Pre no što pređem na stvar, posebna napomena za Nebojšu Krstića koji je moj prošli članak izvoleo da označi kao „prilično glup tekst“: i ovaj članak je jednako glup kao prethodni, nemoj se mučiti da ga čitaš.
Opet ću da pišem o sudskom progonu zbog delikta mišljenja, ovoga puta Branislava Ristivojevića. Njegovim progonom vratili smo se u vreme kada je Gojko Đogo osuđen na godinu dana zatvora zbog četiri pesme, Ninoslav Pešić na godinu i po jer je „ispred robne kuće, u prisustvu većeg broja lica, uzviknuo ‘Živeo kralj Petar!’”, a Svetolik Urošević na pet meseci jer je „u putničkom automobilu, u prisustvu drugih lica, za predsednika Tita govorio da je ’izlapeo‘ i da ‘nije više sposoban da rukovodi zemljom‘“.
A Ristivojevića je zvanični državni organ, Poverenik za zaštitu ravnoprvanosti, rešio da sudski goni zbog sledeće, navodno diskriminatorne, rečenice: „Možda su za porast obima nasilja u porodici (delimično ili pretežno) zaslužni i manično prikazivanje tzv. rijaliti šou programa na TV kanalima s nacionalnom pokrivenošću u kojima se najneposrednije podstiču akti nasilja među ljudima koji žive u istom domaćinstvu; ili policijska zaštita svečanim šetnjama homoseksualaca kojom prilikom se otvoreno slavi primitivna, nasilnička, prizemna, ogoljena i prostačka seksualnost?”.
Na ovaj užasni zločin Poverenici je pažnju skrenula ista LGBT organizacija koja je sudski progonila Vladimira Dimitrijevića, nazvavši Ristivojevićevu upitnu rečenicu „homofobičnom“. Ova je genocidna rečenica i za poverenicu bila toliko jeziva da je, bez prethodnog poziva Ristivojeviću na izjašnjavanje – kao u slučaju Dimitrijević – podnela tužbu Višem sudu u Novom Sadu 2017. „zbog povrede Zakona o zabrani diskriminacije”.
To brzometno otpočinjanje sudskog procesa nije bilo slučajno. Branislav Ristivojević profesor je Pravnog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, te je njegovo izvođenje na sud za poverenicu, kako je napisala u izveštaju za 2018. godinu, bilo „strateška parnica“ (ovde 229). Brankica Janković je, takođe, i novinarima objašnjavala da je „strateški parnični postupak“ protiv Ristivojevića „bitan za javnost“, „s obzirom da se radi o profesoru Pravnog fakulteta”.
Strateško parničenje podrazumeva da se u nekom karakterističnom slučaju izdejstvuje prva presuda, koja će, zatim, biti smernica za ostale sudije kako da odlučuju u sličnim prilikama. Očekivana egzemplarna presuda Ristivojeviću bila je i deo strategije zastrašivanja (chilling effect): profesori i naučnici uočili bi šta je snašlo Ristivojevića, te bi nadalje izbegavali LGBT teme, ukoliko se njihovo mišljenje razlikuje od ideološki poželjnog. Presudu bi, svakako, uočili i svi koji barataju pravom – poverenica je uporno isticala da Ristivojević „obrazuje buduće generacije pravnika: sudije, javne tužioce, inspektore…“, zbog čega je njegov slučaj naročito bitan.
Ristivojević se branio tvrdnjom da se tekstom ne može izvršiti diskriminacija („Odgovor na reviziju“, P 1344/2017). On nije „nejednako postupao (…) u odnosu na lica ili grupe (…) zasnovano na (…) rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji“ (čl. 2, st. 1 ZoZD). „’Nejednako’ se postupa“, tvrdio je on, „kada se s dva pravna subjekta u istom pravnom položaju i pred istim zakonom postupa na dva različita načina“ (isto 3). Ali, kako se člankom, objavljenim na nekom portalu, bilo ko može zakinuti za njegovo pravo? „Ovde nema diskriminacije, jer se tekstom ne može ‘nejednako postupati’“, objašnjavao je Ristivojević (3).
Ipak, Viši sud u Novom Sadu 2018. doneo je presudu u kojoj je ocenio da u Ristivojevićevom tekstu „iznošenje mišljenja predstavlja uvredljivo ponižavajuće postupanje odnosno kazivanje, a time i povredu dostojanstva grupe na osnovu njihovog ličnog svojstva – seksualne orijentacije“ (nav. ovde 2). Stoga je presudio da je Ristivojević „izvršio akt diskriminacije pripadnika i pripadnica LGBT populacije na osnovu seksualne orijentacije“, te doneo meru po kojoj je „zabranjeno tuženom da ubuduće u javnim glasilima i drugim publikacijama, na skupovima i mestima dostupnim javnosti iznosi stavove kojima se omalovažavaju pripadnici/ce LGBT populacije i podržavaju predrasude prema ovim društvenim grupama“ (isto 1).
Javnosti je takva presuda protumačena krajnje pristrasno, tako kao da je „Ristivojević osuđen za govor mržnje“, odnosno da mu je „zabranjeno javno istupanje u budućnosti“, te je Ristivojević javno nazivan „osuđenim homofobom“!? Po svom karakteru, ova kazna imala je oblik doživotne kazne i prevazilazila je čak i zloglasnu „zabranu javnog nastupanja“ (Krivični zakon SFRJ, 1976, čl. 67) zbog „neprijateljske propagande“ (čl. 133), a koja je mogla da traje najviše pet godina.
Ovakva kazna je, takođe, bila ne samo u apsolutnom neskladu s presudama Evropskog suda za ljudska prava u kojima uvređenost lica ili grupe nije dovoljna za primenu ograničenja slobode izražavanja (videti ovde), već i s presudom istog suda u kojoj se izričito propisuje „da kazna ne predstavlja oblik cenzure s namerom da se (u budućnosti – S. A) obeshrabri kritika“ (ovde §127).
(Za Nebojšu Krstića: Ne čitaj dalje, glupo je!)
Protiv ovakve presude Ristivojević se žalio Apelacionom sudu u Novom Sadu. Ovaj sud ipak pokazuje dovoljno razuma, te preinačuje prvostepenu presudu. Ristivojević je oslobođen kazne: „Tuženi ima pravo da iznese svoj stav i gledište o sadržini navedenog zakona, a činjenica da je obrazlaganjem svog stava koristio oštrije reči ne podrazumeva samo po sebi da je (nekog) diskriminisao” (nav. ovde 4). Držeći se kriterijuma ESLjP (vidi ovde), sud nalazi da: 1) „tekst ne preporučuje da se postupa diskriminatorno, (…) ne poziva se na nasilje i ne podstiče mržnja“, a zatim kaže da, kad se članak pogleda u društvenom kontekstu, „tekst nije objavljen u napetom socijalnom ambijentu“ – u kom bi eventualni poziv na nasilje zbilja izazavao nasilje (isto).
Sud je takođe sasvim razborito upozorio da zabrana Ristivojeviću da iznosi slične stavove i u budućnosti znači ograničavanje slobode mišljenja i izražavanja zajamčena čl. 46 Ustava Srbije i čl. 10 Evropske konvencije o ljudskim pravima. „Tuženi je smeo i mogao i javno da iznese svoj vrednosni sud o predmetnoj temi jer to predstavlja slobodu izražavanja, koja je neophodna za opstanak i razvoj demokratskog društva i koja ne može predstavljati diskriminaciju samo zbog oštro upotrebljenih reči” (isto 5).
Ali, ovo je za poverenicu bila „strateška parnica“, koju nije smela da izgubi. Zato se ona ne obazire ni na kakve troškove, te podnosi zahtev za reviziju Vrhovnom kasacionom sudu. No, i ovaj sud, na čijem čelu je bila Vesna Popović, nije se bojao da se drži zakona kao pijan plota. Odbio je 2020. povereničin zahtev uz obrazloženje da je „drugostepeni sud preinačenjem prvostepene odluke pravilno primenio materijalno pravo“ (ovde 5). „Iznošenjem svog vrednosnog suda, u konkretnom slučaju, tuženi nije izašao izvan konteksta čl. 10 st. 1 Konvencije o zaštiti ljudskih prava i čl. 46 Ustava“ (isto).
Vrhovni kasacioni sud izneo je i mišljenje koje je od posebne važnosti za sve slične sporove: „Pravno stanovište koje iznosi Apelacioni sud u svemu prihvata i Vrhovni kasacioni sud. Revizijski navodi da je drugostepeni sud prihvatio diskriminatorski govor tuženog kao legitiman, te da ovakva presuda Apelacionog suda ne sme da ostane deo pravnog poretka Republike Srbije niti referenca budućim slučajevima borbe protiv diskriminacije su neprihvatljivi. Štaviše, može se smatrati posebnim oblikom pritiska na sud. Sud nije ustanovljen da sudi po nečijem nalogu (…). Lična (subjektivna) preosetljivost ne može biti osnov za usvajanje ovakvih zahteva“ (ovde 6).
(Za Nebojšu Krstića: Sad dolazi najgluplji deo!)
Ova presuda ocenjena je kao „granična (landmark decision)“, te kao „veoma važna i hrabra“ jer se njom „jasno uspostavlja i brani sloboda izražavanja u Srbiji“. I zaista, kakve bi posledice bile da presuda o krivici Ristivojevića nije poništena, vidi se po difamirajućim epitetima kojima je on zasut kada je izabran za dekana svog fakulteta (a dok je još bila na snazi presuda prvostepenog suda): „Skandal u Novom Sadu: antivakcinaš i osvedočeni homofob izabran za dekana Pravnog fakulteta“, bio je naslov u Blicu. U tekstu se još kaže da je Ristivojević „poznat po ekstremnim stavovima prema LGBT zajednici“, te da su članovi NVO Da se zna „uznemireni činjenicom da je za dekana imenovan baš Ristivojević“. I N1 je imao u naslovu da je „novi dekan Pravnog osuđeni homofob“.
To „osuđeni homofob“ imala je da bude doživotna stigma za Ristivojevića i zastrašujući beleg koji zaustavlja karijeru svakog profesora ili naučnika. Ovo nastojanje da se ne samo iz javnosti, već i iz profesije uklone ljudi koji drugačije misle (ovde 205) onemogućeno je, međutim, hrabrim odlukama sudija pomenutih u ovom i prošlom tekstu.
Ali, avaj! Društvance je videlo da zakon još nije dovoljno restriktivan, pa maja 2021. donosi izmene Zakona o zabrani diskriminacije. Njima se uvodi institut „navođenja na diskriminaciju“ (ovde §2)! Do sada je diskriminacija bila bezobalno određena, ali opet su druge norme onemogućavale da se baš sve proglasi diskriminacijom. No, navođenje na diskriminaciju – pod nju se doslovno može podvesti sve što se kaže! I mogućnosti za nove tužbe i osuđujuće presude ovom dopunom izuzetno se proširuju.
Jer, već se ovaj tekst koji čitalac upravo čita sutra može proglasiti kao „navođenje na diskriminaciju“ – pošto zbog njega LGBT aktivisti mogu da se osete uzemireno. I prepričavanje ovog teksta takođe može biti „navođenje na diskriminaciju“ jer i ono možda može naše dobre aktiviste da uznemiri. I sve što se politički nekorektno bude pomislilo ili reklo može biti „navođenje na diskriminaciju“, pošto može da uznemiri…
Tito je ustao iz groba i ponovo hoće da kažnjava svakog ko kaže da je izlapeo. Jer, to ga uznemirava. Dobrodošli u 1971…
Naslovna fotografija: Wikimedia/Flickr/George Groutas, CC BY 2.0
Izvor Iskra
BONUS VIDEO:
