Jedan deo svog opširnog petodelnog memoarskog spisa Efemeris Dejan Medaković je posvetio onom svom mladićkom delu života provedenog silom prilika u okupiranom Beogradu. Naravno da se radi o onoj zloglasnoj nemačkoj okupaciji iz ranih četrdesetih prošlog veka. Pošto je od tada prošlo mnogo godina, a u međuvremenu su se definicija i tumačenje svega onoga što se nekada pod tim pojmom podrazumevalo u priličnoj meri transformisali, ne bi bilo naodmet još jednom pročitati taj deo Efemerisa i podsetiti se kako su Beograd i Srbija pritisnuti težinom okupacije tada izgledali. Pogotovo što se radi o prvim ozbiljnijim životnim iskustvima i iskušenjima jednog junoše koji će mnogo godina kasnije izrasti u intelektualnog diva države i naroda u čijim ratnim stradanjima će se kaliti njegova čovečnost, razvijati nacionalna svest i profilirati humanističke vrednosti i ideali.
Može se reći da je Dejana Medakovića onaj ratni aprilski vihor zatekao u pubertetu, a kada se 30. aprila 1942. pojavio u Muzeju kneza Pavla da tamo kao volonter provede naredne godine bio je još tinejdžer. S obzirom na sve ono što će se narednih decenija događati čini se da je sudbina na maestralan način isprepletala događaje i okolnosti u koje će se na gotovo savršen način uklapati delovi njegove rane biografije. Tako da se moglo desiti da u ratnim okolnostima kada ni univerzitet nije radio jedan radoznali i ambiciozni budući student pod krovom muzeja, kao u nekom skloništu, okružen jednom od najvrednijih zbirki umetničkih eksponata u tadašnjoj Evropi, pod mentorstvom profesora univerziteta i akademika provede možda najvažnije godine svog života ne sanjajući da će i on jednog dana postati fakultetski profesor, dekan, akademik, pa čak i predsednik Akademije nauka i umetnosti.
Muzej kneza Pavla je u to nezgodno vreme predstavljao ne samo ratno sklonište za zaposlene, nego i scenu na kojoj će se pojavljivati interesantni likovi koji su već odigrali ili će odigrati važne uloge u kulturnoj istoriji Kraljevine Jugoslavije i njenog kasnijeg komunističkog mutanta. Jedan od tih likova, možda i najvažniji, bio je direktor muzeja Milan Kašanin, istoričar i teoretičar umetnosti, za koga se može reći da je u ono predratno doba bio, što se umetnosti tiče, desna ruka kneza Pavla, osnivača i duše muzeja, i zahvaljujući kome se knezov duh pod krovom muzeja osećao čitavo vreme okupacije. Dejanov pretpostavljeni bio je još jedan od značajnih likova iz predratnog kulturnog miljea. Bio je to profesor Đorđe Mano-Zisi, takođe istoričar umetnosti koji je u Berlinu specijalizovao arheologiju, čime se intenzivno bavio u posleratnom periodu, proslavivši se sa mnogim važnim otkrićima širom Srbije. Zajednička kancelarija im se nalazila na spratu u nekadašnjoj kraljevskoj biblioteci u kojoj su delili veliki, dvostruki sto kneza Mihaila.
Uloga barona fon Rajsvica
Međutim, ono što je predstavljalo svojevrstan paradoks jeste činjenica da su ipak možda najvažniji likovi koji su tih godina prodefilovali kroz Muzej kneza Pavla bili ne Srbi, nego Nemci. To se pre svega odnosi na barona Johana Albrehta fon Rajsvica, koji je pri Upravnom štabu za Srbiju dr Turnera vodio posebnu službu čiji je zadatak bio da na okupiranim područjima štiti od mogućih razaranja sve spomenike kulture, na prvom mestu manastire i muzeje. Baron Rajsvic je predstavljao jednog od poslednjih primeraka pruske aristokratije koja je prvih decenija dvadesetog veka bila u izumiranju. Stoga se može smatrati sasvim normalnim da je osim baronske nosio i titulu profesora balkanologije držeći katedru na berlinskom univerzitetu. Upravo ta stručna specijalizacija dovela ga je u blizak dodir sa srpskom kulturom i istorijom tako da je imao prilike da još pre rata putuje Srbijom i čak napiše i objavi knjigu Belgrad – Berlin, – Berlin – Belgrad.
Zbog svega toga još od prvih poseta muzeju u uniformi majora Vermahta nije skrivao svoje simpatije prema Srbiji i srpskom narodu. Ali briga o Muzeju kneza Pavla predstavljala mu je pravo zadovoljstvo, čak i čast. Kao izuzetan poznavalac umetnosti, dobro je znao šta zbirka u beogradskom muzeju predstavlja čak i u evropskim razmerama. Sećao se da su u ona mirnodopska vremena obožavaoci francuskih impresionista na čelu sa Renoarom i Degom iz evropskih metropola dolazili u Beograd da im se dive. Zato je prilikom svake posete muzeju obilazeći sale obavezno proveravao da li su francuski impresionisti na svom mestu. Dok se istovremeno trudio da se u odnosu između njega i osoblja muzeja na čelu sa direktorom Kašaninom ne primeti nikakva nadređenost. Štaviše, naročito prema njemu se ophodio uz naglašeno, ne kurtoazno, već iskreno poštovanje. Na završetku svake posete bi se opraštao sa obaveznim „Heil Hitler, meine Herrn“, ali je pri tome obično pravio i nekakve šeretske grimase, stavljajući sasvim jasno do znanja da to ne misli ozbiljno.
Zahvaljujući baronu Rajsvicu srpska kulturna baština je tih teških ratnih godina imala dragocenog zaštitnika, što se naročito odnosilo na muzej u kojem se, prema rečima muzejskog volontera, „postepeno stvarala i učvršćivala jedna čudna i sasvim posebna atmosfera, jedinstvena u okupiranom Beogradu, neka vrsta slobodne zone, eksteritorijalnog prostora koji je prećutno priznat od svih, a zbog toga i zaštićen.“ To su, naravno, najviše osetili zaposleni, kao i oni povremeni posetioci za koje „u muzeju, u dodiru sa savršenim mirom vekova koje je zračilo iz svih vitrina, kao da je tiho iščezavala sva ružna svakodnevna stvarnost, a oni sami postajali nadmoćni u odnosu na opaki svet u kojem su živeli, neizbežno suočeni sa svim njegovim obaveznim deformacijama.“
Svoje simpatije, poštovanje, a može se reći čak i ljubav prema srpskom narodu, baron Rajsvic će na najbolji način pokazati aprila 1942. kada se Beogradom pronela zastrašujuća vest da su ustaše počele da skrnave mošti srpskih svetitelja po fruškogorskim manastirima. Prvi je reagovao, ko bi drugi nego istoričar i teolog, Radoslav Grujić, univerzitetski profesor i dopisni član Srpske kraljevske akademije, koji se proslavio 1927. kada je pokrenuo iskopavanje manastira Sveti Arhangeli kod Prizrena gde su pronađeni zemni ostatci cara Dušana, o kojima je nastavio da se brine tokom okupacije.
Dobro je znao kome se treba obratiti za pomoć tako da se jednog dana sav zadihan i usplahiren pojavio u kancelariji barona Rajsvica, preklinjući ga sa sklopljenim rukama i suzama u očima da nešto učini za spas srpskih svetinja na Fruškoj gori. Baron nije ni trenutka oklevao tako da se istog dana u uniformi majora Vermahta po službenoj, ali i civilizacijskoj dužnosti vojnim automobilom, zajedno sa profesorom Grujićem, uputio ka fruškogorskim manastirima. „U Jasku su pokupili mošti Sv. cara Uroša, u Šišatovcu Stefana Štiljanovića, a u Bešenovu Sv. kneza Lazara. Mošti su doista bile oskrnavljene na taj način što su bile izvađene iz njihovih skupocenih ćivota i bačene na pod u manastirskim crkvama.“
Baron Rajsvic je lično organizovao da se oskrnavljene mošti smeste u obične mrtvačke sanduke i kamionom prebace na železničku stanicu u Rumi gde je postrojio četu hrvatske vojske i izvršio smotru, odajući tako počast srpskim vladarima svetiteljima pred njihov ponovni odlazak u emigraciju. Zatim su sanduci smešteni u jedan kupe i prebačeni u Beograd gde ih je na železničkoj stanici dočekala velika masa ljudi, kao i celokupna vlada Milana Nedića. Mošti su nakon toga u svečanoj litiji položene pred oltarom u beogradskoj Sabornoj crkvi.
„Posle ove uspešne akcije spasavanja, Rajsvic je još samouverenije posećivao muzej, svestan da je napravio jedno veliko, istorijsko delo. Mi smo ga otada posmatrali kao pravog junaka“, završio je Dejan Medaković opis tog za srpsku istoriju ne baš nevažnog detalja.
Uloga ostalih Nemaca
Od ostalih nemačkih oficira koji su se pojavljivali u muzeju, a koji su se urezali u njegovo pamćenje, na prvom mestu je svakako čuveni vizantolog iz Minhena Franc Delger (Franz Dolger). Upoznao ga je kada se na proputovanju iz Berlina za Svetu Goru našao u Beogradu ne propustivši priliku da poseti i muzej. Međutim, ono što je najvažnije vezano za njegovu pojavu jeste razlog zbog koga se uputio ka Svetoj Gori. U to vreme kompleks manastira na toj svetoj zemlji bio je pod vlašću i kontrolom bugarske vojske koja se ponašala bahato poremetivši poredak koji je tu vekovima vladao. Zbog toga su svi manastiri napisali zajedničko pismo Adolfu Hitleru zamolivši ga ponizno da ukloni bugarsku vojsku i uspostavi nemačku upravu za koju su verovali da će poštovati vekovno ustrojstvo Atosa. Hitler je prihvatio tu molbu te je nemačka Vrhovna komanda poslala tamo upravo Franca Delgera, svetski poznatog vizantologa, da u ulozi guvernera uspostavi red na Svetoj Gori.
Pričao je o tome dok je u uniformi sonderfirera boravio u Muzeju kneza Pavla, slatko se smejući svojoj novoj ulozi. Raspitivao se za srpske manastire u kojima je boravio pre rata, da li su oštećeni, naročito oni na Kosovu i Metohiji. Obećao je da će dok bude obavljao dužnost na Svetoj Gori naročitu pažnju obratiti na manastir Hilandar, te da stoga niko ne treba da brine za tu srpsku svetinju.
Međutim, nisu svi Nemci koji su se u uniformama pojavljivali u muzeju bili srbofili. Jedan od njih bio je dr Robert Švanke, koji je takođe u činu sonderfirera bio zadužen „da pretražuje sva dokumenta koja bi mogla da kompromituju Srbiju i Srbe kao krivce za dva svetska rata.“ Za njega je baron Rajsvic sa podsmehom govorio: „Ovi Nemci su ponekad u svojoj sistematičnosti doista ludi – još se ne zna ishod rata, a oni već unapred šalju ovog naduvenog majmuna da prekopava stare arhive i spremi dokumentaciju za nekakve buduće pregovore…“.
Ali, ne treba na kraju zaboraviti možda i najvećeg „nemačkog Srbina“ koji se tih ratnih godina pojavljivao u muzeju, a koji nije nosio uniformu. Bio je to Alojz Šmaus, dugogodišnji lektor nemačkog jezika na Filozofskom fakultetu u Beogradu, oženjen Srpkinjom, koji je uoči rata postavljen za direktora tek osnovanog Nemačkog naučnog instituta u Beogradu, a na toj dužnosti je ostao i za vreme okupacije. Bio je tih godina sa nepodeljenim simpatijama prihvaćen u profesorskim krugovima Beograda, a pripadao je stalnom profesorskom društvu koje se okupljalo u kafani „Moskva“ oko Pavla Popovića, Stanoja Stanojevića i Vladimira Ćorovića.
Kada se prvi put pojavio u muzeju rekao je da je došao kao prijatelj i da mu je beskrajno žao zbog svega što se dogodilo. Jednom drugom prilikom je došao da osoblju muzeja saopšti da je uspeo da iz ruku Gestapoa iščupa čuvenu biblioteku Vladimira Ćorovića, koju su ovi zaplenili i kao ratni trofej poklonili berlinskom univerzitetu. Kada je to čuo, on je sve učinio da ovu vrednu biblioteku zadrži u Beogradu i da je iz Berlina dobije na trajnu pozajmicu za svoj Institut, gde je upravo katalogizuju. Saopštio im je takođe da pokušava sve što je u njegovoj moći da iz logora na Banjici, gde čame kao taoci, izvuče profesore beogradskog univerziteta, naročito Aleksandra Belića i Viktora Novaka.
Kada se poslednji put pojavio poručio im je: „Volim Srbe i nikada neću zaboraviti one divne časove koje sam proveo u malom, a tako dragom Beogradu. Eh, kakve su to bile sedeljke u Skadarliji dodavao bi sada već sasvim razneženo.“
Ozbiljna vremena
I tako, nakon što prođe još nekoliko teških godina okupacije, osvanuo je Vaskrs 1944. Seća se Dejan Medaković da je tog jutra išao da svom školskom drugu Mihizu, koji se nakon dugog boravka u Banatu upravo vratio u Beograd, čestita veliki praznik, unapred se radujući ne samo Vaskrsu nego i susretu sa velikim prijateljem, čije su promišljene analize političkih zbivanja, te duhovite i mudre prognoze sutrašnjice već tada svima onima koji su ga poznavali nedostajale. Tek što su se prijatelji našli i nastavili prekinuto druženje začule su se sirene što je značilo da se Beogradu približavaju saveznički avioni. Na njihove letove iz Ploeštija Beograđani su već bili navikli tako da bi na zvuke sirena izlazili na balkone svojih stanova da uživaju u pobedonosnim letovima saveznika. To su učinili i Dejan i Mihiz izašavši na balkon da pozdrave prijatelje.
Međutim, nakon što je eskadrila napravila počasni krug nad Beogradom i kada se svima učinilo da je to bio pozdrav, a ujedno i vaskršnja čestitka prijateljskom srpskom narodu, odjednom su iz avionskih skladišta na grad počele da padaju bombe. Svi su bili skamenjeni od užasa. Nije to bio napad na nemačke vojne ciljeve, kao što se u prvom trenutku moglo učiniti, jer su tepisi bombi narednih sati nastavili da padaju na sve gradske četvrti, a naročito na Francusku ulicu i Bajlonijevu pijacu, kako se Dejanu i Mihizu činilo. To vaskršnje bombardovanje, kako će se kasnije ispostaviti, bilo je tek početak jer će se sistematsko razaranje iz vazduha ne samo Beograda, nego i ostalih većih gradova u Srbiji, nastaviti narednih meseci, sve do septembra te 1944.
Čini se da su Dejan Medaković i Mihiz, posmatrajući tog vaskršnjeg jutra bombardovanje Beograda, prisustvovali simboličkom kraju onog filantropskog savezništva te početku perverznog sado-mazohističkog u kojem će saveznici početi da se sadistički iživljavaju nad svojim štićenikom, koji će im uzvraćati mazohističkim uživanjem u sopstvenom poniženju i bolu, s tim da će poniženje i bol ponekad osećati odmah, a ponekad sa zadrškom od nekoliko decenija.
Saveznička bombardovanja, koja su postajala sve redovnija a vremenom i učestalija, izazivala su ne samo velika razaranja i ljudske žrtve, nego i unosila strah, nemir i neizvesnost. Iza te neizvesnosti pomaljala se slutnja da se polako približava kraj okupacije koja će se mnogima nešto kasnije učiniti idiličnom u odnosu na ono što će doneti sloboda. Svakako da će za tom idilom najviše zažaliti osoblje muzeja koje se pod njegovim krovom u društvu eksponata i knjiga osećalo potpuno zaštićenim od neizbežnih surovosti ratnog okruženja.
A da je idili zaista došao kraj postaće jasno jednog dana kada se u muzeju pojavio baron Rajsvic i kratko saopštio svoju odluku, koju je smatrao i naređenjem, da se od sutra hitno počne sa pakovanjem svih muzejskih eksponata, uključujući i biblioteku, i prenošenje u podrum. Kada sve bude smešteno u podrum potrebno je zazidati sva vrata kako bi se sprečila pljačka. Jer, kako je rekao, nailaze veoma ozbiljna vremena. Izgovorivši sve to u jednom dahu lupnuo je čizmama kao na raportu, podigao ruku na hitlerovski pozdrav i uzviknuo: „Hajl Hitler, moja gospodo“, posle čega je šeretski namignuo kao što je činio čitavo vreme rata.
A kada su se ona ozbiljna vremena sasvim približila, i kada se nemačka vojska uveliko počela pripremati za ulične borbe, podižući na beogradskim ulicama bunkere i barikade, jednog dana pojavio se u skoro praznom muzeju baron Rajsvic kako bi se sa svima ponaosob oprostio. Taj dan su svi sa zebnjom očekivali jer su osećali da sa baronovim odlaskom gube jedinog pravog prijatelja i zaštitnika. A on je trijumfalno obišao već pusti muzej, da bi se pred velikim Meštrovićevim skulpturama: „Velikom udovicom“, dvema „udovicama“ i „Sećanjem“, koje zbog težine nisu mogle biti prenete u podrum, šeretski poklonio i rekao: „Izvinite, moje dame, što vas moram prepustiti vašoj sudbini. Ali ja se nadam da vam se neće ništa rđavo desiti.“
Epilog
Prošlo je od te nemačke okupacije Beograda mnogo decenija, uključujući i onih skoro pola veka komunističke slobode, koja će se savremenicima njenog kraja učiniti ništa boljom od okupacije, te će jedva dočekati prvu priliku da je se reše, to jest da se oslobode. Ali, to je bio početak onih smutnih vremena kada se nakon rušenja nekog više fiktivnog nego stvarnog zida mnogima učinilo da je konačno došlo vreme one dugo najavljivane i željno očekivane slobode bez granica. Međutim, kako će se uskoro pokazati, fiktivnima će se početi činiti ne samo zidovi, nego i granice između slobode i okupacije. Tako da građani ne samo onih malih, nego i mnogo većih država, zaglušeni halabukom proklamovanih i zagarantovanih sloboda neće ni primećivati da su okupirani.
Dejan Medaković će, nakon što je svojski i pošteno obavio svoju nacionalnu i opštečovečansku misiju, otići iz ove sve teže shvatljive, ali i podnošljive dimenzije taman na vreme da ne bude primoran da prisustvuje finalnim činovima predstave pretvaranja stvarnosti u potpunu iluziju u kojoj se više neće moći primećivati ne samo granice između slobode i okupacije, nego i između neprijatelja i saveznika. On je, kao što je rečeno, imao priliku da na Vaskrs 1944. bude svedok početka rušenja tog savezničkog mita, da bi tačno 55 godina kasnije doživeo ponovljena bombardovanja Beograda od strane tih istih saveznika. Kasnije će se ti ratoborni saveznici pretvoriti u okupatora i vremenom potpuno okupirati Srbiju. Na sreću, on to nije doživeo, jer je umro 2008.
Tokom te okupacije saveznici neće više imati potrebe da bombarduju Beograd i Srbiju, jer će ono što je ostalo od njene industrije i privrede uništiti koristeći daleko efikasnije, nenasilne načine. A što se talaca tiče, i tu će se saveznički okupatori pokazati daleko efikasnijim od onih nemačkih iz četrdesetih prošlog veka. Umesto logora u kojima će držati taoce pod pretnjom streljanja, oni će celu Srbiju pretvoriti u jedan veliki logor, a njene građane u taoce koje će na elegantan način držati u pokornosti a da ovi toga uglavnom ne budu ni svesni.
Baron Johan Albert fon Rajsvic, koliko je poznato, nije odlikovan od strane tadašnjeg gaulajtera Srbije, generala Milana Nedića, ali se može naći podatak da ga je Kraljevina Jugoslavija još 1934. odlikovala Ordenom Svetog Save, što se može smatrati mnogo većom čašću od one kojom je nedavno počastvovan nemački nobelovac Peter Handke, jer se Kraljevina Jugoslavija, za razliku od današnje Srbije, nije ni u kom slučaju mogla smatrati ničijom okupacionom zonom. Štaviše, ona je predstavljala možda poslednju državu u kojoj su Srbi živeli slobodno, bez okupatorskog nadzora.
Na kraju, kada duša Dejana Medakovića bude tražila novo telo za reinkarnaciju, može se na osnovu izloženog naslutiti da će bežati od Srbije što je moguće dalje, jer joj je sigurno dosta okupacija i saveznika. Potražiće neko prikladnije mesto gde će sve ono pozitivno što se u toku prethodnog života akumuliralo u njenoj karmi moći da bude mnogo bolje iskorišćeno.
Milovan Šavija je publicista iz Vankuvera. Autor je više eseja i knjiga od kojih je poslednja „Romantična povest vankuverskih Dinaraca“ (Beograd, Albatros plus, 2018). Ekskluzivno za Novi Standard.
Naslovna fotografija: Wikimedia/Dragan S. Tanasijević
Izvor Novi Standard
BONUS VIDEO:
