Dolazak Kine na Balkan nije slučajan niti privremen

Kina je došla na Balkan da bi tu i ostala. Ona je novi činilac regionalne bezbednosti, trenutno sa nezanemarljivim uticajem, u perspektivi – sa još većim

Koliko u današnjoj komunističkoj Kini ima komunističkog? Ili: koliko i u čemu je danas kineski sličan severnokorejskom komunizmu i ideologiji džuče, a koliko japanskom kapitalizmu i ideji korporativizma?

Ideologije imaju ambiciju da, kao i religije, budu univerzalne. Zavodljivost velikih ideja koje počivaju na jednostavnim načelima jeste u tome što svuda mogu biti prihvaćene. Međutim, u praktičnoj primeni, sprovođenje idejnog razlikuje se u različitim delovima sveta. U tom procesu prelaska sa zamišljenog na konkretno idejno se transformiše u idealpolitiku. Ideologija i idealpolitika nisu isto.

Da bih ovu tezu približio, vratiću se na jednu raspravu Slobodana Reljića o tranziciji u Srbiji iz 2001. godine. Zalažući se tada da ne žurimo sa nekritičkim prihvatanjem ponuđenog modela i usvajanjem na brzinu prevedenih zakona, on je zaključio: kapitalizam je i u Nemačkoj i u Kolumbiji, a ovo naše pre će podsećati na Kolumbiju, nego na Nemačku. U površnim analizama ovakvi ishodi najčešće se objašnjavaju lošom upravom. Uloga loše uprave ostavlja posledice, ali to uopšte ne mora biti ključno. U različitim društvima postoje različite tradicije. Razvoj društva je istorijska kategorija, tradicija koja se uokvirila konstituisana je tokom vekova, pa je nemoguće da društvo naglo odbaci uvrežena pravila opredeljivanja.

Kultura jedne zajednice podrazumeva najraznovrsnije kombinovanje elemenata kao što su običaji, verovanja, jezik, materijalno i duhovono nasleđe, umetnost, usmena i pisana književnost, mitovi. Zato se promene usvajaju kroz procese koji traju, one uključuju faze preispitivanja, adaptacije i evolucije novih elemenata sve dok ne postanu novousvojene navike i potvrđene vrednosti.

Konfucijanska harmonija

Na ovom mestu se opet može napraviti paralela sa religijom.

Šiitska i sunitska tradicija u islamskom svetu nastaju i zato što se idejno islamsko kalemi na dve različite osnove – persijsku i arapsku. Podela u hrišćanstvu na pravoslavnu, katoličku i protestantsku tradiciju slično je objašnjiva.

Uticaj tradicije na formulisanje idealpolitike zarad implementacije idejnog jeste ogroman. Otuda i zaključak da kineski komunizam tokom svog razvoja nikako nije mogao ići istim putem kao i sovjetski. Iako su krenuli sa iste polazne tačke, čak dugo koračali paralelno.

Kineski sistem počiva na tradiciji konfucijanske harmonije. Svest o neophodnosti održavanja srazmernog odnosa delova unutar celine oblikovala je matričnu organizaciju u kojoj vertikalne veze ne samo da postoje, nego se njihov razvoj i podstiče. Kineskoj tradiciji nije strano postojanje opozicije unutar sistema, po vertikali. Svakako, ne po zapadnim merilima. Mao Cedung navodi:

„Vođe na svim nivoima imaju tu obavezu da slušaju ostale. Neophodno je utvrditi dva principa: 1) reći sve što se zna i govoriti bez ustručavanja, 2) ne kriviti onog što govori, nego njegove reči shvatiti kao upozorenje.“ Na drugom mestu dodaje: „Kritiku treba dati na vreme; ne treba se prepustiti lošoj navici da se kritikuje tek kad se stvari dogode.“ Ali, isto tako, on upozorava: „Bilo kome, sve dok nije neprijateljski element i dok ne pribegava zlonamernim napadima, treba dozvoliti da priča, i nije bitno da li greši.“

Neprijateljski element je disident. Za razliku od disidentsva u sovjetskom ili ruskom modelu – gde se takav status prihvata, u velikoj meri smatra normalnom pojavom, nekima se i te kako isplatio – u kineskom modelu to je nedopustivo. U prvom modelu disidenti preuzimaju ulogu opozicije sistemu, u drugom je opozicija sistemska, a disidentstvo težak prekršaj kojim se pojedinac isključuje iz procesa donošenja odluka.

Statua Konfucija u Hramu Konfucija u Pekingu (Foto: Wikimedia/Mx. Granger, CC0 1.0)
Statua Konfucija u Hramu Konfucija u Pekingu (Foto: Wikimedia/Mx. Granger, CC0 1.0)

Kineska tradicija uticala je da kineska komunistička idealpolitika ide svojim putem. Ju Kepong je na stanovištu da se danas kineski politički sistem nalazi u poodmakloj fazi transformacije koja podrazumeva demokratski centralizam. Ili, kako je to opisivao akademik Mihajlo Marković predlažući rešenje za jugoslovensku krizu – unutarstranačkog pluralizma. Reforme često počinju predlozima sa nižih nivoa vlasti, proverava se njihova funkcionalnost i opravdanost u granicama manjih samoupravnih jedinica, da bi tek potom postale prihvaćene na centralnom nivou. Recimo, ono što danas gledamo u Kini počelo je primenom takvog modela na ostrvu Hajnan osamdesetih godina, kada je proglašen specijalnom ekonomskom zonom.

Danas već grandiozni projekat Pojas i put počeo je skromnim investicijama u neposrednom okruženju, a postepena penetracija uticaja kroz jačanje ekonomske moći dugo je uvežbavana u Pakistanu – još od druge polovine devedesetih. Sa druge strane, i međunarodno okruženje često uzrokuje transformaciju i evoluciju. Prvo, rast popularnosti komunističke ideje u Kini dolazi nakon veka poniženja i spoljnih intervencija.

Mo Jen dobio je Nobelovu nagradu za književnost pre svega zbog romana Žabe i kritike komunističkog projekta „jedna porodica, jedno dete“, ali je njegovo najznačajnije delo Smrt na sandalovom kocu, koja opisuje dešavanja tokom i nakon Bokserskog ustanka.

Uticaj Japana i J. Koreje

Komunistički pokret vraćao je dostojanstvo i samopouzdanje. Taj proces morao je biti temeljen na žestokom antijapanskom, ali i antizapadnjačkom diskursu. Pokretanje reformi od strane Deng Sjaopinga nije i zbog toga moglo da se odigra jednostavnim prihvatanjem zapadnog modela, već su tražena originalna rešenja. Za razliku od situacije u Sovjetskom Savezu krajem osamdesetih, prozapadno orijentisani disidenti u ovoj transformaciji nisu mogli odigrati nikakvu ulogu. Sa druge strane, kinesko rukovodstvo pomno je pratilo iskustva Japana, Južne Koreje i delimično Tajvana.

Tokio je već 1964. godine organizovao letnje Olimpijske igre, nepune dve decenije nakon što bejaše sravnjen sa zemljom. Tada je i poslao poruku da je stanje u velikoj meri stabilizovano, a država i narod posvećeni ekonomskom rastu i tehnološkom razvoju. Još je upečatljiviji primer Južne Koreje koja je u trenutku organizovanja Olimpijskih igara u Tokiju bila zemlja sa bruto društvenim proizvodom na nivou novostvorenih afričkih zemalja. U prvoj fazi sprovođenja sistemskih reformi južnokorejska vlast je upravljala privredom, to je takođe bila dirigovana i planska ekonomija, te se oslanjala na jeftinu radnu snagu kao komparativnu prednost. U drugoj fazi država se postepeno povlačila iz upravljanja, ali je raznim instrumentima podsticala ciljani razvoj sektora koji su generisali rast, kao što su automobilska i elektronska industrija i ulagala u nauku i tehnološki razvoj.

I Japan i Južna Koreja vodili su tvrdu protekcionističku politiku, dozvoljavajući uvoz sirovina i tehnologija, ali ne i inostranih roba široke potrošnje.

Ha Džun Čang, polemišući sa neoliberalima u knjizi Loši Samarićani navodi jedan primer iz svoje mladosti. Nastavnici su ih učili u školi da prijavljuju roditelje koji puše strane cigare. Obrazloženje je sjajno. Američke cigare mogu se kupiti samo na crnoj berzi za američke dolare. Crna berza sama po sebi nije problem, jer i takva trgovina osigurava neku ekonomsku dinamiku. Ali, problem je ako se preko nje odliva novac u inostranstvo zbog kupovine roba široke potrošnje.

Simplifikovani pogled koji dolazi iz neoliberalne kuhinje, a često ga prihvataju političari koji dalje od simplifikovanog i ne mogu da pojme, nudi objašnjenje kako sve procveta tamo gde stignu Amerikanci.

Amerikanci su i u Nemačkoj i u Kolumbiji, pa nije sve isto. I na Kosovu su. Pa kakvo je stanje tamo? Komšije Albanci već su i Kolumbiju pretekli. Naredni serijal „Narkos“ neće se snimati u Bogoti, već u Drenici.

Kineska zastava nedaleko od brodskih kontejnera u luci u Tjanđinu (Kina) (Foto: Nelson Ching/Bloomberg)
Kineska zastava nedaleko od brodskih kontejnera u luci u Tjanđinu (Kina) (Foto: Nelson Ching/Bloomberg)

„Azijski tigrovi“ se rađaju zbog preduzimljivosti Japanaca i Korejaca, nakon njih i ostalih koji su ih sledili. Kina je učila na ova dva primera, iz neposrednog međunarodnog okruženja – prihvatala dobra rešenja i tako projektovala sistemske reforme. Što su u Japanu radili šezdesetih, a u Koreji sedamdesetih, u Kini se odigravalo osamdesetih godina.

Idejno svakako usmerava idealpolitiku. Međutim, treba reći i da se idealpolitika, na koju utiču i tradicija i međunarodno okruženje, može transformisati idejno. Povratna sprega funkcioniše. Kroz reforme se nije menjala samo Kina već i kineski komunizam. Ono što danas postoji u Kini neuporedivo je sa komunizmom od pre sto godina. To se i dalje naziva komunizmom, ali ima novi sadržaj. I tu nema ništa čudno.

Napad je najbolja odbrana

Tolstoj je imao običaj da jednom prevodiocu da svoj tekst da mu ga prevede na francuski. Onda bi drugom prevodiocu dao tekst na francuskom da mu ponovo prevede na ruski. Nakon toga je najčešće besneo pošto završna verzija nije bila mnogo slična izvornoj.

Prevode sa kineskog jezika na engleski često uzimamo zdravo za gotovo.

U Pekingu postoji naučni institut za istraživanje marksizma. Marksizam je ostao u prevodu malo zbog inercije, malo zbog tradicije, ali u izvornoj kineskoj verziji ta odrednica ima istovremeno još šest značenja, poput socijalističke studije, socijaldemokratske studije, socijalističke teorije… Dakle, nije marksizam u kontekstu zapadnog pogleda na tu teoriju, već nešto drugačije.

Kineski komunizam ne može se i ne sme sagledavati u kontekstu zapadnog pogleda na tu ideologiju, niti naših percepcija komunističkog proisteklih iz tradicije radničkog samoupravljanja. Taj novi sadržaj zida se oko načela demokratskog centralizma i rapidnog uvećavanja srednje klase. Na međunarodnom planu, oličava ga borba protiv zapadne hegemonije. Iako na prvi pogled ne izgleda tako, ta borba je odlučna i tvrda. Koriste se razna sredstva, pre svega ekonomska, zaogrnuta u prijemčivu retoriku.

Opet se može iskoristiti citat Mao Cedunga: „Boriti se, izgubiti, ponovo se boriti, ponovo izgubiti, još jednom se boriti i tako do pobede.“

Ne treba uopšte razmišljati o tome kako će kineski komunisti odustati. U borbi protiv zapadne hegemonije oni će istrajati. Takođe, Mao Cedung je rekao: „Napad je, kao glavno sredstvo za uništenje neprijateljskih snaga, primaran, a odbrana je, kao pomoćno sredstvo i jedan od načina za očuvanje sopstvenih snaga, sekundarna.“

Kineski komunizam se adaptirao, transformisao i evoluirao ne da bi se Kinezi branili, već da bi napali. Oni neće dozvoliti da ih bilo ko vrati u vek poniženja. Ideologija i idealpolitika jesu u toj funkciji. Posmatrajući iz istorijske perpsektive, ovakvim pristupom, Komunistička partija Kine napravila je ogroman rezultat. Balkanske države, barem one koje pokušavaju da samostalno artikulišu sopstvenu spoljnu i bezbednosnu politiku, ovo moraju da imaju u vidu.

Kinezi sa nacionalnim i partijskim zastavama prilikom obeležavanja 100. godišnjice osnivanja Komunističke partije Kine na Trgu Tjenanmen, Peking, 01. jul 2021. (Foto: Reuters/Carlos Garcia Rawlins)
Kinezi sa nacionalnim i partijskim zastavama prilikom obeležavanja 100. godišnjice osnivanja Komunističke partije Kine na Trgu Tjenanmen, Peking, 01. jul 2021. (Foto: Reuters/Carlos Garcia Rawlins)

Kina je došla na Balkan da bi tu i ostala. Ona je novi činilac regionalne bezbednosti i akter balkanskih odnosa. Trenutno sa nezanemarljivim uticajem, u perspektivi – sa još većim.

 

Naslovna fotografija: Reuters/Carlos Garcia Rawlins

 

Izvor sveosrpskoj.com

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u