F. Belmonte: Engleska i Italija, zemlje koje se nikada nisu volele

„Prijatelji i neprijatelji najnižeg reda” – ova Čerčilova žaoka usmerena ka Italijanima, mogla bi da važi i za odnos Italijana prema Englezima

Englezi i Italijani se nikada nisu voleli, mada je u istoriji bilo Engleza koji su realizovali Gogoljevu maksimu da je cela Evropa da se vidi, a Italija da se u njoj živi. U Rimu se nalazi i Englesko groblje, jedno od najnestvarnijih mesta u Večnom gradu, poslednja stanica plamene mladosti poeta Džona Kitsa i Persija Biša Šelija. I treći bard engleskih romantičara lord Džordž Gordon Bajron je proveo dobar deo svog protrčavanja kroz život između Venecije i Rima.

Vilijam Šekspir je svoje Romea i Juliju, sve sa Montekijima i Kapuletijima, smestio u Veronu, a Edvard Morgan Forster Sobu s pogledom za Lusi Haničerč i Džordža Emersona u Firencu, uvevši ljubavni „happy end” u evropsku književnost.

Prvi gradonačelnik Rima koji nije pripadao zemljoposedničkim porodicama je bio Englez Ernesto Natan. Za njegovog mandata donet je prvi urbanistički plan i današnji izgled Večnog grada u dobroj meri duguje njemu. Kao i čuvena rimska izreku: „Nun c’è trippa pe’ gatti”. Naime, Natan je izbrisao stavku iz budžeta za ishranu mačaka u Kampidolju, čiji je zadatak bio da čuvaju arhiv i kancelarijski materijal od glodara, rekavši da mačke mogu da se hrane samo miševima, odatle opaska „nema škembića za mačiće”.

Navedeni primeri su izuzeci koji potvrđuju pravilo. Italija je bila omiljena destinacija obrazovanih i bogatih Engleza, svi ostali su preferirali i preferiraju Španiju, Portugal ili čak Francusku, kao, naravno, destinaciju za godišnji odmor. Jednostavno, u kolektivnoj svesti Engleza, Italijani su kapetan Alberto Bertoreli, groteskni lik iz humorističke serije „Alo, alo!”, a cela Italija je jedan veliki Napulj.

Ni Italijani nemaju visoko mišljenje o Englezima i uopšte ne žale što Ostrvljani preferiraju španske i portugalske plaže. U njihovim očima Engleska je i dalje onakva kako ju je opisao Julije Cezar: užasno vreme, bljutava pića, odvratna hrana i sumorni ljudi. Naravno, tu ne spada generacija berzanskih stručnjaka, savremenih umetnika i ugostitelja koji su u Londonu videli i dobili priliku da realizuju životne snove.

Odnos između Engleza i Italijana ima svoju predpriču, još iz vremena kada je pomenuti Julije Cezar pokorio Britaniju. Rimljani i Briti su se zamrzeli na prvi pogled, pola veka pre rođenja Hrista, i taj animozitet nije splahnuo u sledećih gotovo pet vekova, sve dok imperator Honorije nije odlučio da povuče rimske legije sa Ostrva početkom petog veka. To se može smatrati i prvim Bregzitom u istoriji.

Proći će više od hiljadu godina do novog „Bregzita” čiji će akteri biti engleski kralj Henri VIII i papa Kliment VII. Opsednutost muškim naslednikom i veliki seksualni apetiti oca Elizabete I otvorili su put za stvaranje anglikanske crkve i odvajanje od Rimokatoličke crkve što je neminovno posejalo zrno razdora između Engleza anglikanaca i katolika preko Lamanša ali i južno od Alpa.

U odnosima između naroda i država, politika, diplomatija i javni narativ mogu da lažu i falsifikuju, ali geopolitički ciljevi i ekonomski i trgovinski interesi uvek kažu istinu ili ukazuju na put do nje.

Dve Sicilije

Britansku imperiju tokom XVIII i XIX veka je ozbiljno interesovala samo Sicilija. Italijansko ostrvo je zbog svog streteškog položaja bilo veoma važno za kontrolu Mediteranskog mora, severne Afrike i trgovinskih puteva. Zbog toga je London vodio paternalističku politiku prema Kraljevstvu Sicilije i britanske trupe su „štitile” Siciliju od Napoleonovih osvajačkih pohoda tokom Bonaparteove petnaestogodišnje vladavine.

I kada je Sicilija pod krunom Burbona ušla u Kraljevstvo Dve Sicilije, London je nastavio da praktično kontroliše sve što se događalo na ostrvu i oko njega. Sa zaokretanjem politike Ferdinanda II od Sicilije, prvo ka Francuskoj a zatim ka Rusiji, Englezi su za 180 stepeni promenili svoju politiku prema Napulju (glavnom gradu Kraljevstva Dve Sicilije).

Slučaj je hteo da ambiciozni Vilijam Evart Gledston 1850, u naponu snage – tek je bio napunio 40 godina – dovede u Napulj svoju ćerku Meri na lečenje. U gradu podno Vezuva Gledston će pronaći sijaset dokaza korumpirane, svirepe, bahate i nepravedne vlasti Ferdinanda II. Tako će nastati čuvena dva Gledstonova pisma upućena Lordu Aberdinu o političkim procesima i torturi u Kraljevstvu Dve Sicilije. „U Napulju je negacija Boga uzdignuta u sistem vladavine”, pisao je budući četvorostruki britanski premijer.

Britanska vlada ne bi nikada pustila u cirkulaciju Gledstonova pisma da se Ferdinand držao Londona. Dobar deo istoričara smatra da je najveća greška italijanskih Burbona što su se zamerili Englezima i pretvorili ih u neprijatelje. Štaviše, Ferdinand II je zapečatio sudbinu Kraljevstva Dve Sicilije kada je odbio da uđe u savez zapadnoevropskih država u Krimskom ratu protiv Rusije. Kuća Savoja i grof Kavur nisu napravili tu grešku, Kraljevina Sardinija je bila rame uz rame sa Francuzima i Englezima pod Sevastopoljem zaradivši „pravo” da ujedine Italiju na račun Burbona i njihovog kraljevstva.

Perfidni Albion

Međutim, iako je Ujedinjeno Kraljevstvo doprinelo rađanju Italije, između dve zemlje odnosi nikada nisu bili prisni, naprotiv. Tek rođeno kraljevstvo je pokazivalo aspiracije da vodi glavnu reč u Mediteranskom moru koje su Englezi smatrali svojim isturenim „jezerom” na kome su držali ključ na Gibraltaru.

Ulazak Italije u Trojni savez sa Drugim rajhom i Austrougarskom monarhijom, uz ogradu od bilo kakvog eventualnog neprijateljstva prema Ujedinjenom Kraljevstvu, u Londonu je doživljen kao jeftino italijansko lukavstvo a ne kao dokaz prijateljstva.

Jedan od retkih trenutaka kada su se Italijani i Englezi našli na istoj strani, verifikovao se na početku Prvog svetskog rata kada je Rim promenio stranu, budući da mu je Londonskim sporazumom iz 1915. godine garantovano proširenje na Istru i dobar deo Dalmacije. Međutim, ta kratka epizoda ljubavi završiće se Versajskim sporazumom kada je američki predsednik Vudro Vilson uz asistenciju Engleza poništio Londonski pakt i za Italijane je ishod Velikog rata postao „obogaljena pobeda”.

Najniža tačka u odnosima dve zemlje je dotaknuta između dva svetska rata, posle uvođenja sankcija Italiji zbog aneksije Etiopije. Fašistički diktator Benito Musolini je tada skinuo prašinu sa izraza „podmukli Albion” koji je francuski plemić španskog porekla Ogisten di Ksimenez koristio na prelazu iz XVIII u XIX vek. I danas je za Italijane, u fudbalu i politici, sinonim za Englesku „podmukli Albion”, mada ga neki ne izgovaraju javno jer pogrešno misle da je tu definiciju izmislio Duče.

Musolinija i njegovu svitu je strašno iritiralo što ih Englezi nisu uzimali za ozbiljno i što su ih bukvalno ismejavali svuda i u svakoj prilici. To se najbolje videlo u izlivima mržnje od strane tribuna na radio stanicama i u režimskim novinama. Perjanica fašističkih radijskih voditelja Mario Apelijus je svako svoje obraćanje završavao usklikom „Dio stramaledica gli inglesi” („Prokleti bili Englezi”). Kada je držao sermone noću, Englezima bi poželeo zlu a ne laku noć.

Prijatelji i neprijatelji najnižeg reda

Pečat odnosima Italijana i Engleza je dao i Vinston Čerčil. I danas se koristi opaska britanskog premijera da se pokaže italijanska dvoličnost: „Bizaran je italijanski narod. Jednog dana ima 45 miliona fašista. Sledećeg dana ima 45 miliona antifašista i partizana. Ipak, ovih 90 miliona Italijana nema na popisu”.

Kada se vratio na vlast tokom pedesetih godina prošlog veka, Čerčil je zatekao ambiciozne, pripremljene, obrazovane i sposobne italijanske političare i biznismene poput Alčidea De Gasperija i Enrika Mateija. „Prijatelji i neprijatelji najnižeg reda”, konstatovao je Čerčil iznerviran beskrupuloznim i visprenim osnivačem Italijanske naftne industrije ENI, koja je u Africi i na Bliskom istoku „mrsila” račune i dovodila u pitanje britansku privilegovanu poziciju u eksploataciji nafte.

Svrgavanje libijskog tiranina Muamera el Gadafija nije imalo veze sa ljudskim pravima, već sa činjenicom da se Parizu i Londonu, čitaj tadašnjem predsedniku Francuske Nikoli Sarkoziju i britanskom premijeru Dejvidu Kameronu, nije svidelo što je italijanski premijer Berluskoni postigao veoma povoljan dogovor sa Pukovnikom o eksploataciji nafte i gasa u Libiji koji je isključivao francuske i britanske kompanije.

U suštini, Englezima se nije sviđao nijedan italijanski lider. De Gasperi je bio previše katolik, Matei antikolonijalista, Amintore Fanfani blizak nesvrstanima, Aldo Moro za engleske ukuse previše arabofil, Đulio Andreoti preblizak Vatikanu, Betino Kraksi prepreden, Silvija Berluskonija su doživljavali kao klovna, Romana Prodija su masakrirali dok je bio na čelu Evropske komisije, a ne sviđa im se čak ni Mario Dragi, ili bolje rečeno, tek Džonsonovim konzervativcima se ne sviđa.

Čelična ledi Margaret Tačer se samo u jednoj stvari slagala sa Đulijom Andreotijom, dok su u istom periodu vodili dve zemlje – oboje su bili kategorično protiv ujedinjenja Nemačke, ili kako je to Andreoti objasnio: toliko su voleli Nemačku da su preferirali da postoje dve umesto jedne.

Džonson i Berluskoni, sličnosti i razlike

Aktuelni britanski premijer Boris Džonson ne propušta priliku da upotrebi istorijske metafore u kojima spočitava nacističku prošlost Nemačkoj i fašističku Italiji. Tokom prošle jeseni, u jeku drugog talasa korona virusa, britanski premijer je pravdao nastalu situaciju rečima da Englezi mnogo više vole slobodu od Italijana i Nemaca i zato se više zaražavaju virusom, odnosno da oni nisu skloni da bespogovorno slušaju direktive vlasti kao Italijani i Nemci.

Boris Džonson je bio i deo prilično brojnog hora koji je ismejavao Silvija Berluskonija. Intervju koji je bivši italijanski premijer dao 2003. godine Džonsonu u vili na Sardiniji ušao je u anale, između ostalog i zbog Berluskonijevog stava da Musolini i nije bio neki zlikovac jer nije ubijao svoje neprijatelje već ih je slao u izgnanstva na italijanska ostrva.

Ironija sudbine je da je Džonson u ulozi premijera postao britanska verzija Berluskonija, ali sa mnogo manje para, malo manje mlađom suprugom, sa lošim ukusom za oblačenje i nakaradnijim smislom za humor. Razlika je u tome što su Berluskonija na vreme sprečili da napravi veću štetu, Džonsona nisu.

Italijan u Londonu

Za Italijane, moderna Engleska je bila i ostala London. Praktično su ga otkrili u poslednjoj deceniji prošlog veka kada je krenuo talas koji se nije zaustavljao sve do Bregzita: od devedesetih pa do izlaska Velike Britanije iz Evropske unije 350.000 Italijana se preselilo u London, pretvorivši ga u deveti brojnosti italijanski grad na svetu.

U finansijskom srcu Ujedinjenog Kraljevstva, Sitiju, italijanski japijevci, brokeri, finansijski analitičari i lobisti treći su po brojnosti, iza Nemaca i Francuza. Uz berzanske eksperte, na obale Temze su stigli i italijanski kuvari i ugostitelji zahvaljujući kojima se može pojesti i nešto dobro a da nije „fish and chips”. Italijani nisu naučili Engleze samo da piju proseko, već i domaće proizvedeno italijansko pivo. Neko bi čak rekao da su Italijani nadmašili Engleze u proizvodnji njihovog nacionalnog pića kao što su ih nadmašili u sportu koji su izmislili: fudbalu.

 

Autor Franko Belmonte

 

Naslovna fotografija: Hannah McKay/Reuters

 

Izvor RTS, 10. jul 2021.

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u