Avganistan se kreće ka nesigurnoj, mračnoj budućnosti, dok Zapad zbunjeno stoji pred pitanjem – a šta sad?“
A šta sad sa novom migracijom, kad u Evropu počnu da stižu svi oni koji su radili za zapadne snage, prevodioci, šoferi, ekonomi, portiri i čuvari? Ili samo kažu da jesu?
Špigl 2. jula objavljuje:: „Mirovni pregovori između Talibana i vlade u Kabulu se ne miču s mesta. Oružje i vojna oprema masovno pada u ruke ekstremista. Promptno sa povlačenjem zapadnih trupa, islamisti otvaraju ofanzive. Već su osvojili četvrtinu vojnih punktova od demoralizovane avganistanske vojske i pri tome na stotine automatskog oružja, oklopnih vozila i tenkova čije su nabavke finansirali Amerikanci. Vašington post citira prognoze američkih tajnih službi, da će vlada u Kabulu pasti već za šest do dvanaest meseci.“
Ali do tada će i Amerikanci napustiti Avganistan. U septembru ove godine, tačno na dvadesetu godišnjicu 11. septembra. Datum povlačenja ima simboličku dimenziju – otišlo se rado, pomoglo domaćim ljudima, Talibani su potisnuti, i sad se SAD mirno vraćaju kući.
Mission accomplished. Trijumf američkog milosrđa i nemačke solidnosti.
Naslovna fotografija: US Marine Corps/Sgt. Justin T. Updegraff, Operation Resolute Support via AP
Izvor oko.rts.rs
BONUS VIDEO:
