Dobar i loš policajac ili o ruskom „štapu i šargarepi“

Jesu li povezani nedavni autorski tekstovi Putina i Lavrova? Koje poruke su oni slali Zapadu, a koje sopstvenim građanima? Kakvo je trenutno stanje u Rusiji?

Vladimir Putin, u skladu sa svojim zakonskim nadležnostima i izbornim kalendarom, raspisao je redovne parlamentarne izbore na teritoriji Ruske Federacije za 19. septembar 2021. godine. Ovo su prvi dumski izbori za vreme vladavine Vladimira Putina koji se održavaju u vreme akutne faze političke i ekonomske krize. Prethodni parlamentarni izborni ciklus bio je 2016. godine, a vrhunac političke i ekonomske krize, izazvan restriktivnim merama koje su protiv Rusije uvele Sjedinjene Američke Države i Evropska unija, bio je zabeležen 2015. godine. Rusko rukovodstvo uspelo je tada da uspešno amortizuje ozbiljne ekonomske sankcije, čime je dokazalo čitavom svetu, a naročito svojim geopolitičkim suparnicima, da je finansijski sistem Rusije stabilan i izdržljiv, čak i na nametnute spoljne potrese, te da je nova Rusija nesravnjivo razvijenija i organizovanija od one koja je doživela bankrot i astronomsku inflaciju 1998. godine.

Ova tekuća godina, međutim, donosi sa sobom nove i objektivne izazove za ekonomski i politički sistem Rusije. Ako je prethodna kriza 2015. godine bila izazvana geopolitičkim nadmetanjem oko Ukrajine i demonstriranjem jasnog stava Ruske Federacije da će se zvanična Moskva žustro i asimetrično suprotstavljati širenju NATO-a na istok, trenutna kriza prouzrokovana je pandemijom virusa korone, što se već bez sumnje može smatrati višom silom (vis major).

Dve faze razvoja

Svaki politički i ekonomski sistem mora da bude u stanju da izdrži ovakve ili slične stres-testove, kao da se radi o testiranju bezopasnosti neke nove linije automobila – ne proverava se samo kako se kola pokazuju pri sporoj vožnji po savršeno asfaltiranom putu, već i kakvi su rezultati naglih skretanja, kočenja, pa i čeonih sudara. Ruski politički i ekonomski sistem prolazio je kroz dve faze od uspostavljanja 1992. godine, možemo ih uslovno nazvati jeljcinovska do 2000. godine i aktuelna putinovska faza. Tekuća faza se svakako oslanja na prvu, jer nije bilo revolucionarnih promena dolaskom Vladimira Putina na vlast.

Naprotiv, sve reforme bile su postepene, neke institucionalne reforme poput izgradnje vertikale vlasti još su u toku, ali se u svim tim procesima vidi zacrtan cilj. Jeljcinovska faza je stoga predstavljala etapu udaranja temelja institucijama, koje će se docnije razvijati za vreme vlasti Vladimira Putina. Ipak, jeljcinovski sistem nije izdržao stres-test, on je pokazao svoje mane kako na vojnom tako i na ekonomskom planu, ali je Rusija ipak opstala.

Druga faza demonstrirala je manje učešće Rusije u geopolitičkim globalnim sukobima u prva dva mandata Vladimira Putina od 2000. do 2008. godine, što je bliže višedecenijskom modelu koji je po učenju Denga Sjaopinga primenjivala Kina – unutrašnji razvoj pre projekcije spoljnopolitičkog uticaja. Drugi deo putinovske faze obeležen je suprotstavljanjem strategiji SAD i NATO-a koji su u svoju imperijalnu konstrukciju uvlačili sve više istočnoevropskih država, ali i strategiji osvajanja novih ekonomskih tržišta kroz evropske integracije, što je najviše pogodovalo Nemačkoj.

Logično je da je spremnost Rusije ka višem stepenu konfrontacije radi očuvanja sopstvene sfere interesa u njenom odseku Evroazije dovela do sukoba na različitim nivoima – od proksi ratova do direktne vojne intervencije u Siriji, od sankcionih mera do ekonomskog zbližavanja sa Azijom u usponu, od političkih sukoba do čišćenja nesistemske liberalne opozicije u Rusiji. Onda je na scenu stupila pandemija i predočila ozbiljan izazov, iznova svojevrsni stres-test, naravno ne samo za Rusiju, već i za druge velike ili regionalne sile, ali i za male države.

Aktuelni presek stanja

Uzimajući u obzir opisane faktore, aktuelno unutrašnje politekonomsko stanje u Rusiji je, u kratkim crtama, sledeće: rejting partije koju podržava Vladimir Putin, ali koju on ne predvodi niti je uopšte njen član – Jedinstvena Rusija, trenutno se nalazi na istorijskom minimumu, svega 27 odsto od potencijalnih birača koje je anketirao ruski državni institut za istraživanje javnog mnjenja VCIOM; cene osnovnih proizvoda, poput ulja, skočile su u proseku za oko 10 odsto, a potrošačka korpa dostigla je rekordnih 17 hiljada rubalja (2012. godine koštala je oko devet hiljada rubalja, a 2002. godine oko tri hiljade); kreditna zaduženost građana, malog i srednjeg biznisa u ozbiljnom je porastu, a 37 odsto od ukupne kreditne mase za poslovni sektor čine krediti sa plivajućom kamatom, koja raste usled restriktivne politike ruske Centralne banke; inflacija je u postepenom porastu, ali ne prelazi psihološku granicu od šest odsto; ove godine je takođe uhapšen i osuđen Aleksej Navaljni, a njegova NVO zabranjena kao ekstremistička, dok su malobrojni liberalni protesti u njegovu podršku bili razbijeni. Ipak, da li je slika tako crna, kako se čini na prvi pogled, to jest da li će Rusija idržati novi stres-test?

Sve ukazuje na to da hoće. Prvo, iako je tačno da je rejting Jedinstvene Rusije na minimumu, ona nema konkurenta koji bi mogao da dovede u pitanje njenu natpolovičnu većinu u Dumi. Rejting od 27 odsto uzima se kao opšti, uključujući i građane koji se izjašnjavaju da neće glasati na izborima, a ukoliko se u obzir uzmu samo oni koji će na izbore izaći Jedinstvena Rusija ima znatno viši rejting, naročito ako se obrati pažnja na činjenicu da se polovina mandata u ruskoj Dumi popunjava po većinskom izbornom sistemu u jednomandantnim okruzima, gde Jedinstvena Rusija tradicionalno dominira.

Ruski predsednik Vladimir Putin tokom obraćanja na 20. kongresu Jedinstvene Rusije, Moskva, 19. jun 2021. (Foto: kremlin.ru)

Drugo, cene skaču, to je nesporna činjenica, ali je ruska država reagovala racionalno na ovaj izazov – nije pribegla masovnom fiksiranju cena, što bi izazvalo deficite proizvoda i rast crnog tržišta, već je pribegla stimulativnim merama i propisivanjem maksimalnih cena samo za prehrambene proizvode prve kategorije neophodnosti. Pritisak na cene će biti snižen novim urožajem tokom godine, a država se suzdržala od preteranih intervencija i nije narušavala logiku poslovanja privatnih preduzeća.

Treće, Centralna banka Rusije je vrlo uspešna u kontroli makrofinansijskih pokazatelja, ali njena politika ne stimuliše ekonomski rast, što je već deo dugoročne strategije Centralne banke i nije proizvod aktuelne krize. Situacija sa zaduženošću građana je umereno zabrinjavajuća, ali Rusija ima dovoljno rezrevnog kapitala za stimulaciju dužnika, ukoliko trenutna situacija preraste u društveni problem.

Četvrto, rejting poverenja građana Rusije Alekseju Navaljnom ne prelazi pet odsto, bez obzira na izvor podataka. Nesistemska liberalna opozicija je u potpunom rasulu, njena aktivnost je već stavljena van zakona. Iako su ovakvi postupci ruskih vlasti možda i delovali na snižavanje rejtinga vladajuće Jedinstvene Rusije, oni nisu doprineli naglom skoku podrške nesistemskoj liberalnoj opoziciji, ili barem o tome ne govore dostupni podaci.

Usklađene poruke

Rusija, kao i svaka druga država, ima svoju spoljnu i unutrašnju strategiju. Drugi subjekti međunarodnih odnosa obraćaju pažnju prvenstveno na spoljnu politiku druge države, a na unutrašnju gledaju kao na potencijalni faktor destabilizacije pomenute spoljne politike. Građani jedne države uglavnom su osvrnuti na unutrašnju politiku, a više pažnje obraćaju na spoljnu u doba vojnih konflikata i spoljnih pritisaka. Građani trećih država uglavnom primećuju isključivo spoljnu politiku drugih država koje prate.

Primera radi, građani Srbije, koji su većinski privrženi Rusiji, obično je posmatraju isključivo kao spoljnopolitičkog aktera, što je i prirodno jer nemaju ni razloga, ni dovoljno podataka da se bave podrobnim analizama unutrašnje politike ili stanja ruskog društva. Sa svoje strane, rusko rukovodstvo je u obavezi da se bavi i spoljnom i unutrašnjom politikom, stoga autorski članci predsednika Vladimira Putina i ministra spoljnih poslova Rusije Sergeja Lavrova ciljaju oba ova nivoa. Predsednik Putin je objavio svoj članak za nemački list Cajt na nemačkom jeziku 22. juna 2021. godine, na godišnjicu napada nacističke Nemačke na Sovjetski Savez, dok je Sergej Lavrov objavio svoj rad na ruskom jeziku istovremeno u uglednom ruskom listu Komersant i naučnom časopisu Rusija u globalnoj politici.

Iako se ovako bitni članci uvek prevode na sve svetske jezike, vidljivo je da je Putinov članak namenjen prvenstveno zapadnom auditorijumu, dok je Lavrovljev članak prilagođen podjednako za zapadnog i ruskog čitaoca. I listovi u kojima se objavljuju članci su važni, Putinov članak je plasiran u nemačkom nedeljniku liberalno-centrističkog usmerenja ne samo zato što je povezan sa pomenutim istorijskim datumom početka Velikog otadžbinskog rata, već i zato što je Nemačka najbliži partner Rusije od svih velikih zapadnih sila. Članak Lavrova je plasiran u liberalnijim listovima, kao što je Komersant i Rusija u globalnoj politici, koji je faktički časopis direktno povezan sa ruskim Ministarstvom spoljnih poslova i koji je negovao višegodišnju saradnju sa američkim časopisom Forin afers.

Uporedna analiza mesta objavljivanja sa tonom članaka daje interesantne rezultate – Putinov članak je pomirljiv, dok je Lavrovljev više sačinjen u, uslovno rečeno, pretećem tonu, ali je objavljen u liberalnijim listovima. Time se na spoljnopolitičkom planu ne postiže samo efekat „dobrog i lošeg policajca“, već se šalje signal da je sistemska liberalna misao u Rusiji bezbedna i da se zabrani delovanja podvrgavaju isključivo antisistemski liberali.

Ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov (Foto: The press service of the Russian Foreign Ministry/TASS)
Ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov (Foto: The press service of the Russian Foreign Ministry/TASS)

Osnovna poruka članka Vladimira Putina pod nazivom „Biti otvoren za saradnju, bez obzira na prošlost“ i jeste sadržana u naslovu – Rusija je spremna na saradnju sa EU, njenim vodećim članicama, ukoliko su one spremne da sarađuju na obostranu korist. Putin namerno šalje ovakve signale Nemačkoj na dan nemačkog napada na SSSR, kako bi podvukao da je savremena Rusija uvek otvorena za saradnju, čak i pored monstruoznog nacističkog ekspanzionizma od koga su ponajviše stradali zapadni delovi tadašnjeg Sovjetskog Saveza, koji obuhvataju evropski deo Rusije, Belorusiju i Ukrajinu.

To treba da posluži kao kontrast naspram američkih optužbi da Rusija danas vodi ekspanzionističku i agresivnu politiku, a Putin poručuje Nemcima – setite se šta je zaista ekspanzionizam i ko je stajao iza njega. Ruski predsednik takođe ponavlja stav da su i sovjetsko rukovodstvo krajem 80-ih, kao i ruski državni vrh početkom 90-ih bili otvoreni da stupe u institucionalnu integraciju sa zapadnoevropskim državama u cilju stvaranja Velike Evrope od Lisabona do Vladivostoka. Upravo je američka, iznova ekspanzionistička spoljna politika sprečila takve plemenite namere zvanične Moskve i ispruženu ruku protumačila kao znak slabosti protivnika koga sada treba dotući do kraja.

Umesto Velike Evrope, dobili smo podeljenu Evropu, koju sa jedne strane nagrizaju Sjedinjene Američke Države, a sa druge Kina. To je konkretna posledica spoljnopolitičke strategije tadašnje administracije američkog predsednika Džordža Buša starijeg. Predsednik Ruske Federacije šalje jasnu poruku da sadašnje rusko rukovodstvo nema nikakvih iluzija povodom Zapada, to je jedna skupina racionalnih i pragmatičnih ljudi, čije se delovanje u sferi međunarodnih odnosa bazira na real-politici. Visoki principi su dobri, ali samo u svetu gde ih se svi pridržavaju, a ukoliko SAD žele da se ponašaju kao piratska imperija, Rusija neće svezivati svoje ruke nikakvim ideologijama.

Uzimajući u obzir i nedavni sastanak Vladimira Putina sa predsednikom Sjedinjenih Država Džozefom Bajdenom, Rusija pokušava da izgradi pravila nove strateške bezbednosti sa zalazećom američkom imperijom, dok istovremeno pokušava da obnovi saradnju sa vodećim državama EU. Ova strategija daje svoje plodove, jer su nedavno Merkelova i Makron, glavni lideri EU, pokušali da organizuju okrugli sto sa predstavnicima Rusije, u čemu su naišli na protivljenje istočnoevropskih članica Evropske unije, kojima je Vašington tradicionalno bliži od Berlina i od Holandije, koju predvodi liberalna vlada Marka Rutea.

Sergej Lavrov je u svom članku „O pravu, pravima i pravilima“ od 28. juna bio isključiviji od Putina, s obzirom da je on bio namenjen ruskom čitaocu, koji će kupiti Komersant i pročitati ga, dok je Putinov članak na ruskom dostupan isključivo na internetu. Najpre, Lavrov ne skriva rusko protivljenje provokativnim postupcima Sjedinjenih Država i Velike Britanije, koji u tandemu nastupaju protiv Rusije. Lavrov u „Atlantskoj povelji“ koju su potpisali Bajden i britanski premijer Džonson vidi pokušaj restauracije hegemonije američke imperije i ponovnog uspostavljenja „novog svetskog poretka“ iz 90-ih, poretka u kome nema mesta nezapadnim silama.

Kao što je bilo reči u prethodnoj analizi autora koja je objavljena u Pečatu – „Pred (ne)istorijski susret Putina i Bajdena“, američka strategija je obnavljanje narušene mreže savezništava zapadnih liberalnih demokratija, što se kosi sa ruskom strategijom saradnje sa EU uz poštovanje ruskih državnih interesa. Ruski ministar takođe postulira da su Rusija i Kina na istoj strani, jer ih na tu stranu kao protivnike upravo smeštaju Sjedinjene Američke Države, označavajući ih kao autoritarne države. Američka retorika predstavlja oživljavanje hladnoratovskog narativa o borbi slobodnog protiv zarobljenog sveta, što podrazumeva mešanje u unutrašnje poslove optuženih država, a što opet predstavlja implicitno priznanje da su SAD glavni organizatori obojenih revolucija širom sveta.

Lavrov insistira na neophodnosti sprečavanja američke imperije da narušava poredak međunarodnih odnosa, zaobilazeći noseće institucije tog sistema poput Ujedinjenih nacija. Osuda ruskog ministra bila je upućena i institucijama Evropske unije zbog njihove sankcione politike prema Rusiji. Lavrov je uspeo da spomene još dve vrlo važne teme, koje se tiču vrednosti i principa: prvo, kritikovao je petstogodišnju dominaciju Zapada, podvlačeći time da Rusija nije Zapad, mada i ne postulirajući šta to Rusija jeste, drugo, on je napao zapadnu mejnstrim ideologiju tolerancije, koja dovodi u pitanje tradicionalno shvatanje osnovnih društvenih pojmova, kao što je porodica. S jedne strane, ovo je pozitivan signal građanima Rusije, koji veruju u postojanje izdvojene ruske civilizacije, dok je kritikom urušavanja tradicionalnih vrednosti Lavrov pružio ruku saradnje zapadnim antisistemskim desničarskim partijama.

Američki državni sekretar Entoni Blinken tokom pozdrava sa ruskim ministrom spoljnih poslova Sergejom Lavrovim prilikom sastanka na marginama ministarskog samita Arktičkog saveta, Rejkjavik, 19. maj 2021. (Foto: Saul Loeb/Pool Photo via AP)
Američki državni sekretar Entoni Blinken i ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov tokom sastanka na marginama ministarskog samita Arktičkog saveta, Rejkjavik, 19. maj 2021. (Foto: Saul Loeb/Pool Photo via AP)

Ukoliko Sjedinjene Države mogu da se mešaju u unutrašnju politiku Kine i Rusije, onda će i Rusija podržati političke opcije koje su otvorenije za saradnju sa njom. Lavrov očekuje postepeno potiskivanje ekskluzivnih zapadnih klubova, kao što je G7, u kojima je i Rusija učestvovala do 2014. godine, i rast uticaja azijskog Istoka. Na kraju, ruski ministar nije propustio priliku da se obrati i ruskim antisistemskim liberalima, kao i američkim propagandistima koji misle da preko njih mogu destabilizovati Rusiju. On je antisistemske liberale opisao kao marginalan deo ruskog društva, čije poglede da su svi problemi savremene Rusije izazvani njenim antizapadnim kursom ne deli apsolutna većina građana Rusije. Putin je Evropi ponudio šargarepu, dok se Lavrov prihvatio štapa. Izbor je na pojedinačnim članovima takozvane „međunarodne zajednice“, tog ekskluzivnog kluba zapadnih država.

 

Aleksandar Đokić je asistent katedre za uporednu politiku Ruskog univerziteta prijateljstva naroda (RUDN) u Moskvi

 

Naslovna fotografija: kremlin.ru

 

Izvor Pečat

 

BONUS VIDEO:

Svet
Pratite nas na YouTube-u