Z. Ćirjaković: Dva auto-puta do neokolonijalnog izvora

Ljubica Gojgić je Francuzima poslužila da pokažu da autošovinistička staza više nije jedina, da od naše kaldrme do neokolonijalnog izvora sada vode dva široka, asfaltirana puta

U svesti naše marginalizovane i ponižene, iako većinske, patriotski javnosti, Ljubica Gojgić i Snežana Čongradin predstavljaju suprotnosti. Prva je jedna od najtalentovanijih novinarki u Srbiji. Teško je reći da li je bolja kao izveštač ili („autorski“) intervjuer. Druga uspeva da se istakne među najgorima, na dnu struke, gde je konkurencija najjača. Prva se predstavlja kao dostojna naslednica predaka Solunaca. Druga se ponosi autošovinističkim stavovima i nacifikuje sve što nije samo slučajno srpsko. Ali, vremenom su razlike postale nevažne. Nakon zapadnih fondacija i njihovih lokalnih trabanata, autokolonijalnu konvergenciju, koja je promakla mnogima, odlikovanjem je potvrdio predsednik Emanuel Makron.

Posle izbora Hašima Tačija, neočekivanog heroja na proslavi stogodišnjice završetka Velikog rata 2018. godine, Makron je, uz pomoć verziranih savetnika i lokalnih čuvara puta koji ne sme da dobije alternativu, ustoličio i novu francusku heroinu u regionu. Ne verujem da bi Ljubicu Gojgić nazvao srpskom Marijanom, ali znam da vizija boginje slobode, koja Srbe vodi napred, u bolju budućnost, sa francuskim barjakom u desnoj i perom u levoj ruci, ovde greje mnoga vesternizatorska srca. Ne znam da li Tačijev lik kvari ili ulepšava ovu sliku.

Ljubica Gojgić je Francuzima poslužila da demonstriraju da autošovinistička staza više nije jedina, da od naše kaldrme do neokolonijalnog izvora sada vode dva široka, asfaltirana puta. Olja Bećković je 2015. godine više bila lična poruka Aleksandru Vučiću. Sitna pakost i packa u formi „legije časti“. Dočekavši, sva ozarena, legionarsku spomenicu, svojevrsni spomenik francuske zahvalnosti njenom autokolonijalizmu, Ljubica Gojgić je prihvatila da bude nešto mnogo  značajnije – važan putokaz; upadljivi znak pored ovog novog puta.

Evoluiranje Ljubice Gojgić

Mislim da logiku na kojoj se temeljio Makronov izbor novog autokolonijalnog modela  ilustruje jedna od ključnih reči francuske kolonijalne, „civilizatorske misije“ – évolué. Naša Ljubica se ispravno razvila, iako to od nje zapadni, „pravi“ Evropljani nisu očekivali. „Evoluirala“ je po njihovoj meri i u skladu sa jednom instrumentalnom, srboskeptičnom vizijom, oblikovanom više interesima nego emocijama. Amerikanci su sličan, empatijom obojen odnos prema malo verovatnoj evoluciji „civilizacijski“ dalekih miljenika izražavali sintagmom „kućni rob“.

Za razumevanje izbora Ljubice Gojgić kao novog autokolonijalnog ideala – a ne, na primer, Radine Vučetić ili Jelene Milić – važno je da je reč ne samo o neočekivanoj već i jako sofistikovanoj ličnoj evoluciji. Plus, stvari južno od Brnjaka i Jarinja ne idu kako su zapadni dirigenti balkanskih sudbina očekivali pre desetak godina, pa se ne bih iznenadio da im je solunski autokolonijalizam postao vrediji čak i od najautošovinističkijeg. Srpski kosovski front deluje krhak ali je i dalje neprobojan, pa su odlučili da budu kreativniji.

Ne znam zašto je Ljubica Gojgić „evoluirala“ i postala „kućna robinja“. Zašto njen patriotizam pomoli glavu jedino kada govori o dalekoj prošlosti, koju sama nije mogla da piše? Kako profesionalnim dekontaminatorima – „građanima“ koji su alergični na svaki narod, a posebno na srpski – bar ne zasuze oči u prisustvu njenog patriotskog alergena? Čime je maskirala i neutralisala taj patriotizam, kažu gori čak i od nacističkog? I, da zaboravimo na trenutak na Makrona i Francuze – kako to da su je zavoleli u najgorim neokolonijalnima transmisijama, gde preziru sve što nije slučajno srpsko, koliko i ne-Srbe koji zvuče kao srpske patriote?

Nezahvalno je spekulisati o tuđim motivima. Čak i kada ne sadrže neosvešćenu projekciju ličnih stremljenja i izbora, takva nagađanja se oslanjaju na manjkavu naturalističku logiku, koja nas ubeđuje da je i u društvu dva plus dva uvek jednako četiri. Teorije zavere koje tu nastaju naginju slici plaćenice. Pored toga, one favorizuju ulogu opipljivog kapitala u odnosu na društveni, koji je važan magnet u Srbiji, kolektivističkom društvu decentriranih ljudi, sklonih da, čak i kada su jako veliki, kubure sa samovrednovanjem.

Volim da verujem da je Ljubica volonterka, tačnije da nije računala da će zapadni projektanti i lokalni izvođači neokolonijalnih radova početi da je plaćaju, doplaćuju i časte. Na sreću, kada nisu previše skupi, talenat i znanje mnogo efikasnije služe samozavaravanju i stvaranju iluzija da je sve bilo etički čisto, da su prilike i lovorike zaslužene na nekom zamišljenom, nepolitičkom i nadideološkom terenu.

Kada se razbuktaju, kulturni ratovi postaju totalni. Borba za dominantne vrednosti biva shvaćena kao sudbinska, pa ne čudi da ovdašnji natofilni dobitnici ne praštaju i ne prave kompromise. Oni se oslanjaju na strategiju „spržene zemlje“, koja je u klasičnim ratovima, po pravilu, bila izbor gubitnika. Ako neko kalibra i ambicija Ljubice Gojgić odbija da bude na jednoj strani, naći će se na suprotnoj. To je sudbina i žestokih i nežnih političkih novinara u vremenu rata koji ništa ne ostavlja po strani – ni porodicu ni obrazovanje ni nauku, a kamoli žurnalistiku.

Verovatnoća da dobitnicima može da promakne nečiji srpski patriotizam i da ostane nekažnjen praktično ne postoji. Takođe, zabluda je da se može ostati po strani i biti nagrađen kao nepristrasan i nenavođen medijski profesionalac. Kao što je samocenzura samo simptom internalizovane cenzure, tako je i samonavođenje samo manje ili više vešta, unutrašnja projekcija spoljnog diktata. Naravno, filtrirana ličnim ciljevima i moralnim kompasom.

Istini za volju, nije samo u Srbiji postalo nezahvalno iskazivati patriotizam. Počeo je da ugrožava karijere, naročito elitne. Na udaru je metastazirane političke korektnosti, oličene u „kulturi poništavanja“, i uspona antidruštvenog manjinarenja. Rezultat je postojano delegitimisanje privrženosti većinskim, prvenstveno nacionalnim i verskim identitetima, i uporedno privilegovanje manjinskih politika identiteta na odabranim marginama, prvenstveno rodnim. Njihovo osnaživanje je em benigno, pa homokapitalizam sigurno neće postati poslednji stadijum kapitalizma, em pojačava dejstvo postideološkog sedativa. Vremenom su patriotizam mnogi počeli da kriju u sebi, ali to je, po pravilu, samo jedan šupalj, obično kukavički i narcisoidni, patriotizam za sebe.

Ne znam da li je Ljubici Gojgić neprijatno što je vodeći autošovinistički bilten 19. maja častio tekstom pod naslovom „Verna profesiji“. Da li je pocrvenala dok je čitala da sramni bastion neprofesionalizma, zatvorenosti i pristrasnosti hvali „njen izuzetno profesionalan, ozbiljan i temeljan pristup najvažnijim društveno-političkim temama“? Nažalost, ovde može ili lov, ribolov i slične zanimacije ili će vam neko navući jednu od uniformi, čak i ako je stvarno niste želeli. Zato, ako Ljubica Gojgić već neće da skine i odbaci francusku, počasnu, onda bi bio red da više ne pominje pretke. Jeste lepa i sija, ima ovde onih koji veruju da je dragocena i časna, naročito u Danasu i na „N1“, ali je odavno postala antisolunska.

Depresivna realnost

Bolje bi stajala Snežani Čongradin, ali na njenom starom, užeglom autokolonijalnom frontu postoji upadljivi višak (para)novinara, i u raznim kamuflažnim NATO uniformama i u civilu. Na prvi pogled, ona ne zaslužuje mnogo reči. U njenom rovu u ovdašnjem kulturnom ratu ima mnogo pametnijih, sofistikovanijih i prodornijih borkinja. Ali, suština postojanja Snežane Čongradin na javnoj sceni, istaknutog prostora, uticaja i kakve-takve slave, jeste baš u tome da je ona jedno ostrašćeno, galaktički veliko ništa.

Snežana Čongradin emituje važnu poruku da može baš svako da je razume. Pri tome, perjanica autošovinističkog Danasa igra nekoliko povezanih rola. Prvo, ona uverljivo pokazuje da je ključno severnoatlansko pravoverje i da se posebno cene buka i bes, dok su promišljanje, preispitivanje i posmatranje (celog) sveta ne toliko suvišni koliko štetni. Bude sumnju i ukazuju na prevlast nijansi sivog i ambivalencije u celom svetu. Podrivaju neljudske dekontaminatorske dogme, i, što izluđuje i pastire i pastvu, navode nas da izgovorimo „ali“, reč koja je toliko neizbežna da nam može promaći koliko je suočavači ne podnose.

Druga važna uloga Snežane Čongradin jeste da demonstrira moć mašinerije koja nas drži u najjeftinijem, pri tome politički korektnom, autokolonijalnom ropstvu. Jednostavno, imamo li pravo da se nadamo bilo čemu drugačijem kada ona može da bude pomena vredan šraf i da mašinerija pokoravanja funkcioniše? Naravno, omakne se tu i poneka greška – setimo se mučenog Milana Antonijevića, ali takve nesavršenosti samo humanizuju moćnu antipolitičku mašinu i dodaju uverljivost defetističkoj poruci. A nju je, bojim se, vremenom internalizovalo previše pomena vrednih srpskih patriota, nacionalista, suverenista i srodnih duša.

Ostaje da se nadamo da u Srbiji ima ketmana. Da ketman objašnjava ine proklamacije da je Srebrenica genocid (što, na sreću, ne mora da bude istetovirano na desnoj ruci) ili da je gej najviše OK ili nekih od povezanih liberalnih vjeruju. Nešto kao pedesetih u Poljskoj Česlava Miloša, samo biće da su sada moćni srpski umovi zarobljeni u jednoj mnogo perverznijoj i sofistikovanijoj ideologiji. Prividno postideološkoj i više postistorijskoj nego istorijskoj.

Znam da tanka bela linija deli defetizam i pesimizam, ali ovde prepoznajem samo dve alternativne strategije. Samocenzuru, natopljenu gubitničkim mentalitetom i kulturom poraza, i lajuckanje iz kućice na obodu nacifikovane Srbije-palanke. Štaviše, moji motivi da se fokusiram na patriotizam Ljubice Gojgić, i uporedim ga sa autošovinizmom Snežane Čongradin, u velikoj meri su vezani za ovu depresivnu realnost, koja odlično ilustruje veličinu poraza antikolonijalnih snaga u kulturnom ratu.

Razmere poraza, koji je na putu da postane istorijski, ne mogu biti objašnjene samo fokusom na autošovinističke udarnike i resurse njihovih zapadnih sponzora i mentora. Odnos snaga u kulturnom ratu nalaže potrebu da kritički preispitamo delovanje i poziciju svih aktera, uključujući i srpsku profesionalku koja je postala francuska legionarka. Posebno onih koji se ponašaju kao da postoje mostovi i da je moguć dijalog.

Tu spadaju Đorđe Vukadinović i, mnogo moćnija, Ljiljana Smajlović. Njih dvoje su, sasvim eksplicitno, na različitim stranama u ovdašnjem sekundarnom, političkom ratu, ali se ističu kao saborci u onom ključnom, kulturnom. Nažalost, Vukadinovićev nacionalizam se utopio u miljeu u kome su antirežimsko i autošovinističko stanovište postali isprepletani, dok se Smajlovićeva preigrala u ulozi sive eminencije i čuvarke medijskih kapija srpskog nacionalizma. A ne tako davno, neuništiva mešetarka je bila kardinalica Rišelje na jednom, nažalost kratkoživećem, patriotskom dvoru.

Mada nešto drugačije nego Ljubica Gojgić, i Đorđe Vukadinović i Ljiljana Smajlović aktivno sarađuju sa suprotnom stranom u kulturnom ratu i doprinose održavanju iluzija o njenoj idejnoj i moralnoj superiornosti, toleranciji i otvorenosti. Čak i kad se potrude da pokažu zube i patriotski zagrme, oboje ostaju benigni, „pripitomljeni“, začinski nacionalisti u autokolonijalnoj čorbi. U slučaju Ljubice Gojgić, pak, reč „nacionalistkinja“ nije jedina odrednica proskribovanog srpstva koja više nije primenjiva ni pod navodnicima.

Francuski predsednik nije taj koji je samosolunizovanu Ljubicu javno suočio sa antisolunskom slikom u ogledalu. Mogu da razumem da je neko vreme gajila patriotske iluzije, ali je, ako ništa drugo, jedna tezga u beogradskom „Krokodilu“ u avgustu 2020. godine morala da ih sprži. Razumem i da je javnosti, umornoj od istorije i istine, promakla pojava prve patriotske štiftungašice i ime poželjna intervjuerka gaulajtera iz zapadnih ambasada i satelitskih međunarodnih organizacija. Dva plus dva ponekad stvarno jesu četiri, mada treba biti sumnjičav.

Možda bi mi nešto od tranzicije Ljubice Gojgić promaklo da 2001. godine nešto slično nisam, praktično uživo, gledao u Makedoniji. Umesto Legije časti kao lekcija, odnosno bućkalo za perspektivne pripadnike lokalne elite, sklone da šire veru da se može ići mimo puteva trasiranih zapadnim vizijima – poslužila je prestižna stipendija. Sticajem okolnosti, bio sam jedan od prvih koji su saznali. Mladi lav (i velika nada) makedonskog nacionalizma je sijao, baš kao i Ljubica dve decenije kasnije. Pre nego što je zauvek nestao negde u udobnim koridorima isprepletanog globalnog upravljaštva i akademske ekspertize koja ga podupire.

Perfidni metod pokoravanja

Verujem da negde ima besplatnog ručka, ali dok bukti kulturni rat nigde nema ni benignog tezgarenja ni karijera izgrađenih na neukaljanom profesionalizmu. U „koloniji Srbiji“, kako je našu stvarnost uokvirio Slobodan Antonić, mogu da postoje nezaintersovani, neangažovani i neutralni, ali moderatori u „Krokodilu“ i francuski legionari ne postaju ni čisti profesionalci ni njihova braća i sestre po fingiranom „političkom idiotluku“ – zalutali, slučajni prolaznici i čekači autobusa, kojih se neki od nas sećaju iz devedesetih. Da bi prošao i bio zapažen, svaki profesionalizam danas mora malo da se zaprlja, makar to bilo „samo“ veštom  selekcijom sagovornika i tema, a, kao i u Fesu, magičnom marokanskom gradu-lavirintu, i u karijeri se najlepše zaluta kada imate jasan cilj; kada se ne krećete sasvim slučajno.

Zvanično, „Udruženje K.R.O.K.O.D.I.L.“ tvrdi da je „posvećeno kreiranju književnih, kulturnih i društveno-političkih programa i sadržaja u cilju razvoja književne publike kao i one zainteresovane za kulturu uopšte, promovisanju politike dijaloga, pomirenja i rekonstrukcije pokidanih kulturnih veza prevashodno na prostoru Zapadnog Balkana“. U stvarnosti reč je o novoj autošovinističkoj „Bastilji“, čiji je „predsednik i kreativni direktor“ Vladimir Arsenijević, a jedna od tri člana „Upravnog odbora“ Dubravka Stojanović, udarnica „naučnog autošovinizma“ i princeza-naslednica Latinke Perović. U poređenju sa politički uber-korektnim i kreativnim autokolonijalizmom „Krokodila“, Centar za kulturnu dekontaminaciju, originalni inkubator autošovinizma i njegova „saborna crkva“, danas deluje kao klinički mrtvo mesto.

Priznajem, zabavila me je činjenica da je Arsenijević odabrao da veče „Beogradske debate o Evropi“ posvećeno „budućnosti stabilokratija“ moderira baš Ljubica Gojgić – koju je „stabilokratska“ vlast Aleksnadra Vučića stabilno udomila na jednom od državnih kanala. Naravno, zvanično je reč o „medijskom javnom servisu“, kako su prethodne vlasti odlučile da preimenuju ovdašnje državne televizije.

One su postale samo neke od brojnih novokomponovnih institucija, mrtvorođenih plodova naše resavske tranzicije, gde je, istini za volju, u paketu ekspresne „evropeizacije“ uz prepisivanje išlo i prevođenje. Ističu se tu karikature zvane Zaštitnik građana i Agencija za borbu protiv korupcije, ali sve one ovde mogu da postoje samo kao utvare, političke igračke ili ikebane. Nikada nisu imale velike šanse, a i njih je zbrisao zapadni inženjering naše tranzicije i svođenje Srbije na „pravu meru“ – oslonjeno na plastične, utilitarne fikcije nezavisnog sudstva, manjinskih prava, istraživačkog novinarstva, monitoringa izbora i povezane zombije.

Sve što ove institucionalne senke i loše karikature ovde mogu jeste da posluže vlasti ili rivalskim ličnim ambicijama, gde crvene linije, relevantna merila i stvarna pravila igre definiše Zapad. On nam je podario i ovdašnju „stabilokratiju“, kojom već neko vreme nije zadovoljan. Možda jedina stvar u kojoj sam se slažio sa zapadnim darodavcima je da bolji od Vučića nije u domenu mogućeg – ni iz njihovog ugla ni iz suprotnog. Mora se odgovoriti na nepomirljiva očekivanja domaće javnosti i zapadne naddeterminacije, pa ne treba da čudi da se Vučićeva, jako stabilna vlast oslanja na stranku i nestranačke ličnosti širokog zahvata.

Srpska napredna stranka funkcioniše slično Socijalističkom savezu radnog naroda, samo je, u skladu sa duhom „postideološkog“ vremena, teže uhvatljiva i kadrovski mnogo razuđenija. Tu su i Zorana Mihajlović i Maja Gojković, i „natofil“ Veran Matić i „rusokolonaš“ Nenad Popović, i preki „crveni ban“ Svetislava Basare i Ljubica Gojgić, decentna i kada deluje jako ljuto. Kao i bivši gazda Veran Matić, ona je dugo uspevala da ostane ispod radara – i neprijatelja režima rastrojenih Vučićem (svih političkih i estetskih predznaka) i sumnjičavih patriota.

Ljubica Gojgić novinarskim talentom jede za doručak svoje nove saborkinje, odavno pelcovane od srpskog nacionalizma i dekontaminirane. Ali baš zbog znanja i decentnosti, kojima u studiju pocrtava svoju pitku žestinu i valjda patriotsku dezangažovanost, ona je postala oličenje jednog mnogo perfidnijeg metoda pokoravanja od onih koje omogućavaju jeftini autošovinistički bes Snežane Čongradin i građanističko bojovništvo Danice Vučenić, valjda evropski, profesionalno i pošteno dozidane – u centru Beograda, ne Zrenjanina.

Dok Snežana Čongradin služi da se pošalje poruka intelektualno nemoćnim, samopravednim i ambicioznim ratnicama, Ljubicu Gojgić je Francuska istakla da pomogne regrutovanje mislećih, talentovanih i sposobnih, koji ne pokazuju spremnost da pređu sa suverenističke kaldrme na autokolonijalni asfalt. Ona treba da demonstrira ovim patriotama koliko je sve u životu i karijeri lakše i lepše sa autokolonijalizmom. I zvezda diplomatskog kruga i profesorka privatnog fakulteta i državni posao i slatke štiftungaške tezge i svašta još. Što se Legije tiče, biće da je diktat postpatriotizma njenu čast i beščašće preselio u oko posmatrača.

 

Zoran Ćirjaković je politikolog i bivši predavač na Fakultetu za medije i komunikacije (FMK)

 

Naslovna fotografija: Medija centar Beograd

 

Izvor Pečat, 02. jul 2021.

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u