Šta je Tesla pisao o Kosovu i čika Jovi Zmaju

Prvog maja 1894. Nikola Tesla je u američkom „Senčuri magazinu“ objavio jedan tekst u kojem je govorio o svom najdražem pesniku, ali i srpskoj poeziji, kulturi i istoriji

Teško da ima naroda koji je doživeo goru sudbinu od srpskog. Sa visina svog sjaja, kada je carstvo obuhvatalo gotovo celi severni deo Balkanskog poluostrva i veliki deo teritorije koja sada pripada Austriji, srpski narod je naglo dospeo u beznadežno ropstvo, posle fatalnog boja na Kosovu polju sa nadmoćnim azijatskim hordama. Evropa neće nikad moći da isplati veliki dug koji ima prema Srbima što su oni, žrtvujući sopstvenu slobodu, zaustavili taj varvarski prodor. Poljaci su kod Beča, pod Sobjeskim, dovršili ono što su Srbi pokušali, a za svoju uslugu civilizaciji bili su nagrađeni na sličan način.

Na Kosovu polju pao je Miloš Obilić, najčuveniji od svih srpskih heroja, pošto je ubio sultana Murata Drugog usred njegove velike vojske. Kada to ne bi bila istorijska činjenica, taj događaj bi se mogao smatrati mitom, nastalim na dodiru grčke sa latinskom rasom. Jer u Milošu vidimo obojicu, i Leonidu i Mucija i, još više od toga, mučenika, jer nije umro lakom smrću na bojnom polju kao Grk nego je svoje smelo delo platio smrću pod strašnim mukama. Nije nikakvo čudo što je pesništvo naroda koji je bio u stanju da stvori takve junake moglo da bude protkano duhom plemenitosti i viteštva. Čak je i nepobedivi Marko Kraljević, kasnije personifikacija srpskog junaštva, kada je pobedio Musu, glavara muslimana, uzviknuo „Teško meni do Boga miloga, gde pogubih od sebe boljega.“

Od te fatalne bitke pa sve do najnovijih vremena, za Srbe je nastao mrkli mrak, sa samo jednom zvezdom na nebu – Crnom Gorom. U toj pomrčini nije bilo nade za nauku, trgovinu, umetnost ili privredu. Šta su oni, taj hrabri narod, mogli da sačuvaju da bi održali iscrpljujuću borbu protiv porobljivača? A to su činili bez prestanka, mada je odnos snaga bio dvadeset prema jedan. No, vođenje borbe je jedino zadovoljavalo njihove primitivnije nagone. Bilo je još nešto što su oni mogli, i činili: u besmrtnu pesmu su ugrađivali plemenita dela svojih predaka, hrabra dela onih koji su pali u borbi za slobodu. Tako su okolnosti i urođene osobine načinili od Srba narod mislilaca i pesnika, i tako su, postepeno, nastale njihove veličanstvene narodne pesme, koje je najpre sakupio njihov najplodniji pisac Vuk Stefanović Karadžić, koji je takođe sastavio i prvi rečnik srpskog jezika, sa više od šezdeset hiljada reči u njemu. Narodne pesme Gete je smatrao doraslim najfinijim proizvodima Grka i Rimljana. Šta li bi on mislio o njima da je bio Srbin?

Dok su Srbi bili izvanredni u narodnom pesništvu, oni su takođe imali i mnoge individualne pesnike koji su dostigli veličinu. Od savremenih, nijedan nije postao draži mladoj generaciji od Zmaja Jovana Jovanovića. Rodio se u Novom Sadu (Neusatz), gradu na južnoj granici Mađarske, 24. novembra 1833. Potiče iz stare i plemenite porodice, koja je u srodstvu sa srpskom kraljevskom kućom. U svom najranijem detinjstvu pokazivao je veliku želju da napamet nauči srpske narodne pesme koje su mu recitovali, pa je još kao dete počeo i sam da sastavlja pesme. Prvo obrazovanje dao mu je, u rodnom mestu, njegov otac koji je bio visoko obrazovan i bogat gospodin. Posle toga, otišao je u Budimpeštu, Prag i Beč, pa je u tim gradovima završio studije prava. To je bila želja njegovog oca, ali su ga njegove sopstvene sklonosti inspirisale da se upiše na studije medicine. Zatim se vratio u rodni grad, gde mu je ponuđen istaknut položaj u službi, što je on prihvatio; no njegovi pesnički nagoni su bili toliko jaki da je službu napustio da bi se potpuno posvetio literarnom radu.

Njegova književna karijera je započela 1849. Prva pesma mu je štampana u časopisu Srbski letopis; u tom i drugim časopisima, poznatim Nevenu i Sedmici, objavljivao je svoje rane radove. Od tih vremena pa do 1870, osim svojih originalnih pesama, uradio je mnoge divne prevode Petefija i Aranjija, dvojice najvećih među mađarskim pesnicima, sa ruskog Ljermontova, kao i sa nemačkog i sa drugih jezika. Godine 1861. uređivao je komični časopis Komarac, a iste godine je pokrenuo književni časopis Javor, i u ta dva časopisa su izašle mnoge lepe pesme. Godine 1861. se oženio i tokom narednih nekoliko srećnih godina stvorio svoj izvanredni niz lirskih pesama pod nazivom Đulići, koji će verovatno ostati njegovo remek-delo. Godine 1862, na svoju veliku žalost, obustavio je Javor, svoj omiljeni časopis – to je bila žrtva koju je od njega tražio veliki srpski patriota Miletić, koji je tada radio na jednom političkom časopisu, a Zmaj je to učinio da bi obezbedio uspeh tom Miletićevom poduhvatu.

Godine 1863. izabran je za direktora jedne obrazovne ustanove, zvane Tekelanijum, u Budimpešti. Tada je sa zanosom obnovio studije medicine na univerzitetu i stekao stepen doktora medicine. Za sve to vreme nije popuštao u svojim književnim naporima. Ipak, njegovim zemljacima vredniji čak i od njegovih sjajnih dela bili su njegovi plemeniti i nesebični napori da hrani entuzijazam srpske omladine. Za vreme svog bavljenja u Budimpešti osnovao je književno drušgvo „Preodnica“, čiji je bio predsednik, u koje je ulagao veliki deo svoje energije.

Teslin tekst u časopisu „Century Magazine“, u broju od 1. maja 1894. (Foto: oko.rts.rs)

Godine 1864. pokrenuo je svoj čuveni satirički časopis Zmaj, koji je bio toliko popularan da je naziv časopisa postao deo njegovog sopstvenog imena. Godine 1866. bila je sa velikim uspehom izvođena njegova komična igra Šaran. Godine 1872. doživeo je veliku žalost izgubivši ženu, a malo zatim svoje jedino dete. Koliko su ti nesrećni događaji uticali na njega lako se može osetiti iz duboko žalosnog zvučanja pesama koje su se uskoro pojavile. Godine 1873. pokrenuo je još jedan komični časopis Žižu. U toku 1877. započeo je objavljivanje ilustrovane istorije rusko-turskog rata, a 1878. pojavio se njegov popularni komični časopis Starmali. Za sve to vreme on je pisao ne samo pesme nego i dosta proze, uključujući kratke priče, često pod izmišljenim imenom. Najbolja od tih je verovatno Vidosava Brankovićeva. U poslednjih nekoliko godina objavio je mnogo dopadljivih kratkih pesama za decu.

Od 1870. Zmaj se bavi svojom profesijom lekara. Ozbiljan je zagovornik kremacije i mnogo svog vremena posvećuje unapređenju tog cilja. Donedavno je živeo u Beču, ali sada stalno boravi u Beogradu. Tu živi životom pravog pesnika, koji voli sve i koga svi vole. Kao priznanje za njegove zasluge, narod mu je izglasao potporu.

Zmajeve pesme su toliko suštinski srpske da izgleda gotovo nemoguće da se one prevedu na drugi jezik. Po oštroj satiri bez volterovskog otrova, po dobronamernom i spontanom humoru, po finoći i dubini izraza, one su izvanredne. Gospodin Robert Andervud Džonson (američki pesnik i diplomata i blizak Teslin prijatelj, prim.) prihvatio je zadatak da prepeva nekoliko kraćih pesama po mojim bukvalnim i neadekvatnim tumačenjima. Pošto direktan prevod često nije dolazio u obzir, on je morao da parafrazira, sledeći što je bliže moguće originalne motive i zamisli. U nekim slučajevima je proširivao da bi upotpunio sliku ili da bi dodao neki sopstveni detalj. Pesme koje slede daće izvesnu predstavu o mnogostranosti srpskog pesnika, no ni iz daleka ne mogu da pokažu njegov domet.

Century Magazine, 1. maj 1894.
Preuzeto iz knjige Nikola Tesla: Članci (Zavod za udžbenike, 1994)

Tesla i njegova sestra Marica o članku iz Senčurija

Nikola Tesla 17. maja 1894. iz Njujorka piše pismo svom ujaku, pukovniku Paji Mandiću u Pomaz, i u njemu, pored ostalog, kaže: „…Vama šaljem jedan broj velikog magazina Century (stoleće) u kom su prevedene nekolike Zmajeve pesme. Po uspjehu sudim da sam tim mojim člankom više koristio srpstvu nego radom na polju elektriciteta (…)“

Sestra Nikole Tesle Marica Kosanović iz Plaškog 25. juna 1894. otpisuje bratu Nikoli u Njujork, i u pismu se osvrće na njegov članak o Jovanu Jovanoviću Zmaju iz Senčurija, koji je u međuvremenu preveden i objavljen u Srbobranu i Delu u prevodu Milenka Vesnića:

„Mili Nikola!

Danas dobih tvoj list i evo odmah odgovaram. Najprije ti hvala na tvom bratinskom staranju, a tvoje pismo me je naćeralo na suze radosnice kao i svako dosad (…) Čitali smo onaj tvoj članak o Zmaju preveden u Srbobranu, a Bog ti dao kad si ga onako lijepo elegantno napisao! Ono više vrijedi za srpstvo nego puno velikijeh dela. – Za ovo nekoliko godina otkako ga ti proslavi, poskočilo je srpstvo u cijeni pred stranijem narodima, a i Hrvati moraju uvlačiti roge u se. – Svakako ne smiju ti reći više da si Hrvat, nego svuda vele, ‘naš dični, naš veliki zemljak’ (…)“

Zmajeve pesme koje je Tesla sa R. A. Džonsonom prepevao na engleski jezik

Tri ajduka

Prve strofe prepeva Zmajeve pesme „Tri hajduka“, objavljen u „Senčuriju“ uz Teslin tekst o Zmaju (Foto: oko.rts.rs)

U po burne, crne noći,
Feruz-paša iz sna skoči.
Žižak drkće, k’o da čita
Stravu sanka s bleda lica.
Feruz-paša kadu pita:
„Kamo ključi od tamnica?…
Tri godine kako trunu –
Oh, ajdučki pep’o kleti!
Pa još ni sad mira nema –
U san dođe pa mi preti!“
„Nemoj, ago, nemoj noću
Silaziti u tamnice,
Sutra ćemo poslat’ Muja,
Da pokopa kosti njine!“
„Hahahaha, babo moja!
Ni živih se nisam boja’
Dok su bili za užasa,
A nekmoli mrtvih pasa!
Moram ići da ih vidim
Kako leže na trulištu,
Da ih pitam, što me zovu,
Što me traže, što me ištu!“ –
Uze žižak – zraka drkće
Na pašinom bledom licu –
Zarđana brava škripnu –
On se spusti u tamnicu.

U tamnici, lednoj stravi,
Gde jakrepe memla davi,
Gde se groze hladne guje,
Kad se sete nekih muka –
Onde sede tri kostura,
Tri kostura od ajduka.
Ili sede, il’ se samo
Feruz-paši tako stvara,
Pred njima su na kamenu,
Ka’ na stolu, tri pehara.

Progovara ajduk prvi:
„Imao sam vernu ljubu –
Kad me pokri ova tama,
Ostala je jadna sama –
Nije sama… mač u ruci,
Pa povika: Gde ste, vuci?
Tako stiže do tvog dvora,
Puče puška odozgora,
Probi srce jadne žene –
Evo pehar krvi njene!
Krasno j’ vino, puna j’ čaša –
Nazdravi mi, Feruz-paša!“

Sama s’ ruka paši diže,
Sama noga kroči bliže,
Pehar popi, ciknu muka,
Ciknu paša – a te kosti
Smejaše se… „Bog da prosti!“

Progovara ajduk drugi:
„Kad sam dop’o ovog groba,
Pitala me majka moja:
Pošto ćeš mi prodat’ roba?
A ti reče: Tri tovara.
A sirota majka stara
Znojila se danju, noću,
Nit’ je jela, nit’ je pila,
Dok krvavim nije znojem
Tri tovara izmučila.
Kad ti sinoć blago dade,
Ti se, pašo, smejat’ stade:
To je, bako, tek za ranu;
Tvoj je sinak junak bio,
Ako j’ um’o kamen gristi
Mora da se ugojio!
Svisnula je majka moja –
Ovaj pehar pun je vina,
Krvavoga njenog znoja!
Krasno j’ vino, puna j’ čaša –
Nazdravi mi, Feruz-paša!“

Sama s’ ruka paši diže,
Sama noga kroči bliže,
Pehar popi, ciknu muka,
Ciknu paša – a te kosti
Smejaše se… „Bog da prosti!“

Progovara ajduk treći:
„Kad sam dop’o ovih tmina,
Imao sam u gorici
Nedorasla, slaba sina.
Htelo dete pušku dići,
Puška teška, slabe ruke –
Poče jadno suze ronit’,
Što ne može u ajduke.
Plakalo je, gladno, žedno,
Što mu babo ovde trune,
Plakalo je, pa je svislo –
Evo čaše suza pune! –
Krasno j’ vino, puna j’ čaša –
Nazdravi mi, Feruz-paša!“

Sama s’ ruka paši diže,
Sama noga kroči bliže,
Pehar popi, ciknu muka,
Mrtav pade do ajduka.
Mrtav pade – a te kosti
Smejaše se… „Bog da prosti!“

Dva sna

(Foto: oko.rts.rs)

Na grudima đul-Begzade,
Mile ćeri star-Bidara,
Stoji ruža, nju poslade
Verna ljuba Božidara;
A to znači: o ponoći
Božidar će curi doći.

Šta miriše po odaji?
Rujna ruža nešto sanja,
O sastanku u potaji,
O sladosti milovanja,
O plamenu sred nedara,
O poljupcu prva žara.

U rukama star-Bidara
Ljuta oca đul-Begzade,
Ne bejaše još andžara,
Izvučena badavade,
A sad s njime starac sedi
Ispod dvora, u zasedi.

Bled je mesec, noć je tija,
Zadrhću se zvezde gdešto,
Oštri andžar čudno sija,
Oštri andžar sanja nešto:
Grdne muke kaur-psetu,
Krv, izdisaj i osvetu.

U leto su kratke noći,
Brzo svanu, sunce skoči, –
San, što ga je ruža snila,
Njim se ruža prevarila,
A što ga je andžar snio,
Taj se pusti ispunio.

Umesto srca

Prve strofe prepeva pesme „Umesto srca“ (Foto: oko.rts.rs)

Umesto srca guja,
Umesto duše bes,
U oku divlji plamen,
U ruci samokres.

Na čelu teški oblak,
Na usnam’ teži smeh,
U smehu crna kletva,
U kletvi crni greh.

Ni želja, niti nada,
Da kamo l’ kreposti, –
Ni strašću nisi čovek –
Pa šta ćeš sa mnom ti?!

Tebe je pak’o zač’o
I bacio na smet
U svom najljućem gnjevu
Na tebe i na svet.

A mržnja te je našla
Gde s’ viješ kao crv,
Nadojila te krvlju –
Otrovala ti krv.

Tvoje su crne misli
Paklena ognja dim; –
Ja ne znam kako, zašto, –
A skroz te providim!

Pa što mi ne daš mira,
Već prodreš u moj san,
Probudiš me, pa pratiš,
I goniš po vas dan.

Al’ grozna avet mahne
Na mene rukom sad,
Pa moram da je slušam,
A nisam slušat’ rad.

„Ta lakše malo, lakše.
Otari s čela znoj,
Nemoj se mene plašit’,
Rođače, svojče moj!“

„Dobro me gledaj, dobro –
Vi’š, to bi bio ti,
Bez onoga čudotvorca,
Bez silne ljubavi.“

Luka Filipov

Prve strofe prepeva pesme „Luka Filipov“, objavljene, pored još drugih trinaest Zmajevih pesama u knjizi Roberta Andervuda Džonsona „Songs of liberty and other poems“ (1897) (Foto: oko.rts.rs)

Evo opet jedno ime,
Da se, Srbe, dičiš njime.
Nek mu leti dična hvala
Od gusala do gusala,
Od srdaca do srdaca,
A Muhamed nek se žaca
Od sramote svoje nove,
Od potere sokolove:
– Taj se soko braćo zove
Luka Filipov.

Dok je mačem bio, sek’o,
Čuven beše na daleko,
Ka’ i svaki vrli borac,
Ka’ i svaki Crnogorac.
Al’ on svoju slavu šalje
Od daleka pa još dalje:
Što da Turke mačem bije?
Što poganu krv da lije?
Kad umije i drukčije
Luka Filipov.

Od ruke mu j’ dosta palo,
Al’ to njemu beše malo.
Već ne mari take žrtve,
Već ne voli Turke mrtve;
Gadne su mu mrtve glave,
Koje brzo zaborave
Šta je Srbin svome rodu,
I šta čini za slobodu.
– Neće više da ih kosi,
Tim se više ne ponosi,
Hoće žive da ih nosi
Luka Filipov.

Kad se lane biše naši,
Skoči Luka Osman-paši,
Zagrli ga kao brata;
Pade paša sa svog hata.
Pobesniše turski mači,
A Luka se raskorači,
Pa odnese svoga lova
Ispred gnjezda dušmanova,
I dotera pašu živa,
Da svog kneza njim dariva:
„Evo, kneže, Osman-paše,
Turci mi ga živa daše.
Al’ da nije samcu tuga
Dovešću mu skoro druga,
Isto tako živa, zdrava,
Bosonoga, gologlava!“
Tako knezu obećava
Luka Filipov.

Još se bije bojak sveti,
U kome će il’ umreti,
Il’ pobedit’ Srbin zmiju, –
Piperi se s’ Turci biju.
Niz Garević Turci beže,
A naš Luka, naš viteže,
Sustiže ih skokom prvi; –
Nije Luka željan krvi,
On umije i drukčije,
a iz jata turadije
Ščepa Ture rukom muškom,
Predade se Turčin s puškom:
„Aman, aman Karadaže!“
„Aman ti je, srpski vraže!
Ali natrag! Što si stao,
knezu sam te obećao!“
Tim ga reč’ma ubrzao
Luka Filipov

Ide Ture bez voljice,
Za njim Luka nazorice;
Al’ od ostrag – vrag ne spava,
Turske puške udešava, –
Jedno vraško zrno stiga’,
Zgodi Luku, obrani ga.
Zaljulja se, mal’ ne pade,
Dalje kročit’ ne mogade.
Eto robu dobre sreće,
Zahuka se da uteče;
Al’ zagrozi Luka rukom,
I u ruci šestopukom:
Morade mu Ture kleći,
Dignut’ Luku svoji’ pleći’,
Pa ga parip nosit’ svoga
Dušmanina ranjenoga,
Što ga šipka desnom rukom
I u ruci šestopukom.
Peva Luka iz sveg glasa:
„Jaham konja bez kajasa!
Blago meni ova dana,
Ćeram dara obećana;
Jaham knezu roba moga,
Rob me nosi ranjenoga.“
Pa otkasa tamo gore
Knez-Nikoli pred šatore
S ranom ljutom i krvavom
Na Turčinu živom, zdravom,
Bosonogom, gologlavom
Luka Filipov.

Jadna majka

Prve strofe prepeva Zmajeve pesme „Jadna majka“ (Foto: oko.rts.rs)

Hrani majka do tri sina,
Tri melema tuge svoje,
Među braćom jedna seja,
Nju mi zove: oči moje!

Ja kakva je divna Danka,
Ponose se njome braća;
A tom braćom ponosi se
Osna ispod turska mača.

Ponose se njome braća;
Jer ih seja na boj žari, –
Ponosi se njima Bosna,
Jer su srpski osvetari.

A stara ih majka gleda,
Njene suze Boga mole:
Sačuvaj mi, Bože, decu,
Sokolicu i sokole!

Ali Ture Gavran-aga,
Već tri noći nema sanka, –
Silan plače: Gde si, raju!
Budan bunca: Gde si, Danka!

Diže četu, četa leti,
Puška planu – eto boja!
Skoči Danka iza sanka:
„Ne dajte me, braćo moja!“

Krv se lije, boj se bije,
Beži Gavran, sram ga hvata,
Ali Danka, tužna Danka,
Nema više do dva brata.

Druge noći Ture skoči,
Četu diže, četa leti –
Ciknu Danka, braću viče:
„Evo opet Gavran kleti!“

Krv se lije, boj se bije,
Beži Gavran, sram ga hvata,
Ali Danka, tužna Danka,
Ima samo jednog brata.

Treće noći Ture skoči,
Četu diže, krvne svate, –
Ciknu Danka, brata zove:
„Aj, ne daj me, dragi brate!“

Krv se lije, boj se bije,
Ponoć strepi, – aoj, jade!
Gde si Danka, jadna t’ majka –
I treći ti bratac pade!

Graknu Gavran, curu hvata:
„Sad si moja, curo kruta!“
„Nisam tvoja, zmijo turska,
Već sam ovog noža ljuta?“

Iz srca joj krv pojuri,
Mrtva pade pred krvnika, –
Poslednje joj reči bile:
„Ima l’ gdegod osvetnika?!“

Sve je pusto, noć je mirna,
Po bojištu majka luta,
Zaplače se po jedanput,
U smeh grotne po sto puta.

Dok je našla do tri mača
Od tri sina, tri patnika,
I četvrta ljuta noža –
Ćerinoga verenika.

Po Srbiji tako hoda –
Gdegod koji kamen niče,
Mač mu daje, nož mu pruža:
„Evo, brate, osvetniče!

Ta zar ćutiš, srpski sine!
Zar već nema srca živa!“ –
Kamen ćuti, noćca strepi –
Niko joj se ne odziva…

Pesma o pesmi

(Foto: oko.rts.rs)

Kad se ono s prva greha
Nebo naoblači,
Te moraše ljudi
Iz raja izaći, –
K’o kad sivi soko slomi
Svoje desno krilo,
Tako im je gorko,
Tako teško bilo.
Jedan drugog bolno gleda:
„Ovako se živet’ ne da!
Ta mi kanda nismo ljudi;
– Prazna srca, prazne grudi –
U praznini muke s’ jate,
– Zar nas kletve dotle prate?
Il’ će očaj da nas strati,
Ili ćemo podivljati!“

Na taj vapaj, na te glase
Tvorac sveta smilova se:
„Ja dosudih vašem grehu
Težak deo,
Al’ da tako težak bude,
Nisam hteo.
Siđi dole, ćeri moja
Najmilija!“

I kći siđe – to je bila
Poezija.

I na zemlji k’o da novo
Sunce sinu,
Te razvedri praznu tminu,
Pustolinu.

Gde je bola, gde je jada
– Pesma blaži;
Gde se klone, gde se pada
– Pesma snaži;
Gde su ljudi dobre ćudi
– Pesma s’ ori;

Što ne možeš drukče reći
– Pesma zbori;
Gde utehe nema druge
– Pesma stiže,
A gde sumnja sve obori
– Pesma diže.

Eno majke kod kolevke
Čeda tija,
Čedo spava, a majka ga
Pesmom njija.

Pesma miri, lepše nego
Cveće majsko,
A što pesma čedu želi,
To je – rajsko.

Eno crkve, Božja hrama,
Pun je sveta;
Verni poju, pesma s’ diže
Kroz kubeta.
Gde god crkve, svud’ se taki
Glas razleže,
To pojanje slabe stvore
S Bogom veže.

Nad mrtvacem pesma plače:
„Svjati Bože!“
A iz groba nadi niču,
Pa se množe.
Ta i grob je tek kolevka
Boljeg danja.
– I zvona su samo pesme
Pouzdanja.

Evo svati, opet pesme
– Divni dani!
Pesma s’ peva mladoj nevi,
„Biser-grani“.
Pesma trese pred mladence
Rosno cveće,
Dovarava, dočarava
Rajske sreće.

Eno ratar s teškim trudom
Ore rado;
Eno pastir u samoći
Javi stado;
Eno moba složno pregla,
Složno radi –
Trude, patnje i samoću
Pesma sladi.

Suzna majka sina čeka
Iz daleka;
A i sinak o njoj sneva
Pa popeva.

Pesma ide kroz svet ceo,
Ne mori se;
„Mila mati, Bog će dati,
Nadaj mi se!“

Pod stoletnim hrastom sedi
Guslar stari,
Prošlost vraća, duše krepi,
Srca žari.

Hej, što Srbin još se drži,
Kraj svih zala –
Pesma ga je održala,
Njojzi hvala!

Iz „Đulića“ (Foto: oko.rts.rs)

Gde je bola, gde je jada
– Pesma blaži;
Gde se klone, gde se pada
– Pesma snaži;
Gde su ljudi dobre ćudi
– Pesma s’ ori;

Što ne možeš drukče reći
– Pesma zbori;
Gde utehe nema druge
– Pesma stiže;
A gde sumnja sve obori,
– Pesma diže.
Jer u pesmi nema mržnje,
Ljubav vlada,
U pesmi je cvetak vere,
Melem nada.

Ko ne shvati pesma šta je,
Šta li može,
Za njega si zaman ćerku
Posl’o, Bože!

Dok o rajskoj sreći sneva
Duša življa,
On će, kletnik, da se sledi
Il’ podivlja.

Neguj pesmu, njom ćeš skrotit’
Ljuta tigra, –
Ali pesma ne sme biti
Pusta igra.

Pesma mora biti sveta,
Biti čista,
Baš k’o zvezda u visini
Što se blista.
Mora biti bogomdana,
Plemenita,
Mora biti obasjana,
Istinita.
Mora teći iz dubine
Srca zdrava, –
Takva pesma sve osvaja,
Pokorava.

Taku pesmu gaji, neguj,
Dok te traje!
Ne skvrni je lažnom dušom,
– Svetinja je!

Progonite l’ take pesme,
Čiste, svete, –
Zbogom, srećo, – zbogom, nade, –
Zbogom, svete!

Ciganin hvali svoga konja

Prve strofe prepeva pesme „Ciganin hvali svoga konja“ (Foto: oko.rts.rs)

Gledaš, – je li, moga konja,
Gospodaru stari?
Ne znaš je li konj il’ tica
Lastavica?
Skidaj naočari –
Ne možeš se nagledati,
Već hajde pazari!

Ti još pitaš za Putalja
Da li valja?
Nemaj brige!
Da ne valja, ne bi bio
On kod Cige.
Ne možeš ga u carevoj
Naći štali, –
Samo Ciga što ne ume
Da ga hvali.

Da ga pospe suvim zlatom
Ko ne štedi, –
Još i onda jedan dukat
Više vredi.

Ako imaš: jede seno,
zob i slamu;
Ako nemaš, on ne ište,
Ne treba mu.

Nemoj da mu gledaš zube,
Moj golube, –
Ni ja mu ih nisam gled’o,
Nemoj ni ti, –
Taj ne može ostariti;
– Što ga duže teraš, kume,
Sve je mlađi, –
Pa de, sad mu
Para nađi!

A što pitaš: hoće l’ moći
Kakav jendek da preskoči?
Jendek, jendek, – kakav jendek!
Taj se nije još rodio
Kog on nije preskočio, –
Preskoči ga tako lako,
Kao da je pile neko, –
I to uzduž, ne popreko.

Ja ga jašem bez sedla, –
Sedlasta mu leđa.
– Za pasoš ga ne pitaj,
Jer – to njega vređa.

Idi, kume, idi, idi –
Još me pitaš: kako vidi?
To je da se pripoveda:

Vidi ostrag ka’ i spreda,
Vidi noću k’o na danu,
A na danu k’o u noći, –
Takve su mu oči.

Poslednje strofe prepeva pesme „Ciganin hvali svoga konja“ (Foto: oko.rts.rs)

A što pitaš, moj prijane,
Ima l’ mane –
Ta zato ga i prodajem,
Moj prijane,
Jerbo nema mane, –
Taki konji nisu za nas,
Za Cigane.

A brzina kakva mu je?
Malko j’ brži od oluje.
Sad ćeš čuti,
Kazaću ti:
Jednom sam se iz Erduta
Vrać’o s puta.
Mada nas je pljusak vijo,
On se nije umorio.
Munja sevne, a on rže, –
Pljusak brzo, a on brže;
Pljusak pišman na mog ata,
Pa ga hvata;
A Putalj ga preko gleda,
Pa se ne da.
Pljusak leti da polije,
– Tek što nije!
Kad stigosmo pod šatora,
U ciganski dvorac lep,
Na mom konju sve je suvo,
Pokis’o mu samo
– Rep.

Tajna ljubav

(Foto: oko.rts.rs)

Uzdahnula devojka,
Uzdahnuo i ja,
Uzdisaji, njen i moj,
jedan drugog vija.
Leteli su prolećem,
Po cvetov’ma svima,
Zumbul trenu pa oba
U sebeka prima.

Slavujak se napio
Iz čaše zumbula,
Lin’o pesmu iz srca,
Zora ga je čula.

Čula ga je devojka,
Čuo sam ga i ja,
Opet uzdah, njen i moj,
Jedan drugog vija.

Zna se mesto izbrano
Naših uzdisaja,
Otkud slavuj svaku noć
Srdašce napaja.

A u jutru peva nam,
Mi slušamo nemo,
Pa sve bolje i bolje
Pesmu razumemo.

O, zumbule, zumbule!
O, ti zoro sjajna,
O proleće, proleće,
O ljubavi tajna!

 

Zašt’ je vojska ućutala

(Foto: oko.rts.rs)

Igrala se deca mala
Boja i vojnika;
A u boju ima uvek
Vike i usklika.

Dušmana su nadjačali,
Grad su mu oteli;
Pobeda je njina bila,
Njom su se zaneli.

Pa eto ih, vratiše se
Još od boja vrući,
Vratiše se pod zastavom
Kući, pevajući.

Al’ u sobu kad uđoše
Sa teškoga puta,
Najedared cela vojska
Ko nema zaćuta.

Mogao bi čovek čuti
Kako raste trava. –
A zašto su ućutali?
– Mali braca spava!

Jedna cura…

(Foto: oko.rts.rs)

Jedan cura mala
Poljubac mi dala,
A što ga je dala
Kad se pokajala;
Za poljubac jedan
Pesmu je iskala.

Kad si pesmu htela
Što si mi otela
Srce iz nedara,
Koje pesme stvara,
Zoro moja bela!

 

Kletve

(Foto: oko.rts.rs)

Čas bi tebe kleo,
Što si tako lepa,
A čas majku moju,
Što m’ ne rodi slepa!
Al’ na obe kletve
Moje s’ srce cepa.

 

 

 

Po polju je kiša…

(Foto: oko.rts.rs)

Po polju je kiša pala
– Kiša rosulja –
Na devojci ništa nema,
Samo košulja…
Tanana je košuljica,
Uzvodlija bela,
Provide se bela nedra –
– k’o dva sunca da su vedra
Pa su me zanela!
Tankom stazom pođe amo:
„Hodi, Sunce ogrejano,
Hodi, dušo, hodi!“
Al’ to staza brže čula
Na levo se obrnula –
U šumu je vodi…
Oj, stazice, zlobljivice,
Ti ostala pusta!
Nu, tako mi vere moje
Stignuću vas obadvoje,
Jer šuma je gusta –
A slatka su,
Medena su
Devojačka usta.

 

Naslovna fotografija: Wikipedia/historyrat.wordpress.com

 

Izvor oko.rts.rs

 

BONUS VIDEO:

Istorija
Pratite nas na YouTube-u