Belingket i „maligni“ uticaj Rusije (2)

Čitava strategija Belingketa zamišljena je i realizuje se kao koncept globalne medijske konfrontacije sa Rusijom gde god ona „promoli glavu“ preko svoje granice

Pošto smo u prvom delu analize delovanja organizacije „Belingket“ ukazali na osnovne informacije vezane za nju i naročito se posvetili njenim balkanskim ispostavama i poslovima, red je da u nastavku malo više pažnje posvetimo njenom ustrojstvu i opštoj ulozi koju ima u novom, hibridnom hladnom ratu Zapada protiv Rusije. Kao što je napomenuto u prvom tekstu, zapadna srbofobija je samo balkanski ogranak opšte rusofobije, pa je tako isto balkanska delatnost Belingketa samo jedan od frontova u ovom opštem (medijskom) ratu. Dakle, Belingket i čitava njegova strategija je zamišljena i realizuje se kao koncepct globalne medijske konfrontacije sa Rusijom gde god ona „promoli glavu“ preko svoje granice (neretko se Belingket bavi i ruskim unutrašnjim pitanjima) i počne sa širenjem svog „malignog uticaja“.

Osnivač Belingketa je Eliot Higins, britanski „građanski novinar“ i bivši bloger. Njegovo polje interesovanja i delovanja je gotovo uvek vezano za Rusiju u direktnom ili indirektnom vidu; bilo da je reč o obaranju aviona „Malezija erlajnsa“ iznad ratom zahvaćene Ukrajine,  uopšteno rat u ovoj zemlji i ruska uloga u svemu tome, istraživanje rata u Siriji gde se gotovo po pravilu bave samo „Sirijskom arapskom armijom“ i njenim „nepočinstvima“, uzevši u obzir to da je Rusija podržala i aktivno pomaže ovu stranu u građanskom ratu počev od septembra 2015. godine, kada se i Belingket „naglo zainteresovao“ za Siriju i kršenja ljudskih prava te upotrebu hemijskog oružja i sl. (sam Higins je „volonterski“ izveštavao preko svog alter ega Braun Mozes (Brown Moses) na svom blogu i Tviteru o Siriji i pre toga, sa istom pristrasnošću i agendom kao i kasnije preko Belingketa).

Njihovu „detektivsku“ ulogu po pitanju „slučaja Skripalj“ smo već pomenuli u prethodnom tekstu, ali nije zgoreg ponovo ukazati na to, uzevši u obzir srazmere zloupotrebe ovog „zločina“ u medijskim kampanjama i novim rundama sankcija i zaoštravanja odnosa prema Rusiji. Prošle godine su se bavili ruskim opozicionarom Aleksejem Navaljnim i njegovim „trovanjem“ od strane Putinovog režima, što je imalo veoma destabilišuće posledice u odnosima Rusije i Zapada, naročito Rusije i EU (Nemačke) i na momente pretilo da osujeti planove o završetku radova na gasovodu Severni tok 2 i njegovom puštanju u rad.

Sam Higins se „požalio“ u intervjuu britanskom listu Gardijan kako ga mnogi optužuju da radi za CIA. Jedan od najvećih finansijera Belingketa (nagradili su ih sa 112.524 dolara u 2020. godini) predstavlja američka „Nacionalna zadužbina za demokratiju“ (National Endowment for Democracy – NED), za koji se često govori da radi javno ono što CIA radi tajno. Takođe, „Čemonis internešnl“ (Chemonis International) je podružnica NED-a i isto aktivni finansijer Belingketa. Njegov osnivač Džerald Marfi je jednom prilikom izjavio kako bi „želeo da ima sopstvenu CIA“ (više o njihovim nepočinstvima videti ovde, o skandalima vezanim za korupciju i zloupotrebu budžeta ovde, o saradnji sa talibanima ovde). Higinsove veze sa Atlantskim savetom (lobističkom pro-NATO „nevladinom“ organizacijom), Guglom (od koga su svojevremeno takođe dobijali grantove) i „Digitalnim Šerlokom“ (projektom Atlantskog saveta za borbu protiv dezinformacija) je kratko i jasno razobličio Jaša Levin, rusko-američki istraživač, novinar i pisac u kratkoj Tviter polemici sa Higinsom (videti ovde ).

Prostom pretragom na sajtu Atlantskog saveta mogu se videti Higinsovi tekstovi na niz ustaljenih tema; ruska agresija u Ukrajini, istraga o oborenom avionu „Malezija erlajnsa“, uloga Rusije u Siriji…

O koliko šarenolikoj i heterogenoj ekipi je reč svedoči i paradoksalna činjenica da je jedan od Belingketovih istraživača na slučaju obaranja aviona MH17 iznad Donbasa nekadašnji službenik istočnonemačke tajne službe Štazi (videti ovde).

Selektivna metodologija

Gorepomenuti „Digitalni Šerlok“ Atlantskog saveta imao je zapaženu ulogu u „demistifikovanju“ i „otkrivanju“ raznih priča i nepočinstava u sirijskom ratu. Tim sastavljen od Eliota Higinsa (osnivača „Belingketa“), Naz Durakoglua (bivše visoko pozicionirane savetnice u Obaminoj administraciji) i Grejema Brukija (bivšeg savetnika Bele kuće i američkog Saveta za nacionalnu bezbednost) naročito se angažovao povodom ove teme. Tehnike koje su oni koristili podvođene su pod „otvorene izvore“ (open source) i pod tim su prvenstveno podrazumevali satelitiske snimke sa Gugla (Google Earth) i sličnih sajtova, te sadržaje sa društvenih mreža (prvenstveno Fejsbuka, Jutuba i Tvitera), pri čemu su samo navođeni izvori a ne i to kako su ti izvori došli do „dokaza“ kojim nešto „dokazuju“ ili „opovrgavaju“. Kredibilitet izabranih izvora takođe je veoma upitan i može se podvesti pod “cherry picking” metodu selektivnog izbora favorizovanih izvora informisanja (više o tome ovde).

Prikaz oka Bendžamina Frenklina na novčanici od 100 dolara izbliza (Foto: Sahand Hoseini on Unsplash)

Situacija nije puno bolja ni sa samim sajtom „Belingketa“ koji funkcioniše drugačije od ustaljenih novinarskih i istraživačkih agencija i više su vesti i tekstovi sadržinski uređeni i raspoređeni po uzoru na blogove (blog style) i raspoređeni po geografskim regionima (isto). Zloupotrebe na ovom nivou su jasne i njihov paradigmatski primer je Tviter profil Bane el-Abed koji je stekao planetarnu prepoznatljivost i popularnost i ne toliko prateću i zasluženu kontroverznost zbog čestih zloupotreba (Bana je bila svojevrsna „Greta pre Grete“).

U krajnjoj meri, cinizam i paradoks koji prati rad Belingketa može se sumirati u naslovu teksta koji je objavljen na sajtu Dojče velea i koji glasi: „Kremlj treba dokazati da nismo u pravu“. U istom tekstu, tačnije intervjuu, ranije pominjani Hristo Grozev rekao je da su npr. svoju istragu o slučaju Navaljni bazirali na analizi podataka o putnicima avio-letova i podataka sa mobilnih telefona koji navodno pripadaju agenatima ruske tajne službe FSB. Dodao je da im „nezavisni saradnici“ pomažu u dobijanju ovih podataka i da su oni shodno tome izloženi riziku. O kojim „saradnicima“, dovoljno sposobnim da im dostave podatke zloglasnih Putinovih „tajnih agenata“, može biti reč, poprilično je retoričko pitanje. Pustićemo mašti na volju i nećemo odgovoriti na njega.

(Ne)transparentni honorarci

Za razliku od kolega iz Atlantskog saveta, Belingket je dosta manje transparentan kada su u pitanju objavljivanja finansijskih izveštaja. Štaviše, postoje dva Belingketa; jedan je “Bellingcat Ltd.” registrovan u Velikoj Britaniji 2015. godine i njegov predsednik je Eliot Higins, a postoji i “Stichting Bellingcat”, nevladina organizacija iz Holandije koja je registrovana 2018. godine i koja na zvaničnom sajtu Belingketa stoji kao pravno lice i adresa za sve informacije. Bilo kako bilo, u njihovom zvaničnom izveštaju za 2020. godinu nalazi se dosta zanimljivih imena i instanci, te bismo ovom prilikom skrenuli pažnju na neke od njih:

1. Najveći pojedinačni donor je „Danska poštanska lutrija“ (Dutch Postcode Lottery ) i oni su za planirani budžet za 2021. godinu Belingketu dali čak 580.000 dolara. Ova lutrija je u Holandiji poznata po nizu korupcionaških skandala i generalno podršci levo-liberalnim inicijativama, organizacijama i pojedincima.

2. Iako uvek i sa ponosom ističu da ih ne finansira nijedna vlada na svetu, ipak u planu budžeta za tekuću godinu stoji da su od stranih vlada dobili 40.000 dolara, što nije mnogo, ali nije ni zanemarljiva suma.

3. Među finansijerima su im i OEBS, EU i UN, što je paradoksalno uzevši u obzir činjenicu da je Rusija članica dve od tri ove organizacije i da samim tim, pošto i Rusija doprinosi zajedničkom budžetu kao kontributor, Belingket od „ruskih para“ pravi antiruske „vesti“ i izveštaje.

4. Organizacija „Cink mreža“ (Zinc Network), saradnik britanskog Ministarstva spoljnih poslova, povezana sa bezbednosnim strukturama Velike Britanije i Australije, častila je Belingket sa 000 dolara 2020. godine i u izveštaju iz 2019. godine se navodi da je Belingket deo mreže koju su oni kreirali sa jasnim i istovetnim ciljevima kao i sam Belingket.

5. Bez Soroša i njegovog „Fonda za otvoreno društvo“ naravno ne može ništa ovog tipa da prođe, pa su oni 2019. godine dotirali Belingketu 10.000 dolara.

Osnivač i predsednik Fonda za otvoreno društvo Džordž Soroš (Foto: AP Photo/Francois Mori)

6. NED je najveći pojedinačni donor iz domena neprofitnih organizacija – 160.000 dolara za 2020. godinu. Tu su još i “Stiftung Auxilum” sa 100.000 dolara (ovaj fond vodi nemačko-holandska porodica Breningkmejer i oni kroz još nekoliko drugih instanci finansiraju rad Belingketa), Stichting Saxum Volutum takođe sa 100.000 dolara (na sajtu Belingketa se navodi i Stichting Democratie en Media, bliska Aleksandru iz ranije pominjane porodice Breningkmejer) i brojni drugi.

7. Institut „Adam Smit“ (Adam Smith International), poznata neoliberalna organizacija još iz doba Margaret Tačer, dotirala je preko 65.000 dolara Belingketu u 2020. godini. Ovaj institut bio je angažovan od strane britanske vlade na projektu „Razvojne pomoći za bezbednost i pravdu“ (Development Assistance for Security and Justice) i u opisu aktivnosti mu je bila i saradnja sa „Slobodnom sirijskom armijom“, jednom od glavnih konkurenata Asadu u građanskom ratu. Nakon što se otkrilo da je novac britanskih poreskih obveznika završavao kod ekstremista i terorističkih grupa (od kojih je ova armija mahom sačinjena), britanske vlasti su sa institutom „Adam Smit“ neometano nastavili saradnju bukvalno godinu dana kasnije.

Lista je duga i bilo bi zamarajuće nabrajati svaku pojedinačnu donaciju jer su one u krajnjoj meri povezane, umrežene i – usmerene ka istom cilju. Belingket je tu samo podizvođač, izvršilac radova.

Zaključak

Iz priložena dva teksta, ovog i prethodnog, jasno se može videti i zaključiti da Belingket nije niti nezavisan, niti dobronameran. Pre će biti da je posredi jedna strogo instrumentalizovana organizacija čiji budžet puni konglomerat dobro poznatih zapadnih organizacija, institucija i pojedinaca, okupljenih u svojevrsnu neformalnu „mrežu“ (cinici bi rekli udruženi zločinački poduhvat) sa jasnim, javnim i proklamovanim ciljevima i (uglavnom tajnim i ilegalnim, u krajnjoj meri prljavim) sredstvima pomoću kojih do tih ciljeva i dolaze. U skladu sa tim treba posmatrati i sve što proizađe iz Belingketove „kuhinje“.

Osnivač i izvršni direktor Belingketa Eliot Higins tokom govora na najvećem svetskom tehnološkom festivalu, Utreht, 27. maj 2016. (Foto: Piroschka Van De Wouw/AFP via Getty Images)
Osnivač i izvršni direktor Belingketa Eliot Higins tokom govora na najvećem svetskom tehnološkom festivalu, Utreht, 27. maj 2016. (Foto: Piroschka van de Wouw/AFP via Getty Images)

Oligopol najvećih i najmoćnijih društvenih mreža (Fejsbuk, Jutjub, Tviter, Instagram…) pre nekog vremena je uveo opciju da ispod sadržaja koje na tim sajtovima deli „Raša tudej“, „Sputnjik“, ili neka kineska novinska agencija, stoji „dobronamerna“ naznaka i „uputstvo“ pratiocima da je to medij pod kontrolom Rusije (tj. Kine, eventualno i neke druge države). Isto tako, svako od nas bi trebalo da ima „ugrađenu“ tu funkciju u našem kognitivnom aparatu i da kada vidimo neku vest koju je objavila bilo koja struktura poput Belingketa, bio to neki „domaći“ medij ili domaća franšiza nekog svetskog mas-medija, uvek imamo na umu ko je tu analizu i taj sadržaj platio, ko to kontroliše, diktira i uređuje, a ne ko samo piše po naređenju i ko samo „radi svoj posao“, i da sve tumačimo i prihvatamo u skladu sa tim. Narodski rečeno, čije su pare, njegova je i muzika. Tačnije, mjaukanje.

 

(KRAJ)

 

Naslovna fotografija: Pierre Crom/Getty Images

 

Izvor Novi Standard

 

BONUS VIDEO:

Kolumna, Svet
Pratite nas na YouTube-u