Izveštaj sa okruglog stola „Nacija i obrazovanje“

Na ovom naučnom skupu u Matici srpskoj učestvovali su Slobodan Antonić, Slobodan Vladušić, Milomir Stepić, Miša Đurković i drugi

U petak, 11. juna 2021. godine u Matici srpskoj održan je okrugli sto „Nacija i obrazovanje“. Okrugli sto otvorili su dr Radivoj Stojković, predsednik Nacionalnog prosvetnog saveta, i prof. dr Dragan Stanić, predsednik Matice srpske.

Govoreći na samom otvaranju, predsednik Matice srpske prof. dr Dragan Stanić istakao je da „…ne smemo dozvoliti da kao glas savesti, kao glas budnih utihnemo. Ako budemo utihnuli kao javne ličnosti, kao ljudi koji su spremni da kažu ono što misle, onda će sve ono što dolazi iz velikih centara vojne, političke, ekonomske i druge moći biti sprovođeno ovde na terenu, prosto kako oni to žele, a smisao srpske istorije je da se mi izborimo za to da kreiramo svoju istoriju, da Srbi kreiraju sopstvenu istoriju“.

Jasno definisanje granica

Prvi govornik na skupu bio je prof. dr Slavko Gordić. Govoreći o strategiji razvoja obrazovanja Srbiji do 2030. godine, Gordić zapaža njene „ugrađene kvarove“ koje opisuje kao „brojne“ i „nimalo slučajne“, te se pita da li i kod nas postoji „duboka država“ koja u podsistemu, u prosveti, na duži rok, podriva identitetsku samosvest i stvaralačku vitalnost zemlje. Zamerke koje je uočio tiču se odsustva identitetskog duha strategije, zanemarivanja značaja opšteg obrazovanja i kritičkog mišljenja, kao i nepostojanja jasno izražajne misije obrazovanja, posebno u oblasti nacionalnih i identitetskih predmeta.

Posle prof. Gordića, reč je uzeo prof. Milovan Mitrović koji je svoje izlaganje započeo težnjom da se organizacionim nastojanjem spoje nacionalni identitet i obrazovanje na jedan racionalan način. On je savremeno obrazovanje u Srbiji poistovetio sa edukacijom, odnosno sa obukom. Mitrović je, takođe, ukazao na značaj kulturnog i nacionalnog identiteta, samosvojnosti, uporedivši to sa glavicom luka. – Nema zdrave glavice bez dubokog korena, kao ni bez zdravih listova koji prihvataju socijalnu i kulturnu fotosintezu. Sami slojevi glavice luka jesu naši lični, porodični, zavičajni i nacionalni identiteti.

Zatim je usledilo obraćanje predsednika Matice, prof. dr Dragana Stanića, koji je težište svog izlaganja stavio na temu bolonjske reforme. Govoreći o samim počecima uvođenja bolonjske reforme u naš sistem obrazovanja Stanić ističe da je reforma bila formulisana poput komunističke, revolucionarne logike, odnosno sprovođena bez pitanja, a koncipirala se na liberalnom američkom modelu, „koji uništava supstancu ozbiljne univerzitetske nastave“. Krajnji produkt ovakvog modela obrazovanja jeste da „dobijate ljude koji u struci nisu ništa“. On dodaje da svedočimo fenomenu urušavanja univerziteta na svim nivoima, ali ne samo kod nas, već na planetarnom nivou.

Sledeći govornik bio je prof. dr Slobodan Antonić. Govoreći o problemu komercijalizacije obrazovanja, odnosno pretvaranja obrazovanja u robu, Antonić navodi da se problem javlja dolaskom privatnih univerziteta, odnosno privatnim školstvom u Srbiju. On je istakao da je „privatno obrazovanje do srži (…) korumpiralo i iskvarilo obrazovanje“. „Kod nas privatno obrazovanje izgleda tako što roditelj kupuje diplomu za svoje dete od vlasnika škole“, dodajući dalje da politička elita završava fakultete na privatnim univerzitetima i tako ulazi u državne strukture. On zaključuje: „Mi smo slušali te priče kako će tržište sve da reguliše, ali, pazite, privatno školstvo ne proizvodi kadrove za tržište, nego sve više proizvodi kadrove za državnu službu. Umesto da državno školstvo obrazuje ljude za državnu službu, mi smo sada obrnuli stvari“.

Kao rešenje ovog problema Antonić predlaže da se jasno definišu granice i mogućnosti između privatnog i državnog školstva. To jest da privatno školstvo proizvodi kadrove za tržište, dok za državu to čini državno školstvo. Ukoliko neko iz privatnog sektora hoće da bude primljen u državnu službu, neka polaže dodatni državni ispit.

Profesor dr Slobodan Antonić (Foto: Medija centar Beograd)

Zatim je usledilo obraćanje prof. dr Milomira Stepića koji je govorio o obrazovnom zanemarivanju nacionalnog prostora. Svoje izlaganje započeo je rekavši da znanje o nacionalnom prostoru treba da pruži geografija, ali konstatuje da je ona marginalizovana i da se nalazi „pod pritiskom cenzure i autocenzure“, kao i da je „žrtva balanserske nacionalne državne politike“. Kao posledica toga, „srpsko poimanje nacionalnog prostora je i dalje minimalističko, fragmentarno, amorfno, nepotpuno i suštinski netačno. Ono je rudiment jugoslovenstva i titoizma“. On predlaže: „Trebalo bi da se taj talog sistematski uklanja u skladu sa činjenicama i to kako u srpskoj nauci i politici, tako i u sve uticajnijim medijima, naročito u obrazovnom sistemu – od univerziteta, srednjih i osnovnih škola do predškolskih ustanova“.

„Samo na taj način poimanje pravog prostornog opsega i aproksimativnih granica ukupnog srpskog prostora može da ponovo postane prijemčivo i prihvatljivo našem narodu kao preduslov da se u budućnosti ostvari vrhunski, krucijalni, osnovni nacionalni interes, a to je oslobođenje i ujedinjenje“.

Stepić je, parafrazirajući velikog Bizmarka, zaključio: „Tako će srpsko ujedinjenje biti rezultat rada srpskog učitelja“. Stepić je svoje izlaganje završio rečima da treba u obrazovni sistem vratiti pojam „srpske zemlje“ i da „mi možemo govoriti o srpskom kulturnom prostoru i srpskom svetu, ali to je amorfno. ‘Srpske zemlje’ je termin koji je ukinut 1918, i sada je vreme da ga vratimo“.

Prof. dr Časlav Koprivica temu nacije i obrazovanja obradio je iz filozofskog ugla, naslovivši svoje izlaganje kao: „Obrazovanje naroda kao postajanje ka suštini“. Na samom početku uvodi termin „kointencionalnosti“ kojim objašnjava „unutarnarodsku usaglašenost snevanja, osećanja i ponašanja“. Dalje pojašnjava: „To označava zajedničku usmerenost ka nečemu na određen i prepoznatljiv način“. Govoreći o uspostavljanju etničke kointencionalnosti, odnosno o razumevanju mehanizma obrazovanja naroda, istakao je da se „ponavljanjem i vršenjem sausmerenosti povratno proizvodi jedno nas“.

On ističe da opstajanje duhovnog entiteta, naročito tako složenog kakav je narod, nije samo stvar održavanja puke egzistencije, nego povrh toga i unapređivanje i refleksivno prepoznavanje i usvajanje njegove suštine. On ističe da „samo postajanje duhovnog bivajućeg, kakav je narod, nije samo svrha, već fizičko postojanje naroda služi kao nosač nečeg nevidljivog, potencijalno uvek previrujućeg, što u nekom smislu daje i metafizičko opravdanje gole fizičke egzistencije naroda koji se pojavljuje kao nosilac jednog određenog individualizovanog kolektivnog duha“. Koprivica je svoje izlaganje zaključio rečima: „Briga za dušu mene samog neizbežno vodi brizi za duhovni obraz onoga što mi jesmo, iz čega proizlazi da obrazovanje, i pojedinačno i kolektivno, mora postojati kao prvorazredno etičko identitetsko pitanje i za pojedinca i za duhovne kolektive“.

Prof. dr Slađana Zuković temu je sagledala iz ugla pedagogije sa težištem na instituciju porodice, bez koje, kako je rekla, „ni nacionalni ni obrazovni prosperitet nije moguć“. Ona je govorila o važnosti razvijanja svesti o potrebi osnaživanja savremene porodice, jer to vidi kao prvi korak ka postajanju porodice kao institucionalnog resursa. Zuković zapaža da „u današnjem vremenu vrlo ubrzanih menjajućih društvenih okolnosti, veoma čestih i često radikalnih promena, porodica je nekako pred ogromnim iskušenjima i izazovima da na adekvatan način odgovori na sve te promene, a da opet ostvari sve svoje uloge koje se od nje očekuju“.

Ona navodi i neke od poteškoća kao što su materijalna depriviranost, koju definiše kao jedan od najvećih izazova za savremenu porodicu, iz razloga što se ekonomske poteškoće uglavnom odražavaju na brojne aspekte porodičnog života, a posebno ističe roditeljsku ulogu. Govoreći o problemu nasilja u porodici Zuković ističe da „osim često pominjanog nasilja nad ženama i te kako postoji i nasilje nad muškarcima, o kome se mnogo manje govori“. Dodaje i nasilje gde su žrtve deca, kao i nasilje gde su žrtve roditelji, odnosno stari roditelji. Ističe da je „destabilizacija porodice destabilizacija društva“. Zbog navedenih savremenih promena i tendencija, Zuković predlaže da „strategija osnaživanja porodice mora da postane nacionalni imperativ“.

Duhovno nejedinstvo

Posle izlaganja prof. Zuković, reč je uzeo dr Miša Đurković. Svoje izlaganje naslovio je kao „Džender mejnstriming ili antiobrazovanje u Srbiji“. Na samom početku istakao je da „sada zvanično, nakon donošenja zakona, džender mejnstriming postaje ono što je marksizam bio od 1945. do 1990. godine. Dakle, dominantna ideologija koje ćemo mi po članu 37. i 38. tog Zakona o rodnoj ravnopravnosti svi morati da se u medijima, nauci i obrazovanju pridržavamo po cenu vrlo ozbiljnih sankcija koje su tim zakonom primerene“. Pojašnjavajući pojam džender mejnstriminga Đurković navodi da se zapravo „radi o jednom od tri stuba politike EU uz antidiskriminaciju i afirmativnu akciju“. Đurković ističe da se „sada pod firmom navodne borbe za jednakost žena podstiče promovisanje, razaranje i ukidanje ne samo tradicionalne i prirodne porodice, već i prirodnih polova, uključujući samo deo muškarca i žene.

Džender mejnstriming danas predstavlja fundamentalnu politiku sprovođenja totalitarne ideologije izgrađene oko dekonstrukcije polova radikalnog feminizma i posebno takozvane kvir paradigme koja zahteva permanentnu fluidnost rodnih identiteta“. Osvrćući se na brojne primere džender mejnstriminga u našoj zemlji, Đurković navodi da se u okviru Matematičkog instituta SANU održava radionica za rodnu ravnopravnost, kao i to da je ista institucija pre dve godine sa ponosom organizovala prvu konferenciju o rodnoj ravnopravnosti u organizaciji  Odbora za ljudska prava i rodnu ravnopravnost, koji vodi profesor Tibor Varadi, a da je simbolički indikativno novac za rad ovog odbora prebačen od ranije postojećeg Odbora za demografiju.

Miša Đurković (Foto: Medija centar Beograd)
Miša Đurković (Foto: Medija centar Beograd)

On dodaje da od naredne jeseni u osnovne škole ulazi Kletov udžbenik za osmi razred u kome se dženderizacija uvodi na velika vrata. Đurković kaže da se nalazimo u situaciji da dženderizmom „plemenitu srpsku reč rod praznimo od najsvetijih sadržaja naše tradicije (…) i umesto toga ispunjavamo sadržajima neokomunističke ideologije, odnosno onim što je donedavno percipirano, tretirano i klasifikovano kao oblik individualne i socijalne patologije“. Đurković je svoje izlaganje završio govoreći da se suština svodi na sistem vrednosti.

Prof. dr Zoran Avramović je na samom početku konstatovao da smo u svega nekoliko decenija prošli kroz tri sistema obrazovanja – od socijalističkog (od 1945. do 1990), zatim tranzicionog (do 2000), i na kraju do obrazovanja koje se sprovodi poslednjih dvadeset godina, a koje je on nazvao „građanskim“. Ove brze promene svakako nisu prošle bez posledica. Poslednja reforma, na kojoj se temelji građansko obrazovanje, uvek sadrži tri stavke: obrazovanje u funkciji ekonomije, demokratskog razvoja i podrška evropskoj integraciji zemlje. Građansko obrazovanje oslikava se u težnji da se naše obrazovanje uskladi sa političkim i obrazovnim kretanjima u Evropi, gde je uvek reč o afirmaciji demokratije, zapadnoevopskih političkih kultura, zatim se insistira na promeni strukture svesti kontra tradicionalnog društva i promeni ličnosti.

Avramović ističe da se usled ovako usmerenih reformi, „obrazovanje za naciju i državu marginalizovalo“. On dodaje da je problem ovakvog obrazovanja univerzalizacija zapadnoevropskog modela, kao i pojam otvorenog društva, jer ono vidi pojedinca koji će sam da rešava socijalne i političke probleme, što je ocenio kao „jedan idealistički zahtev za pojedinca, jer jednostavno nisu svi pojedinci sposobni da koriste vlastiti razum“. On ocenjuje da je „građansko obrazovanje zapravo napad na nacionalnu obrazovnu politiku“.

Govoreći o alternativi građanskom obrazovanju Avramović navodi tri nivoa aktivnosti na kojima se može bazirati nacionalno obrazovanje, a to su zaštita, unapređenje nacionalnog života i njegov razvoj, kao i kritički odnos prema grupama i pojedincima unutar nacije koji ugrožavaju nacionalne vrednosti. On je istakao problem ogromnog inostranog uticaja, problem diskontinuiteta obrazovne politike, heterogenost struke, njenih pogleda i zaključaka, kao i uticaj tržišnih i NVO interesa. Kao drugi veliki problem on navodi samu realizaciju obrazovne politike. Tu navodi problem sa sadržajem udžbenika i njihovu heterogenost.

Na kraju, postavlja i pitanje odgovornosti. Izlaganje je zaključio citirajući sociologa Emila Dirkema da „svako društvo izgrađuje sebi izvestan ideal čoveka“, upitavši se „a koji je ideal srpskog čoveka za koga se vredi boriti?“.

Reč je potom uzela prof. dr Danijela Arsenović sa novosadskog Prirodno-matematičkog fakulteta, departmana za demografiju. Ona je govorila o obrazovnoj strukturi stanovništva kao demografskom faktoru razvoja društva. Indikatori su bili iskazani kroz pismenost i obrazovnu strukturu. Arsenović se opredelila da prikaže evaluaciju razvoja pismenosti od 1953. godine, iz razloga što je godinu dana pre toga osnovno obrazovanje uvedeno kao obavezno. Stopa pismenosti od tada do poslednjeg popisa iz 2011. godine je kontinuirano rasla i iznosila je oko 98 procenta.

Ono što ističe kao novu stavku, koja je uvedena u poslednjem popisu, jeste  kompjuterska pismenost: „Na osnovu dobijenih odgovora, nešto više od polovine naše populacije starije od 15 godina je bilo kompjuterski pismeno, nekih 34 procenta delimično, a skoro 15 procenta te populacije se smatralo kompjuterski nepismeno“. Ona problematizuje formalno visok stepen pismenosti stanovništva i mali procenat nepismenih, ali se pita kolika je zapravo funkcionalna pismenost stanovništva. Ona se osvrnula na bolonjsku reformu,  rekavši da „tu zapravo dolazi do izražaja ta funkcionalna (ne)pismenost“.

Zatim je usledilo obraćanje prof. dr Duška Pevulje koji je konstatovao da „smo mi danas u duhovnom smislu nejedinstven narod“, dodajući da između različitih pokrajina i različitih država u kojima žive Srbi ne postoji duhovni saobraćaj i da knjiga koja se objavi u jednom delu našeg naroda ne dospe do predstavnika našeg naroda u drugim područjima. Govoreći o nedostatku suštinskog svesrpskog jedinstva on je nastavio: „Uz upadljivo odsustvo državnika mi se vrtimo u začaranom krugu politike gde se zapravo narativ o jedinstvu najčešće zloupotrebljava“. Govoreći o  razbijanju srpskog nacionalnog korpusa, Pevulja navodi da „u našem narodu, među našim nacionalnim institucijama, među našim intelektualcima ne postoji svest o srpskom filološkom programu. Mi danas različito gledamo na ono što se zove identitet srpskog jezika, identitet i integritet srpske književnosti, ono što se zove preimenovanje srpskog jezika“.

Navodeći konkretan primer Pevulja podseća na odluku Odbora za standardizaciju srpskog jezika pri SANU iz 1997. godine kojom oni priznaju bošnjački jezik. „Drugačije rečeno, najviša nacionalna institucija priznaje preimenovanje vlastitog jezika“. On dodaje da se „poslednjih meseci pojavio 19. tom rečnika srpsko-hrvatskog jezika, rečnika nepostojećeg jezika, rečnika koji je Stojan Novaković pokrenuo pod nazivom ‘Rečnik srpskog jezika’“. Govoreći o brojnim manama bolonjske reforme Pevulja je istakao i jednu stvar koja nije loša, a to je „pokretljivost studenata“, a „mi to nismo uspeli da izvedemo čak ni na nivou jezičkog i duhovnog prostora, a bar smo to i toliko mogli“.

Sledeći izlagač bio je prof. dr Goran Radonjić. On je svoje izlaganje naslovio sa: „Obrazovanje za čuvare zajednice“. Pitajući se koja je svrha obrazovanja, koji su zahtevi koje neka zajednica postavlja pred obrazovanje, on je pomenuo Platona koji kao jednu od glavnih funkcija obrazovanja vidi čuvanje polisa, čuvanje zajednice. Govoreći o bolonjskoj reformi Radonjić navodi ulogu tehničke inteligencije koja je krajnje neosetljiva na društveno-humanistička pitanja, već ona traži konkretnu svrhu, pre svega na tržištu. On ističe da je, sa druge strane, obrazovanje postalo sredstvo lične promocije, da služi pragmatičkim i egoističnim ciljevima, umesto da bude služba zajednici.

Kada se govori o pretvaranju znanja u indoktrinaciju Radonjić navodi iskustvo sa prostora sa koga dolazi, rekavši da je obrazovni sistem formiran pre 15 godina korišćen, kako je to najavio ministar obrazovanja Crne Gore, u stvaranju „novog čoveka“ i radi brisanja dotadašnjeg većinskog identiteta, ali podsećajući kako se sve to nedavno završilo. Radonjić pominje i pojam kulturnog rata rekavši da se „sada rat vodi u ovoj (kulturnoj) sferi, a ne toliko u klasičnom smislu“. „Ugrožene su pre svega humanističke i društvene discipline i one moraju da brane razlog svog postojanja, dakle da obrazložimo zašto postojimo“.

„Višak znanja“

Sledeći govornik bio je prof. dr Ljubiša Despotović. On je govorio o mrežnom društvu, nacionalnom identitetu i obrazovanju. Istakao je da pristup mrežnog društva polazi od više disciplina kao što su sociologija, politikologija, geopolitika i nauka bezbednosti i da ove četiri nauke mogu da dekodiraju mrežno društvo. „Osnovna karakteristika mrežnog društva jeste da je to idealna mešavina kreiranog haosa i skrivene hijerarhije. To znači da su učesnici u onome što nazivamo mrežnim društvom istovremeno i korisnici njegovih usluga, odnosno da su manipulisani od strane skrivenih hijerarhija“. „U prvom segmentu one su izvor svega navedenog, a u drugom to su lokalne, vazalne ološ elite koje su se stavile u funkciju sprovođenja ovog programa i implementacije ciljeva“.

Despotović pominje i mrežne ratove u sajber prostoru koji se odvijaju u svakoj sekundi. Oni su pre svega zasnovani na tehničko-tehnološkom nivou, ali imaju i svoja vrednosna određenja i u najdirektnijem segmentu gađaju nacionalni identitet i sistem obrazovanja. Koncept koji je takođe veoma važan za mrežno društvo jeste „sinhrona ambivalencija“. To je pojam koji treba da označi da je mrežno društvo istovremeno i realno i virtuelno. Govoreći o određivanju konteksta mrežnog društva on navodi disperziju moći, koja se kreće ka nedržavnim akterima, a glavni akteri u toj sferi jesu globalističke NVO koje konkretno deluju na ovom prostoru. Kao jedan od glavnih instrumenata Despotović pominje obrazovni sistem, koji je u ovakvim okolnostima stavljen u funkciju elita koje globalizuju, a lokalne i vazalne ološ elite su te koje sprovode tu politiku. Takođe, važan podsistem jeste medij koji definiše javni prostor, koji definiše šta je poželjno, šta se može reći, koji definiše listu tema na koje se može govoriti, kao i učesnike.

Kao neke od mogućih i dosadašnjih učinaka ovakvog delovanja Despotović vidi promenu vrednosne orijentacije nacije i nacionalnih identiteta, odnosno ukidanje nacionalne države. Još neki od mogućih učinaka su civilizacijska konverzija, izmena geopolitičkog identiteta ovog prostora, osporavanje religijske konfesionalne pripadnosti, autošovinistička propaganda koja je zastupljena na dnevnom nivou, zatim popularizacija stranih obrazaca kulture kroz masovne oblike kulture i istovremeno izvrgavanje ruglu tradicionalne kulture. Zatim, razaranje porodice, obesmišljavanje patriotizma, promocija nastranosti i raznih oblika socijalne patologije, kontrola obrazovnog i naučnog sektora. Sve ovo „za krajnji cilj ima postizanje potpune okupacije naše nacionalne zajednice. Nalazimo se u okupaciji koja je i politička, medijska, kulturna, ali i vojna na prostoru KiM“, zaključuje Despotović.

Zastava Srbije na jednoj od kupola Narodne skupštine (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)
Zastava Srbije na jednoj od kupola Narodne skupštine (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

Istoričar prof. dr Saša Marković govorio je o nacionalnoj ideji Srba između samopouzdanja i samouverenosti. Svoje izlaganje započeo je tvrdnjom da nacionalna ideja Srba nije jednom data tvorevina, već da se ona menja kroz vreme. „Zamrzavanje nacionalne ideje u jednu konstantu, u jednu vrednost jeste ideologizacija nacionalne ideje“, dodajući da se to Srbima često dešavalo tokom istorije. „Često su oni koji su imali nameru da kroje politički identitet srpskog naroda i vojno-političko vođstvo srpskog naroda ideologizovali nacionalnu ideju, zanemarujući i čak obustavljajući njen obrazovni razvoj. To je najveći problem nacionalne ideje kada je uzimamo u njenom odnosu prema obrazovanju. Obrazovanje je proces koji je suprotstavljen ideologizaciji“. On dodaje da „nacionalna ideja raste u samopouzdanju kroz obrazovanje, a nacionalna ideja raste u samouverenosti kroz ideologizaciju“.

Prof. dr Slobodan Vladušić počinje svoje izlaganje analizom naizgled banalnog pojma „viška znanja“, odnosno onoga što se naziva „znanje nepotrebno za život“. On pojašnjava da se zapravo radi o određenom konceptu čoveka. Taj koncept čoveka je čovek sveden na funkciju, dalje dodajući „ako pitate te ljude koje vam je znanje potrebno, oni će vam odgovoriti – potrebno mi je znanje samo ono kojim zarađujem za život i ništa mi drugo nije važno.“ Vladušić postavlja pitanje „koji to koncept obrazovanja treba da oblikuje ne ličnost, nego funkciju“ i nastavlja dalje: „I sada vidite, imamo jednu vrstu opozicije: sa jedne strane imamo funkciju, a to je čovek kome se uvek čini da zna nešto što ne treba da zna težeći redukciji znanja, a sa druge strane imamo ličnost koja je suprotnost čoveku funkcije. Jer ličnost je onaj koncept čoveka koji podrazumeva da nema nekog viška znanja. Nego, naprotiv, da je uvek znanje nedovoljno“.

On postavlja pitanje identiteta titulara znanja u našoj zemlji. Konstatuje da to nije nacionalna država već neko drugi, „koji određuje koncept i smisao znanja“. Dodaje da on tog titulara „naziva megalopolisom u svojim knjigama“. Objašnjavajući karakteristike megalopolisa, on kaže da je megalopolis anacionalan, a da je vladajuća klasa u njemu oligarhija. Dodaje da ljudi koji su obrazovani od strane megalopolisa treba da legitimizuju moć megalopolisa, ali i da ne ugrožavaju sam megalopolis. On konstatuje da „megalopolis u Srbiji ne obrazuje ličnosti nego obrazuje samo funkcije“. „Ako tako posmatramo stvari, videćemo da se u obrazovanju u Srbiji ne radi ni o kakvim propustima, greškama i iznenađenjima, nego se radi prosto o jednom vrlo jasnom sistemskom procesu koji odlično funkcioniše“. Govoreći o odlikama megalopolisa, Vladušić navodi da je megalopolis samo „jedna vrsta neofeudalne države, gde će oligarhija biti manjina koja poseduje znanje, novac i sve resurse, a ovo ispod – to će biti nišči i kmetovi, koji će zapravo biti ti ljudi funkcije koje obrazuje megalopolis“.

On zaključuje da je u Srbiji nemoguća argumentovana rasprava o ovom problemu obrazovanja sa drugom stranom i da je to svima jasno, te da se nalazimo u ratu i da je neophodno pružiti otpor i da to treba da učine svi oni kojima je stalo do nacionalnog obrazovanja, do polisa i do humanizma. „Dakle, pitanje koje svi sebi moramo da postavimo jeste da li smo spremni da iz jednog intelektualnog diskursa koji podrazumeva argumentaciju, dijagnozu, pređemo u jedan, uslovno rečeno, ratni diskurs koji podrazumeva žrtvu, a to u ovom trenutku znači vreme i novac za sada, a možda i nešto drugo u budućnosti“.

Na kraju je reč uzeo prof. dr Srđan Šljukić. On je zbog vremenskog ograničenja samo u kratkim crtama najavio osnove svog rada, u kome će komparativnom analizom prikazati kako stoje stvari sa građanskim, odnosno civilnim obrazovanjem u nekim zemljama u svetu, odnosno u Engleskoj, Francuskoj, SAD i u Kini. Druga stvar koju je Šljukić izneo jeste „da se obrati pažnja na to koliko se nacionalni identitet spominje u Strategiji razvoja obrazovanja u Srbiji do 2030. godine koju je Vlada upravo usvojila“. On navodi da se „nacionalni identitet kao izraz pominje na svega na dva mesta i to vrlo stidljivo u kontekstu osnovnog obrazovanja, pri čemu nema nikakvog preciziranja o kakvom se tu identitetu radi“. Drugo, „izraz srpski nacionalni identitet se uopšte ne koristi u pomenutoj strategiji“. Zaključuje da „ova strategija obrazovanja ne vodi nimalo računa o onim pitanjima o kojima smo mi sada govorili, ali da zato ima mnogo čega drugog“.

Diskusija učesnika

Posle kraćeg izlaganja prof. Šljukića započela je diskusija kao poslednji segment okruglog stola. Prvi se za reč javio prof. Koprivica koji je rekao da „sistemska destrukcija procesa obrazovanja u Srbiji posle 5. oktobra 2000. godine jeste nastavak ostvarenja ratnih ciljeva agresora 1999. godine koji tokom agresije nisu ispunili.“ Navodeći reči zapadnih agresora, Koprivica dodaje: „Moramo da im sistem obrazovanja dovedemo do toga da ne mogu da ponove ono što su radili 1999. godine. Uništiti tehničku inteligenciju i uništiti one delove obrazovanja koji imaju vezu sa društvenom reprodukcijom“. Naše trenutno stanje prof. Koprivica je definisao „sistemom meke okupacije“.

Stepić, koji se javio za reč, istakao je problem sa pojmovima i pojmovnikom koji se nameće u Srbiji. Naveo je primer sa upotrebom pojma „Zapadni Balkan“ ili „Preševska dolina“ rekavši da se ispred tih pojmova mora staviti takozvano, jer oni u stvarnosti ne postoje. On grešku vidi u preuzimanju terminologije od medija i novinara, umesto da mediji i novinari preuzimaju terminologiju od stručnjaka. Novinari sede za računarima i preuzimaju terminologiju koja se servira.

Reč je potom uzeo predsednik Matice srpske prof. Stanić rekavši da on kao jedno od rešenja vidi „ne blokovsko oponiranje celom sistemu, već uvođenje jednog sistema mekih kategorija“ koje imaju bolji efekat u taktičkom smislu i praktičnim efektima. On dodaje da je „naše stanovništvo siromašno i da mi moramo da obezbedimo državni univerzitet koji će biti besplatan i to apsolutno nisu linije ispod kojih smemo da idemo. Obrazovni sistem mora svakom da bude dostupan“.

Miša Đurković, koji je govorio posle Stanića, istakao je da ćemo ići ka sve gorem scenariju, kako u ostalim segmentima tako i u obrazovanju, iz razloga što smo mi „poluokupirana zemlja koja ide ka tome da bude što više okupirana“. „Mi u takvoj situaciji moramo da delujemo defanzivno, da branimo jedan po jedan segment koliko možemo, znajući da  će to da bude sve gore. Druga stvar, ono što će dolaziti od spolja će biti sve gore i gore. Mi idemo ka nečemu što se zove poststidno društvo. Potpuna dominacija seksualnosti i podsticanje animalnosti“.

Što se tiče naših mogućnosti za odbranu, Đurković konstatuje da smo potpuno razvaljeni – „naša elita, od političke, intelektualne, ekonomske, vojne, čak i crkvene, zarad korupcije i sopstvenog dobitka prihvatiće šta treba“. Tako da ljudi koji hoće da brane elementarnu ljudskost, čovečnost i nasleđe će biti sve više manjina. U takvoj situaciji on postavlja pitanje alternativa, realnih izvodljivih sistema.

„Realno je braniti mesta gde su ljudi još uvek normalni i boriti se u okviru tih institucija koliko je to moguće. Pritisnuti Crkvu da nešto radi u smislu odbrane, zatim obrazovanje dece kod kuće, u školi formalno za ocenu a kod kuće suštinsko, koristiti ogroman prostor koji daje Internet. Ključ je očuvati zrno elite, dok se stvari globalno ne promene“, zaključuje on.

 

Naslovna fotografija: maticasrpska.org.rs

 

Izvor Novi Standard

 

BONUS VIDEO:

Društvo, Kolumna
Pratite nas na YouTube-u