Ko su bili Sabejci?

Sabejci su bili poštovaoci zvezda, a Keopsova i Kefrenova piramida u dolini Gize su za njih predstavljali spomenike povezane sa stelarnim kultom. Međutim, kakve dodirne veze oni imaju sa Nikolom Teslom?

Kroz čitavu istoriju na onoj večitoj pozornici čije se zavese nikada ne spuštaju, i na kojoj traje predstava bez prekida i kraja, pojavljivali su se, uglavnom niotkuda, bezbrojni narodi da bi ni sami ne znajući prema čijem scenariju odigrali nekoliko činova i zatim nestajali, najčešće bez traga, a samo ponekad ostavljajući iza sebe poneki materijalni ili duhovni dokaz svog prisustva. Bilo je među tim glumcima-narodima onih koji su odigrali značajne epizodne uloge, a takođe i onih glavnih junaka istorije koji su iza sebe ostavili duboke tragove i tekovine, te stoga smatrani civilizacijama, služeći kao uzor onim glumcima iz sledećih činova. Ali na toj velikoj istorijskoj pozornici osim glavnih i epizodnih junaka pojavljivali bi se ponekad i narodi-statisti, koji bi se na njoj znali zadržati duže od nekoliko činova i odigrati ne baš tako nevažnu ulogu, ali čije je prisustvo u toj suptilnoj drami ostajalo potpuno neprimećeno.

Za jednog od takvih statista istorije mogao bi se smatrati i narod koji je pre mnogo vekova sišao sa njene pozornice i nestao u dubinama prošlosti, te ga se ponekad mogu setiti još smo oni retki ljudi od nauke koji se izučavanjem tih dubina bave kao profesijom. Radi se o Sabejcima, za čije određenje možda ne bi ni trebalo, niti bi bilo umesno koristiti onu otrcanu reč „narod“. Kako piše u Geografskom rečniku Jakuta al-Hamavija, poznatog arapskog pisca i geografa koji je živeo u 12. i 13. veku, „Sabejci su bili sledbenici drevne religije… poštovaoci nebeskog mnoštva nebeskih tela.“ Na istom mestu se navodi da su Sabejci bili poštovaoci zvezda, da su Keopsova i Kefrenova piramida u dolini Gize za njih predstavljali spomenike povezane sa stelarnim kultom, te da su ih poštovali kao svetinje i mesta hodočašća.

Sabejci haranski

Ti osnovni podaci još uvek ne otkrivaju, već samo nagoveštavaju pravu dimenziju njihove pojave i uloge koju su odigrali. Jedan od savremenih istraživača prošlosti arheolog Grejem Henkok u svojoj knjizi Povratak bogova naveo je dosta interesantnih podataka o Sabejcima iz kojih se ta dimenizija može naslutiti. Sagledavajući te podatke iz raznih uglova i šire perspektive možda je moguće rasvetliti neke od tajni koje već dugo vremena iz dubina praistorije intrigiraju maštu onih koji još uvek nisu zaboravili da je ona i te kako važan segment za razumevanje porekla onog čovekolikog bića zvanog Homo sapiens, a naročito njegovog modernog izdanka.

Sabejci potiču sa Haranske visoravni smeštene na jugu današnje Turske, tako da su redovna hodočašća ka dolini piramida u Egiptu predstavljala pravi poduhvat, pogotovo kada se uzme u obzir da je to trajalo hiljadama godina, jer prema raspoloživim podacima prva zabeležena hodočašća datiraju od početka drugog milenijuma pre nove ere, a poslednja početkom trinaestog veka nove ere. Međutim, sve su prilike da je njihov početak zašao mnogo dublje u prošlost, možda čak do onih poslepotopskih vremena. Jer, u drevnoj jevrejskoj Knjizi jubileja zapisano je da je osnivač grada Harana Kainan, praunuk Nojev, kojeg je otac opismenio i naložio mu da ode da potraži mesto gde bi mogao da podigne sebi grad. Kainan je pronašao zapis koji su nekadašnja pokolenja uklesala u kamenu, pročitao ga i prepisao, te sagradio grad Haran, verovatno na mestu gde je trebalo, „jer je taj zapis sadržavao učenje Čuvara u skladu s kojim su oni nekada opažali znamenje Sunca, Meseca i zvezda u svim znacima na nebu.“

Tu bi se mogli kriti koreni zvezdopoklonstva Sabejaca, a oni tajanstveni Čuvari su „čarobnjaci bogova“, koji se spominju u svim sačuvanim i prevedenim drevnim spisima, bez obzira iz kojeg dela planete poticali, a za koje  se veruje da su kao preživeli stigli iz onih prepotopskih civilizacija i putujući po svetu širili znanja i podučavali one praistorijske lovce-sakupljače veštinama i tehnologijama njima nepoznatim. A da sve to predstavlja deo šireg scenarija navodi podatak da je Haran samo nekoliko kilometara udaljen od Gobekli Tepea, koji je nedavno otkriven i u kojem su iskopani izrezbareni kameni megaliti stari preko deset hiljada godina, čiji raspored, prema tumačenju nekih paleoastronoma, predstavlja sliku u ogledalu nebeskog svoda. Pored toga, prema mesopotamskim mitovima Haran i Ur predstavljaju dva najvažnija sumerska centra povezana božanstvom Meseca.

Gobekli Tepe (Foto: Wikimedia/Teomancimit, CC BY-SA 3.0)

Dok su se Sumeri brzo izgubili sa istorijske scene, a za graditelje Gobekli Tepea se uopšte ne zna ko su bili, Sabejci su nastavili da hiljadama godina prenose svoju religiju i tajna znanja sa generacije na generaciju, uporno odlazeći na hodočašće i poklonjenje pred piramidama u Gizi, istovremeno odolevajući iskušenjima da u osvajačkim pohodima budu zbrisani sa lica zemlje kao što se desilo sa mnogim narodima sa tih prostora. Čitavo to vreme u Haranu je kao zalog tog večnog trajanja stajao hram posvećen bogu Mesecu.

Tako su uporni Sabejci dočekali novu eru, i pregurali njene prve vekove ne osetivši ih. Čak ni islam koji se u međuvremenu pojavio nije ih poremetio sa njihovog puta.  Kada se u sedmom veku u Haranu pojavio arapski vojskovođa Ibn Ganam za divno čudo nije progonio Sabejce, jer su oni uvažavani kao narod knjige, niti im je zabranio njihovu religiju, koju je islamska teologija smatrala čistom verom. Njihov hram bogu Mesecu sa legendarnim tornjem mu se toliko svideo da je poželeo da na tom mestu sagradi džamiju. To je na kraju i uradio, ali je obezbedio Sabejcima drugu pogodnu lokaciju da tamo umesto srušenog sagrade svoj novi hram, u kojem su nastavili da upražnjavaju svoje zvezdopoklonstvo narednih četiri veka.

Sabejci i islamska renesansa

A u ta četiri veka desile su se interesantne stvari koje nisu nevažne za upotpunjavanje kompletne slike o tom čudu zvanom Sabejci. Malo je poznato da su onom slavnom procvatu islamske nauke u ranom srednjem veku veliki, ako ne i ključni, doprinos dali upravo Sabejci. U Haranu se u devetom veku rodio Al-Batani, po mnogima najčuveniji astronom i matematičar srednjeg veka, na zapadu poznat kao Albategnius, koji se proslavio po čudesnim naučnim dostignućima. On je izračunao udaljenost Meseca od Zemlje na najudaljenijoj tački putanje koja se od današnje važeće vrednosti razlikuje za samo 0,6 odsto. Njegov proračun dužine solarne godine se razlikuje od vrednosti koju su izračunali današnji astronomi za samo dva minuta i 22 sekunde. Al-Batanijeva merenja Sunčeve putanje su mnogo tačnija od onih koje izveo Kopernik šest vekova kasnije.

Mada je veći deo svog slavnog života proveo u gradu Raki u današnjoj Siriji ostao je veran Sabejskoj religiji, što se može zaključiti iz pretposlednjeg dela njegovog višedelnog imena: as-Sabi (… al-Raki al-Harani as-Sabi al-Batani). Tako se dolazi do zapanjujućeg zaključka da su znanja iz sabejskih svetih knjiga, koje je Al-Batani sigurno koristio, a koja potiču iz ko zna koliko hiljada godina daleke prošlosti, ravnopravna, barem što se merenja tiče, sa onim koje poseduje današnja nauka, a u nekim drugim domenima, kao što su astralni, verovatno mnogo naprednija.

Sabejac, rođen u Haranu, bio je i Tabit ibn Kora (836-901), takođe veliki astronom i matematičar tog zlatnog doba. On je bio uveren da se u osnovi sabejskih svetih učenja, koje teološki autoriteti mnogo mlađih monoteističkih religija najčešće pogrdno smatraju paganskim, svodeći ih na obično zvezdopoklonstvo, nalaze zapravo egzaktne nauke. Stoga je na jednom mestu zapisao: „Ko je drugi civilizovao svet i sagradio gradove, ako ne velikodostojnici i kraljevi pagani? Ko je drugi uredio luke i obuzdao reke? I ko je prenosio sakrivenu mudrost? Kome se drugom božanstvo prikazalo, kazivala proročanstva i predskazivala budućnost, ako ne dičnim ljudima među paganima? Pagani su sve ovo obznanili. Oni su otkrili veštinu lečenja duše; oni su obznanili i veštinu lečenja tela. Napunili su zemlju uređenim oblicima vlasti i mudrošću, koja je najveće dobro. Bez paganizma prazan bi i jadan bio ovaj svet.“

Čitajući danas ovu Tabitovu poruku nije naodmet skrenuti pažnju da reč „pagan“, koja je više puta upotrebljena, nema pogrdnu konotaciju kao u žargonu ostale dve monoteističke religije – hrišćanstva i judaizma, jer u originalnom tekstu stoji reč srodna arapskoj reči hanif, kojom se u Kuranu označavaju pripadnici starih preislamskih vera  smatranih čistim, te stoga tolerisanim i čak uvažavanim. Mnogi vodeći islamski mislioci tog doba smatrali su Sabejce kao arhetipske hanife, i kao „narod knjige“, čemu imaju da zahvale što su naredna četiri veka mogli da neometano ispovedaju svoju veru.

Sabejski natpis upućen mesečevom bogu Almakahu, 7. vek pre nove ere (Foto: Wikimedia/Jastrow)

Kada su islamski osvajači prilikom prvog susreta sa Sabejcima haranskim zatražili da im pokažu njihovu „knjigu“ oni su im pokazali zbirku hermetičkih tekstova, koji u stvari predstavljaju dijaloge između boga mudrosti Tota i njegovih učenika. Ta zbirka je danas poznata pod nazivom Hermetika. A Tot, što je veoma važno, predstavlja onog boga mudrosti koji se pod raznim imenima pojavljuje u svim civilizacijama Mediterana i Bliskog istoka. Grci su ga zvali Hermes, Feničani Tautos, Egipćani Tot, Rimljani Merkur, u Bibliji se pojavljuje kao Enoh, a u Kuranu kao Idriz. I u svim tekstovima taj bog potiče iz pretpotopskih vremena i predstavlja se kao veoma učen, znalac nauka, naročito astronomije, te da je napisao mnogo knjiga. Egipatski Tot je najvažnije delove tih knjiga uklesao na zidovima Horusovog hrama u Edfuu kako bi svoje poruke sačuvao od zaborava. Iz tih poruka može se naslutiti da je on sagradio piramide u Gizi, i da su one mnogo starije nego što se danas misli.

Priča o Totu neodoljivo misli navodi na onu hipotetičku mogućnost da su se nakon onih katastrofalnih poplava i kataklizmičkih potonuća čitavih kontinenata preživeli kolonisti pojavljivali na raznim mestima pokušavajući da obnove nestale civilizacije. A suština tih pokušaja trebalo je da bude u znanjima koja će s kolena na koleno prenositi odabrani posvećenici osposobljeni da ih mogu u svakom trenutku primeniti, ali tek onda kada za to dođe pravo vreme.  Zar se onda ne čini sasvim mogućim da je Sabejcima iz Harana, koji su pokazali izuzetnu sposobnost prilagođavanja u svim mogućim istorijskim uslovima, koji su preživli tolike milenijume i bili upućeni u astronomske tajne piramida, bila poverena misija prenošenja tajnih znanja i tradicija iz onih vremena pre nego što je počela istorija?  I, zar o tome ne govori njihovo ime izvedeno iz staroegipatske reči sba, koja znači „zvezda“.

Eho iz daleke prošlosti

Hermesove reči iz njegove svete propovedi („Dizaće se na zemlji spomenici čuveni po zanatskoj veštini svoje izrade, koji će ostavljati za sobom magloviti trag kada se ciklusi obnove“), svakako će one koji imaju sluha za poruke iz davnina podsetiti na kamene građevine poput piramida u Gizi ili statua u Gobekli Tepeu, koje rasute po čitavom svetu nose u sebi neki utisnuti okidač programiran da kada za to dođe vreme pokrene obnovu.

Dž. R. S. Mid, poznati britanski istoričar i pisac, ekspert u oblasti gnostike i hermetike, čija učenja su imala velikog uticaja na Ezru Paunda, Vilijama Jejtsa, Hermana Hesea i Karla Gustava Junga, smatra da te Hermesove reči predstavljaju eho iz daleke prošlosti, „iz vremena kada je na Zemlji živela moćna rasa posvećena razvoju mudrosti, i koja je ostavila veličanstvene spomenike te mudrosti u delu svojih ruku, maglovite tragove koji je trebalo da se ukažu u ‘vremenu obnove’“…

U Hermetici ima još dosta mesta koja podsećaju na takva razmišljanja i ukazuju na Totove knjige i namere koje je imao dok ih je pisao: „Jer što je znao uklesao je u kamen; ipak, mada ih je uklesao u kamen, uglavnom ih je sakrio, obezbedivši tako tajnovitost iako je govorio o njima, zato da svako novo pokolenje kosmičkog vremena može da traga za njim.“

Pohranivši svoje knjige Tot je izgovorio sledeće reči, priznajući sopstvenu prolaznost i da on nije Bog, već smrtno ljudsko biće: „O svete knjige, napisane mojim prolaznim rukama, ali pomazane mirom neprolaznosti… ostanite skrivene od očiju i neznane svim ljudima što će tumarati ravnicama ove zemlje, sve do vremena kad Nebo, ostarivši, ne rodi organizme koji su vas dostojni…“

A što se Sabejaca tiče, promene koje su se tokom 11. veka desile u okviru islama    odigraće presudnu ulogu u početku kraja njihove misije koja je trajala možda i čitavih deset hiljada godina. Vlast i kontrolu svih aspekata života u zemljama Bliskog i Srednjeg istoka preuzimaju one snage koje će imati sve manje tolerancije prema neislamskim religijama i svemu onome što nije u skladu sa krutim tumačenjem islamskih svetih knjiga. Započeće progoni „nevernika“ koji odbijaju da pređu na islamsku veru. Na udaru će se među prvima naći i haranski Sabejci. Njihova vera koja je bila tolerisana preko četiri veka biće zabranjena, a objekti i hramovi rušeni. To će ujedno biti i kraj islamske renesanse kojoj su ključni doprinos dale haranske škole iz čijih su se učionica stotinama godina po čitavom islamskom svetu širili znanje i erudicija, a u čijim bibliotekama su čuvana najvrednija dela antičke misli i mudrosti, većina od njih prevedena na arapski jezik.

Tabla sa natpisom na sabejskom jeziku koji prikazuje versku praksu tokom hodočašća (Foto: Wikimedia/dasi.cnr.it)
Tabla sa natpisom na sabejskom jeziku koji prikazuje versku praksu tokom hodočašća (Foto: Wikimedia/dasi.cnr.it)

Međutim, finale haranske renesanse i sabejske misije dogodiće se dva veka kasnije kada će se u Maloj Aziji i nekadašnjoj Mesopotamiji pojaviti mongolske horde u nameri da potpuno unište islam, nakon što su osvojili veći deo Azije i stigli do centralne Evrope. Najtragičniji događaj te epizode istorije je uništenje Bagdada, koji je u vreme onog islamskog preporoda predstavljao najveći naučni i kulturni centar na svetu. U razularenim rušilačkim bahanalijama februara 1258. mongolski ratnici su potpuno sravnili sa zemljom čitav grad, a knjige iz bagdadskih biblioteka do kojih su došli bacali su u reku Tigris koji je pocrneo od tinte iz silnih knjiga. Svakako da ni Haran nije prošao mnogo bolje. On je takođe uništen i nikada više nije bio obnovljen. U hronikama je ostalo zabeleženo da su haranski Sabejci poslednji put išli na hodočašće i poklonjenje piramidama u Gizi 1228. godine nove ere. Nakon te tragedije oni su nestali sa istorijske scene.

Danas se njihovo ime ili poneki trag koji bi na njih podsećao može naći u imenima ili tradicijama nekoliko malobrojnih etničkih grupa koje žive rasute u zemljama nekadašnje Mesopotamije. Ali teško da bi se moglo sa bilo kakvom sigurnošću zaključiti da se zaista radi o potomcima nekadašnjih obožavalaca zvezda iz Harana. Jedino moguće objašnjenje nestanka i onih koji su preživeli mongolske pokolje, a moralo ih je sigurno biti, može se potražiti u okviru onih alternativnih istraživanja koja predstavljaju takozvanu tabu temu takozvane zvanične nauke. Neki od tih istraživača smatraju da su se pripadnici mnogih od onih starih civilizacija koje su misteriozno nestale, kao što su Rapa Nui sa Uskršnjih ostrva, Anasazi sa područja današnjih američkih država Arizona, Kolorado i Juta, ili Olmeci iz Meksika, jednostavno preselili u neku drugu ostalim stanovnicima planete nevidljivu dimenziju. Zar se nije nešto slično moglo desiti i sa preživelim Sabejcima nakon što su shvatili da svojim fizičkim prisustvom nisu više potrebni u trećoj, vidljivoj dimenziji multidimenzionalnog kosmičkog spektra?

Vreme obnove

A da misija Sabejaca ipak nije završena i da se nastavlja i posle njihovog nestanka pokazao je jedan interesantan događaj koji se desio tačno dva veka nakon onog rušilačkog pohoda Mongola na islamske srednjoistočne zemlje. Jedan od emisara   Kozima de Medičija, utemeljitelja čuvene firentinske političke dinastije, koji je tokom 1460. godine putovao Makedonijom, slučajno je došao u posed spisa za koje je naslutio da predstavljaju pravu riznicu antičkih mudrosti. On je spise hitno doneo u Firencu gde je Kozimo, koji je u to vreme bio ne samo najuspešniji evropski bankar, nego i izuzetan poznavalac i poštovalac umetnina i starina, odmah naredio svom posinku Marsiliju Fićiniju da ostavi prevođenje Platonovih dela, na kojima je trenutno radio, i da počne prevođenje tih tajanstvenih spisa za koje će se kasnije utvrditi da bi mogli da predstavljaju onu svetu „knjigu“ Sabejaca poznatu kao Hermetika.

Mnogo godina kasnije će engleska istoričarka Frensis Jejts (1899-1981), inspirisana onim što će se u međuvremenu desiti, za taj prevodilački poduhvat Marsilija Fićinija jednom prilikom u ushićenju uzviknuti da je to bila „neverovatna situacija“. Jer, ona nije bila jedina kojoj će se pojava hermetičkih ideja u Evropu petnaestog veka učiniti ključnim inspiratorom renesanse, a kasnije i pokretačem rođenja modernog sveta. U svom najpoznatijem delu Đordano Bruno i hermetička tradicija, koje je objavljeno 1964. godine, Frensis Jejts je detaljno opisala ulogu Hermetike na stvaralaštvo ne samo Đordana Bruna, nego i Nikole Kopernika, Johana Keplera, Roberta Bojla, Isaka Njutna, Frensisa Bekona i mnogih drugih preteča i očeva moderne nauke koja je omogućila ponovno rađanje novog sveta na sličan način na koji su oni haranski naučnici hiljadu godina ranije koristeći iste izvore znanja preporodili tadašnji Bliski i Srednji istok, dok su Evropa i Vizantija, spalivši latinske prevode hermetičkih spisa, tavorili u hiljadugodišnjem mraku.

Ali, nažalost istorija će se opet ponoviti, kao što to gotovo redovno biva. Moderna nauka lišena magije, mistike, ezoterije i ideje o tvorcu, koje su njeni očevi i te kako nosili u svojim glavama, istrajavajući tvrdoglavo na uprošćenom mehanicističkom tumačenju prirode i kosmosa srozala se vremenom na čistu empiriju, racionalizam i logiku, pretvorivši se na kraju u dogmu, gotovo istu onakvu protiv koje je nekoliko vekova ranije krenula u revolucionarni obračun. Da bi po svaku cenu održala svoj autoritet, moderna nauka će u prvim decenijama dvadeset prvog veka ponovo krenuti u beskompromisni obračun protiv svih onih koji ne žele da prihvate njene proizvoljne i neutemeljene istine i potpuno iskrivljeno tumačenje stvarnosti. I to uz pomoć pendreka, vodenih topova, progonom i tamničenjem oponenata, gotovo na isti način na koji su to činili hiljadu godina ranije islamski fundamentalisti koji su u jedanaestom veku onako brutalno okončali islamsku renesansu.

Prema hermetičkim shvatanjima, pažljivim posmatranjem kosmosa može se dokučiti božansko u njemu, a sam univerzum predstavlja jednu ogromnu kajdanku koja se poznavanjem nota može dešifrovati i čitati. Uzimajući u obzir da je bez obzira  na posrtanje zvanične nauke Hermetika za poslednjih nekoliko vekova pustila duboke korene u modernoj misli, i da je sve više onih kojima je takvo tumačenje kosmosa i stvarnosti blisko, a da se već odavno iz redova ortodoksne nauke odmetnula posebna vrsta naučnika koja izuzetno dobro poznaje te note iz hermetičke kajdanke, onda se može naslutiti da smo možda blizu onog vremena obnove, kojeg je proročanski naslutio Tot i da su već počela da se rađaju ljudska bića dostojna da pročitaju Hermesove knjige, a istovremeno imuna od zastranjivanja zbog kojih su mnoge prethodne civilizacije, kako one iz poznate istorije tako i one iz nepoznate praistorije, bez traga nestajale.

Suptilna veza sa Teslom

Jedan od tih naučnih čarobnjaka novog doba koji je posmatrao kosmos daleko pažljivije od ostalih, i koji je ono božansko u njemu ne samo naslućivao, nego i direktno pretvarao u izuzetno korisne pronalaske bio je Nikola Tesla. S obzirom na lakoću sa kojom je čitao note iz one nebeske kajdanke, kao i jednostavnost sa kojom je naoružan jedino intuicijom manipulisao kosmičkim energijama, za njega bi se moglo reći da je bio prvo ljudsko biće koje je nakon toliko hiljada godina iz dubina prošlosti čulo eho onih Hermesovih reči i tako postao preteča onog vremena obnove u kojem će početi ponovo da se rađaju ljudi dostojni da čitaju Totove svete knjige.

Do Totovih znanja Tesla je došao preko one kvantne memorije pohranjene van domena prostora i vremena, iskoristivši ih da izazove lančanu reakciju onih kolapsa koji kvantnomehaničke mogućnosti pretvaraju u stvarnost, to jest u pronalaske i otkrića kojima je više nego iko pre njega zadužio čovečanstvo, a od kojih mnoga tek treba da budu primenjena. A onu obnovu Tesla je proročanski nagovestio na kraju predavanja koje je 20. maja 1891. održao u Američkom institutu elektroinženjera, kada je poručio: „Mi svi zajedno hrlimo kroz beskrajni prostor neverovatnom brzinom, sve oko nas se vrti, kreće, okruženi smo energijom. Mora da postoji neki direktniji pristup ovoj energiji. Uz svetlo dobijeno iz okolne sredine, putem energije koju smo takođe odatle izvukli, uz mnoge oblike energije dobijene bez napora iz beskonačnog i neiscrpnog izvora, čovečanstvo će napredovati džinovskim koracima.“

Veliki srspki i svetski naučnik Nikola Tesla (Foto: Wikimedia/Marc Seifer Archive/Napoleon Sarony)

S obzirom da se nakon kratkog zaborava o Nikoli Tesli sve više govori širom planete, da je njegov duh sve prisutniji u etru i da je njegova spiritualna nauka na putu da smeni onu kvazinauku, čini se da je ono vreme džinovskih koraka koje je predskazao već počelo. Potrebno je još samo malo strpljenja te sačekati da sa pozornice nestanu oni kvazinaučnici sa njihovim naučnim istinama koje pišu po narudžbini dobro ih naplaćujući, ali i oni koji te istine naručuju i plaćaju.

Na kraju, uzimajući takođe u obzir da o onim piramidama na platou Giza – koje su Sabejci hiljadama godina sa hodočasničkom revnošću pohodili i klanjali im se – danas sve više preovladava mišljenje da su imale daleko sofisticiraniju funkciju od one sakralne, te da je i sam Tesla bio njima opsednut i uveren da one predstavljaju energetske mašine, onda se čini sasvim prirodnim naslutiti da između Sabejaca haranskih i Nikole Tesle mora da postoji neka suptilna veza. A shodno tome se čini još pritodnijim da se priča o Sabejcima završi sa Nikolom Teslom.

 

Milovan Šavija je publicista iz Vankuvera. Autor je više eseja i knjiga od kojih je poslednja „Romantična povest vankuverskih Dinaraca“ (Beograd, Albatros plus, 2018). Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Naslovna fotografija: Wikimedia/PHGCOM, CC BY-SA 3.0

 

Izvor Novi Standard

 

BONUS VIDEO:

Istorija
Pratite nas na YouTube-u