F. Rodić: Nepodnošljiva lakoća potkazivanja

„Ivan Videnović pripada onom krugu ljudi koji vole da šire mit o tome kako su se Srbi, po dolasku nemačkih okupatora i zloglasnog Gestapoa, pokazali kao svetski rekorderi u potkazivanju svojih sunarodnika nacistima”

Profesor Beogradskog univerziteta Ivan Videnović je svojim tužakanjem najboljeg svetskog tenisera Novaka Đokovića zbog psovki na Vimbldonu izazvao burne reakcije na društvenim mrežama koje su ga naterale da svoj čin potkazivanja pokuša da opravda, objasni i racionalizuje.

Ivan Videnović pripada onom krugu ljudi koji vole da šire mit o tome kako su se Srbi, po dolasku nemačkih okupatora i zloglasnog Gestapoa, pokazali kao svetski rekorderi u potkazivanju svojih sunarodnika nacistima i kao prvoklasni kvislinzi, ljudi od kojih je čak i okupator morao da zahteva da malo „povuku ručnu” na cinkarenju.

Istina je da je kod Srba bilo cinkarenja okupatoru. Evo, na primer, kako je visoki komunistički funkcioner i bliski Titov saradnik, Ivan Stevo Krajačić Gestapou izdao legendarnog obaveštajca i junaka Mustafu Golubića. Golubića su nacisti toliko mučili da je morao biti streljan na stolici, u sedećem položaju, a posle rata, kada mu je otkriven grob, ustanovljeno je da su mu sve kosti bile polomljene. Možda, u stvari, ovo i nije dobar primer, jer Krajačić i nije bio Srbin, niti je to bio njegov duhovni vođa, ali nećemo, valjda, sad da se upustimo u genocidno prebrojavanje krvnih zrnaca „srpskih potkazivača” i namestimo se „srbijanskom Viliju Brantu” da nas optuži za širenje mržnje.

Istina je, međutim, isto tako da Srbi tog vremena nisu bili nikakva „potkazivačka avangarda” u okupiranoj Evropi, niti prvaci u kolaboraciji. Naprotiv. Neki drugi narodi poput Francuza, ili Holanđana su se bili pokazali mnogo kooperativnijim. Uostalom, da su Srbi bili takvi kolaboracionisti, ne bi se takvi ljudi danas nazivali imenom jednog Norvežanina, nego bi umesto kvislinzi bili „Nedići”.

Iako nikako ne mogu uzeti za paradigmu potkazivača i kvislinga, među Srbima i danas ima mnogo ljudi takvog karaktera i oni su, gotovo u potpunosti, svrstani u redove upravo onih koji Srbe pokušavaju predstaviti nekakvim nacistima i nacističkim slugama. Takav je „cinkaroš” Ivan Videnović, ali u trku za tu neslavnu titulu ovih dana se ozbiljno uključio i mlađani Nemanja Todorović Štiplija, urednik portala European Western Balkans, koji zbog „ponašanja” predsednika Srbije Aleksandra Vučića, odnosno njegove saradnje i prijateljstva sa mađarskim premijerom Viktorom Orbanom (ali i sa Komunističkom partijom Kine) zahteva reakciju Evropskog parlamenta, odnosno Evropske narodne partije.

„Ja očekujem reakciju EPP, koja je već sankcionisala Orbanovu stranku Fides nakon čega je Fides i istupio iz ove evropske stranačke organizacije. EPP bi morala da reaguje zato što je SNS njen pridruženi član i njima nikako ne ide u prilog ovakva saradnja Vučića sa Orbanom ali ni Komunističkom partijom Kine”, rekao je Todorović Štiplija za jedan dnevnik koji se štampa u Beogradu podsećajući na obraćanje predsednika Srbije na Samitu KPK.

Da treba što više da se distanciramo od Orbana (pa samim tim i od Mađarske) i da treba da zapušimo nos kada nam priđe veruje i mladi Dimitrije Milić, programski direktor organizacije „Novi treći put” jer, kako je rekao na istom mestu i u isto vreme, „među najuticajnijim članicama, Orban ima ugled autokrate, na čelu kleptokratskog režima koji sprovodi ekstremno desničarsku politiku na delu i u praksi oponira vrednostima Evropske unije”.

Ja razumem da Milić zbog svoje mladosti ne zna da se, na primer, za propagiranje homoseksualizma i LGBT „vrednosti” ne bi zauzeo ni jedan od najvećih državnika u istoriji Francuske, general Šarl de Gol, ali da bi se teško moglo reći da bi on time oponirao vrednostima Evrope, ili Evropske unije. To što poslednjih decenija evropskom političkom scenom dominiraju krajnje liberalne politike, ne znači da su isključivo „vrednosti” za koje se oni zalažu „evropske vrednosti”, a da je sve što je drugačije „anti evropska vrednost”. A i ta liberalna dominacija Evropskom unijom se, po svemu sudeći, bliži svom kraju.

Vrlo je zanimljiva i logika kojom se on vodi istovremeno proglašavajući Orbana za autokratu, maltene diktatora koji je podjarmio sve medije u svojoj zemlji, dok mu istovremeno predviđa gubitak predstojećih izbora. Na stranu sad to kakva je medijska scena u, na primer, Francuskoj gde se u nedelji pred drugi krug predsedničkih izbora kandidat establišmenta Emanuel Makron pojavljuje na svim naslovnim stranama novina.

Ovi nastupi su me podsetili i na diskusiju koju sam imao sa Boškom Jakšićem na jednoj televiziji gde je on izražavao žaljenje što su „naši saveznici” otišli sa vlasti u Italiji.

Naši saveznici u njegovim očima su oni koji su priznali secesiju Kosova i Metohije i naše učlanjenje u EU uslovljavali priznavanjem te realnosti, a ne oni koji sumnjaju u ispravnost odluke da se ta secesija prizna i mogli bi biti spremni da je revidiraju, a skeptični su i prema svom, pa i našem članstvu u Uniji. Ti su, navodno, „fašisti”. Logika je da Orban, koji želi da reformiše i poboljša poljuljanu Uniju, ne treba da podržava našu integraciju, ali da je sasvim u redu kada to čini Velika Britanija, koja je Uniju napustila.

Čudno je i kako ljudi iz ove skupine gledaju na strani kapital, koji dolazi u Srbiju. Onaj mađarski, kineski, ili ruski nije dobar, jer se njime ostvaruje nekakva meka moć, ili (maligni) uticaj, ali onaj koji dolazi iz SAD, Britanije ili Nemačke, apriori je dobar i blagodatan i stvar čistog altruizma. Od njih ako nam stižu i bombe i osiromašeni uranijum, to je za naše dobro. Zaista, novi korak u autošovinizmu.

 

Autor Filip Rodić

 

Naslovna fotografija: Reuters/Toby Melville

 

Izvor Večernje novosti, 11. jul 2021.

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u