I. Miladinović: Kako je zbog Grdelice bio ugrožen svetski mir

U Srbiji su Berlinski kongres jedni smatrali uspehom, drugi teškim porazom. Vreme koje je iza nas pokazalo je da su i jedni i drugi bili u pravu

I ove, poput ranijih godina, 13. jul je protekao gotovo neprimetno. Pojedini mediji su ga obeležili isključivo kao osamdesetogodišnjicu ustanka naroda u Crnoj Gori protiv antifašizma.

Podatak da je tog dana pre 143 godine okončan Berlinski kongres, na kome je Srbija konačno, 70 godina posle izbijanja Prvog srpskog ustanka, stekla potpunu nezavisnost i međunarodno priznanje, ostao je gotovo neprimetan. Značaj ovog istorijskog događaja kao da je od samog početka nekako smeštan u drugi plan. O njemu se oduvek govorilo diskretno, pa moglo bi se reći, čak i bojažljivo. Korene ovakvom pristupu verovatno nije teško utvrditi. U Srbiji su kongres jedni smatrali uspehom, drugi teškim porazom. Vreme koje je iza nas, nešto više od 14 decenija, pokazalo je da su i jedni i drugi bili u pravu.

U leto 1876, posle masovnog ustanka Srba u Hercegovini i Bosanskoj krajini, Srbija je pod pritiskom javnosti ušla u rat protiv Turske. Vojno i finansijski nespremna, brzo je pretrpela poraz. Turska je pod jakim uticajem velikih sila bila prinuđena da prihvati primirje. Godinu dana kasnije, po izbijanju Rusko-turskog rata, Srbija ponovo kreće na Osmansku carevinu, ovoga puta nešto spremnija i ojačana ruskim dobrovoljcima. Njene jedinice u jednom naletu oslobađaju Niš, Pirot, Leskovac, Vranje i stižu do Prištine. Neke od ovih okršaja, kao Bitka kod Šumatovca, spadaju u najsvetije podvige srpske vojničke istorije.

Pošto je ruska vojska porazila Osmanlije i stigla nadomak Carigrada, Petrovgrad je diktirao Turskoj uslove mirovnog ugovora koji je potpisan 3. marta 1878. u San Stefanu. Po ovom, Sanstefanskom miru, Rusija je prisilila Tursku da joj ustupi sve preostale teritorije u Evropi, sem jednog uskog poteza oko moreuza (Bosfor i Dardaneli) i samog Carigrada. Nacrtane su i nove granice po kojima je obrazovana „Velika Bugarska“, sa delovima teritorije koja bi uključila veliki deo današnje Makedonije, delove Srbije do Niša, Albanije i Grčke, koja bi omogućila izlazak Rusije na Sredozemno more. Po istom ugovoru o miru, Srbiji bi jedina ratna dobit bio Niš. Čak je i mala Crna Gora dobila više od Srbije.

Ove promene granica i nagli porast ruskog uticaja na Balkanu nisu ostavili Britaniju, Austriju, Italiju i Francusku nimalo ravnodušnim. Nastala je istočna kriza sa mogućim ratom između velikih sila. Austrijanci su tvrdili da su Rusi prekršili njihov tajni dogovor o podeli Balkana, a Englezi su već videli Ruse u Carigradu i na Dardanelima. Njihova flota je već krenula ka Carigradu.

Pred otvorenim ili prikrivenom pritiskom ostatka „Evrope“, Rusija je počela da popuštala i Sanstefanski ugovor je poništen, a pregovori o uređenju Balkana počeli su iz početka. Budući da Nemačka faktički nije morala da štiti svoje interese na Balkanu, njen predstavnik Oto fon Bizmark nastupio je relativno neutralno izjavivši da Balkan „nije vredan ni malog prsta ili kostiju jednog pomeranskog pancir-grenadira“.

Ishod pregovora bio je Berlinski kongres, jedan od najvažnijih političkih skupova druge polovine 19. veka, koji je počeo sa radom 13. juna 1878. godine. U nemačkoj prestonici okupili su se predstavnici šest velikih evropskih sila – Rusija, Velika Britanija, Francuska, Austrougarska, Italija i Nemačka, zatim Osmanskog carstva i četiri balkanske države – Grčka, Srbija, Rumunija i Crna Gora. Predsedavao je domaćin, nemački kancelar Fon Bizmark.

Srpski političari našli su se pred posebnim izazovom. Do tada su navikli da se u diplomatskim igrama oslanjaju na Rusiju, a sada su preko noći morali potpuno da menjaju kurs spoljne politike. Zato je Jovan Ristić, inače ministar spoljnih poslova, koji je određen da u svojstvu posmatrača prisustvuje kongresu, na putu za Berlin prvo svratio u Beč, gde se sreo sa kolegom grofom Đulom Andrašijem. Predlog zvaničnog Beča je bio sledeći: da Srbija u naredne tri godine izgradi železničku prugu od Beograda do Niša i dozvoli Austrougarskoj kontrolu Đerdapa. Zauzvrat bi ona dala Srbiji podršku u priznavanju njene nezavisnosti i teritorijalnom proširenju.

Rasprava o Srbiji počela je 28. juna 1878. – priznata je nezavisnost, ali uz uslov da uvede verske slobode i ravnopravnost svih vera, što se posebno odnosilo na Jevreje. Najžešći spor se vodio kome će pripasti Grdelička klisura i Vranje. Ovo je posebno iznerviralo Bizmarka, koji je besno reagovao: „Zar mir sveta da zavisi od srpskih granica? Neću više da čujem reč Grdelica“. Englezi su branili turske interese. Francuzi su stali na stranu Srbije, pa su Englezi i Turci bili nadglasani. Međutim, iskrsao je novi problem kada je otvoreno pitanje granice sa Bugarskom. Rusi su istupili sa zahtevom da Pirot i Trn pripadnu Bugarima. Jovan Ristić na ovo reaguje tako što obilazi sve delegacije i saopštava im da je Srbija spremna da se u tim krajevima sprovede referendum. Rešenje je pronađeno u kompromisu da Pirot bude u Srbiji, a Trn u Bugarskoj.

Posle mesec dana rada predstavnici velikih sila sklopili su stranice Berlinskog mira. Srbija, Rumunija i Crna Gora priznate su kao suverene države, a Bugarska je proglašena autonomnom kneževinom pod otomanskim suverenitetom.

Na predlog Engleza doneta je odluka da Bosnu i Hercegovinu okupira i njome upravlja Austrougarska, kako se ne bi „ponovo pojavila prevlast slovenske rase koja je malo sklona da bude pravedna prema drugima“. Beču je, takođe, omogućeno da u Novopazarskom Sandžaku drži garnizone.

Crna Gora je dobila Plav, Gusinje, Kolašin, Nikšić i Podgoricu. Pripojen je i Bar, ali je kontrola mora ostavljena Austrougarima. Rumuniji je data Dobrudža, a Rusiji je vraćen deo Besarabije. Zabranjeno je podizanje tvrđava i plovidba ratnih brodova na Dunavu, od Đerdapa do ušća.

Srbija je proširena za oko 200 kvadratnih kilometara, koji su obuhvatali niški, pirotski, toplički i vranjski okrug, odnosno za oko trećinu teritorije više nego što je to predviđao Sanstefanski ugovor.

Berlinski kongres doneo je nove nepoznanice i opasnosti. Na Balkanu je stvorena nova država – Bugarska. Njene težnje su se u Makedoniji konfrontirale sa srpskim. Austrougarska se fizički smestila između Srbije i Crne Gore. Granice na Balkanu i interesi velikih sila nad malim balkanskim narodima, onako kako su skrojeni 1878. godine, projektuju se već vek i po, a posledice su bile često krvave.

Na svečano obeležavanje proglašenja nezavisnosti u Srbiji se čekalo ravno 28 dana. Ranom zorom, 10. avgusta, uz zvonjavu zvona sa svih crkava i uz pucnjavu 101 topa sa Kalemegdana, narodu je obnarodovana, na njegov rođendan, Proklamacija o nezavisnosti kneza Milana Obrenovića. Srpske novine su prenele poruku vladalaca njegovim podanicima: „Evropa je priznala Srbiji nezavisnost… Spolja mudri, a unutra čvrsti odnošaji, to su jedini putevi, kojima može procvetati nezavisna Srbija.“ Sledili su služba u crkvi, vojna parada, prijem u dvoru, a u „devet sahata opaljen je na Topčiderskom brdu veličanstven vatromet…“

Rat za nezavisnost

Iako je kneževom proklamacijom Srbija zvanično proglašena nezavisnom 10. avgusta 1878, Skupština je posebnim ukazom odlučila da se Dan nezavisnosti obeležava 20. juna, onoga dana kad je Srbija ušla u srpsko-turske ratove, dok je vladar stekao epitet – visočanstvo, umesto dotadašnjeg zvanja – svetlosti. Karađorđev ustanak je tako, posle više od 70 godina uporne borbe, najzad dobio završetak. U dva srpsko-turska rata, Srbija je za svoju nezavisnost dala 20.000 žrtava. U rat je Srbija ušla sporazumno sa Crnom Gorom ustupivši knezu Nikoli 40.000 dukata, od 70.000 koliko je iznosila njena ukupna gotovina. Troškovi rata za nezavisnost popeli su se na astronomsku sumu od 38 miliona dinara.

 

Autor Ivan Miladinović

 

Naslovna fotografija: Wikimedia/Anton von Werner/Javno vlasništvo

 

Izvor Večernje novosti, 18. jul 2021.

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u