Ludilo kulture poništavanja razjeda Evropu

Kad krene kulturni rat bez podrške javnosti, na kraju ono što počne kao „liberalno“ postaje neliberalno. Na kraju, ta borba postaje fasada političkog projekta

Quos Deus vult perdere prius dementat – glasi poslovica iz oko 450. godine pre Hrista, što u prevodu znači: „Koga bogovi žele da unište, najpre mu oduzmu razum“. Ove reči jezgrovito izražavaju način na koji su stari Grci, od Homera do velikih tragičara, razmišljali o odnosu između „bogova“ (nevidljivih psihičkih sila koje nas oblikuju) i šire ljudske sfere. One takođe saopštavaju i određenu istinu, odnosno da moćni ljudi često postaju odgovorni za sopstvenu propast, da prigrle jednu vrstu „ludila“ i postaju slepi za ono očigledno. Primera radi, Šekspirovo „Silovanje Lukrecije“ tačno pokazuje kako jedan moćnik može sebi da stropošta na glavu „i raj i pakao“.

Ovde zapravo podvlačimo da je greh oholosti – budući tako duboko ukorenjen u čitavo sekularno humanističko zdanje, o čemu svedoči EU – rezultovao time da su mnogi od najuticajnijih kulturnih i političkih lidera Evrope „poludeli“, u smislu da su postali slepi za posledice onoga što čine. Prvo, mnoge Evropljane doterali su do ivice dementnosti – koristeći se karantinima „kovid rata“ u cilju nametanja etosa ratne potčinjenosti centralizovanoj „ratnoj“ komandi. Ta strategija možda je nekako i mogla da bude uverljiva – da nije potpune nesposobnosti kojom je „komanda“ EU upravljala kampanjom vakcinacije, hirovitosti sa kojom su karantini nametani, ukidani, a potom iznova arbitrarno vraćani.

Patološka disfunkcija EU

Da je sve ovo samo komponenta tajnog „pilot-projekta“ šireg društvenog i ekonomskog inženjeringa (tj. reseta) javne sfere, razotkriveno je, najpre, tako što je komanda EU tako evidentno fetišizovala svoje „zelene“ i LGBTQI „revolucije“. A zatim i kada je Kristin Lagard ove nedelje stavila klimatsku krizu na centralno mesto politike Evropske centralne banke (ECB). Tako će se ECB prilikom kupovine obveznica držati isključivo kvalifikovanih efektiva: zelenih obveznica koje ispunjavaju ekološke, društvene i upravljačke (engl: „environmental, social and governance“ – ESG) ciljeve EU. Kvantitativna olakšanja (engl: „Quantitative Easing“ – QE) korporativnih obveznica pokazala su se kao veoma efektivan kontrolni mehanizam centralnih banaka, pošto ograničavaju pristup kapitalu navodnim „lošim akterima“.

Embrouz Evans-Pričard ističe da čak i sada „komanda“ EU izgleda da nije u stanju da se urazumi:

„Evropa je ponovo pogrešno procenila konture, vremenske zaostatke i politiku pandemije. Ogromni delovi kontinenta naći će se u neizbežnom četvrtom talasu do kraja ovog meseca, pre nego što budu u dovoljnoj meri vakcinisani da se medicinske posledice mogu ignorisati. Biće ovo teško objasniti. Slučajevi kovida u Kataloniji trenutno su iznad britanskih gledano po glavi stanovnika, a „R“ koeficijent je preko 2.0 (misli se na broj osoba koji u proseku jedno zarazno lice inficira, prim. prev.). Portugal prati trajektoriju Ujedinjenog Kraljevstva sa malim zakašnjenjem, a francuski ministar zdravlja Olivije Veran kaže da bi njegova zemlja mogla da bude „pregažena“ do kraja jula. Međutim, unutrašnje granice Evrope ostaju širom otvorene. Imperativ spašavanja ovogodišnje turističke sezone paralisao je političke lidere.

Svedočimo najnovijoj demonstraciji patološke disfunkcije EU. Evropa je pred svojim nosem nedeljama imala laboratoriju ultrazaraznog delta soja zastupljenog u Engleskoj, ali kolektivni sistem EU nije uspeo da nauči lekciju. Ponavlja se greška koja je načinjena ranije ove godine kada su političari zanemarili evidentne opasnosti kentskog alfa soja, u vreme kada je vakcinacija u EU jedva počela. […] Sada se rizikuje dugi, gadni četvrti talas koji bi se vukao kroz septembar, ugrožavajući francuski početak školske godine.

Ljudi sa zaštitnim maskama na licu u prolazu pored sedišta Evropske unije, Brisel, 23. februar 2021. (Foto: AP Photo/Virginia Mayo)
Ljudi sa zaštitnim maskama na licu u prolazu pored sedišta Evropske unije, Brisel, 23. februar 2021. (Foto: AP Photo/Virginia Mayo)

Strateški posmatrano, mišljenja sam da je pandemija fundamentalno promenila stav nemačke javnosti prema EU. I to se dogodilo u delikatnom momentu u kojem je Nemačka takođe ugurana i u ogromne fiskalne transfere kroz 800 milijardi evra vredan Fond za oporavak – inicijalno predstavljan kao plan za oporavak od kovida, ali koji zapravo predstavlja patronažni fond za Evropsku komisiju i njene nezasite ambicije“.

Jasno je da su „veliko otvaranje“ evropske ekonomije i leto u problemu. Džejkob Nel iz Morgan Stenlija kaže da bi udarac na BDP mogao da iznosi 1.5 odsto za Italiju, 1.7 odsto za Portugal, 2.3 odsto za Grčku i 2.5 odsto za Španiju, prema „ozbiljnom scenariju“. Ovo samo po sebi ne znači smak sveta, ali predstavlja dodatni asimetrični šok za ionako već poljuljano i karantinima izmrcvareno biračko telo. Štaviše, produbiće postojeće linije podele – pre svega u evropskom „ratu izbora“, tj. prihvatanju otvorene kulturne revolucije.

„Crveni alarm“

Sa svojom „kulturno osvešćenom demokratijom“, LGBTQI, „ljudskim pravima“ i „klimatskim krizama“, EU je bezrazložno otuđila i Rusiju i Kinu (koje su joj potrebne za spas sopstvene ekonomije), te se opredelila za pokretanje unutrašnjeg kulturnog rata protiv Mađarske i raznih drugih članica EU usled njihove nespremnosti da podrže kulturu osvešćenosti, a ponajviše usled njihovog odbacivanja EU projekta „otvorenog društva“ u kojem se imigracija koristi za razređivanje etničke homogenosti.

Politiko javlja: „Liberali nameravaju da naprave finalni obračun u borbi protiv diskriminacije kvir osoba u Mađarskoj. Tražiće formalizaciju realnih posledica: ‘Savet mora da aktivira član 7. protiv mađarske vlade’“. Nažalost, eskalirajuća kulturna trvenja po svemu sudeći dominiraće i evropskom politikom na isti način na koji dominiraju američkom. Frakture neće ostati na relacijama između država, kao što je to rat EU protiv Orbana, nego će se pojavljivati unutar država, kao i između njih.

Jedan stari republikanski operativac, Frenk Lunc, navodi duboke podele birača u Ujedinjenom Kraljevstvu kao dokaz da se politička zaraza širi iz Amerike. Iako je britanska politika sada uslovljena Bregzitom, malo je verovatno da će evropska biračka tela, naročito na kulturno konzervativnijem Istoku, izbeći sličan proces cepanja. Lunc ukazuje da je Britanija sve više podeljena duž linije „osvešćeni“ protiv „neosvešćenih“, umesto tradicionalnim društvenim i kulturnim tenzijama kao što su sever protiv juga, gradovi protiv provincije, pa čak i muškarci protiv žena.

„U svojoj studiji, koja je prvi put objavljena u Tajmsu pod naslovom Kulturni rat osvešćenosti je najveća linija razdvajanja birača, navodi se da je oko 81 odsto torijevaca saglasno sa premisom da je Ujedinjeno Kraljevstvo država koja odražava jednakost i slobodu, dok je svega 19 odsto reklo da je ova nacija ‘institucionalno rasistička i diskriminatorna’. Međutim, u redovima laburista je svega 52 odsto njih videlo UK kao bastion slobode, dok je 48 odsto reklo da država pati od sistemskog rasizma.

Priupitani o kulturi poništavanja (eng. ‘cancel culture’), 40 odsto ispitanika je reklo da smatra da ovaj društveni fenomen predstavlja oblik ‘policije misli i govora’, dok ga je 25 odsto podržalo, smatrajući da oni koji govore nešto seksistički ili rasistički ‘treba da snose posledice’“.

Demonstrant sa stisnutom pesnicom ispred išaranog spomenika Vinstonu Čerčilu tokom protesta pokreta „Crni životi su važni“ zbog ubistva Džordža Flojda, London, 07. jun 2020. (Foto: Reuters/Dylan Martinez)
Demonstrant sa ispred spomenika Vinstonu Čerčilu na kojem piše da je on bio rasista, 07. jun 2020. (Foto: Reuters/Dylan Martinez)

Prema Luncu, ovi rezultati su očigledan „crveni alarm“: „Jednom kada odlučite da je vaša država institucionalno rasistička i diskriminatorna, tu uglavnom nema nazad“, što nameće zaključak da će se provalija koja deli birače vremenom samo širiti. On je dodao da smatra izvesnim da će se u narednih šest meseci do godinu dana „šteta“ izazvana tako radikalno različitim pogledima o onome šta UK predstavlja manifestovati u obliku istih ogromnih društvenih nereda koji se već događaju u Sjedinjenim Državama.

„Problem osvešćenosti i kulture poništavanja je u tome što nemaju kraja. Konflikti i podele se nikada ne završavaju“, kaže Lunc. „To nije ono što ljudi u Ujedinjenom Kraljevstvu žele, ali to je ono što sledi“.

Priroda kulturnog rata

Ono što je sasvim očigledno, a na šta Brisel oholo žmuri, jeste činjenica da nema narodne podrške ni entuzijazma za poništavanje dugostojeće evropske kulture. Čak i unutar SAD polovina stanovništva odbacuje takav pristup, a moglo bi da se pokaže da je spremna i da se bori protiv njega, možda čak i bukvalno.

Ovo je ludilo upravljačke klase Brisela – ludilo u meri u kojoj je ona slepa za očigledne posledice onoga što čini. Evropa je već jednom imala rat kulture poništavanja – onda kada su franački osvajači Rima, natopljeni starozoavetnom izuzetnošću, krenuli u rat protiv svega „paganskog“ – svega što nije bilo usklađeno sa novom hrišćanskom doktrinom.

Poenta je da su, u vreme kada je hrišćanstvo nametnuto širom rimskog sveta (323. godine naše ere), hrišćani bili manjina suprotstavljena drevnoj metafizici i starim običajima koji su postojali hiljadama godina unazad. Bila su potrebna četiri veka totalne represije – sa sve spaljivanjem živih disidenata u Koloseumu – kako bi se izvojevala pobeda nad tim drevnim pogledina na svet. Pa čak i onda drevno pagansko znanje nije sasvim uništeno. Povuklo se u podzemlje i opstalo do danas.

Biblioteka u Aleksandriji, puna jedinih preživelih tekstova drevne teozofije spaljena je po naređenju hrišćanskog biskupa. Njen filozofski čuvar, prelepa Hipatija, odrana je živa od strane rulje, paganske knjige širom Carstva „prozvane su“, osuđene i spaljene, učitelji „poništeni“ a njihova učenja odbačena, „paganski“ hramovi i imanja su eksproprisani, a grčke statue su vandalizovane urezivanjem hrišćanskog krsta.

Pod Justinijanom (od 527-565. godine) je okončana tolerancija prema bilo kojoj religiji osim hrišćanstva. Poslednji egipatski hram – posvećen boginji Izis, na ostrvu na jugu Egipta – zatvoren je 526. godine. Legendarna Platonova akademija – sa 900 godina staža – ugašena je u Atini 529. godine. Da budemo načisto – iako je usvajanje hrišćanskih vrednosti bilo u porastu u tim ranim vekovima, naličje toga – hrišćanstvo kao neliberalni autoritet i projekat moći – postalo je politička alatka kojom je papstvo spojeno sa carstvom, te alatka za uspostavljanje feudalizma.

Mnogi savremeni evropski liberali očigledno imaju dobre namere u svojoj želji za socijalnom pravdom. To je cilj vredan poštovanja. Ali kada se kreće u kulturni rat bez podrške javnosti, na kraju ono što počinje kao „liberalno“ postaje neliberalno. To je priroda kulturnog rata. Na kraju kulturna borba postaje korisna fasada iza koje se krije politički projekat.

Grupa demonstranata sa zastavama na protestu pokreta „Crni životi su važni“, Sinsinati, 30. maj 2020. (Foto: Julian Wan on Unsplash)

Da li je vladajuća klasa EU zaista slepa za ove posledice ili potajno pozdravlja ratu svojstveni neliberalizam, kao alat kojim bi mogla da utemelji svoju centralizovanu imperiju EU – baš onako kako su Franci koristili starozavetnu autoritarnost da zasnuju karolinšku dinastiju ?

 

Preveo Vladan Mirković/Novi Standard

 

Naslovna fotografija: Daniel Roland/AFP via Getty Images

 

Izvor Strategic Culture Foundation

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u