B. Zečević: Ožiljci smutnih vremena

Kako falsifikati koji prate gotovo svaku novu istorijsku produkciju našeg Javnog servisa muče i neuporedivo bolje organizovane javne televizije

Iskrivljene slike prošlosti i falsifikati koji prate gotovo svaku novu istorijsku produkciju našeg Javnog servisa izgleda da muče i daleko veće i neuporedivo bolje organizovane javne televizije, od kojih je svakako najprestižniji prvi nacionalni TV kanal Rusije. To se moglo zaključiti po reakcijama javnosti na pojavu nove ruske istorijske sage Godunov pre dve godine, kada je odjeknuo opšti uzdah olakšanja jer na malom ekranu više nema ružnih slika prošlosti i ruganja tradicionalnim vrednostima Rusije, što je ušlo u modu pre nekoliko godina, posle krajnje skupih i kontroverznih filmsko-televizijskih projekata tipa Viking, Legenda o Kolovratu i Matilda, snimljenih uz podršku glavnih državnih fondova i organa. Kao da je stavila tačku na ta pomodna kretanja, kojima nije odobrovoljila Zapad, a nije naišla na dobar prijem u najširem domaćem krugu, država, po svemu sudeći, okreće novi list.

Nema više ruženja ruske istorije, nema više iskrivljenih slika nacionalne baštine ni pokušaja revizije „prevaziđenih” stereotipa i, napokon, briše se svaki trag rusofobije. To je možda u vezi i s novom Putinovom Strategijom nacionalne bezbednosti koja podržava kurs zaštite tradicionalnih osnova ruskog društva i odbranu sistema vrednosti ruskog civilizacijskog kruga, što se u današnjem, digitalnom vremenu popularno naziva ruskim kodom. Mnogi smatraju da je upravo taj kod glavna meta zapadne meke moći, i da će Rusija, ako ne uspe da odbrani svoj sistem vrednosti i svoj civilizacijski krug, biti u opasnosti da izgubi i državu (vidi prošli broj Pečata, str. 40), kao što je moglo da se dogodi u smutnim vremenima, na koje se poziva ova televizijska serija.

Kritika i publika prihvatile su Godunova kao narodnu sagu o početku smutnih vremena posle smrti prvog ruskog cara Ivana Četvrtog Vasiljeviča (zvanog i Grozni), koja su dovela u ozbiljno pitanje opstanak ruske države i pravoslavlja. Velika smutnja (kraj 16. i početak 17. veka) bila je oduvek izuzetno bolna tema koja leži na srcu cele ruske nacije. Ona se često obnavljala u raznim vidovima kolektivnog pamćenja – naročito u operi i filmu – da podseti na ova duboka iskušenja. Nesloga i pohlepa velikaša, spremnost na služenje tuđinu, pokvarenost i opšti sunovrat etičkih vrednosti doveli su Ivanovo carstvo do kolapsa. Katolička koalicija, koju su predvodile Poljska, baltičke države i nemački krstaši, gotovo da je tada ostvarila plan o osvajanju i unijaćenju Rusije od čega se ruski narod izbavio snagom svog patriotizma i pravoslavne vere. Inače bi možda završio kao sadašnja Ukrajina. Zato je avet smutnog doba i danas strašna istorijska opomena, koja se povremeno aktualizuje: i u našem vremenu sličan se neprijatelj okuplja oko zapadnih granica Rusije i preti novim udarom.

Ivan je bio grozan nemačkim krstašima

Ličnost bojara Borisa Fjodoroviča Godunova, carevog šuraka i upravitelja, koji se zacario 1598. i carevao do 1605, unekoliko simbolizuje ta smutna vremena, smatra profesor Andrej Pavlov sa Univerziteta u Sankt Peterburgu, autor knjige Carski dvor i politička borba u vreme Borisa Godunova.

„Uopšte se u nas (Rusa – B. Z.) Boris Godunov smatra glavnim vinovnikom buduće smutnje. Ali mi zaboravljamo da je u momentu smrti Ivana Groznog naša zemlja preživljavala ozbiljnu političku, demografsku i ekonomsku krizu. Po rečima Flečera, Engleza koji je živeo u Moskvi, Rusija se oko 1580. faktički nalazila na ivici građanskog rata. Poljski monarh Stefan Batori samo što nije preduzeo pohod na Moskvu uz pomoć ruskih bojara koji su bili spremni da mu služe. Boris je, međutim, uspeo da zaključi mir sa Poljacima i konsoliduje carsku vlast da bi ostvario i značajna proširenja države na istoku.”

Profesor Pavlov se ne bez razloga osvrće na predrasude koje su se učvrstile, skrećući pažnju da je u televizijskoj seriji lik cara Borisa tačnije osvetljen i da je više u skladu sa istorijskim saznanjima. (Tako je i sa carem Ivanom IV, koga je Boris služio i posle sina Fjodora, nasledio. Nigde u ovoj televizijskoj seriji Ivan se ne naziva Groznim, što nas podseća da su ovaj atribut prvom ruskom caru prišivali stranci, uglavnom krstaši Livonskog reda, kojima je Ivan dohakao i sasvim ih uništio. Njima je, valjda, i bio grozan. Što mu je plus. Po ovom izgleda da je na delu izvesna, dugo najavljivana revizija ličnosti cara Ivana, oslobođena liberalnih stereotipa.)

Obrazac istorijskog filma

Javnost je dobro primila seriju. „To je izvanredan primer istorijskog filma”, zaključuje kritičar popularnog portala „Cargrad” Andrej Malosolov.

„Autori serijala uspeli su da izvanredno prilagode likove, arhitekturu, odevanje i ponašanje realnostima onog doba. Sve glavne deonice deluju ubedljivo. Radnja je smeštena u autentičan ambijent epohe kraja XVI veka, prave manastire i hramove tog vremena, koji su se još sačuvali u Moskvi, Kolomenskom i Arhangelsku. Za potrebe snimanja izvedena je tačna rekonstrukcija moskovskog Kremlja i Crvenog trga sa Pokrovskim hramom, a deo je snimljen u unutrašnjosti današnjeg kompleksa. Sve deluje verodostojno i dobro osmišljeno. Detalji posuđa, odeće i igre glumaca zaista prenose gledaoca u ruski srednji vek, a ne kao što je bilo u serijama Vikinzi, Legenda o Kolovratu i naročito u pseudoistorijskom filmu Matilda. Serija je sasvim uronila u epohu, sa poštovanjem svih istoriografskih okvira.”

I poznati kritičar „Cargrada” Jegor Holmogorov kaže: „Sve je mnogo bolje nego što sam očekivao. Idealno predstavljena materijalna kultura doba. Bez izmišljotina. Bez teških zavesa i balvana. Sve je bogato, sočno, u čistoti zlata i ikona.” Ova uverljivost navodi kritičara da Godunova uporedi s pomenutim serijama i filmovima čije su pretenzije straćile ogroman novac, da bi se na kraju ispostavilo da su i država i gledaoci od njih imali samo štete. Sve ovo navodi na zaključak da država (naručilac) mora više da brine o realizaciji velikih istorijskih projekata, što je s Godunovom, očigledno, bio slučaj.

„Uspešan debi Godunova ponovo otvara pitanje kakav treba da bude ruski istorijski film? Naše sunarodnike zanima istorija i zato ako država odvaja novac za ovakve teme, mora da obezbedi prave konsultante i omogući studiju autentičnog stila epohe pre nego što se uopšte upusti u ovakav projekat.”

Zloupotreba nacionalne teme

Zvuči poznato? Koliko puta smo na ovom mestu i drugde ponovili slične zaključke povodom naših recentnih istorijskih serija ili filmova „sa nacionalnom temom”, koji su progutali ogroman novac da bi efekat bio ili nikakav ili potpuno suprotan nameri države da na dostojan, umetnički autentičan način obeleži teme i ličnosti do kojih joj je stalo? I primer Godunova, koji je ponovo opomenuo Ruse da smutno doba nije samo prošlost nego može biti i opasna sadašnjost, vraća nas na ova pitanja.

Kako se u nas postupa s istorijom i kako ona izgleda na ekranu? Mi očigledno imamo još veći problem nego Rusi: zaista je paradoksalno da, čak i kad se radi o periodima istorijskog i civilizacijskog uspona srpske države (Nemanjići, rađanje kraljevine) ili njenih pobeda (Kralj Petar Karađorđević, Aleksandar od Jugoslavije, Ime naroda i dr.), ne uspevamo da se na pravi način suočimo sa svojom istorijom.

Gore od toga je što često pribegavamo izmišljanju nečeg što se nikada nije dogodilo, iskrivljavanju, čak i hotimičnim falsifikatima. Odakle oni dolaze drugo je pitanje i mi ćemo uskoro pokušati da sve ovo bolje razjasnimo. Činjenica je da se o trošku države veliki deo ovih laži servira u korist srpske štete. To je naročit momenat, koji se javlja i kod Rusa: želja da glume neku liberalnu kritičnost prema „nacionalnim” temama i da se tako dodvore rusofobnom (ili srbofobnom) Zapadu često ih vodi u neobjašnjivo samounižavanje. A neobjašnjivo stoga što Zapad na sve to ne daje ni pet para.

Možda je jedino rejting autora ili producenta nešto što bi moglo ubuduće uticati na strane fondove. A cena je prevelika i plaća je narod. U međuvremenu, država, naš najveći i zapravo jedini pravi filmski producent, mora da sasvim promeni svoj odnos prema zanemarenoj nacionalnoj temi i stane na put ovde opisanim proizvoljnostima. Kao što vidimo, Rusi brzo uviđaju odakle dolazi nehat, pa i nasrtaji na njihovu prošlost. U nas ova napast još traje. I preti novim udarcima.

 

Autor Božidar Zečević

 

Naslovna fotografija: IMDB

 

Izvor Pečat, 16. jul 2021.

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u