U trenutku kada budete čitali ovaj tekst Evropsko fudbalsko prvenstvo biće u završnoj fazi, ostaće verovatno da se odigra samo finalna utakmica, pre nego što se spusti zavesa na ovu prestižnu smotru najboljih evropskih reprezentacija. Bez obzira na to koja ekipa na kraju bude podigla pehar namenjen pobedniku, već sada možemo da zaključimo da je, u najvećoj meri, ovogodišnje takmičenje zadovoljilo, pa možda čak i prevazišlo visoka očekivanja fudbalskih sladokusaca i zaluđenika širom sveta. Uprkos, zbog korone, zgusnutoj i iscrpljujućoj klupskoj sezoni koja je za nama, uprkos bizarnom sistemu domaćinstava u nekoliko različitih gradova i zemalja, najbolji evropski fudbaleri pokazali su u ovih mesec dana nadmetanja izuzetno fudbalsko umeće i požrtvovanu želju da se do poslednjeg atoma snage bore za dres s nacionalnim grbom. Bilo je pregršt uzbudljivih mečeva, atraktivnih golova i dramatičnih preokreta koji fudbal i čine najpopularnijim globalnim sportom i „najvažnijom sporednom stvari na svetu“.
Ipak, glavni utisak koji će mnogi poneti sa ovog prvenstva neće biti visok nivo fudbala koji je demonstriran na travnatim terenima širom Evrope, već činjenica da su na rotirajućim reklamama pored terena stajala neka, za Evropljane, neobična i egzotična imena. „Tik-tok“, „Alipej“, „Hajsens“, „Gasprom“, „Vivo“, „Katar ervejz“, gotovo da su svi glavni sponzori Evropskog prvenstva bile firme s Dalekog ili Bliskog istoka. Jedine kompanije u sponzorskom pulu koje su branile čast Evrope i Zapada bile su „Hajneken“ i „Folksvagen“, što je upadljiv presedan u odnosu na ranije turnire kada je odnos evropskih i neevropskih sponzora bio daleko ujednačeniji. Imajući u vidu da je prethodno Evropsko prvenstvo iz 2016. po nekim procenama pratilo čak dve milijarde televizijskih gledalaca, od čega je tek jedna četvrtina bila sa Starog kontinenta, nije teško dokučiti u čemu bi mogao biti interes azijskih korporacija da na ovaj način promovišu svoje globalne brendove.
Devesternizacija fudbala
Invazija advertajzing kapitala s Istoka u evropskom fudbalu nije ništa novo, to je deo procesa devesternizacije koji traje već skoro dve decenije. Led je probio Roman Abramovič kada je 2003. kupio londonski Čelsi, kako neki tvrde direktno po nalogu Vladimira Putina i sa ciljem reklame za obnovljenu ekonomsku moć i vitalnost ruske imperije, nakon čega je krenula pomama različitih biznismena i oligarha iz Azije da se domognu prestižnog vlasništva nad elitnim klubovima iz takozvanih Liga petice (Engleska, Nemačka, Španija, Italija i Francuska). Mnogi su šaljivo komentarisali, kada su se ove godine u polufinalu Lige šampiona susreli Mančester Siti i Pari Sen Žermen, da se zapravo radi o odmeravanju snaga između Ujedinjenih Arapskih Emirata i Katara, jer su ova dva kluba, nominalno iz Engleske i Francuske, zapravo u stoprocentnom vlasništvu moćnih šeika i konzorcijuma iz ove dve naftom bogate bliskoistočne države.
Mančester Siti i Pari Sen Žermen su dva najupadljivija primera klubova koji su promenom vlasnika i infuzijom kapitala s Bliskog istoka preko noći postali značajan faktor u hijerarhiji evropskog fudbala, ali nipošto nisu jedini. Inter iz Milana, višestruki prvak Evrope i nekada čedo uticajne milanske porodice Morati, ove godine postao je prvi klub u kineskom vlasništvu koji je osvojio titulu u jednoj od pet najelitnijih evropskih liga. Engleski Lester, večiti autsajder u Premijer ligi, uspeo je ove sezone da se domogne trofeja nacionalnog kupa, a pre nekoliko godina i da se okiti naslovom prvaka, u velikoj meri zahvaljujući tajlandskom King Pauer konzorcijumu i porodici Šrivadanapraba koji su 2010. kupili ovaj klub od biznismena srpskog porekla Milana Mandarića. Sličan skok u reputaciji i rezultatima doživeo je i engleski klub Vulverhemton koji je 2016. kupio kineski investicioni fond Fosun, dok španska Valensija još uvek čeka da je novac njenog vlasnika iz Singapura vrati na staze stare slave kada je igrala finale Lige šampiona i bila najozbiljniji konkurent za titulu u Španiji.
Postavlja se pitanje u čemu ovi bliskoistočni i dalekoistočni tajkuni vide svoj interes kada ulažu enormne svote novca u kupovinu najboljih igrača i dovođenje najskupljih trenera, često za samo jedan prelazni rok trošeći iznose koji višestruko premašuju njihove inicijalne investicije za kupovine samih klubova. U evropskom fudbalu se vrti bolesno veliki novac, to je opštepoznata činjenica, ali je daleko manje poznato da samo jedan mali broj klubova može da se pohvali da posluje s profitom. To su uglavnom manji klubovi, najčešće u Nemačkoj i Francuskoj, koji se oslanjaju na razvoj mlađih igrača i koji žive od prodaje svojih najvećih talenata evropskim gigantima. Oni najtrofejniji i najatraktivniji klubovi gotovo svi troše daleko više nego što zarađuju, a neki poput Barselone i Totenhema grcaju u ozbiljnim dugovima bankama koji dovode u pitanje opstanak i buduće funkcionisanje ovih klubova.
Pandemija korone samo je dodatno pogoršala već problematično finansijsko stanje, procena je da je zbog pandemije u poslednjih godinu dana u najvećih pet liga Evrope izgubljeno preko četiri milijarde evra prihoda, a gubitak očekivanog novca, pre svega od prodaje ulaznica, gurnuo je mnoge velike klubove u dubiozu iz koje je jedini mogući spas finansijska injekcija s Istoka. Kako evropska privreda, koja je već duže vreme u recesiji, ne može sponzorstvima i kreditima da prati galopirajuće prohteve i nezasite ambicije najvećih evropskih fudbalskih klubova, sasvim je logično da je 12 klubova iz Engleske, Italije i Španije pokušalo da formiranjem Superlige zaobiđe krovnu evropsku fudbalsku organizaciju UEFA kao posrednika i da svoj proizvod učini primamljivijim za direktni upliv azijskih milijardi. Uzor im je u tom pogledu bila američka profesionalna košarkaška liga NBA koja je dugoročnom i pažljivo sprovedenom strategijom diversifikacije profita došla do toga da godišnje inkasira čak četiri milijarde dolara na kineskom tržištu.
Iako je projekat Superlige propao zbog otpora navijača širom Evrope, nije teško predvideti da će se najbogatiji evropski klubovi i lige sve više za novac i sponzorstva okretati ka Dalekom istoku, pre svega ka Kini. To će samo olakšati prodor kineskog uticaja u Evropu, od čega se Amerikancima već diže kosa na glavi, kao što se može videti po brojnim zabrinutim tekstovima u prekoatlantskim medijima koji kritikuju odluku UEFE da se u toj meri otvori za sponzorstva iz Kine, od kojih se za mnoge tvrdi da posluju kao paradržavni frontovi za korupciju i širenje političkog uticaja.
Meka moć Kine
Teško je oteti se utisku da u ovom naglom porastu interesovanja kineskih kompanija za evropski fudbal ima i elemenata specijalnog rata, odnosno koordiniranog i sračunatog napora da se na ovaj način ekonomska moć Kine projektuje u tzv. meku moć i transformiše u psihološku poruku zapadnjacima o uzaludnosti svakog otpora novom hegemonu. Fudbal je nesumnjivo važna industrijska grana Zapada i glamurozna medijska pozornica na kojoj se, pod svetlima stadionskih reflektora, ukrštaju selebriti idolatrija, nacionalni ponos, poslovni interesi i simbolička dimenzija sporta u savremenom društvu spektakla.
Dovoljno je videti kakav efekat na sunovrat vrednosti deonica jedne džinovske američke korporacije može da ima kada Kristijano Ronaldo demonstrativno skloni flašice Koka-kole sa stola tokom obične konferencije za medije, pa da razumemo koliko je za Kineze važno da projektuju svoju moć i preko fudbala.
Kinezi su pre nekoliko godina pokušali kupovinom kvalitetnih igrača iz Evrope i Južne Amerike, često plaćenih i višestruko preko realne cene, da ojačaju svoju ligu i da podignu svoj globalni fudbalski pedigre, ali se čini da su u međuvremenu odustali od te taktike. Shvatili su izgleda da im je lakše i brže da jednostavno pokupuju sve najveće evropske klubove i kompletno oglašivanje tokom najvažnijih utakmica. Tako će u perspektivi evropske fudbalske zvezde, ti gladijatori savremenog doba, i dalje igrati na evropskim stadionima i preko televizijskih prenosa uveseljavati navijače širom planete, ali će pravi gospodari i vlasnici cirkusa biti Kinezi.
Uostalom, nije li iskusni britanski diplomata i bivši savetnik Margaret Tačer Lord Pauel pre nekoliko godina najavio da 21. vek nesumnjivo pripada Aziji, a pre svih Kini. Suludo bi bilo očekivati da će s fudbalom i sportom biti drugačije.
Naslovna fotografija: Pool via Reuters/Attila Kisbenedek
Izvor Pečat
BONUS VIDEO:
