P. Akopov: Rusi i Kinezi ne mogu naći zajednički jezik sa SAD

Kina zahteva od SAD da se manu njenog demonizovanja i pretvaranja u neprijatelja, ali Peking od Vašingtona traži – nemoguće. SAD ni ranije nisu mogle da žive bez neprijatelja

„Ako Sjedinjene Države sada ne nauče da ravnopravno žive sa drugim zemljama, mi, skupa sa međunarodnom zajednicom, imamo odgovornost da SAD damo dobru lekciju u tom pogledu” – ovako je u Pekingu dočekana američka delegacija koja je došla na pregovore.

Očito, ton izjava kineskih lidera na račun SAD postaje sve oštriji, a navedene reči pripadaju kineskom ministru spoljnih poslova Vangu Jiu. Izgovorio ih je uoči susreta sa zamenicom američkog državnog sekretara Vendi Šerman.

Ona je bila prvi predstavnik nove američke administracije u Kini nakon sastanka u Enkoridžu, na Aljasci, tokom kojeg su Vang Ji i njegov šef u Politbirou, Jang Đieči, oštrim tonom upozorili Amerikance da sa Kinezima ne razgovaraju sa pozicije sile. Bajden je poslao Šerman u Peking da „opipa” raspoloženje kineskih drugova i da razjasni izglede za njegov susret sa Sijem Đinpingom.

Taj susret je Amerikancima zaista potreban, jer Bajden, u svakoj zgodnoj i nezgodnoj prilici, govori o tome koliko dobro poznaje Sija Đinpinga, naglašava da je s njim proveo više vremena od bilo kog od stranih lidera (to, naravno, nije tako – ipak postoji Putin, ali su Bajden i Si zaista proveli mnogo sati putujući po Kini, kada su obojica bili potpredsednici). U svakom slučaju, ako neko od Amerikanaca zna kako graditi odnose sa NR Kinom – onda je to Bajden. Samo, za tango je potrebno dvoje.

Drugim rečima: sagovornik, odnosno – kineski lider. A on uopšte ne žuri da se sretne sa starim poznanikom, uprkos tome što je leteo na Floridu da se vidi sa Donaldom Trampom – bukvalno dva i po meseca nakon što je milijarder stupio na dužnost. Tada Kinezi nisu znali šta mogu da očekuju od Trampa, koji se neočekivano našao u Beloj kući i obećao da će započeti trgovinski rat.

Bajdena Kinezi – ne samo Si – znaju dobro. Zato Sijeva poseta Vašingtonu – a na njemu je red jer je u jesen 2017. boravio u Pekingu – ne dolazi u obzir. A Bajden, koji poziv nije dobio, neće na svoju inicijativu u Kinu. Preostala je samo jedna mogućnost: sastanak na marginama nekog međunarodnog samita.

Sledeći se, međutim, očekuje tek krajem oktobra u Rimu. Amerikanci upravo i predlažu da Bajden i Si razgovaraju „na marginama samita G-20”. To je i bio glavni zadatak zbog kojeg je Šermana doputovala u Peking. A da li ga je obavila?

Kinezi će pre ili kasnije pristati na susret Si-Bajden. Oni će se ionako videti u Rimu, pa zašto ne bi i zvanično razgovarali. A citirane Jieve reči svedoče da će Kinezi Amerikancima dotad „trenirati živce”. Jer, Ji je uoči dolaska Šerman održao još jednu lekciju Amerikancima:

„Sjedinjene Države uvek žele da svojom moći izvrše pritisak na druge zemlje, verujući da su bolje od drugih. Međutim, želeo bih da jasno kažem američkoj strani da nijedna zemlja na ovom svetu nije superiornija od drugih i da ne bi trebalo da bude takva. Kina neće prihvatiti nijednu zemlju koja tvrdi da je superiornija od drugih”.

Posle ovoga je – nakon prvog dana posete Šerman – portparol kineskog Ministarstva spoljnih poslova rekao da je Kina tokom konsultacija „nedvosmisleno govorila protiv mešanja Sjedinjenih Država u unutrašnju politiku naše zemlje, jer podriva nacionalne interese NR Kine” i da je zahtevala „da Vašington ispravi greške”. A u čemu su „greške”, objasnio je Jiev zamenik Ksie Feng:

„Čitava američka vlada je mobilisana da obuzda Kinu, kao da samo treba da obuzda razvoj Kine pa da svi najteži problemi Sjedinjenih Država budu rešeni, pa da Sjedinjene Države ponovo postanu velike i da se njihova hegemonija nastavi. SAD se kače za Kinu u svakoj prilici, demonizuju je i proglašavaju za zamišljenog protivnika, kao da – da nije Kine – uopšte nisu sposobni da razgovaraju ni o čemu. Pozivamo Sjedinjene Države da promene ovu krajnje pogrešnu i veoma opasnu politiku prema Kini”.

Kao što se vidi, Amerikancima se u lice govori da ne razumeju Kinu i da je namerno demonizuju, iako njihovi unutrašnji i spoljni problemi nisu povezani sa kineskom moći.

Ovo je apsolutno tačno: svet se na američki način ruši pre svega zbog činjenice da su se SAD prenapregle i na unutrašnjem i na globalnom nivou a da to nije primarno zbog otpora Kine i Rusije i drugih sila. Međutim, da li su Sjedinjene Države u stanju da to razumeju? Ne, globalistički nastrojeni deo američke elite apsolutno je uveren u svoje pravo i moć da vlada svetom.

Kina zahteva od SAD da se manu njenog demonizovanja i pretvaranja u neprijatelja, ali Peking od Vašingtona traži – nemoguće. SAD ranije nisu mogle da žive bez neprijatelja jer su morale da opravdaju svoje širenje a da pritom ne izgledaju kao osvajač, već kao oslobodilac i branilac. Otuda Perl Habur, posle kojeg su SAD započele put ka svetskoj dominaciji, i demonizacija SSSR koji uopšte nije ugrožavao postojanje Amerike kao države, ali je ometao njenu svetsku dominaciju.

Smeta li Kina danas Amerikancima? Oni to tvrde, a u stvari SAD smetaju sve nezavisne sile (ne samo Kina i Rusija, već i Iran, Turska i Indija, pa čak i izolovana Severna Koreja), koje daju prioritet promociji i zaštiti sopstvenih nacionalnih interesa. Kina, naravno, odavno više nema iluzija o mogućnosti postizanja sporazuma sa Sjedinjenim Državama o mirnom suživotu. Još pre više od deset godina odbila je lukavu ponudu za formiranje „Velike dvojke”.

Doduše, nakon dolaska Trampa na vlast postojala je izvesna nada da će u Sjedinjenim Državama prevladati pristalice napuštanja globalne ekspanzije i fokusiranja na jačanje nacionalne države. Ali, te nade su ubrzo nestale. Sada – pod Bajdenom – Vašington je otvoreno započeo formiranje antikineske koalicije. SAD ne mogu uspeti u tom poduhvatu, ali im je Peking odgovorio promenom retorike, povećavajući patos optužujućih izjava.

Oštrina kineskog tona ne znači, naravno, da će odsad kinesko-američka konfrontacija samo narastati. Moguća su i privremena zatišja, pa čak i taktička primirja. Ali, Kinezi su strateški odavno načisto da nisu mogući trajni sveobuhvatni sporazumi sa Sjedinjenim Državama. Ne veruju ni uveravanjima da Vašington „ne želi da jaka i otvorena konkurencija (dve zemlje) preraste u sukob”. Od toga će u Pekingu nadalje polaziti.

Uostalom, evo još jednog citata Ksie Fenga u kojem on objašnjava stav Pekinga prema Bajdenovoj kineskoj politici:

„Američka priča o trojstvu – konkurencija, saradnja i konfrontacija – služi samo za skretanje pažnje sa pritisaka i obuzdavanja Kine. Kada morate da tražite pomoć od Kine – morate da sarađujete. Međutim, u oblastima u kojima imaju prednost – Sjedinjene Države prekidaju veze, blokiraju nas sankcijama. Radi obuzdavanja Kine, ne prezaju ni od sukoba i konfrontacije. Vašington želi da reši jedino probleme Sjedinjenih Država i razmišlja samo o rezultatu koji je potreban američkoj strani jer želi jednostranu korist. Gde se to još može videti u savremenom svetu?”

Problem Amerikanaca je u tome što još uvek žive u drugom svetu. U svetu koji više nije moderan, a još manje je – svet budućnosti.

Zbog toga ni Rusi ni Kinezi, a ni ostali narodi i sile koje raspolažu suverenitetom, ne mogu da nađu zajednički jezik sa izaslanicima sveta na američki način koji je ostao u prošlosti.

 

Autor Petar Akopov 

 

Naslovna fotografija: Reuters/How Hwee Young/Pool

 

Izvor Fakti, 28. jul 2021.

 

BONUS VIDEO:

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u