Sećanje na Petra Mamonova

Kada je čula vest da je preminuo, naša publika se Mamonova setila isključivo po ulogama u filmovima „Ostrvo“ i „Car“. Njegov značaj za rusku kulturu je, međutim, mnogo veći

Kada je čula vest da je preminuo, naša publika se Petra Mamonova (1951-2021) setila gotovo isključivo po ulogama u filmovima „Ostrvo“ i „Car“ Pavla Lungina, u kojima je glumio jurodivog starca-podvižnika Anatolija i cara Ivana Groznog. Značaj Petra Mamonova za rusku kulturu je, međutim, daleko veći, tim pre što je način na koji je neponovljivo pristupio pomenutim ulogama neposredno proistekao iz njegove umetničke predistorije.

Kao rok muzičar, koji je najvećim delom stvarao u okviru grupe „Zvuki Mu“, Mamonov je, pored panka, bio pod velikim uticajem ruske avangarde. Iako je tokom osamdesetih postao deo zvanične kulture, do kraja je u stvaralaštvu nosio duh sovjetskog andergraunda, podzemne nezvanične kulture, stvaralaca koji su svoju snagu crpeli iz stvaranja, uprkos realnoj perpektivi da to što rade nikad neće biti javno publikovano i široko dostupno. Mamonovljeva muzika, njegovi nastupi i pojava odlikovali su se izrazitom performativnošću, koja je u saglasju sa avangardističkim korišćenjem jezika na granici „zauma“ održavala i odražavala povezanost sa praizvorima postojanja, onim neiskazivim nivoima stvarnosti koji prevazilaze svakodnevicu i instrumentalnu racionalnost.

Već tada su ovog umetnika nazivali šamanom sovjetskog roka, dakle onim koji celim svojim bićem, uz podrazumevanu spremnost na žrtvu, održava kontakte sa drugim nivoima postojanja, ali i stvaralački materijalizuje zaumni duh poznosovjetske i tranzicione epohe. Šamanistička tradicija u ruskoj umetnosti je, inače, veoma značajna i njoj svakako možemo pripojiti gotovo celog Gogolja, ranog Dostojevskog („Dvojnik“), Velimira Hlebnjikova, Vjačeslava Ivanova, Andreja Platonova ili savremene autore poput Jegora Letova, Eduarda Limonova i Germana Sadulajeva.

Kao glumac, Mamonov je od početka privukao pažnju autentičnošću lišenoj artističke poze i bio je shvaćen kao onaj koji „ne glumi“ nego svim svojim bićem postoji u kadru, kao što je postojao i na muzičkoj sceni. U skladu sa šamanističkom idejom umetnosti, nije podražavao neku unapred definisanu stvarnost, nego je celinom svog bića održavao neposrednu energetsku vezu sa izvorom nadahnuća, što je podrazumevalo potpunu predanost  ali i ogoljenost, odnosno nemogućnost da se svoj unutrašnji svet zadrži samo za sebe, već da se u potpunosti integriše sa spoljašnjim, pojavnim likom. Mamonovljevo uvek obnavljajuće sagorevanje kao umetnika (važan šamanistički princip) bilo je praćeno ličnim traumama i različitim oblicima zavisnosti, telesnim bolestima i psihičkim problemima, da bi sredinom haotičnih devedesetih ušao u novu ličnu i stvaralačku fazu, kada je, povlačeći se na selo u nameri da nađe mir i uslove za telesno ozdravljenje, zapravo našao veru i, pokazaće se, novi izvor svog stvaralaštva.

Kako je pokazao u svim svojim poznatim filmovima, on nije napustio šamanistički pristup umetnosti, ali je njen izvor iskustveno i delatno prepoznao u Duhu Svetom. Starac Anatolij iz „Ostrva“ je toliko omiljen baš zato što ne predstavlja artističku konstrukciju lika starca-podvižnika na filmu, već je kroz njega Mamonov živeo sopstvenu tajnu pokajanja u kome je molitva zaista bila molitva i bol zbog palosti istinski bol, a ne gluma. U tom smislu, Mamonov je transcendirao početna polazišta ovog filma, koji bi bez njega svakako izgledao bitno, ako ne i presudno, drugačije.

U svojoj poznatoj pesmi „Sivi golub“, Mamonov osamdesetih peva kako je on gad, najgori od svih, ali „zato ume da leti“. Kao onaj ko je uvek bio autentičan i intenzivan kao umetnik, nikad predat služenju formama i ideologijama, on je zaista leteo, učinivši da kasnije uzrok i pravac tog leta prepoznajemo u Duhu Svetom, u pokajanju i spasenju, naspram palosti sveta koji nas sapinje svojim lancima. Sovjetske lance, kao i lance nekakve na neuspeh unapred osuđene „pravoslavne“ ideologije u koju bi neki želeli da ga svrstaju preko lika starca Anatolija, Mamonov je prevladavao iznutra, svojom stvaralačkom vatrom, koja je naposletku i od njega i od drugih prepoznata kao trag Boga u čoveku i kao dejstvo Utešitelja, bez čega se nemamo čemu nadati, i bez čega nijedan let nije zapravo let, nego tek produženi pad.

Well-known Russian rock musician and actor Pyotr Mamonov performs at his concert in the B2 Club in Moscow, Saturday, July 16, 2011. (AP Photo/Sergey Savostyanov)
Ruski rok muzičar i glumac Petr Mamonov tokom koncerta u jednom klubu u Moskvi, 16. jul 2011. (Foto: AP Photo/Sergey Savostyanov)

Volimo Mamonova jer je goreo umesto nas i predavao i nama malo tog plamena, onoliko koliko bismo se usudili da ga prihvatimo. On je u ovom svetu svoje uradio, a dalje je na nama. Za početak, da u ovom velikom umetniku ne vidimo samo „starca Anatolija“, koga smo već uveliko navikli da svodimo na sopstvenu samozadovoljnu meru, već i da slušamo njegovu muziku, „Zvuki Mu“, i učimo se slobodi.

 

Vladimir Kolarić je prozni i dramski pisac, teoretičar umetnosti i kulture, autor knjige „Hrišćanstvo i film“. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Naslovna fotografija: Stanislav Krasilьnikov/TASS

 

Izvor Patmos

 

BONUS VIDEO:

Pratite nas na YouTube-u