Filip Rodić: Raspirivanje pomirenja

„Incko odlazi da uživa u svojim bukvalno krvavo zarađenim milionima i baš ga briga s kakvom će situacijom morati da se suočava njegov naslednik Kristijan Šmit, ali i, još važnije, narodi koji će ostati da žive u BiH”

Posle mene potop – čuvena je rečenica koja se pripisuje francuskom kralju Luju XIV nakon što je pruska vojska teško porazila njegovu armiju u bici kod Rozbaha 1757. godine u okviru Sedmogodišnjeg rata iz kojeg je Francuska izašla sa znatno umanjenim teritorijama i na ivici bankrotstva.

Rečenica (neki je pripisuju i Lujovoj omiljenoj konkubini madam Pompadur) jeste paradigma potpune ravnodušnosti koju je tadašnji kralj imao spram budućnosti svoje zemlje i predstavlja proročanstvo za ono što je usledilo svega nekoliko decenija kasnije i koštalo njegovog sina (a i mnoge druge) glave – krvave Francuske revolucije.

U najboljem maniru nekadašnjeg francuskog kralja, danas kolonijalni upravnik Bosne i Hercegovine Valentin Incko sebi dozvoljava bezobzirno ponašanje namećući državi gde obavlja pomenutu funkciju zakonsko rešenje koje za jedini rezultat može imati samo dodatno komplikovanje krize i produbljivanje jaza između tri konstitutivna naroda koji već odavno deluje kao nepremostiv.

Pred sam odlazak s funkcije, Incko je odlučio da se „negiranje genocida i veličanje ratnih zločinaca” u BiH ima zabraniti i kažnjavati. Na stranu sad što je upotrebio pogrešnu jezičku konstrukciju, jer „negiranje genocida” u Srebrenici prosto nije moguće, pošto se mogu negirati samo stvari koje su se zaista desile, što s „genocidom” u Srebrenici nije slučaj. Incko odlazi da uživa u svojim bukvalno krvavo zarađenim milionima (u BiH je proveo 12 godina s platom od oko 20.000 evra mesečno, što ukupno iznosi nešto manje od tri miliona evra) i baš ga briga s kakvom će situacijom morati da se suočava njegov naslednik Kristijan Šmit, ali i, još važnije, narodi koji će ostati da žive u BiH posle njegovog odlaska.

Ne treba zanemariti ni simboliku datuma odabranog za nametanje zakona po kojem bi gotovo kompletno rukovodstvo, ali i većina stanovnika Republike Srpske trebalo da završi u zatvoru i robija do pet godina. I ne samo oni. Ova kazna mogla bi se odnositi i na sudije Haškog tribunala koje, poput Priske Nijambe, smatraju da tvrdnje o „genocidu” nisu dokazane, kao i na međunarodne „igrače” od izraelskog istoričara Gideona Grajfa i ostalih članova Međunarodne komisije koja je došla do zaključka da genocida nije bilo, do portparolke ruskog Ministarstva spoljnih poslova Marije Zaharove i njenih kolega.

Ali, vratimo se datumu. Incko je za objavljivanje svoje „odluke” izabrao 23. jul, dan kada je pre 107 godina iz prestonice Austrougarske monarhije u Beograd upućen ultimatum čiji je cilj bio opravdanje agresije koja je dovela do Prvog svetskog rata. Teško je poverovati da se radi o koincidenciji, jer već je opšte mesto da se za ovakve akcije biraju datumi koji nose neku simboliku – od klanja Srba na Božić, ili Petrovdan, do izručivanja bivšeg predsednika na Vidovdan.

Kad smo već kod ultimatuma, je li Incko razmišljao o genocidu koji su vojnici „njegove krune” činili u Bosni, Mačvi i drugde po Srbiji? Hoće li reći nešto o tome? Neće, baš kao što neće reći ništa ni o zločinima počinjenim nad Srbima u vreme rata 1992-1995. Takva politika, čiji je on tek jedan eksponent, nema za cilj nikakvo pomirenje, što deklarativno tvrde, nego samo još veće zaoštravanje situacije, što se vidi iz njihovih dela.

Za razliku od Moskve, koja iz usta Marije Zaharove ovaj čin osuđuje i ukazuje, u stilu pitanja svog predsednika Vladimira Putina na Generalnoj skupštini UN 2015. „Jeste li svesni šta ste uradili?”, na kobne posledice ovakve odluke, SAD, odnosno njihova ambasada u Sarajevu, ovaj potez hvale ocenjujući ga kao „doprinos pomirenju”. Koliko im je stalo do pomirenja potvrđuje i njihovo noćno, poput lopova, povlačenje iz Avganistana, gde su napravili haos i otišli. Baš kao što to ovih dana čini i Incko.

Da se razumemo, nije ovo samoinicijativni potez Valentina Incka. Nije on to smislio i odlučio da uradi. On je samo najobičniji i dobro plaćeni komprador, domaći saradnik kolonijalne okupatorske sile (Incko je po poreklu Slovenac, još jedan u dugom nizu Slovenaca, Hrvata, pa i Srba koji su zarad karijere i uspeha radili na sprovođenju interesa nekada habzburške krune, a danas drugih centara moći). Ovde se radi o mnogo sveobuhvatnijem projektu nametanja neokolonijalnog jarma, u konkretnom slučaju rušenja srpskog entiteta u BiH nametanjem ideje o njegovim „genocidnim temeljima”. To je vidljivo svakome ko hoće da zaista realno sagleda situaciju.

Ovih dana, meseci i godina to je očito i na širem planu stvaranjem opšteg antisrpskog fronta od Bosne, preko Crne Gore do takozvanog Kosova. Matrica po kojoj rade, razmišljaju i ponašaju se nije ništa drugačija od one o kojoj se moglo svedočiti po Africi i drugim delovima sveta gde su tokom proteklih vekova nametali svoj kolonijalni jaram, huškali narode jedne protiv drugih i besomučno ih izrabljivali. Samo je pokoji detalj drugačiji u ovom „civilizovanju divljih plemena”.

 

Autor Filip Rodić

 

Naslovna fotografija: UN Photo/Cia Pak

 

Izvor Večernje Novosti, 25. jul 2021. 

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u