Milovan Danojlić: Mesta pamćenja

Emir se sklonio od sarajevske i beogradske čaršije, Handke je sebe dobrovoljno izgnao iz Beča i Pariza, a i ja, od dečačkih dana, kušam gorko-slatki hleb izgnaništva

Sedam dana u Višegradu, kao gost Andrićevog instituta koji mi je, uz Handkea, dodelio književnu nagradu. U srcu čaršije okružene mrkim planinama Emir Kusturica je ugradio simetričan mediteranski plato, dlan ispružen prema jugu i istoku, prema svim ljudima i kontinentima. Savršeni red nadzire pisac Ćuprije: u svojim dugim celoživotnim šetnjama konačno se zaustavio u podneblju svoga detinjstva, tu gde je naučio da čita, piše, da gleda i misli, da doživljava zemlju i ljude. Oborenih očiju, zagledan u tlo: u ono tlo kome je, za života, bio isposnički posvećen. O neredu i zlu rekao je šta je imao; ovde se prepušta zasluženom odmoru. Na drugom kraju mermerne razglednice dva Sokolovića, Mehmed-paša i Makarije, utvrđuju dogovor o kolektivnom preživljavanju. Kako onda, tako danas, trajemo zahvaljujući iznuđenim sporazumima između slobode i nužnosti.

Emir živi i deluje u jednoj vrsti odmetništva. Režiser „Podzemlja“ bacio se na režiranje i prosvetljavanje gorovitog nadzemlja između Tare i Drine. Gerilcima je narod, pod nemačkom okupacijom, dao ime šumci. I Peter Handke živi na rubu jedne šume, desetak kilometara južno od Pariza. Po toj osnovi mogu se i ja Handkeu i Emiru pridružiti: u Francuskoj svakodnevno prošetam kroz šumarak udaljen tri-četiri minuta od kuće, a u Šumadiji imam nasleđenu šumu na samom imanju. Emir se sklonio od sarajevske i beogradske čaršije, Handke je sebe dobrovoljno izgnao iz Beča i Pariza, a i ja, od dečačkih dana, kušam gorko-slatki hleb izgnaništva. Bilo kuda, bilo gde, ali što dalje od onih koji po metropolama uvežbavaju glumu politički korektnog mišljenja.

Najlepše priznanje Kusturici iskazano je na fasadi jedne višegradske kuće gde krupnim slovima piše PROFESORE, HVALA! Profesora smo zatekli na vrhu Mokre gore, u holu hotela „Iver“ na Mećavniku. Doručkovao je dva kuvana jajeta sa malo soli. Ponudio nas je sokom od maline, najboljim koji sam u životu pio. Radovi na uređenju odmarališta privode se kraju. Kroz stakleni zid, ovde kao i dole, u Drvengradu, svetluca voda bazena. Nosilac velikih svetskih nagrada poručuje da je i Mećavnik svet. Svaka tačka na zemlji je centar planete, i Vasione; i Holivud je samo jedno šumovito pobrežje iznad LA. Na vrhovima nema nadmetanja i podmetanja, tu smo svi podjednako važni i nevažni. Evropu bi, umesto uglja i čelika, trebalo da povezuju Platon, Dante, Šekspir, Gete, Betoven, Molijer, Paskal, Puškin, Gogolj, Dostojevski i Tolstoj. To našim evrofilima i mondijalistima teško ide u glavu. Oni čeznu za fatamorganom koja im, u poglavljima, izmiče ispred nosa. Eh, da im je Andrićeva Nobelova nagrada i Emirova slava, ne bi se zamajavali po mokrim i suvim gorama, bezdušnim prema ljudskoj sujeti. Pružili bi korak niz Jelisejska polja i Petu aveniju, gordi i nepristupačni kako samo praznina može biti.

Večernji predasi na ćupriji. Ona je uzorit primer onoga što je sociolog i istoričar Pjer Nora nazvao mesto pamćenja (lieu de mémoire). Pod mostom, Drina se probija kroz vreme, dodirujući i zanemarljiv trenutak našeg trajanja. Šetači zastaju na sredini mosta, turisti se fotografišu. Kapija je kontrolna tačka prolaženja, i prolaznosti. I reka kao da tu zastane, teška od onoga što zna i za sobom vuče. Svake večeri, Sanja i ja odsedimo pola sata. Na kamenitom stepeništu poneko zastane, predahne, i nastavi. Dva izmorena starčića raspredaju neke običnosti, čega se ko seti, šta ko smotri ili zapazi. U jedan mah, razabrah tri glasnije izgovorene reči:

– Ona džukela Incko…

Trenutak ranije, sa grupom u tamnim odelima, prominuo je, valjda, visoki evropski predstavnik za Bosnu i Hercegovinu. Prepoznali su ga, i dali srcu oduška. Jadna Evropa. Pošalje najbolje što ima i ume, a na ćupriji to prime sa gađenjem i prezirom. Od pamtiveka tako. Gaulajteri dolaze i odlaze, guverneri se dižu i padaju, a ovi na ćupriji psujući pretrajavaju.

I Most na Žepi nam se, jednog jutra, učini kao mesto pamćenja koje treba posetiti. Uputstva za izlet, na Gugl mapi, pokazaše se mutna i neodređena. Preko novog mosta, pa levo, do Rogatice, a posle pitajte. Zašto ulevo, kad je Žepa negde gore udesno? Na nepoznatom terenu ima svakojakih nelogičnosti i zaobilaznica. Udarimo, iz tunela u tunel, neki su neosvetljeni; otpoče dugo uranjanje u donji svet. Ispred Rogatice krenemo desno: počne se ocrtavati polukrug u odnosu na tačku iz koje smo krenuli. Borike opustele, na visoravni jedno stado ovaca, traži se napor mašte da se prizove lepota nekadašnjeg izletišta. Zatim kroz šumu, asfaltnom podlogom koja je mestimično sebe izjela i rastvorila se u rastresitoj crnici. Najzad, padina prema potoku kraj koga je nekad ležala istoimena varošica. Od naselja je ostalo nešto razbacanih kuća, tri groblja i muk sebi dovoljne tišine. Žepa se počela raseljavati sa izgradnjom hidrocentrale kod Bajine Bašte, umiranje je okončano u poslednjem građanskom ratu. (Kad bi zaista bio poslednji!) Most je izmešten, uglavljen u podnožju bezljudne nizbrdice, povezuje dve nenaseljene obale. Zadužbinar, veliki vezir Jusuf, dobro je naslutio besmislenost opštenja sa nepredvidljivom sutrašnjicom. U ćutanju je sigurnost, a najbezbednije mesto pamćenja za njegov most su sabrana dela sjajnog pripovedača. I sama Žepa se, pred mostom odgurnutim u nedođiju urušava u vir, i nastavlja žurno, kao da beži prema nedalekom ušću u Drinu.

Najneobičnije mesto pamćenja, u višegradskom vilajetu, nije uneto u geografske karte, niti je poznato zvaničnoj putnoj signalizaciji. Do njega se stiže putem koji, od manastira Dobrun, vodi prema Priboju. Posle kratke vožnje, najavljuje ga velika, bogato oslikana tabla na kojoj piše Draževina. Tako je narod nazvao neprohodan gorski predeo u kome je, u jednoj udoljici, marta 1946, uhvaćen proslavljeni šumac Draža Mihailović. Prvi gerilac Evrope pao je u ruke pobednika (još jednog) građanskog rata; pobednici nisu mogli podneti pomisao da se i neko drugi, sem njih, borio protiv okupatora. Na mestu hvatanja stoji spomen-ploča, a malo niže je crkva posvećena Svetom Nikoli, Đeneralovoj krsnoj slavi. U tišini letnjeg podneva i dalje odjekuje uzvik Dražinog pratioca pokošenog rafalom mašinke: „Braćo, izdaja!“

Nastavak je poznat i završiće se streljanjem na nepoznatom mestu. Sudski proces je tobože poništen, ali ljaga nije oprana. Lekcije, ponavljane tokom četrdeset godina, urezale su se u svest naše liberalne, prozapadne elite. Ona se, osim retkih izuzetaka, ne pita kog je đavola saradnik okupatora tražio po slobodnim srpskim gudurama, zašto nije s mirom sedeo preko puta Komandanture u Beogradu. Ta elita nije primetila da je sa poternice na kojoj su agent Kominterne i đeneral JVuO ucenjeni svako sa po 100.000 rajhsmaraka, gde je ovaj drugi bio jednostavno izbrisan. Ne čude se ni kako je saradnik okupatora mogao organizovati spasavanje savezničkih avijatičara. Surovi zločinački obračuni sukobljenih protivnika i danas se pripisuju isključivo jednoj strani, onoj koja je bila pregažena i ućutkana.

Glavni tužilac koji je sprečio američke pilote da se na suđenju pojave kao svedoci odbrane, umro je kao ugledni građanin; jedan od sudija je izvršio samoubistvo; drugi se odao alkoholu i kafanskom pokajništvu; jedan od branilaca je dopao zatvora; a jedan od učesnika u hvatanju završiće kao manastirski iskušenik.

Ostalo je mesto pamćenja u šumi i u narodnoj duši.

 

Naslovna fotografija: Wikimedia/JankoSam, CC BY-SA 4.0

 

Izvor Pečat, 23. jul 2021.

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u